Autor: Dijana:) Tema: Oni su proslavili domaći sport (ex-yu)  (Pročitano 915 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 25. jun 2012, 11:49 »
Rajko Mitić



Rajko Mitić je rođen 6.septembra 1922. god. u Dolu kraj Bele Palanke.

Igrao je za Košutnjak (1937-1938), zatim za BSK (1938-1944), da bi u Crvenoj zvezdi (1945-1958) postao uzor i zvanično prva legenda, odnosno prva zvezda kluba.U dresu Crvene zvezde odigrao je 572 meča, od toga 231 prvenstveni i 39 u nacionalnom kupu i postigao ukupno 262 gola.

Dres reprezentacije nosio je 59 puta i postigao 32 gola. Uspešan kao šef stručnog štaba Crvene zvezde punih šest godina, bio je još uspešniji u ulozi saveznog kapitena, vodeći reprezentaciju 34 puta. Još kao aktivan fudbaler, s početka pedesetih, bio je komentator “Sporta” i kasnije, dugi niz godina, sve do penzionisanja, ugledni hroničar revijalnog nedeljnika “Tempo”.

Kada je 1983. penzionisan posvetio se aktivno volonterskom radu u Crvenoj zvezdi, gde je dugo bio član najužeg rukovodstva i u dva mandata potpredsednik Skupštine kluba. Danas je aktivan i u Savetu veterana, zajedno sa asovima iz svoje i kasnijih generacija Crvene zvezde.

Bio je veliki as Crvene zvezde, fudbaler i džentlmen u kopačkama, poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost s početka pedesetih prerasla je u legendu i prevazišla vreme u kome je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten Crvene zvezde i jedan od dirgenata i najboljih strelaca reprezentacije kojoj je punu deceniju davao poseban pečat.

http://i.imgur.com/hnBCy.jpg
Oni su proslavili domaći sport (ex-yu)


Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za Rajka Mitića nikad nije predstavljao nadmetanje u snazi, već prostor za igru i demonstraciju veštine. Jednostavno: voleo je fudbal, prenoseći ljubav i fer - plej na svoje drugove, na protivnike i navijače svih boja.

Crvena zvezda i reprezentacija su, po atraktivnosti i majstorstvu imali, u mnogo čemu, i boljih fudbalera, ali Rajko Mitić bio je jedan poštovan i neponovljiv zbog izuzetnih ljudskih i sportskih vrlina.

Počeo je da igra fudbal na livadama Košutnjaka, u maju 1938. postao član juniorskog tima tada šampionskog BSK-a, da bi dve godine kasnije, u meču protiv Viteza, debitovao za prvi tim na mestu centarfora. Debitant je postigao pet golova! Drugi svetski rat je zaustavio njegov fudbalski razvoj, da bi 1944, zajedno sa Predragom Djajićem i Jovanom Jezerkićem, nastavio da igra za inženjerijsku brigadu čiji je borac bio. Kada je 4 marta 1945. osnovana Crvena zvezda, Rajko Mitić je ubrzo postao kapiten tima i crveno-beli dres ponosno nosio 14 prvenstvenih sezona.

Kao kapiten i istinski vođa tima osvojio je pet titula prvaka (1951, 1953, 1956, 1957 i 1959) i četiri trofeja u nacionalnom kupu (1948, 1949, 1950 i 1958). Najradije se seća prve titule prvaka, osvojene u dramatičnom finišu, kada je prvoplasirani Dinamo u poslednja tri kola popustio i dozvolio Crvenoj zvezdi da trijumfuje zahvaljujući boljem količniku – 0,018 golova!

Veliku dragocenost predstavlja u karijeri Rajka Mitića, prema sopstvenoj oceni, i tri puta uzastopno osvajanje nacionalnog kupa.

Praktično nikad nije izostao sa terena, izuzev 1947.god. kada je posle operacije meniskusa morao na rehabilitaciju. Čuvajući druge, Rajko Mitić je čuvao i sebe, čak i u najtežim okršajima. Zvanično je 29.novembra 1958.god. prestao da igra, posle finalnog meča za kup, koji je Crvena zvezda ubedljivo dobila /4:0/, u 36. životnoj, ispraćen ovacijama sa Topčiderskog brda.
Kao kapiten, najčešće se seća dve svoje odluke koje su podelile fudbalsku javnost. Prvi put, kada je zbog nedoličnog ponašanja poslao u svlačionicu svog najboljeg prijatatelja Branka Stankovića. I, drugi put, 7.aprila 1957, kada je u Splitu u meču protiv Hajduka povukao ceo tim sa terena, pošto je bačeni kamen s tribina pogodio u glavu Boru Kostića.

U 71.minutu tog inkrimisanog meča, rezultat je glasio 1:1. Disciplinski sud FSJ je kaznio sve fudbalere Crvene zvezde /izuzev Beare i Kostića/ sa po mesec dana zabrane igranja, ali se klub nije žalio i Rajko Mitić je u najpozitivnijem smislu delovao na šokiranu fudbalsku javnost.

Debitovao je za reprezentaciju 9.maja 1946. u Pragu, kada su Jugosloveni nadigrali Čehoslovake ( 2:0 ) i odmah postigao gol. Do kraja reprezentativne karijere bio je strelac 32 pogodka.

Noseći drenacionalnog tima, tri puta je postigao het-trik, i to 1950. protiv Danaca (5:1), 1952.god. protiv Indusa (10:1) i 1953. protiv Velšana (5:2) u Beogradu. Često je govorio, ni danas ne propušta da podseti, da mu je najdraži gol u reprezentaciji onaj protiv Engleza /1:0/ u Beogradu 1954, možda i zato što je “stigao” u poslednjim minutima igre i bio gol odluke.



Učestvovao je na dva olimpijska turnira -1948. u Londonu 1952. u Helsinkiju. Oba puta je osvojio srebrnu medalju. Bio je kapiten nezaboravnog, legendarnog olimpijskog tima iz 1952./Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec/. Posle dva dramatična meča protiv SSSR, u onom drugom Rajko Mitić je postigao prvi gol i otvorio put značajnoj pobedi 3:1, u vreme Informbiroa i napada Staljinovog režima na našu zemlju.

Učestvavao je i na dva Svetska šampionata, 1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj, ali mu nijedan nije ostao u prijatnoj uspomeni. Pred meč protiv Brazila na “Marakani” u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom naglo je podigao glavu na stepeništu i temenom udario u gvozdeni poklopac! Usled velike rasekotine i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć i pojavio se na terenu tek u drugom poluvremenu.

Gol Ademira u 3.minutu nije ni video. Tada nije bilo zamene fudbalera, naš tim je hendikepiran pretrpeo poraz (2:0), ali se do kraja časno i ravnopravno nosio s Brazilcima.

Jubilarani 50.meč u reprezentaciji proslavio je na Svetskom šampionatu 1954. u Švajcarskoj, u duelu protiv Nemaca (kasnije prvaka sveta), koji je nesrećno izgubljen (0:2), iako je protivnik bio nadigran. Poslednji meč za reprezentaciju odigrao je 29.septembra 1957. u Bukureštu, protiv Rumuna (1:1) , kao centarfor koji je u tom trenutku bio star 35 godina i 27 dana.
Šef stručnog štaba Crvene zvezde bio je od 1960. do 1966., kada je postao član selektorske komisije FSJ. Zatim je, kao savezni kapiten, vodio reprezentaciju 34 puta, od 23.aprila 1967. do 18. novembra 1970.god. Najveći uspeh kao selektor postigao je u Italiji 1968, kada je naša reprezentacija, predvođena Draganom Džajićem, osvojila srebrnu medalju, jer je Švajcarac Gotfrid Dinst zlatnu poklonio domaćinima!

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 25. jun 2012, 11:51 »
Dragoslav Šekularac



Dragoslav Šekularac je rođen 30.novembra 1937.god. u Štipu.

Šekularac je prvotimac Crvene zvezde postao 6.marta 1955. i crveno-beli dres nosio do 5.juna 1966. U Crvenoj zvezdi je odigrao jukupno 375 mečeva, od toga 156 prvenstvenih i postigao je 119 golova.

Godinu dana proveo je u Karlsrueu, da bi se potom vratio u Beograd i, zajedno sa Milošem Milutinovićem, igrao jednu sezonu za OFK Beograd. Pred kraj 1969.god. ponovo je prešao granicu, igrao za Santa Fe i Milionarios iz Bogote, odnosno iz Kalija.

Igračku karijeru je završio na malom fudbalu u američkom Dalasu.

U A reprezentaciji je debitovao 30.septembra 1956., u meču protiv Čehoslovačke (1:2) u Beogradu, posledwi, 41.meč za “plave” odigrao je 1.juna 1966.god. protiv Bugarske (0:2), takođe u Beogradu.

Pripremajući se za trenerski poziv, vodio je mlade selekcije Crvene zvezde, zatim Mladenovac i mnogo kasnije Obilić. U međuvremenu, bio je trener u Australiji i Gvatemali, ali najveći uspeh kao trener ostvario je sa prvim timom Crvene zvezde. Sezone 1989/90 uspeo je da osvoji duplu krunu – titulu i kup. Ta njegova ekipa bila je preteča budućih evropskih i svetskih prvaka.

Niko pre i posle njega nije posedovao tako ogromnu strast za loptom. Po talentu i odanosti fudbalu, Dragoslav Šekularac je jednostavno bio predodređen da dosegne visoku klasu i postane as svetskog formata.

Ambiciozan i zaljubljen u fudbal, bio je i nepopravljivi optimist. Kao dečak, koji je tek zakoračio u juniorski tim Crvene zvezde, pred Mišom Pavićem je smogao hrabrosti da glasno istakne:”Danas postoje samo trojica velikih fudbalera. To su Di Stefano, Puškaš i – Šekularac“!
Kad ga je Dimitrije Milojević, legendarni “Čika Mitke”, nekadašnji fudbaler BASK-a, trener i štamparski radnik “Politike”, primetio u dvorištu Druge muške gimnazije, odmah mu je bilo jasno da taj vragolan sa krivim nogama osim sjajne tehnike ima smisao za igru koju vodi imagincija i najmanje racionalnost.

Veliki lovac na talente odmah ga je odveo u Crvenu zvezdu, ali je u klubu svog života, sticajem raznih, čak i paradoksalnih okolnosti (neki stručnjaci su mu se smejali!?), stekao “pravo građanstva” tek iz trećeg pokušaja.
Rođen u Štipu 30.novembra 1937, Dragoslav Šekularac je osnovnu školu, četiri razreda gimnazije, kao i metereološku školu učio u Beogradu. Međutim, za školu nije mario, jer je fudbal postao njegova glavna preokupacija, životna opsesija, krajnji cilj. Statistički podaci nisu mu preterano naklonjeni, što samo potvrđuje opšti utisak da je Dragoslav Šekularac dao manje nego što je mogao ili, što je bliže istini, neki događaji su ga sprečili da u karijeri dostigne najviše visine.

Incident koji je u jesen 1962. imao sa arbitrom Pavlom Tumbasom (ošamario ga usred prepunog Čaira u meču Radnički – Crvena zvezda) udaljio ga je iz fudbala godinu i po dana, zapravo mnogo duže, jer se nalazio na vrhuncu karijere. Zatim je povredio kičmu i kao diskopatičar otišao u osrednji nemački Karlsrue, gde nije bio ni senka istinskog junaka sa Svetskog šampionata 1962. u Čileu.

Nije bolje prošao ni u kolumbijskom Santa Feu iz Bogote, ali se nije predavao: nastavio je nastavio je da igra mali fudbal u SAD, jer mu je veliko fudbalsko ime otvaralo sva vrata.

Zašto je, na žalost, prekretnicu u njegovoj igračkoj karijeri učinio baš incident u Nišu?

Dragoslav Šekularac se vratio sa Svetskog šampionata 1962. u Čileu kao veliki junak i moralni pobednik. Za sve objektivne, on je bio prvi as svetskog šampionata, ali su tu počast podelili Brazilci Garinča i Amarildo, jer je njihova reprezentacija osvojila titulu. Po povratku u zemlju, Juventus je ponudio tada rekordnu sumu za njegovu fudbalsku umetnost/ 600.000 dolara!/, ali vodeći političari zemlje nisu dozvolili da napsuti Crvenu zvezdu i armiju klupskih navijača.”Nešto je u meni puklo i dogodilo se najgore”, govorio je Dragoslav Šekularac u jednom feljtonu u decembru 1962. u Bileći, gde je u Školi rezervnih oficira služio vojni rok.

Pa, ipak, ostaje kao neoboriva istina da popularnot i ostvarenja Dragoslava Šekularca na terenu stoje u obrnutoj proporciji. Nije li to dokaz da je u njegovoj igri i ličnosti bilo neke magije? Posedovao je virtouznu tehniku, sjajan pregled igre i majstorstvo koje se ne može kopirati.

Kad je prvi put šutnuo loptu, zarekao se da neće biti epizodista. Patio je kad nije centralna ličnost meča, posebno u derbijima protiv Partizana. Njegovo unutrašnje biće nosilo je čudan spoj narcisoidnosti i napadne ambicije: uvek je želeo da utiče na igru i odlučuje na terenu.

Za majstorstvo Dragoslava Šekularca, koji je ponekad usled ličnog isticanja, zanemarivao interese tima, vezana su najveća navijačka ushićenja. Bio je fudbaler bravura, vica, duha, mašte. Iznosio je na “pazar” sve što je mogao i imao. Kad je otišao iz Crvene zvezde, mnogi su prestali da posećuju stadione. Bio je ljubimac i idol masa,jer je sa loptom bio čarobno nadmoćan. Istraživači govore i pišu da bi Dragoslav Šekularac i u današnjem fudbalu, na sve manjem prostoru, ponovo bio sjajan. Njegov mit i danas traje, obožavaju ga čak i oni koji ga nikad nisu gledali, ali su pažljivo slušali kako je igrao.

Dao je niz nezaboravnih partija, ali u sećanju, posebno, ostaju istorijskih 5:0 protiv Engleza u Beogradu, koje je zgromio zajedno s Milošem Milutinovićem i Todorom Veselinovićem.

Danas je u svetu malo fudbalera takve lucidnosti, kakvu je posedovao Dragoslav Šekularac. Vrcavost njegovog duha u igri uznosila je publiku u najviše sfere radosti. Navijači su obožavali njegove lične prestave, kada je, na trenutke, zaustavljao i igru tima.

Sa Crvenom zvezdom je osvojio pet titula prvaka /1956,1957,1959,1960. i 1964/ i jedan trofej u nacionalnom kupu /1959/, kada je bio tvorac pobede nad Partizanom u finalu. Za A reprezentaciju je odigrao 41 meč, premalo za njegovu nesporno svetsku klasu, uz podsećanje da je debitovao s nepunih 18 godina i do debija Mitra Mrkele u Sofiji držao taj rekord.
Učestvovao je na Olimpijskom turniru 1956.god. u Melburnu i na Svetskim šampionatima 1958. u Švedskoj i 1962. u Čileu.

Dragoslav Šekularac je sve u igračkoj karijeri postigao brzo i lako. Imao je 17 godina kada ga je Miša Pavić uveo u prvi tim Crvene zvezde. Godinu dana kasnije, nije odoleo ni Aleksandar Tirnanić. Jedan vešti komentator je tada dobro primetio: “Ja sam stavio prst na obarač, ukoliko Tirnanić ne postavi mladog Šekularca u nacionalni tim”.

Sve je to Dragoslav Šekularac. I mnogo više od rečenog i napisanog: jedna neobična sudbina asa koji je fudbal pretvarao u umetnost.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 28. decembar 2012, 16:06 »
Иво Данеу

Испод кошева је прича легенде светске кошарке и најбољег играча Европе '60-тих и '70-тих година прошлог века, дугогодишњег капитена репрезентације Југославије, Иве Данеуа. Освајач прве златне медаље на СП у Љубљани '70-те, сребрне на ОИ '68. године и три европска одличја. Једно од најдражих признања је освојено 1. место на незваничном првенству света у Чилеу.



Током четрнаест година играња у репрезентацији говори о саиграчима и тренерима Аци Николићу и Ранку Жеравици. О највећим радостима у дугогодишњој каријери , као и о предстојећем ЕП у Словенији и изгледима српске репрезентације и противницима у групи.

Izvor: rts.rs


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #3 poslato: 27. februar 2013, 07:34 »
Dr Dane Korica




Legenda koja traje covjek koji je najzasluzniji sto se je Podgoricki maraton, nakon samo jedne godine organizovanja 1995. godine, uvrsten u kalendar Evropske atletske federacije (na kongresu u Kopenhagenu).

Trajao je deset godina i za to vreme ostvario je izuzetne rezultate. Nije bilo trkaca u njegovo doba koga nije pobedio, imao je sjajan finis, nisu mu odolevali ni svetski rekorderi, evropski i olimpijski pobednici. Bio je jugoslovenski rekorder od:

2.000 do 10.000 metara. Ucestvovao je dva puta na Evropskim sampionatima: 1969. u Atini i 1971. u Helsinkiju. U Atini je osvojio peto mesto na 5.000 metara i 10. na 10.000 metara. I kada se ocekivalo da na evropskom prvestvu u Finskoj osvoji jednu od medalja ostao je praznih ruku. Jer, pre nego sto je 1971. u Helsinkiju odrzano prvenstvo Evrope, Korica je pripremajuci se za ovaj veliki dogadjaj postavio nove jugoslovenske rekorde na 5.000 i 10.000 metara. Svuda je ostavljao sjajan utisak, bio je nepobediv u zavrsnicama. Na 5.000 metara ostvario je rekord od 13:31,2 a na 10.000 metara 28:16,6. Prvi okrsaj bio je na 10.000 metara. Bila je to "luda" trka. Englez Bedford je vodio i nije zalio ni sebe ni protivnike. Finac Vetainen je prihvatio izazov a Korica je bio stalno uz vodece. U prolazu na 5.000 metara stoperica je pokazala da je polovina staze prevaljena za 13:51,0. I onda je dosao odlucujuci finis. Vetainen je u stilu najveceg asa finisirao i osvojio zlatnu medalju a Korica je zauzeo cetvrto mesto u vremenu 27:58,4. Bio je to nov jugoslovenski rekord koji i danas, posle toliko godina, traje i odoleva rivalima i vremenu. To je svakako jedan od najstarijih nacionalnih rekorda na svetu. U trci na 5.000 metara na istom sampionatu Korica je takodje osvojio cetvrto mesto jer je poklekao u finisu. Prosto je zaspao kad je trebalo voditi bitku za medalje. Vratio se kuci raocaran bez trofeja. Francuz Vadu sa 13:33,6, treci Nemac Norpot sa 13:33,8 a Korica cetvrti u vremenu 13:35,0. Cuveni Finac Lase Viren, koji ce trijumfovati u Minhenu na Olimpijskim igrama u vremenu 13:38,6. Te iste godine Korica je u Beogradu u trci na 5.000 metara savladao Francuza Vadua u finisu kakav se retko vidja.

Na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine Korica je u trci na 10.000 metara zauzeo je 7. mesto. Trcao je hrabro, drzao se vodecih, u prolazu na 5.000 metara tempo je bio ubitacan, vodeci su ostvarili prolaz od 13:42,0. Viren je pobedio a Korica je kao sedmi ostvario rezultat 28:15,4.

Korica je u svojoj bogatoj atletskoj karijeri ostvario izuzetne podvige. Bio je pobednik Univerzijade u Moskvi 1973. godine na 10.000 metara (28:49,0), po cetiri puta prvi na Balkanskim atletskim igrama na 5.000 i 10.000 metara a po dva puta drugi na istim stazama. Tri puta je trijumfovao na poznatom medjunarodnom nadmetanju "Pet mlinova" u Italiji. Pet puta prvi na Balkanskom krosu i isto toliko puta na krosu "Politike". Dok je pobedjivao i osvajao trofeje Korica nije zapostavio studije. Zavrsio je Fakultet za fizicku kulturu a kasnije magistrirao i odbranio doktorsku disertaciju. Dvadeset godina je bio savezni kapiten, jedno vreme direktor Sportskog drustva Crvene Zvezde, direktor Atletskog saveza Srbije. U Savetu je Trenerske organizacije Evrope, uspesan organizator dva Kongresa u Beogradu (1997. i 1998.). Sada je generalni sekretar Sportskog saveza Srbije.

tekst: Bilten 12. PODGORICKOG INTERNACIONALNOG MARATONA 2005.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #4 poslato: 24. mart 2013, 09:32 »
Dragan Džajić

Rođen je u Ubu 30.maja 1946, mestu nedaleko od Beograda, a celokupna fudbalska karijera vezana je za FK Crvena Zvezda, u kojoj je igrao u periodu 1961-1978 sa izuzetkom dve sezone u Francuskoj Bastiji (1975-1977) gde je bio najbolji strelac ekipe sa 31 pogotkom. Za Crvenu Zvezdu odigrao 590 utakmica, po čemu je rekorder kluba. Igrao na poziciji levog krila i nosio dres sa brojem 11.

U nacionalnom dresu debitovao je sa 18 godina, 17.juna 1964. u meču sa Rumunijom. Rekorder je SFRJ po broju reprezentativnih nastupa, sa 85 utakmica i postignutih 23 gola. Od državnog tima oprostio se 16.09.1979. u Beogradu, protiv tada aktuelnih svetskih prvaka Argentinaca (4:2), u prijateljskoj utakmici specijalno organizovanoj u čast Dragana Džajića.

http://www.euro2008info.com/images/DraganDzajic.jpg
Oni su proslavili domaći sport (ex-yu)


U većini anketa proglašavan je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera svih vremena, a do današnjih dana ostao je ljubimac navijača,zahvaljujući prefinjenoj tehnici na terenu i ponašanjem van njega.

Nakon uspešne karijere na zelenom tepihu, posvetio se posla na mestu direktora Crvene Zvezde, da bi kasnije postao i predsednik. Ostaće zabeleženo da su "crveno-beli" pod njegovim vođstvom postali prvaci Evrope i Sveta 1991.

Tokom 2004. povukao se sa mesta predsednika "crveno-belih" iz zdravstvenih razloga.

Početkom februara stupio na dužnost direktora svih selekcija u Fudbalskom Savezu Srbije, a samo par dana nakon toga priveden zbog istrage u vezi sa transferima fudbalera Crvene Zvezde tokom druge polovine devedesetih i početkom ovog veka. Danas mu je ukinut pritvor i prema poslednjim informacijama braniće se sa slobode.

Dragan Džajić - legenda koja traje

Dragan Džajić je nekako postao i ostao usputna radost našeg života" - napisao je svojevremeno doajen jugoslovenskog novinarstva Miroslav Radojčić. O najznačajnijem fudbalskom imenu na ovim prostorima napisano je tokom minulih četrdesetak godina na hiljade priča ali nijedna od njih nije u potpunosti predstavila svog glavnog junaka. Ne zbog toga što je autorima nedostajalo talenta već zbog činjenice da se priča o najvećoj ikoni Crvene zvezde, jednostavno, ne može zaključiti tačkom. Ona nema kraja i možda je Radojčić, u rečenici koju smo citirali, uspeo da i najpreciznije objasni fenomen koji, ne samo u granicama Srbije i Crne Gore, predstavlja u "najvažnijoj sporednoj stvari" Dragan Džajić. On jeste legenda svetskog, evropskog, jugoslovenskog i srpskog fudbala zbog onoga što je ostvario kao igrač, kao i zbog rezultata koje je postigao kao rukovodilac najtrofejnijeg balkanskog kluba, ali je pre svega "usputna radost naših života". Jer, rekordi koje ovaj 62-godišnjak drži po broju nastupa, osvojenih trofeja i postignutih golova u reprezentaciji i Crvenoj zvezdi, nisu presudno uticali da njegova životna storija postane bestseler na fudbalskim meridijanima planete. Radojčić je to sjajno objasnio: "Džajić je postao nešto veliko i kolosalno, što smo svi mi, manje talentovani, želeli da postanemo ali nismo - on je bio uspešan. ostaje mi da razmišljam šta je tajna životnog uspeha. Iz svih ovih godina, verovatno to više naslućujem nego što znam. Čini mi se da je Džaja, ako ne otkrio, onda najbolje u životu primenio tu tajnu - važno je biti važan ali ne praviti se važan".

Pet puta u selekcijama Sveta i Evrope

Dragan Džajić je rekorder i kada su u pitanju nastupi fudbalera sa ovih prostora za selekciju Sveta i Evrope - činio je to pet puta! Prvi nastup imao je sa samo 23 godine na Marakani, protiv Brazila. Džajić je priznao da je taj meč dočekao sa klecanjem u kolenima.
- Ne znam ni danas šta mi se dešavalo pre te utakmice, živci su mi potpuno popustili. Takvu tremu nikada u životu nisam osetio ali kada smo istrčali na teren, i kada sam čuo eho 200.000 ljudi sa tribina nešto mi je "kvrcnulo". Mogao sam posle da igram nedeljama na Marakani, bez predaha - kaže Džajić.

Džajić je još jednom osvojio ovdašnju medijsku pozornicu pobedom u izboru za najboljeg fudbalera Srbije i Crne Gore u poslednjih pedeset godina. Osamnaestočlani žiri, sastavljen od selektora i igrača koji su na najmanje deset mečeva nosili kapitensku traku, dao mu je 54 boda što je 65 odsto od maksimalnog broja (Džajić nije imao pravo da glasa za sebe).
Tako ubedljiv trijumf, popularni Firi ostvario je u konkurenciji asova kakvi su Stojković, Savićević, Šekularac, Bobek, Mitić, Mijatović... na taj način i definitivno je stavljena tačka na pitanje "ko je bio najbolji". Naravno, nije i na priču o ovom velikanu sa i pored zelenih pozornica "najvažnije sporedne stvari na svetu". "Knjiga" o njemu je time, zapravo, samo dobila nekoliko novih stranica zbog kojih se vredi podsetiti na one sa njenog početka. naravno ne onih "statističko - rekorderskih", jer su te lekcije odavno naučili napamet svi pravi fudbalski zaljubljenici u ovoj državi.

"Varljivo leto 1968."

Najzanimljivija stranica u igračkoj biografiji Džajića je, verovatno, ona ispisana još daleke 1968. godine. Bila je to sezona u kojoj se "zlatni fudbaler" SCG prvi put popeo na vrh - bio je najbolji igrač evropskog prvenstva, uveo plave spektakularnim golom protiv Engleza u finale, bio strelac i na završnoj predstavi Kupa nacija, zaigrao za tim Sveta na Brazilskoj Marakani pred 200.000 gledalaca... te godine, nažalost, Džajić nije osvojio ni jedan od glavnih trofeja na međunarodnoj sceni. U finalu prvenstva Evrope, na Olimpijskom stadionu u Rimu, plavima je titulu odneo švajcarski arbitar Gotfrid Dinst (zapravo je poklonio Italijanima), a u tradicionalnoj anketi Frans fudbala za najboljeg igrača kontinenta, dvadesetčetvrogodišnjak iz Uba bio je samo treći. Najbolje objašnjenje kvalifikacije "samo", dao je legendarni nemački as Franc Bekenbauer: "Postavio bih pitanje novinarima, na način na koji to retko činim, kako je bilo moguće da Džajić 1968. godine ne dobije Zlatnu loptu Frans fudbala? Izvinite ali to je bio idotski propust!"

Najveći majstor fudbala svih vremena Pele, odabrao je reprezentaciju Jugoslavije za svoj oproštaj od Brazilske selekcije. Pred 170.000 gledalaca Na Marakani, 18. jula 1971. godine, nakon spektakularnog meča (2:2), Dragan Džajić je imao čast da bude poslednji kapiten jedne državne reprezentacije koji je pružio ruku Peleu u dresu "karioka". Mnogo godina kasnije, slavni Brazilac je prokomentarisao:
- Hteo sam da igramo baš proitv Jugoslovena jer su jedini umeli da nam pariraju na planu atraktivnosti, lepote i svega onog zbog čega ljudi dolaze na stadione. Želeo sam takođe i da na mom oproštaju bude Dragan Džajić jer spada u red igrača koji su obeležili istoriju fudbala. Iskreno, taj legendarni as mi budi pomalo i sujetu jer je po završetku igračke karijere postigao ono što ja nisam.

Džajić je te "varljive" 1968. godine ostao bez "zlatnih" trofeja ali je otvorio svoju riznicu za neke druge, možda i mnog vrednije. Među njima je, svakako, i priznanje koje mu je, nakon duela Brazila i selekcije Sveta, odao proslavljeni mađarski fudbaler Florijan Albert:
"Imao sam čast da u Riju igram zajedno sa Džajićem. Da budem potpuno iskren - na trenutke sam bio samo jedan od onih, neposrednih aktera i svedoka, koji su poželeli da zastanu i gledaju kako taj momak igra".

Dragan Džajić je bio pobednik i u izborima za Zvezdinog sportistu veka. Iako je u sportskom društvu iz Ljutice Bogdana poniklo mnogo vrhunskih asova, utisak je da izbor, ipak, nije bilo teško napraviti. Ovu konstataciju možda najbolje potvrđuju sledeći podaci:
Dragan Džajić je 590 puta nasatupao za Crvenu zvezdu (rekord), i postigao 285 golova (rekord). Kao igrač osvojio je pet titula šampiona Jugoslavije (rekord), i četiri Kupa, Srednjoevropski kup i trofej Super šampiona Jugoslavije. Kao direktor Crvene zvezde, osam puta se radovao osvajanju nacionalnog prvenstva, sedam puta domaćem Kupu i, naravno, jednom tituli Evropskog prvaka i jednom trofeju pobednika Interkontinentalnog kupa. U periodu od kada je predsednik crveno-belih, na Marakanu su stigle dve titule prvaka i tri pobednika Kupa.
Odkad je zakoračio u svet fudbala, Dragan Džajić se tako radovao osvajanju 33 trofeja!

Sličan epilog za Džajića su imale i naredne dve sezone - uspevao je da dovodi publiku do delirijuma, dobijao komplimente sa svih strana planete ali su "zlatne" pehare odnosili drugi. Većina slavljenika iz tih godina, međutim, potonula je brzo u zaborav, za razliku od Džajića. Za to što 1971. godine nije osvojio trofej, kao najbolji igrač ili kao član pobedničke ekipe Kupa evropskih šampiona, glavni krivac je bio irski arbitar Džon Karpenter koji mu je, u četvrtfinalnom meču između Crvene zvezde i Karl Cajsa u Jeni, pokazao crveni karton uskrativši mu priliku da se dokaže u najvažnijim mečevima sezone. O tom događaju Džajić priča:
- Ispostavilo se da je moje isključenje u jeni bilo kobno za Zvezdu. Iako je moj klub u prvom meču polufinala KEŠ-a, savladao u Beogradu Panatanaikos sa 4:1, u revanšu se desio debakl. Bio sam te sezone možda u najboljoj životnoj formi i uveren sam da sam bio u prilici da igram da ne bi onako izgubili. To me i danas "peče" kao i to što u Jeni nisam bio kriv. Tačno je da je neko od mojih saigrača u besu pljunuo sudiju Karpentera, on se okrenuo i crveni karton pokazao meni. Sada nije važno ko je bio krivac, neću to reći do kraja života, ali meni je savest čista. I dalje, međutim, sebi postavljam pitanje da li nas je taj nesrećni događaj koštao titule evropskog prvaka. Mislim da smo te godine bili bolji od Ajaksa ali...
O tome koliko je suspenzija koju je Džajić dobio od UEFA zbog crvenog kartona u Jeni, pokvarila finale KEŠ 1971. godine, možda najbolje govori peticija koju su fudbaleri Ajaksa potpisali tražeći od Evropske kuće fudbala da ispravi grešku. "Smatramo da finale na Vembliju ne bi smelo da prođe bez Džajića. Tražimo, uz pristanak našeg trenera Mihelsa, da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Sa moralnog i ljudskog stanovišta to je naš dug prema ovom velikom fudbaleru. Na taj načinmi uvažavamo i takmičarski čin, sa željom da u finalu igraju najveći fudbalski majstori..." - stajalo je, izmađu ostalog u peticiji Ajaksovih fudbalera. Tvorac totalnog fudbala, tadašnji trener sastava iz Amsterdama Rinus Mihels, je reakciju svojih izabranika prokomentarisao:"To jeste inicijativa fudbalera ali i moja intimna želja. Džajića sam posmatrao na desetak mečeva i, da nije kapiten Crvene zvezde što izuzetno cenim, pokušao bih sve da ga dovedem u Ajaks. Poznajem sve asove od 1938. godine na ovamo ali ni sa kim ne mopgu da ga uporedim. Tako ubitačne, pravovremene i po protivnika razorne centaršuteve nije imao ni Garinča. Zanimljiv je i njegov dribling, ležeran i neshvatljiv. Džajić, jednostavno, dokazuje da fudbal kao igra može da se pretvori i u najprijatniju pesmu..."

ISPRAĆALA GA JE CELA KORZIKA

Izuzetno zanimljiva stranica Džajićeve fudbalerske karijere, ispisana je i za vreme njegovog boravka u Bastiji. Među domaćim kritičarima ima i onih, "umnih", koji su igračke vrednosti treće "Zvezdine zvezde" osporavali zbog toga što nije otišao u neki veći evropski klub. Baš zbog takvih stavova, koji se još ponegde, istina u debeloj senci, mogu čuti, vredi se podsetiti kako je Džajić bio dočekan i ispraćen sa Korzike. U "Frans fudbalu" dolasku slavne "jedanaestice" bile su posvećene pune tri stranice na kojima je, između ostalog, pisalo: "Francuski fudbal je, nesumnjivo, počašćen i obogaćen. Najmanje dve sezone, prema slovu ugovora i datoj reči Džajića, mi Francuzi divićemo se estetskom i racionalnom fudbalu ovog gospodina u kopačkama, čoveka koji je dribling i slobodan udarac levom nogom usavršio do perfekcije..."
U Bastiji, Džajić je zaslužio još jedan trofej koji nije bio obložen zlatom ali spada u red onih sa neprocenjivom vrednošću - za dve godine postao je idol stanovnika ovog malog korzikanskog grada. Kada se vraćao u Beograd, ispraćao ga je celi grad, kolona automobila bila je razvučena od centra do aerodroma... Popularnost koju je uživao tokom boravka na Korzici Džajić je, u knjizi Miše Vasiljevića "Džaja 11", objasnio rečima: "Iznenadio sam ljude u klubu jer nisam tražio vilu, kako su Parižani pisali, već običan apartman u blizini stadiona. Još više sam to učinio kada sam odbio mercedes koji su mi nudili, zadovoljavajući se jednim vremešnim ali solidno očuvanim folksvagenom. Okružen dobrim ali siromašnim svetom, nijednom nisam ni pomišljao da živim na visokoj nozi u tom ogromnom kamenjaru, i iritiram te ljude primitivnim zahtevima."
Naravno, Džajić je zaslužio naklonost Korzikanaca i sjajnim partijama u dresu njihovog prvoliogaša koji je te dve godine, u Francuskom šampionatu, prvi put u istoriji izgubio ulogu autsajdera.
Interesantno, kada je odlazio u Bastiju, Džajića nije ispratio niko iz Zvezde. Kao rukovodilac kluba iz Ljutice Bogdana, on kasnije nije dozvolio da se bilo kojem fudbaleru desi ono što je njemu 2. avgusta 1975. godine na surčinskom aerodromu kada su ga, posle dvanaest godina provedenih u Zvezdi, ispraćali samo članovi najuže familije. Oni igrači koji su u poslednjih dvadesetak godina odlazili iz Ljutice Bogdana u svet, upravo zahvaljujući Džajiću, nisu imali takvo iskustvo. Lep primer za ovu konstataciju su i reči Branka Boškovića koji je 2003. otišao iz Zvezde u Paris Sen Žermen: "Od kada sam došao na Marakanu do dan kada sam sa nje otišao Džajić mi je bio drugi otac. Bez njegove brige ne bih bio spreman za ovu fazu života koju sam započeo u Parizu".

MEČ U BARIJU NIJE IMAO REVANŠ

Džajić je umeo da ispravi i još jednu nepravdu koju je, kao fudbaler doživeo u Crvenoj zvezdi - nije dozvolio da se maja 1991. godine u Bariju ponovi greška iz Jene, odnosno Atine. To je najsvetlija stranica iz njegove karijere sportskog funkcionera. Najlepše ju je sam opisao prisećajući se detalja sa konferencije za novinare u sali stadiona "San Nikola", nakon osvojenog pehara pobednika KEŠ.
- Novinari iz inostranstva, pre svih iz Francuske, insistirali su od mene da im kažem nešto što ne mislim i što bi bio alibi za Olimpik. Optuživali su me, kao i trenera Petrovića, da smo u finalu Kupa šampiona igrali dekadentno, ziheraški, da smo uništili fudbal! Saslušao sam ih i upitao:"Ako je Olimpik bio bolji zašto nije postigao gol za 120 minuta? Usput sam slušao i dijalog Bobija Čarltona i našeg tadašnjeg selektora Ivice Osima. Englez se čudio što je tim kakav je Zvezda igrao tako oprezno i bojažljivo. Osim mu je odgovorio:"Mi često igramo dobro, ponekad i najbolje ali na kraju gubimo. Zar nije bolje kritikovati Zvezdu u pobedi nego u porazu? Tada sam zagrlio Osima i setio se kako su nas tapšali po ramenima i uvek govorili posle poraza da će sutra biti bolje i kako svaka igra ima i revanš. Nešto sam, međutim, dobro naučio i u Firenci 1968. godine, i u Atini tri godine kasnije - znao sam da utakmica u Bariju nije imala revanš - ispričao je Džajić.

Sportski zurnal

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #5 poslato: 27. mart 2013, 18:34 »
Dragan Mance


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 02. jun 2013, 09:44 »
Preminula Jelena Genčić
IZVOR. B92

Jelena Genčić, jedan od naših najboljih teniskih trenera svih vremena, preminula je u subotu u 77. godini u Beogradu.



Genčićeva je ostavila neizbrisiv trag u svetu rukometa i tenisa, pošto je bila reprezentativka naše zemlje u tim sportovima, a potom se sa velikim uspehom okušala i u trenerskim vodama.

Genčićeva je rođena 9. oktobara 1936 u Beogradu, a poznato je da je bila prvi trener sada već najboljeg tenisera Novaka Đokovića i da je on više puta istakao da je ona imala veliki uticaj na njegovu karijeru.

Pored Đokovića, Genčićeva je, između ostalih, trenirala i Moniku Seleš i Gorana Ivaniševića.

Povodom smrti Jelene Genčić Teniski savez Srbije održaće komemoraciju u ponedeljak od 13 časova na terenima Impuls hola na Novom Beogradu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #7 poslato: 01. septembar 2013, 11:23 »
Život posvećen košarci

Dugogodišnji generalni sekretar Fibe Borislav Stanković govori o svojim uspomenama sa evropskih prvenstava od kojih je propustio samo jedno za 60 godina


Bora Stanković u svom stanu

Dok polako pakuje kofere za put u Ljubljanu, na Evropsko prvenstvo (4-22. septembar), dugogodišnji generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković prebire po uspomenama. Nedavno je napunio 88 godina, ali i dalje prati najveće događaje koji su mu, kako kaže, bili suđeni. Uostalom, to mu je još na Prvom svetskom šampionatu u Buenos Airesu 1950. savetovao njegov košarkaški „otac” Vilijam Džons, prvi generalni sekretar Fibe: „Važno je da i vi i vaša reprezentacija stalno budete prisutni na velikoj sceni ”!

I tako jednog dana, nekoliko nedelja posle Staljinove smrti, Džons je na stanici u Moskvi s uzbuđenjem čekao voz iz Beograda, u kojem je bila prva naša ekipa koja je stigla u Sovjetski Savez od uvođenja Rezolucije Informbiroa.

„Hteo je da bude siguran da ćemo doći, jer želeo je Jugoslaviju na tom šampionatu”, govori Stanković o svom vatrenom kršenju na evrobasketima, u Moskvi 1953, kada je još bio igrač. „Moskva je bila veliko iskustvo, osvojili smo šesto mesto što je bio naš prvi pristojan rezultat. Pamtim je i po čuvenom susretu s Izraelom, kad smo pobedili posle četiri produžetka, čuvajući loptu maltene punih 20 minuta, što su tadašnja pravila dopuštala. Bili smo smešteni u hotelu „Metropol”. Za doručak smo imali kavijar koji sam tada prvi put video”.

Jugoslovenska košarka je ravnomerno rasla, vođena velikom četvorkom iz Beograda: Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić. Posle Moskve Stanković je deset godina bio generalni sekretar KSJ, a do danas je propustio samo jedan šampionat, u Helsinkiju 1967, kada je bio trener Oransode iz Kantua. Jedan od evrobasketa koje posebno pamti je prvi od tri održana u Beogradu (jedini grad koji je toliko puta bio domaćin: 1961, 1975, 2005).

„Srebro u Hali 1 Beogradskog sajma bila je naša prva medalja. Bio sam generalni sekretar organizacionog komiteta i sećam se da nam je vojska mnogo pomogla. Dobio sam džip i vojnika koji me je vozio na sva ona mesta na koja sam žurio, jer smo ugostili tada rekordnih 19 selekcija”.

Na pitanje kako su početnici sa zemljanih terena utabali put ka prvoj medalji, kaže:

„Razvoj gledam po generacijama igrača. Prva, u kojoj su bili Loci, Popović, Marjanović, Demšar, Sokolović i drugi – doterala je s mlađim snagama do šestog mesta. Naredna, sa Anrijaševićem i Ćurčićem, održavala je taj nivo, a onda je stigla ’srebrna’ s Daneuom, Koraćem, Đurićem i ostalima, s kojom su stigle prve medalje. Te generacije su udarile temelje budućim zlatnim uspesima”.

Igrači i treneri bili su u to vreme i izveštači s velikih događaja. Stanković je više puta izveštavao za „Politiku”, prvo telefonom, pa teleksom.

„Vremena su bila takva, a košarka nije bila popularna. Poslednji put sam se za ’Politiku’ javljao iz Montevidea 1967”.

S njegovim usponom u Fibi (1976-2002. gen. sekretar), rasla je i naša reprezentacija. Mnogima je smetala ta „koincidencija”, a čuveni sovjetski trener Gomeljski mu je na Olimpijskim igrama u Moskvi zamerio da „gura Jugoslaviju ka zlatu”. Odgovorio mu je, pred novinarima: „Žao mi je što gospodin Gomeljski za sve ove godine nije naučio da igra protiv dobre zonske odbrane“!

Sedamdesete su bile prvo zlatno doba. Pored dve svetske titule (1970, 1978) stigle su i tri evropske (1973, 1975, 1977). Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Ćosić i ostali bili su neprikosnoveni. Danas se često prepričava „odbojka” koju su Slavnić i Kićanović odigrali protiv Sovjeta u Liježu 1977, kada im je selektor Aca Nikolić zamerio što su ponižavali protivnika.

„I ja sam, kao i Aca, smatrao da je ta akcija neprimerena. Plašio sam se da će nas napasti domaća štampa, ali ona je to izvanredno primila. Čak se taj potez našao na TV špicama”.

Prvi pad posle duže od dve decenije (Evro 1983. u Limožu – 7. mesto) Stanković objašnjava time da je posle poraza od Italije (posle masovne tuče) došlo do „unutrašnjeg gneva među našim igračima”.

„Kritičari šezdesetih pričali su da posle Daneua i Koraća dolazi kraj, a onda su ih demantovali Slavnić, Kićanović i ostali. Pa su govorili da neće biti nove zlatne generacije, ali ja sam tvrdio suprotno. I onda su se pojavili Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Đorđević, Paspalj i ostali, koji su imali, da tako kažem – promašeni vrhunac! Zbog raspada države, na Igrama u Barseloni 1992, nije došlo do susreta veka, između evropskog i američkog tima snova”.

Stanković je odigrao presudnu ulogu da se vratimo u društvo najboljih, posle sankcija Ujedinjenih nacija (1992-95). Zajedno sa Grkom Jorgosom Vasilakopulosom, generalnim sekretarom Fiba-Evrope, „izmislio je” dodatni kvalifikacioni turnir. I tada su mnogi sumnjali da imamo protekciju.

„Šta su ljudi pomislili ne znam, ali znam da su pomislili. Sigurno je da sam žarko želeo da se vratimo na evropsku scenu. Bio sam neizmerno srećan što smo se vratili i osvojili sedam medalja na osam narednih takmičenja”.

Beograd mu je doneo neke od najvećih radosti, ali i najveću tugu – Evropski šampionat 2005 (poraz u osmini finala).

„Bio je to katastrofalan udar za mene lično. Još više mi je bilo žao što je trener Obradović pretrpeo nervni slom koji nije zaslužio ni kao igrač ni kao čovek, pa ni trener najviše klase”.

Danas se manje zna i to da je kumovao Ivkovićevom povratku na selektorsku klupu pre pet godina. Pozvao ga je jer je smatrao da nam „treba čvrsta ruka i iskusan trener”. Pitamo ga, za kraj, šta očekuje od ’Evra 2013’ u Sloveniji?

„Bio bih zadovoljan plasmanom na Svetsko prvenstvo u Španiji (prvih šest ekipa). Medalja bi već bio ogroman uspeh, jer ima više nego ikad kandidata, poput Španije, Francuske, Rusije, Litvanije, Turske i Grčke. S Litvanijom igramo prvi i najteži meč koji može da usmeri naš tim ka medalji, ali i ka ponoru”.

----------------------------------------------

Želja za kraj Jugoslavije

„Bila je tužna scena kada je slovenačka vlada opozvala Jurija Zdovca iz reprezentacije koja se u Rimu 1991. borila za evropsko zlato. Pošto se znalo da je to kraj Jugoslavije, zamolio sam uoči ceremonije dodele medalja predsednika Fiba-Evrope Alda Vitalea da mi dozvoli da umesto njega uručim zlatna odličja našim košarkašima. Bez razmišljanja mi je to prepustio”.

Aleksandar Miletić/politika.rs

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 27. septembar 2013, 09:48 »
Dušan Ivković - Svugde nosim svoj krst
Razgovor sa njim već posle pet minuta razbija u paramparčad sve priče kako je introvertan, namrgođen, nabusit. Dušan Ivković, jednostavno, retko daje intervjue, svestan da njegov posao zahteva i takve stvari, tu i tamo, po svojim čuvenim kriterijumima i principima selekcije, nekom izađe u susret.

Razgovarao: Zoran Pavić
Foto: Marko Risović
Tekst ustupio magazin "Status"



Razgovor sa njim već posle pet minuta, i pre nego što se i formalno uključi diktafon, nedvosmisleno pokazuje da je u pitanju svetski čovek, gospodin u onom izvornom smislu te reči i, što je možda za ovo podneblje ilustrativnije - pravi šmeker. To vam je ona vrsta koja je u ovim silikonskim vremenima u izumiranju, stavljena u senku lažnog blještavila i isto takvih vrednosti.

Duda Ivković je čovek koji je uvek znao šta hoće, znao je i kako. Jedan od najuspešnijih evropskih trenera, predsednik Svetske trenerske asocijacije, najuspešniji selektor svih država kojima je glavni grad bio Beograd, čovek koji je vodeći reprezentaciju izgubio samo jedno od pet finala, pogazio je svoje principe i vratio se na klupu reprezentacije Srbije. Uvek je u karijeri potpisivao ugovore na tri godine i nikad, bez obzira na ponude koje se ne odbijaju, nije se vraćao na posao koji je već radio.

Sedeo sam pored njega u avionu kad se reprezentacija leta '95. vraćala iz Atine. I ostala mi je u sećanju jedna njegova rečenica, kad je, dok smo se približavali Beogradu, pilot rekao da hiljade ljudi ide ka aerodromu, da su zakrčeni putevi, Ivković je ustao, okrenuo se unazad ka igračima i rekao - Čujete li vi ovo, vi ste heroji. Nije rekao - mi smo heroji.

Posle sam pričao sa nekim igračima koje je iznenadila ta vaša reakcija, kažu - poznato je da Duda ne troši velike reči. Čini mi se da ste vi u toj jednoj rečenici na neki način pokazali vašu trenersku filozofiju.
Pa ne znam koliko je to dobro u smislu posla. Napravljeno je stvarno čudo posle godina izolacije, mnogo toga se tad nagomilalo, od Litvanaca koji su hteli da napuste finalnu utakmicu, do Hrvata koji nisu izašli na pobedničko postolje. Ja sam skoro zaboravio na sve to. Nikad se ne vraćam unazad, uvek gledam da idem napred. Tad me je jedan vaš kolega pitao: Hoćete li vi sad stvarno da napustite ovaj posao? Da, rekao sam, radiću dok ne obezbedim našoj reprezentaciji izlazak na sva svetska takmičenja. To je sad urađeno i to je kraj.

Nije baš praksa da neko minimizira svoje zasluge…
Moj je posao da pronađem ulogu svakom u timu koji vodim, da svako da svoj maksimum i kad oni to uzvrate, to je njihov uspeh. Ne zameram ni onima, iako je to meni strano, koji kažu ja sam dobio, ja sam te stvorio… Kod mene je uvek - ja sam ti dao šansu, ti si je iskoristio, ti si dao svoj maksimum…

Vratili ste se u srpsku košarku u vreme njene najveće krize u poslednjih 30 godina, u vama svi vide spasioca.
U košarku sam ušao u jednom fantastičnom momentu, kao trener profesionalac trenirao sam Kićanovića i Dalipagića. Danas je drugačije vreme, treba da pokušamo da napravimo nešto kvalitetno, nešto što se zove sistem takmičenja, liga, registracioni pravilnik... Svi oko mene to prihvataju sve dok ne preovlada klupski interes i posle mnogo razgovora dođete u situaciju da sve to svesno razvale. Znači, radili smo celu zimu i ušli smo u juni mesec, a onda nula, kraj. I to im odgovara. Odgovara im da ne postoji registracioni pravilnik, da se radi po starom… Sa iste te pozicije i sad razgovaram sa igračima: vi jeste sad mladi ljudi - negde između 19 i 25 godina, osim Kecmana i Vujanića - i vi ćete već sutra da budete sportski funkcioneri, jako brzo će to da bude, a veoma je bitno u kakvom stanju će tada da bude srpska košarka, jer mi srpsku košarku sada ne vraćamo već treba da počnemo da je stvaramo.

Tad ste je vratili.
Da, a sada treba da počnemo da stvaramo imidž srpske košarke jer ovo što sada imamo jako loše izgleda.

I ta '95. je bila godina povratka na međunarodnu scenu posle četiri godine izolacije.
Tad je bila drugačija situacija jer smo imali asove koji su igrali širom Evrope i ja sam ih samo okupljao. Sećate se, igrali smo pod raznoraznim imenima - ol star i ne znam kakvim još. Čak sam u to vreme odbio da primim bilo kakav honorar vodeći selekciju koja se nigde ne takmiči. Naše tadašnje utakmice finansirali su klubovi u kojima sam radio, pomagale su nam i neke grčke opštine, plaćale pripreme. Danas smo u situaciji da prvi put nismo igrali na Olimpijadi, a to je sve jako bolno… Igrači iz NBA stigli u Peking, Kinezi k'o Kinezi slikaju sve živo, pa i nas, s tim što smo se mi, posle turnira Dijamantska lopta, rastali s Kinom, vratili se… Jako tužna slika… I to je dodatni motiv da nas bude u Londonu za četiri godine. Moji su zahtevi uvek, što se tiče stvaranja igre, discipline, kolektiva, bili i ostali isti.

Prihvatili ste se teškog posla, deo javnosti je zaista bio iznenađen, pitali su se - šta će to sad Dudi?
I ja sam bio iznenađen.

Šta vas je prelomilo?
U razgovoru sa radnom grupom koja je trebalo da izabere selektora rekao sam im otprilike da sam se uvek borio za najbolje rešenje za srpsku košarku. Obavio sam razgovor sa Pešićem kao najboljim mogućim kandidatom i dogovorili smo se, on mi je to obećao. Osvanuli smo jedno jutro u Moskvi, negde u rano proleće 2006. godine, i on je to prihvatio. U međuvremenu je, međutim, odustao. Kad sam shvatio da praktično niko ne želi to da radi i kad je Bora Stanković rekao da sam ja jedini izlaz a oni će, obećao je, timski stati iza toga, doneo sam odluku. Uvek je moja filozofija bila da ja iškolujem trenera, da spremim stručni štab. Tako je bilo i '95. godine, Željko Obradović se borio kao lav, nije hteo da prihvati to. Čović je iskoristio svoje političko lukavstvo pa me uvukao da ja budem selektor, a Željko trener. U svakom poslu samo jedan može da ima odgovornost, ne mogu da budu dvojica, je l'. Taj posao '95. sam završio i sigurno je da je tu moglo da se traži neko kvalitetnije i dugoročnije rešenje. Jasno mi je da treba da budem u gardu non-stop zbog svega što se okolo dešava. Mi ne možemo sada da se pripremamo za prvenstvo u Poljskoj na isti način na koji smo to radili pre 15 godina, jer su moji zahtevi što se tiče realizacije programa priprema sada mnogo veći. Tražiću maksimum i od igrača. A da bih tražio maksimum od njih i mi treba da im ponudimo maksimalne uslove.

Rekosmo da ste vi sad na novom početku. Ovde smo na Crvenom krstu. Tačno pola veka od kad ste počeli da se bavite košarkom…
Da li mi verujete da znam svako dvorište gde je ko stanovao, gde je ko bio... Godinama evo, tu preko puta, okupljali smo se u "Đerdapu", preko puta je bio Ćira... Pola veka smo se tu skupljali.

Ponovo smo na Crvenom krstu, vi ste, hvala bogu, živi i zdravi, šta je sa Crvenim krstom?
Crveni krst se promenio. I moj najmlađi sin, koji je rođen u Atini, oseća se kao Krstaš, a ja sam, kako pričaju ljudi, neka legenda Crvenog krsta. Ako bismo pričali o Crvenom krstu onda bi trebalo jedno dvadeset nastavaka.

Rekli ste da se promenio. Šta se promenilo - duh, arhitektura?
Promenio se, pre svega, u arhitekturi. Strahovito mnogo se gradi, sad se tu pojavljuju neki novi ljudi. Ponosan sam što sam sa Crvenog krsta poneo to da niko ne može, ni pod kakvim pritiskom, da kaže da sam, recimo, nešto dobio i primio i da me zbog toga ucenjuje. To je možda onaj kvalitet zbog kojeg, kako kažu, nisam baš podoban za ovaj moderni svet. Nisam podoban da ulazim u dilove koji nemaju veze sa košarkom ili sa poslom koji volim i koji radim. Hoću da kažem, kad sam došao u situaciju da politika želi na neki način da napravi kontakt sa mnom, ja sam to odbio. Nikad nisam bio član ničega. Dođe, recimo, moj drug Mrka (Mrkonjić, prim. aut.) i pozove me: Dođi sutra, šef treba da ti preda orden Nemanje. Mi smo školski drugari. Kažem mu - jesi li ti normalan, zar misliš da u ovoj situaciji kad ste u kompletnoj dubiozi treba da se pojavljujem da primam orden Nemanje od Miloševića? Da, recimo, kuću nisam podigao na Medaku, da sam prihvatio od vlasti plac na Dedinju koji mi je nuđen, verovatno bih morao da ispratim određene stvari, da budem neki savetnik.

Posle 65 godina ipak ste otišli sa rodnog Krsta…
Bio sam najmlađi sin u jednoj šestočlanoj građanskoj porodici i svi su mislili da je kuća na Crvenom krstu, u Ulici Radivoja Koraća, gde je skoro ukradena bronzana tabla koju je radio Musa Begović '89. godine kad je igrano finale Kupa Radivoja Koraća - a ja sam, čistom koincidencijom, tad bio trener Partizana - naša. Tada je ta tabla postavljena baš na kući u kojoj sam ja rođen. Desilo se da, i pored svih gradskih priznanja i ostalih nagrada koje sam dobio - Oktobarske, Majske, Avnojske… uz sve rezultate kroz rad, kroz sport, desilo se da sam praktično morao da se iselim iz rodne kuće. Skoro sam rekao sinu: Kad bih otišao na Crveni krst i napravio ršum, gužva oko Petog parkića bila bi mačiji kašalj. Nisam hteo da se protivim i da budem izbacivan iz stana u kome sam rođen. Zbog čega? Iz prostog razloga što je u međuvremenu tu kuću kao neuseljivu kupio neko drugi, a da preče pravo kupovine nikada nije ponuđeno mojoj porodici. Zbog tog stana odbio sam bilo koji drugi stan, nikad nijedan kvadrat od države nisam dobio, niti sam tražio.

Čudan odnos prema zaslužnom građaninu?
Moj otac je bio doktor nauka, i pitam se da li je moguće da su Ivkovići jedini u Beogradu koji nisu dobili ni kvadrat stana ili nečeg drugog. Javljaju se meni pubovi iz "Božidarca", kažu, znate pa mi treba da budemo obezbeđenje na sudu, neprijatno im. Na neka ročišta u vezi sa tom kućom nisam želeo da odlazim. Pre pet godina sam se video sa Borisom Tadićem i on je bio šokiran što Dudu Ivkovića izbacuju iz stana. Možda sam mogao to da završim sa gradskim vlastima, ali nisam hteo da skrećem pažnju. To što fizički više nisam tu, ne predstavlja više prepreku, to je realnost koju sam podneo dostojanstveno, jedino nisam mogao da učestvujem u selidbi. Poslao sam sina, pozvao neke drugare, stavili su stvari u magacin.

Kad je to bilo?
Sad, prvog oktobra. To je bio rok. Mi smo se sami iselili… Možda ovu priču i ne treba objavljivati.

Pomenuli ste, sasvim opravdano, da vas zovu legendom Crvenog krsta. Svojevremeno ste pričali o tome kako vas je osim porodice na neki način vaspitavala i ulica, ne samo vas nego celo vaše društvo.
Postojao je bioskop "Avala" na Crvenom krstu i bili smo majstori da lepimo neke talone da gledamo prvu predstavu. Bilo je avangardno, vanserijsko pozorište tada sa Batom Putnikom i svim tim našim legendama, Simom Janićijevićem, bračnim parom Marković, u kome smo gledali pre svega generalne probe. Već smo tad kao sportisti odlazili u one kultne kafane gde su sedeli glumci, nekad kod "Juhora" (kafana koja je srušena - to je bilo na uglu Jovana Rajića i Žičke), pa malo dole dalje, glumci Beogradskog pozorišta su posle dali ime nekoj kafani "Večiti mladoženja".

Tu je bio i stadion Radničkog, sportskog društva.
Radnički je bio beogradsko sportsko društvo sa najboljim i najkvalitetnijim takmičarima u malim sportovima. Od borilačkih sportova, pre svega boksa i rvanja, preko košarke, muške i ženske, ženskog rukometa. Radnički je dao plejade, generacije vrhunskih sportista i vrhunskih trenera, i dao je mnogo vrhunskih umetnika, naučnika... Moj prvi komšija je bio vrhunski slikar Janko Mihajlović. Drugačije se tada živelo, nekako smo se drugačije ponašali. Kad odemo do Tašmajdana na klizanje, sećam se, svi pričaju nešto o "ribama", a ja nekako izbegavam, to su intimne stvari. Treba da dočekaš i ispratiš devojčicu posle klizanja, nama je to bilo nezgodno, strepeli smo da nas neko ne vidi. Bili smo jako vezani između sebe, živeli smo nekako kao lokalpatriote.

Počeli ste da se bavite košarkom, a jedno vreme ste čak i boksovali.
Jao, jesam malo. Toma Hladni je bio veliki trener koji je učio baš plemenitoj veštini. Jako se dobro razumem u boks. Sećam se tih generacija kad, onako, u podne izađu sa onim penjoarima… Bile su to sjajne borbe. I boks se vremenom promenio. Pavle Šovljanski je bio kapiten reprezentacije Evrope kad su boksovali protiv Amerike. Toga se sećam kao dete. Jako sam voleo boks, ali ne kao veštinu koju bih iskoristio u nekoj samoodbrani… Danas mnogi treniraju borilačke sportove da bi mogli ne samo da se odbrane, već, verovatno, većina njih bi i da napadne. Vladao je neki kolektivni duh gde su bokseri bili u kontaktu sa košarkašima i ostalim sportistima. Na početku mog igranja košarka je smatrana, manje-više, nekim pederskim sportom, to su nam tada govorili.

Bili su to pionirski dani košarke na ovim prostorima…
Pa nisu. Radnički je imao seniorski tim koji, doduše, nije imao neki kontinuitet, dok je neka beogradska avangarda već bila na Malom Kalemegdanu. Tamo su već igrali ozbiljniju košarku, u Zvezdi i Partizanu.

Šta je vas navelo da se opredelite baš za košarku?
Moj brat Piva (Slobodan Ivković, prim. aut.) je već počeo da igra. On je imao vanserijski talenat i daleko bolje fizikalije nego što sam ja imao. Moguće da sam ja imao nešto bolju glavu što se toga tiče, to sad mogu da govorim sa pozicije trenera, tad to nisam znao. Ali, nažalost, nikada niko nije uspeo njega da stabilizuje. Utakmice su se vrlo često igrale noću, on je jako slabo video, imao je kokošije slepilo, niko to nije rešio nekom terapijom ili na drugi način. Sećam se mog prvog odlaska na trening, moj prvi trener bio je Bora Cenić, sa kojim sam i dan-danas u kontaktu. Onda sam bio kod Ranka Žeravice, i sa njim sam dobar.

Kompletnu igračku karijeru proveli ste u Radničkom. Šta vam je ostalo upečatljivo iz tog perioda, kako je izgledalo tad baviti se košarkom, naravno potpuno amaterski?
Nama je tad košarka praktično bila sve. Kao deca nismo imali nikakve igračke i dobili smo priliku da se bavimo sportom i to organizovanim sportom. Dobili smo priliku da treniramo, da se takmičimo… Prestao sam da se bavim vrhunskim sportom zbog nekog duela sa trenerom jer nisam mogao da trpim uvrede, to znaju svi.

Na kojoj ste poziciji igrali?
Igrao sam na poziciji beka, organizatora igre i u to vreme sam bio visok za tu poziciju. Imali smo sreću da je moj tadašnji trener Žeravica bio prvi koji je mnogo radio na unapređenju fizičkih kvaliteta tako da smo mi verovatno bili prva generacija igrača koja je počela da radi sa teretom.

Trening sa medicinkama?
I sa medicinkama, ali i baš sa tegovima. Bili smo od jutra do mraka na terenu, celo leto. Zimski period je bio strahovit problem jer nije bilo sale. Školske sale nisu postojale, trenirali smo u maloj sali Radničkog u kojoj su trenirali i bokseri i rvači i svi živi. Moglo je da se radi možda na jedan koš, ono što kažu, pet na pet, ili tri na tri po nekoj širini. Zimski period je tad bio čuven po turnirima u staroj sali DIF-a.

U Deligradskoj?
Tu su dolazili timovi iz cele Srbije, jedva smo kao klinci čekali da dođu neki majstori, kao Proleter iz Zrenjanina, koji je '55/'56. bio prvak države.

Odmah posle završetka aktivnog igranja opredelili ste se da budete trener, tu je isto Bora Cenić imao važnu ulogu?
Nije to bilo moje opredeljenje. Moj brat Piva je bio strahovito talentovan i niko ni tada ni danas nije mogao da bolje od njega napravi igrača, niti će to iko moći. Ne znam da li se sećate Miluna Marovića? Dođe on sa svojom visinom 206-207 u to vreme u Crvenu zvezdu.

Onaj kog su zvali doktor Marović?
On je doktor geoloških nauka. Došao u Zvezdu da igra košarku i Vučinić (Dragiša, prim. aut) mu kaže - ako hoćeš nešto da uradiš treba da odeš na Crveni krst kod Pive. Milun Marović, koji je u Zemunskoj gimnaziji bio oslobođen fiskulture, pušio malo neku lulicu, imao svoj bend, svirao gitaru… Od njega je Piva napravio vrhunskog reprezentativca, vrhunskog igrača, a on je u 21. godini počeo da igra košarku. Nikad neću da zaboravim onaj dan kad mi je neko pokucao na vrata, otvorim da pogledam, zamrači se sve ispred mene, kad ono pojavio se Tasa. "Ja sam Milovan Tasić iz Donje Crnatovo. Poslao me Mita Reljin, je l' tu Piva", kaže. Pitam ga - šta je burazeru, šta tražiš ovde? Kaže - došao sam da igram košarku. Noge ogromne. Onda mu napraviše neke bokserske "ala patike", tad nije bilo tih velikih brojeva. Piva je od Tase napravio igrača koji je imao veliki učinak u šampionskoj ekipi. Tad sam se bavio samo organizacijom putovanja, utakmica, dok mi Bora Cenić jednog dana nije ponudio rad sa timom. Sećam se, taj "papir" potpisao sam valjda '68. godine. Međutim '72, opet na predlog Bore Cenića, počinjem zvanično da radim za platu sa kadetima Radničkog.

Trenersku karijeru počeli ste sa mlađim kategorijama. Da li danas kao iskusan trener mislite da je rad sa klincima suština posla? Četvrt veka je od kako ste sa juniorima osvojili prvi trenerski trofej.
Da, sa juniorima Radničkog smo osvojili prvenstvo države. Mislim da sam imao normalan razvojni trenerski put. Proslavili smo i neki jubilej na Kalemegdanskoj terasi, tu je bila cela generacija tih igrača… Najkrivlji što sam postao trener je moj stariji brat, za koga svi kažu da je bio košarkaški vizionar, koji u svoje vreme nije bio u mogućnosti da se dokaže, da ima rezultate, na primer, da ide u inostranstvo. Drugi je Bora Cenić jer, dok mi nije ponudio posao, nisam imao trenerske ambicije. Razumeo sam se u košarku, igrao sam košarku, ali nisam imao trenersko znanje. Sećam se kad sam počeo sa pripremama za prve treninge, da je bilo jako teško.

Videli ste koliko u stvari ne znate?
Lako je bilo ono kad prisustvuješ svakom treningu, jer kao što rekoh, mi smo od jutra do mraka bili na terenu u to vreme. Pa čekaš vrhunac svega kad prvi tim trenira, da vidiš nešto, da naučiš.



Treća ključna ličnost je Ranko Žeravica koji vas je sa 35 godina, u to doba je to bilo verovatno još veće čudo, doveo u Partizan, prvo za svog pomoćnika, a posle toga ostavio vas da budete prvi trener. Da li vas je to bacanje u vatru očeličilo, da li ste bili svesni koji je to rizik da budete trener Partizana, generacije u kojoj je još bio Kićanović?
Ranko je tako procenio i sigurno je to bio prelomni trenutak u mojoj karijeri. Jedne sezone sam radio kao njegov pomoćnik, a već u narednoj sezoni sam vodio tim. I već u startu smo imali jednu jako uspešnu sezonu.

U prvoj sezoni potpuno profesionalnog bavljenja trenerskim poslom uzeli ste tri trofeja. I to u ligi stare Jugoslavije… Valjda je samo Željko Obradović ponovio to mnogo godina posle vas.
Gledajući sastave Jugoplastike, Bosne, Olimpije, Zadra - to je bila najjača liga u Evropi. Međutim, imao sam tada sreću da se u smeni generacija - odlazili su Farčić, Đukić, Zečević, Latifić… - okupila grupa odličnih mladih igrača.

Jeste li vi učestvovali u selekciji tih igrača, bili ste samo godinu dana u klubu?
Kako da ne. Sećam se kao danas, imali smo kamp mladih igrača, tu su bili neki Spasoje Todorović koji je bio u Olimpiji, bio je Pešić, Jadran Vujačić, Babić… U Bačkoj Topoli radili smo celo leto, od jutra do mraka. Bila je srećna okolnost da smo imali jednog stvarno božanstvenog igrača - Kićanovića. Imao sam tad njuh da Kići, koji u reprezentaciji nije igrao kao organizator plejmejker, ni u Partizanu takođe, dam tu ulogu. Uz jako dobru i agresivnu generaciju mladih visokih igrača, napravljen je tim koji je morao čak i mnogo više dati. Šteta je što tad nisam imao dovoljno autoriteta da učinim da se prevaziđu ljubomora i antagonizam koji su postojali između Kićanovića i Dalipagića. To ni uprava nije mogla da reši, a ja sam bio suviše mlad. O čemu se radi? Kića je na neki način želeo da pokaže da on bez Praje može da uzme sve trofeje. Ja sam im govorio - pa vi ste gori nego Silvana i Lepa, šalio sam se, gori ste nego pevaljke. Praja je bio u vojsci, Kića je ostao i dokazao ono što je želeo. Međutim, da su sa mladim igračima tu sezonu odigrali zajedno, bilo bi to čudo. I to sam Kići nedavno rekao, da je to bila velika greška, to dokazivanje ko je bolji. Zajedno su bili najjači i u reprezentaciji, i u Partizanu.

Niste bili u prilici da sa obojicom vodite tim u Kupu šampiona.
Taj bi tim u Kupu šampiona bio dominantan, sigurno da to '79. ne bi bila Bosna. Mislim da bi to bio Partizan.

Dođoste, uzeste ta tri trofeja, i već tad pokazaste princip vaše trenerske filozofije da treba često menjati sredinu. Ovenčani kao uspešan trener odlazite u Grčku.
Ne, ne. Razlog odlaska u Grčku je sasvim druge prirode. Završavam taj posao, tri godine u Partizanu, uglavnom su moji ugovori bili na tri godine. Predlaže se da savetnik u klubu, koji je toliko pomogao svim trenerima, bude Aca Nikolić. On njima kaže - ako to ne izvedete na neki drugi način, na način dogovora i saradnje, izgubićete tog trenera. Nisam ja odbijao saradnju. Međutim, u jeku cele te priče meni se stariji klinac ozbiljno razboli i lekari mi kažu da mora da promeni klimu. Tad sam otišao u solunski Aris.

Znači, to je konačno prelomilo, taj privatni problem?
Da. Ja sam prvu ponudu Arisa odbio. Meni je toliko lepo bilo u Beogradu da mi nije padalo na pamet da idem bilo kuda. Presudio je taj Petrov sepstični bronhitis koji je bio na granici astme.

Bili ste dve godine u Arisu, nakon toga sledilo je osam godina vraćanja baznom poslu. Radili ste u Radničkom, Šibenki, Vojvodini, u klubovima za koje se ne može reći da su veliki, bez obzira na to što su neki od njih bili šampioni. Zanimljivo je da se, iako ste već u to vreme bili bitno trenersko ime, niste gadili da radite u tim manjim klubovima. Da li je to u skladu sa onom vašom filozofijom o promeni sredine ili ste se već malo zamorili?
Kako da budem zamoren u tim godinama? Za mene su uvek postojali i drugi izazovi, a ne samo titule. Dobar trener, a to sam rekao '97. godine, kad sam posle 20 godina ponovo osvojio sve tri titule, nije samo onaj koji osvaja trofeje. Zato prvu sezonu u Partizanu i onu u Olimpijakosu ne smatram najuspešnijim u karijeri. Možda su neke bile i uspešnije gde nije bilo nijedne titule, kad smo postavljali bazu, kad smo stvarali neke klubove. Kad sam posle Grčke došao u Radnički, on je bio u jako lošem stanju. Uspeh je bio kad sam učinio da Radnički stane na noge, trener ne mora uvek da radi za velike ugovore i veliku lovu. Formirao sam tim koji se vratio u ligu, i ravnopravno u to doba igrao sa jednom Cibonom. Tad sam rešio da odem.

Odbili ste poziv iz Zadra i otišli u komšijski Šibenik.
U Zadar me je zvao Branko Periša i oni su bili kandidati za sam vrh. Bio sam pred potpisom kad su mi došli iz Šibenika. Ovde na Krstu, na terasi, kažu oni - šjor Duda, Dražen je otišao u Zagreb, Jarić odlazi, imamo jedno rasulo u klubu, ako vi ne dođete košarka prestaje da postoji kod nas. I ja se opredelim za Šibenik. To je stvarno bio najgori tim koji sam trenirao...

Novac vam očigledno nije bio najvažniji.
Moj motiv je bio drugačiji. Smatram da ne radi dobro samo onaj trener koji osvaja trofeje. Ja sam ih osvojio nebrojeno. Kad bi me neko sada pitao koliko trofeja si osvojio, ne bih znao da odgovorim. Neko može da kaže, ovaj se puva, pravi se blesav, ali ja ne znam, kunem se da ne znam. Postoje izazovi druge vrste. Radnički nije imao trenera, počinje neka liga koja treba da se igra, nije bio ni dobar tajming da trener može da reaguje radom, da postavi neku igru, da stvori neku određenu atmosferu, ali to je bio izazov. Šibenik je bio ispred Zadra isto kao izazov, Vojvodina posle, takođe. To vreme u Vojvodini možda je bio i najuspešniji period u mojoj karijeri. Počeo sam od nule, ušao sam u jednu kancelariju dva sa dva, zadimljenu. Neki Ćenta, sada pokojni, sedi i puši, žuti zidovi bez zavesa, kaže - to su prostorije. Pitam - a gde su igrači? Kaže, sad je Dule Aćimović otiš'o u Suboticu da vrati neke. Na treningu su bili neki Lazić i Krivačević, jedini koji su nešto značili. I mi smo uspeli, verovali ili ne, da igramo pred osam hiljada ljudi u Spensu sa Partizanom, sa Jugoplastikom. Govorimo o generaciji Divca, Rađe i kompanije; da se vraćamo iz Zagreba i da pevamo "srušili smo toranj"; da napravimo od Vojvodine jednog stabilnog ligaša, učesnika Kupa Koraća…

Dakle, primat kod vas često ima lična satisfakcija.
Nije stvaralaštvo samo osvajanje titule. Skoro sam razgovarao sa jednim psihologom o stanju duše, kako se osećaš kad dobijaš, a kako kad gubiš. Isto je stanje, samo jedno traje kratko, cirka se i veselo je, a ono drugo malo duže, do prve utakmice. De fakto su to potpuno iste stvari. Kad osvojiš nešto u životu više se prisećaš koliko je uloženo da bi se došlo do toga, a sam momenat slavlja je banalizovan kroz šampanjce, pušenje tompusa, podizanja zastava, sviranja himne. Da li je to i sada bitno? Nadam se da ćemo da doživimo i sviranje "Bože pravde", ali nisu bili bitni ni "Hej Sloveni" nego je bitan tim, uložen rad, da znaš da igraš za svoj narod.



Jedini ste trener koji je osvojio sva četiri evropska klupska trofeja, što je još zanimljivije, sa četiri potpuno različita kluba. Da li nosite sa sobom tu neku pobedničku auru, možda samo ime Duda Ivković znači uspeh?
Ne mogu ja o tome da pričam. Možda bi neke druge ljude trebalo da pitate o tome. Ne znam da li ja kao pojava delujem superiorno, dominantno ili da imam baš toliko naglašenu harizmu, neke liderske sposobnosti, glupo je da ja govorim o tome. Kad sam došao na dogovor sa glavnim čovekom CSKA, rekao sam mu: "Slušaj, burazeru, ja sam bio '79. u Albaniji, Fadilj Hodža nas je bolje primio nego vi ovde u Moskvi u CSKA, bez majice, bez ičega." Rusi kažu da sam ja ne reformator, nego da sam mrtvu košarku vratio iz jedne debele jaruge, kaljuge. Ne mogu da govorim ja pa ja, ali to su neke činjenice. Sad da li je to baš tako, treba da pitate nekog Sergeja Kušenka koji je počinjao da radi sa mnom, da stvara i da gradi taj CSKA. I da pitate neke moje saradnike.

Nikad ni u jednom klubu niste radili duže od tri godine, i nikad se niste u neki klub vraćali. Zašto, kad je bilo ponuda koje se ne odbijaju?
Neki Aleksopulos iz PAOK-a dođe i kaže, molim te, samo mi reci zbog čega nećeš da dođeš u PAOK ponovo. Bilo je to '96. godine, posle Panioniosa, kad sam otišao u Olimpijakos. Rekao sam mu da ne mogu da dođem jer se bojim da bi stotinu ljudi ostalo gladno. Kako - pita on. Pa lepo, za tri godine snimio sam situaciju, imali smo neke rezultate, sada je vreme da se povučem, da tražim novi posao, a ti isti ljudi su ostali. Znamo da sada treba da se naprave neke reforme, da se uradi nešto novo, znači svi ti ljudi treba da odu. Kaže, pa ja baš to želim, da odu, ali ja to ne mogu da uradim. Pa neću ja da budem taj koji mora da otera te ljude.

Pomenuli ste harizmu koja je nesumnjiva, kad ste bili najmlađi trener imali ste jednog Kiću i Praju koji su za to doba bili svetske zvezde, u karijeri ste radili sa ogromnim brojem zvezda, ljudi koji su astronomski plaćeni, ali uvek ste uspevali da ih upregnete u timska kola. Nije zabeleženo ili ja ne znam da ste ikad bili u sukobu sa bilo kojim igračem koji je zvezda. Očigledno da tu ima još nešto osim autoriteta znanja.
Treba da znaš od koga treba da tražiš najviše. Imao sam u timu jednog koji je hteo da bije konobara što mu ne da koka-kolu. Inače ne dozvoljavam da se pije koka-kola. A on kaže - pa ja sam navikao, moram da podrignem pred utakmicu, da popijem koka-kolu. OK, unećemo ti koka-kolu u svlačionicu, ali nemoj da odigraš slabo posle podrigivanja, videćeš šta ti sledi. Je l' razumete taj detalj? To je jedan ozbiljan NBA igrač. Zahtevam da se za stolom pije negazirani prirodni sok, jer ako se popije koka-kola nadujete se, to nije neka filozofija u higijeni ishrane da znam šta moji igrači treba da piju. Međutim, može ako je potrebno i da ne spava sa timom u hotelu. Ova dileja ne može da se uklopi, pustićemo ga da spava gde hoće, jer čovek ne trpi taj prostor, ne trpi drugi krevet, a na utakmici daje svoj maksimum. To mogu da procenim. Ali ako neko hoće da razbija pravila baš namerno, da skreće pažnju na sebe, onda to ne može. Nikad igraču nisam rekao - ti si najviše plaćen pa treba i najviše da radiš. To nema veze. Ali zato kažem, ti možeš najviše da daš, ti možeš da odigraš najbolju odbranu. Jer u principu kod svih trenera, ili 90 odsto njih, važi - vrhunskog napadača treba da oslobodimo nekih velikih zadataka u odbrani. A u savremenoj košarci to ne postoji. I onda Grci, gde sam možda radio više liga u kontinuitetu nego kod nas, kažu - ne zna sa vedetama. U komunikaciji na utakmici i na treningu ne dozvoljam neke stvari, ali kad se završi sezona pa izađemo kao pobednici, onda je to uspeh, ali ne moj, nego naš - mene i tog igrača. Lako je zezati 11. i 12. igrača u ekipi, tako pokazivati autoritet. U profesionalnoj košarci zahtevi su najveći prema onima koji mogu da daju najviše. To je suština.

U inostranstvo ste ponovo otišli '91. Izjavili ste da nikad ne biste ni otišli da radite napolju da se nije desilo ono što se desilo u ovoj zemlji.
Ne, nikada, nikada. Vodio sam reprezentaciju te '91. godine, Zdovc je ušao u moju sobu i rekao mi - evo javljaju mi da ću da budem izdajnik Slovenaca ako budem igrao, šta da radim? Ja mu kažem - nemoj da igraš, nisi spreman da igraš. A čekaju me dole neki iz Dela, pitam ih da l' su došli da provere da li će da igra, da l' nosi opremu, i izbacim ih iz hotela… Tada sam razmišljao, a ovo prvi put govorim, da ostavim trenerski posao. Posle Novog Sada imao sam nešto para i rešio sam da u nešto uložim, da počnem neki biznis, kupim neki lokal. U Čumićevom sokačetu lokali enormno skupi - 15 hiljada maraka kvadrat. Rekoh, sad ću da nađem neki prostor i ponovo ću da se vratim mom Crvenom krstu, da se povučem. Moj burazer kao vrhunski trener nikada nije shvatio da treba da se pomeri, da ga određena grupa ljudi od kojih je on napravio sportske funkcionere, posle ne maltretira… da trener treba da menja sredinu.

Niste imali želju da radite u velikim evropskim klubovima?
Ne. Posle Novog Sada došao je momenat da se malo stabilizujem, da se konačno posle '84. godine vratim u Beograd. Taman sam '90. montirao golubarnik na Crvenom krstu, preselio golubove, a inače sam ih uvek selio sa sobom. Postojao je jedan tipski ugovor sa klubovima koji su bili dužni da mi to obezbede. Pokradu mi tad neke golubove i onda shvatim da ovde ne mogu da ostanem.

Radili biste u domaćim klubovima?
Pa radio bih u nekom domaćem klubu, verovatno bi to bio povratak u Beograd.

U Grčkoj ste proveli 10 godina u kontinuitetu u četiri kluba. Tamo ste dobili nadimak Košarkaški Zevs, gde god ste bili ostavili ste dobar utisak, čak i u malom klubu kao što je Panionis. Šta vas je tamo zadržalo 10 godina, osim pitome klime i uslova koji su verovatno bili dobri?
Što se tiče Grčke bitna promena klime je bila i kad sam promenio Solun za Atinu, to je bila velika promena, totalno drugačiji način života. Međutim, u Solunu mi je bilo kao u Beogradu, bez obzira na embargo. Tada sam vozio neki mercedes sa šest cilindara i trebalo mi je pet kanistera da stignem do Beograda. Kad god sam mogao išao sam u Beograd, ali i dolazili su kod mene, i brat Piva, i mnogi drugi.

Je l' ima veze to što ste ipak bili blizu, geografski blizu?
Kako da ne, iz Soluna za četiri sata stignem u Beograd. Odlazak u Atinu je već nešto drugačiji. Odjedanput '94. mogu da izaberem Olimpijakos. Dolazi Srđan Šaper i daje mi broj telefona, kaže on - javi se Sokratisu Kokalisu. Rajku Toromanu sam već bio obećao da idem u Panionis. Okrenem broj, tražim gospodina Kokalisa, a onaj tamo pita - koga od Kokalisa. Javi mi se čovek sa pitanjem da li sam spreman da sutra preuzmem Olimpijakos. Odgovaram mu da sam obećao Panionisu, i da Olimpijakos dolazi u obzir samo ako on svojim autoritetom sredi da oni od mene odustanu. Moj burazer i Rajko Toroman slušaju to i Rajko mi kaže - pa ti nisi normalan. I mi u Panionisu od jedne, a la Crveni krst, sredine napravimo tim koji igra najbolju košarku u Evropi. Dolaze američki NBA treneri, kažu - kouč, mi smo videli sve košarke ali ovo ne postoji nigde. I napravimo najveći uspeh, eliminišemo Paok, moj prethodni klub i ulazimo u Evroligu. Dođu kod mene klinci sa upaljenim bakljama, njih desetorica, kažu, hvala kouč, da li ste nam šansu da i mi budemo mangaši. I to je meni najvažnije, da sam veliki broj ljudi usrećio. Otišao sam posle toga iz Panionisa, koji sa tom infrastrukturom i tom filozofijom nikad nije uspeo da bude jak u kontinuitetu. I sada je došao do Evrolige, pa će opet da padne i opet će to da bude i tako, i onako. Ono što je jako bitno za mene, u vreme Panionisa rodio mi se mlađi sin u Atini i to je rodilo i neke nove motive.

Sledili su Olimpijakos i AEK, pa ste po drugi put mislili da "okačite klupu o klin"…
Rekao sam sebi 2001. godine - pokušaću da prestanem da radim. Desio se oktobar, desile su se određene promene. Neću da govorim šta se dešavalo sa vladama, jer nikad u privatizacijama ništa nisam kupio. Planirao sam da nađem neki izvor prihoda, da nešto kupim od tih para koje imam, da se na neki način organizujem i da živim u svom gradu. Onda sam došao u situaciju da nekim ljudima moram da kažem - da li je moguće da me toliko potcenjujete? Hteo sam da kupim zgradu u Uzun Mirkovoj 1, gde je navodno sada Kinoteka, taj tender sam dobio, a posle je poništen. Pričali su mi neki da treba po 50 hiljada dati tome i tome. Može, rekao sam im, ali burazeru, ličnu kartu da daš da si primio pare od mene. I kad sam video taj šljam, šta se tu dešava… Nije kriv samo onaj koji prima u korupciji, nego i onaj koji daje. I kad sam sve to video, stižu ponude iz Rusije i iz Denvera. Bio sam pred potpisivanjem ugovora sa Denverom, bio sam na razgovoru u Njujorku, ali sam ipak otišao u Rusiju. Te 2001. godine sam zaista pokušao da ne radim, da vidim da li mogu ovde da se snađem. Mislio sam, privešću kraju ovu novu kuću, napraviću useljenje…

Imali ste priliku u mladim trenerskim danima da odete u Ameriku na usavršavanje. Koliko je to uopšte uticalo na priču da, čini se, niste baš fascinirani NBA ligom i tim kompletnim cirkusom koji se pravi u Americi, i koliko je to usavršavanje u Americi ostavilo traga na vas?
Ne toliko na mene koliko na mog burazera, jer on je bio jedan duži period. A kad smo mi bili '76. godine, u to doba nije bilo košarke na koledžima i vrhunske košarke jer je bio letnji period. Gledali smo organizaciju kampova, rad sa mladim igračima, tako da ne verujem da mi je boravak u Americi pomogao u tom smislu. I danas kad tamo imam velike prijatelje trenere. Neosporna je jedna stvar. NBA - tu su daleko najbolji uslovi za rad. To je kao iz bajke: od treninga, od trening centara - oni ne treniraju u velikim salama - do komunikacije, bez ikakve stresne situacije. Oni, kako se završi utakmica, presvuku se, hoćeš kinesku ili neku drugu hranu, šta hoćeš, imaju klopu, cirkaju, kao da nisu igrali utakmicu. Shvataju to kao posao. Kod nas je malo drugačije, pritisak je mnogo veći. Možda je šteta što nisam radio u takvim uslovima, ali ne žalim za tim.

Pomenuli ste ruski period. Neki smatraju da vam je to što niste osvojili evropsku titulu sa CSKA jedini trenerski neuspeh. Delite li i vi takvo mišljenje?
U CSKA je išlo sve po dogovoru. Po mom mišljenju, tu 2005. godinu treba shvatiti kao neuspeh. Sve što smo se dogovorili u projektu koji sam ja pravio i realizovao, sve je urađeno.

Ipak niste postali prvaci Evrope.
Imali smo nesreću da 2003. u Barseloni, sa timom koji prvi put ulazi u Fajnal for, na neki način bivamo zakinuti, sastajemo se sa domaćinom, pa isto sledeće godine u Tel Avivu. I tada svi očekuju da će sve to na isti način biti vraćeno u Moskvi. Međutim, prvi put igram kao organizator Fajnal fora, ali na terenu gde nismo domaćini. Prvi put ulazimo u tu salu na dan utakmice, igrači su i inače pod velikim pritiskom, imperativom titule. Nisam mogao da pretpostavim da će igrači na toj utakmici da šutiraju slobodna bacanja 31:17. Razbio bih i table i sve živo da bih ih izveo iz tog stresa. U nekoj čudnoj utakmici mi gubimo od jednog stravičnog tima u to vreme. Imamo nesreću da šest puta uzastopce dobijamo ekipu u kojoj igraju Kalderon, Macjauskas, Skola, Roberto… I tad nam oni to mangupski vraćaju, zasluženo nas pobeđuju. I mislim da je neuspeh. Kažem, sve je urađeno, sve je preduzeto, ali smo zasluženo izgubili od tima koji je znao da odigra protiv favorita. Bila je priča da ULEB nije dozvoljavao da treniramo u toj sali.

Jedan od vaših ključnih principa je da ne podilazite nikakvim pritiscima, da li su u pitanju gazde klubova, javnost… Da li je nekome nekad u vašoj karijeri palo na pamet da vam se direktno meša u posao?
Nije loše mešati se u posao, ako tu postoji neka korist... Pre svega, trenerski posao treba shvatiti kao timski rad, i sada taj posao tako shvatam.

Da, ali odluke su vaše, i odgovornost je vaša.
Pa ja ću da preuzmem odgovornost, ali svi ostali treba da prate taj program, i to je dalo određene rezultate, te nema razloga da se tu išta menja. Međutim, nisam isključiv, nikada se ne bavim organizacijom, ali se trudim da je unapredim. Uvek ću da se trudim da maksimalno zaštitim ključne ljude u tom programu, kao što se, recimo, bavim time kako da treniram i da edukujem trenere, a ne da budem opterećen upravom ili bilo čime ostalim. Ali nekada, kad ima nekih problema, onda treba sigurno i menjati neke stvari.

Da se malo posvetimo i golubovima, to je vaša, možda prva, možda druga, ali strast svakako.
Više od stasti. To mi je rekao jednom Žare Vučurović koji ima malo golubova. Uvek usvojim nešto što je tačno - a ne ono kao Švaba tra-la-la, ponavljaj, ponavljaj.

Da li nekom neupućenom možete da objasnite takvu strast? Možete li to da objasnite ili to mora da se doživi?
To mora da se doživi jer postoji za to određeni talenat. Neko to može, neko ne može. Improvizacija ne postoji nigde. Ako to radim, pružiću sve toj ptici, kao i u drugarstvu - pružiću sve jer sam se uvek trudio da budem najbolji drug. Ali ja isto tražim od te ptice da mi uzvrati to uloženo, i ljubav i zadovoljstvo. I mi se tu nalazimo. Mislim da se mi tu emotivno nalazimo.

A kako je to trenirati golubove? Vi ste profesionalni trener u jednom vrlo komplikovanom sportu.
Neophodna je preciznost i profesionalnost. Ishrana nije uvek ista. Sada sam zazimio golubove, oni završavaju promenu perja, tad je jedan način ishrane. Onda počinju pripreme, počinje dijetalna ishrana, kao kod sportista na početku priprema. Zna se šta im treba davati od dodataka - vitaminskih, mineralnih, sve u miligram. Da bi izdržali te vrhunske napore, da bi ih poprečnoprugasti mišići podigli u velike visine. Koje glikogene treba dati da posle nekih deset sati leta ne dođe do kompletne blokade mišića, kao kad se maratonac sruši, kolabira…

Kako golubovi podnose trening?
Ne podnose svi isto, postoje neke jedinke koje verovatno ne mogu da budu takmičarske ptice. Već u ležanju treba da pravite selekciju. Moji golubovi su meni uzvratili, oni su svetski rekorderi ovog momenta i sve ono što je uloženo oni su vratili. E sad, nisam iskoristio što zove cela Srbija - pošto par, pošto ovo, pošto ono. Ja golubove ne prodajem.

Gde još na svetu postoji sportsko golubarstvo?
Ima ga svugde i to je takva strast i to je takvo ludilo. S tim što postoje razne vrste golubova, osnovna podela je pre svega na izložbene i takmičarske. Kod izložbenih postoji stotine vrsta kod kojih se ocenjuje izgled, a postoje i takmičarski golubovi koji mogu da budu dugoprugaši, letači, visokoletači, akrobatski golubovi koji se prevrću. Ima svega.

Kako su golubovi podneli promenu klime? Sa 50 stepeni u Atini, na minus u Moskvi.
U Moskvu ih jedino nisam vodio. Mislio sam da iznajmim neki stan i da oni budu tu, ali sam odustao od toga. Ta mikroklima je jako loša, ne mogu da se puštaju napolje. I u Moskvi ima golubara, jako mnogo. Ali su golubovi drugačiji.

Neko je vodio računa o njima u vašem odsustvu?
Kako da ne. Imam i domara i mog drugara Mišu Lukića.

Jesu li vaši sinovi nasledili tu strast?
Ne, ja nisam želeo da budu golubari.

Zašto?
Mislim da bi moj burazer, da nije bilo golubarstva, dao ovoj zemlji i čovečanstvu mnogo više, da je bilo šta drugo radio.

Mislite da ga je previše trošilo?
Trošilo ga je previše. Toliki je talenat imao za sve da to nije normalno. Takav se čovek retko rađa.

Deo javnosti zna, iako vi o tome ne govorite, da ste dalji rođak Nikole Tesle. Odnosno da su vaša baba i njegova majka rođene sestre.
Tako je, moja baba Olga Mandić i njegova majka Đuka su sestre. Možda bi neko drugi tu priču udarao na sva zvona, meni na pamet nije palo. I u Grčkoj sam samo pričao da imam zanimljivo porodično stablo...

Mislim da se priča o Tesli prvo pojavila baš u grčkoj štampi.
Pa moguće. Jednostavno, bilo bi jako loše kad bih ja jednog takvog čoveka svojatao kao rođaka. To mi je jako ružno, nekako bezvezno. Kažem ono što je evidentno, što je meni mama ispričala. Mirjana, Zorana i Piva, oni su, po rođenju od Tesle dobili po jedan zlatni dukat. On je umro na Božić '43. godine, a ja sam rođen u oktobru. Nisam imao tu sreću da dobijem taj dukat. Normalno, to je sve rasprodato.

Majka vam je bila pesnikinja?
Jeste, jako lepu poeziju je pisala moja majka. I danas, ne da nemam vremena, nego nemam snage da pročitam tu poeziju, nikad nisam nijednu pesmu moje majke pročitao. E sad, to neko može da shvati ili ne. Ima tu i pesama koje su posvećene meni…

Otac vam je imao zanimljiv životni put.
Nisu mu dali da radi svoj posao, bio je šef uprave državnih monopola u predratnoj Jugoslaviji…

A šta je doktorirao?
Pravo. I to u teškim uslovima, 1920. je došao u Beograd sa Korduna sa četiri razreda osnovne škole, u 35. je bio doktor pravnih nauka, sam je sebe izdržavao.

Pomenuli ste porodično stablo, nije u pitanju samo Tesla?
I sad se nekako stidim da pričam o tome. Što bih ja svojatao tog čoveka koji je de fakto moj dalji rod. Al' to lepo stoji u rodoslovu. Iz te linije Mandića je vladika sarajevsko-mostarski Pero Mandić, pa Nikola Mandić - to su sve bili moji ujaci. I u Šibeniku neke Macure, isto sveštenici. To je kevina linija. Po ćaletovoj strani to nikad nije utvrđeno. Valjda je moj deda Đuro pobegao od turskog zuluma.

Sad živite na granici Medakovića i Malog mokrog luga. Da li to evocirate ambijent starog Crvenog krsta, neki mir, porodičnu kuću…
Presrećan sam. Ako neko pita zašto - pa zato što neću da idem tamo gde su panduri i novobogati i svi ti ljudi. Napravio sam bolju kuću od svih njih, po svom ukusu, ali neću da budem u takvom okruženju… Skoro mi je jedan jako poznat čovek rekao - znaš, burazeru, mi treba da se družimo, da se naša deca druže, da se orodimo jer mi smo plava krv. Rekoh sebi, majko moja mila, šta sam doživeo da postanem plava krv kao takvi.

Znači, našli ste taj svoj mir?
Kako da ne. Ja svuda imam svoj mir. Nisam ja slučajno to odabrao.

I u Grčkoj ste tražili neki domaći ambijent.
To je bilo pre svega zbog golubova. Trebalo je da to bude kuća. Posle sam u nekim urbanim delovima kupio jako lep stan, i u Atini, i na moru mi imamo neki svoj prostor. Jako volim Grčku i grčki narod.

Za kraj da se vratimo reprezentaciji. Na tri evropska prvenstva gde ste vodili reprezentaciju imate skor 19-19, "šut" 100 odsto. Verovatno ne postoji sličan podatak za bilo kog trenera na svetu. Verujete li u 20. jubilarnu pobedu na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, kao prvo? I drugo, kakve su objektivne šanse da se Duda Ivković i sa četvrtog evropskog prvenstva vrati kao pobednik?
Naša velika prednost je što imamo odlične igrače i što ću sa njima biti drugu godinu. Jedan deo zajedničkog rada je iza nas, mislim da smo radili jako dobro, da smo mnoge stvari uradili. Naš kratkoročni cilj bi trebalo da bude, a to bi bio veliki uspeh, da se kvalifikujemo na svetsko prvenstvo 2010, treba da budemo među prvih pet u Poljskoj. Možda to zavisi i od žreba, možda i ne. U poziciji sam da ću igračima moći da pomognem čak i da dobiju minutažu koju zaslužuju, i da im skrenem pažnju gde mogu da unaprede igru, ne samo igračima u domaćem već i u prvenstvu drugih zemalja. Veoma pozitivan primer je da se Erceg lepo snašao na startu u Olimpijakosu, i on i Teodosić. Malo ću i da posećujem igrače, da ih podsetim na neke određene stvari. Bićemo godinu dana stariji, iza toga stoji rad, i ubuduće će biti mnogo lakše da se radi.

Vraća li se to, 20 godina posle vašeg početka u državni tim, kult reprezentacije, koji mnogi proglašavaju za bitan segment svih naših uspeha?
Moj odnos je poznat. Treba da radimo kao tim, da živimo kao tim. Međutim, najveći uspeh u svemu tome je, verujte mi, košarkaška publika, koja je to prepoznala i dala nam podršku. Nismo mi svesno ušli u "Arenu", niko nije imao tu hrabrost. Tek kad smo izgubili "Pionir" morali smo u "Arenu" i onda se desio bum. Kažu sad ne valja publika, slabo navija. Ali ja vidim očeve sa decom na ramenima kako navijaju. To je slika koja meni mnogo znači.

O imidžu i privatnosti
Bez obzira na sve uspehe i što ste javna ličnost, stiče se utisak da ne volite previše da se eksponirate u medijima, izuzimajući vaš direktan posao.
Ne, ne volim i ne prija mi.

Uspeli ste sve ove godine, što nije baš često, da potpuno odvojite privatni od profesionalnog života, kažu ljudi za vas da delujete prilično ozbiljno, da vagate reči u javnim nastupima, a oni koji vas poznaju privatno kažu da ste u životu van reflektora sasvim drugačiji, opušteniji. Neki ljudi čak kažu - Duda se strašno retko smeje. Ne znam da li ste čuli takva mišljenja o sebi?
Sve zavisi šta ljudi žele, neki žele da nešto medijski popularišu, šta ja znam, da istaknu svoju ličnost. Napravićemo sad, recimo, neki parti. Ja sam pozvao našu reprezentaciju, oni su bili gosti u mojoj kući, ali to nikad nijedan novinar nije ni saznao. To nikad nije ni objavljeno, igrači su bili porodično, ćaskali smo uz prijatnu muziku. Ako treba da se nađemo u krugu naučnika ponašaćemo se na jedan način, ako treba da se nađemo u krugu golubara, naravno, ponašaćemo se drugačije.

Da li vam je imidž da ste previše ozbiljni, da li svesno tako istupate u javnosti?
Takav sam kakav sam, ne pripremam se za to. Tako su me otac i majka napravili i ne mogu da budem drugačiji, ne mogu da se menjam, uvek sam isti. To sigurno ne čujem prvi put.

Niste od onih trenera koji pokazuju previše emocija na parketu, ni onih pozitivnih, dakle ni euforije pri pobedi niti egzaltiranost pri porazu. Kao da se trudite ne samo da utakmicu držite pod kontrolom, nego i sebe.
To je već psihologija i filozofija posla. Gledajte, treneri strašno greše u situaciji kad igrač nešto pogreši. Trener treba da ima komunikaciju stalno, treba neku stvar da odobri, postoji i klupa za to. Možeš da dođeš u situaciju da ti kaže igrač - slušaj, nemoj bre da se dereš na mene, ili me izmeni ili me pusti da igram. Dovoljno je igraču, kad vidiš da se i on kida, pomoći da prevaziđe grešku. E sad ako ja gestikuliram i raširim ruke, onda je to jako loše. Vidi publika, vidi TV publika. Spoljni izgled ne čini čoveka u nekoj bitnoj meri. Ne treba trošiti ogromnu energiju misleći da je tako prenosite na igrače. Ni na treninzima nije bilo nekog razložnog ili bezrazložnog urlanja. Ali kad dođe do kompletnog ispadanja iz sistema, kad treba da se vrate stvari na svoje mesto, tu je neophodna potrošnja energije i ja sam ubeđen da se to prenosi na igrače. Znam da sam nekad bio jako zgodan čovek, to zna ceo Beograd, smatram da sam i sad jako zgodan čovek, ali više nemam 20, 30 ili 40, sad imam 65 godina. Normalno je da se ne ponašam na isti način.

Mislite da to ide s godinama?
Ne ide s godinama nego sa iskustvom. Ne mogu da treniram tim na isti način decenijama, pogledajte kako moj tim igra danas i kako je moj tim igrao '95. godine. To su ogromne razlike i u fazama igre i u svemu ostalom. Međutim, evidentna je stvar koju sam u Rusiji naučio kad sam razgovarao sa jednim velikim gospodinom, verovatno najvećim trenerom svih vremena u Rusiji, koji se zove Viktor Tihonov. On je tad imao 73 godine, još uvek je radio aktivno. Pitao sam ga da li postoji neka granica u ovom poslu. Vidim pojavili se sad neki mladi, zgodni tipčići treneri pa rade taj posao. Hteo sam da živim malo u Beogradu, ja mogu bez klupe, nemojte da mislite - a ovaj ne može bez posla. Ja mogu jako dobro da organizujem život i bez klupe i svega ostalog. I tad mi je taj majstor u Rusiji rekao da taj spoljni efekat uopšte nije bitan. Ne obećavam da ću da probam da vodim tim sa klupe a da ne ustajem uopšte. To sam probao mnogo puta, ali je mnogo bolja komunikacija na istoj visini. Vidimo se, oči su nam na istom nivou.

b92.net

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #9 poslato: 28. april 2014, 13:35 »
Aleksandar Tirnanić Tirke: Legenda fudbala i veliki boem

Aleksandar Tirnanić Tirke, legendardni fudbaler koga u projektu "Montevideo, Bog te video" tumači mlada zvezda Miloš Biković, trajao je u srpskom i jugoslovenskom fudbalu skoro sedam decenija, a isto toliko i u boemskim krugovima Beograda.

http://i.imgur.com/YlDjpb9.jpg
Oni su proslavili domaći sport (ex-yu)


Legendarni fudbaler i legendarni selektor, čovek koji je u srpskom i jugoslovenskom fudbalu - Aleksandar Tirnanić Tirke (15. 7. 1910, Krnjevo – 13. 12. 1992, Beograd) trajao je gotovo sedam decenija. Počeo je sa 13 godina u malom klubu SK Olimpija (1923), nastavio u "Jugoslaviji" (1924), prešao u BSK iste godine i tamo ostao do 1937, kada "iz inata" prelazi u "Jugoslaviju", da bi pred kraj karijere igrao za BASK (1938–1939) i SK Jedinstvo (1939–1941).

Na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. u Montevideu (Urugvaj), Tirnanić je sa nepunih 20 godina od kojih ga je delio jedan dan postigao gol i postao najmlađi stelac. To ga je uvrstilo među igrače koji su najmlađi postigli gol.



Učestvovao je u osvajanju četiri titule BSK-a. Za reprezentaciju je odigrao 50 utakmica i dao 12 golova. Debitovao je 6. 12. 1929. protiv Rumunije a poslednji, 50. meč odigrao je 31. marta 1940, opet protiv Rumunije i opet u Bukureštu.

Dres selekcije Beograda oblačio je 34 puta.

Bio je brz, odličan dribler, sa dobrim centaršutem. Sa Mošom Marjanovićem činio je veliki tandem u BSK-u i reprezentaciji.

Podržao je bojkot Olimpijade u Berlinu, družio se sa komunistima revolucionarima Lolom Ribarom i Veselinom Maslešom, a poznavao je i Koču Popovića.

Tirke je bio kozer, boem, uvek vedrog duha. Čuvena je njegova izjava da su "fudbal pre rata igrali siromašni a gledali bogati, dok sada igraju bogati a gledaju siromašni". Penziju je dočekao u Fudbalskom savezu Jugoslavije, gde je bio izuzetno poštovan zbog uloge u istoriji našeg fudbala.

Podržao je bojkot Olimpijade u Berlinu, družio se sa komunistima revolucionarima Lolom Ribarom i Veselinom Maslešom, a poznavao je i Koču Popovića.

Po proslavljenom fudbaleru Aleksandru Tirnaniću Tirketu jedan deo Ulice Baja Pivljanina u Beogradu nosi njegovo ime.
Posle rata bio je selektor i član selektorskih komisija od 1946. do 1961. i učestvovao u sastavljanju čak 125 državnih timova – 34 je sastavio samostalno, 91 u okviru raznih komisija. Sa trenerom Tonijem Pogačnikom smatra se tvorcem olimpijskog tima iz 1952. koji je u Helsinkiju osvojio srebrnu medalju, a stariji ljubitelji fudbala sastav Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec izgovaraju sa najvećim poštovanjem kao najbolji tim koji je Jugoslavija imala.

Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...

- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima. Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene - pričao je Tirke o svojim i Mošinim boemskim danima.

Tirketov miljenik u vreme kada je bio savezni kapiten bio je Miljan Miljanić. Čudno? Jer, Miljanić je stručnjak koji ima potpuno suprotan stil rada, drugačije shvatanje igre, opredeljenje, način selekcije...
Teško je reći da li je u odnosu Tirketa i Miljanića bilo obostrane iskrenosti ili su, kao uglađeni ljudi, bili pod neprozirnom maskom. Ipak, Tirke je davao savete Miljaniću. Naročito je insistirao na tome da se mladi stručnjak ne povodi za modom, da ne presađuje na naš fudbal ono što su trenutno posedovali Mađari, Nemci, Englezi ili Holanđani.

- Talenat je u nogama, fudbalska inteligencija u glavi. Mi moramo sačuvati igračima slobodu duha, taj naš smisao za improvizaciju i igru, dati im slobodu da samostalno rešavaju situacije na terenu. Moramo negovati agresivnu igru, nismo za defanzivno loptanje, to nije u našem mentalitetu - govorio je Tirke.

U projektu "Montevideo, Bog te video", legendu srpskog i jugoslovenskog fudbala Aleksandra Tirnanića Tirketa igra mlada zvezda Miloš Biković, koji je publiku apsolutno osvojio u prvom delu film, zatim u seriji "Na putu za Montevideo", a sigurno će i u filmu "Montevideo, Bog te video 2".

http://www.nadlanu.com/upload/images/articles/2013/02/7/tirke%20u%20akciji.jpg
Oni su proslavili domaći sport (ex-yu)


nadlanu.com