Autor: Venera Tema: Drveni duvački instrumenti  (Pročitano 4193 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« poslato: 18. jun 2012, 08:27 »


Дрвени дувачки инструменти (ит. Legni, нем. Holzblater, фр. instrument à vent de bois, ен. Wood-winds, рус. духовые инструменты) су група музичких инструмената (познати и као аерофони инструменти од гр. αερο ваздух и φονος звук) код којих се звук производи дувањем, у већини случајева из уста и плућа свирача. Струјање ваздуха покреће на треперење језичке направљене од трске. Они се, иако се данас граде и од дрвета и од метала или комбинације ова два, називају дрвеним јер сви (осим саксофона) потичу од чисто дрвених инструмената. Данас, главни представници ове групе инструмената, који се срећу у класичној музици су:
пиколо флаута (Piccolo Flauto – Picc.)
флаута (Flauto – Fl.)
обоа (Oboa – Ob.)
енглески рог (Corno inglese – C.i.)
кларинет (Clarinetto – Cl.)
бас кларинет (Clarinetto Basso – Cl.B.)
саксофон (Saxofono – Sax.)
фагот (Fagotto – Fg.)
контрафагот (Contrafagotto – Cfg.)
Улога дрвених дувачких инструмената у оркестру је разнолика. Иако у техничком и изражајном погледу немају толико широки распон различитих могућности као гудачки инструменти, ипак се појединачни инструменти, поред карактеристилних боја, одликују и великом покретљивошћу, а и читав велики звучни фонд оркестра у свим регистрима покривен тоновима произведеним на дрвеним дувачима. Могуће их је стога применити у сваком моменту за сваку мелодијску линију у било ком регистру. Ипак, имају, као и лимени дувачи један велики недостатак, а то је физичка ограниченост људским дахом.
Бројни састав дрвених дувача у оркестру зависи од величине оркестра и захтева композитора. Обично се сматра да је у камерним или мањим оркестрима потребан и пожељан једноструки састав, односно по један представник основне регистарске варијанте:
једноструки састав
1 флаута (Fl.)
1 обоа (Ob.)
1 кларинет (Cl.)
1 фагот (Fg.)
У већим оркестрима, разликују се следећи састави:
двојни састав
2 Fl.
2 Ob.
2 Cl.
2 Fg.
(каткад се у овом саставу може предвидети да извођач II флауте свира и пиколо флауту (означава се са II Fl. muta in Picc. ), а такође су могуће и II Ob. muta in C.i. (енглески рог), као и II Cl. muta in Cl.B (бас кларинет), што је ређи случај)
тројни састав (најчешћи састав)
1 Picc.
2 Fl. (ili 3 Fl., при чему III Fl. muta in Picc.)
2 Ob.
1 C.i. (ili 3 Ob., при чему III Ob. muta in C.i.)
2 Cl.
1 Cl.B. (ili 3 Cl., при чему III Cl. muta in Cl.B.)
2 Fg.
1 Cfg. (ili 3 Fg., при чему III Fg. muta in Cfg.)
четворни састав
1 Picc. (ређе IV Fl.)
3 Fl. (понекад III Fl. muta in Fl. contralto)
3 Ob.
1 C.i.
3 Cl. (III Cl. muta in Cl. in E♭)
1 Cl.B. (ређе IV Cl.)
3 Fg.
1 Cfg. (ређе IV Fg.)

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #1 poslato: 18. jun 2012, 08:31 »
Флаута





Флаута је дрвени дувачки инструмент средњег и високог регистра. Звук производи дејством ваздушног језичка. Разликују се, по држању, уздужна или блок-флаута и савремена попречна флаута. На попречним флаутама, улазни отвор није на врху цеви, већ нешто ниже, на бочној страни и у њега се дува искоса да би се образовао језичак, пошто га овај тип нема (за разлику од уздужних флаути), и дува се кроз гласницу (популарно прозорче), са усном испод писка. Извођачка техника је врло развијена и производња тона је на целом распону лака, па је ово један од најпокретњивијих и највиртуознијих инструмената. Такође, флаута је и изражајан инструмент, благог и светлог, идиличног звука.
Иако припада групи дрвених дувачких инструмената, флаута се израђује од метала. Распон флауте је знатан, и креће се од c1 до c4, док су још неки тонови (на слици у заградама) могући, али зависе од врсте и квалитета инструмента као и од способности извођача.

Пиколо флаута



т. flauto piccolo
нем. kleine Flöte
фр. petite flûte
ен. piccolo
рус. малая флейта
Скраћено Piccolo. Мала флаута, дупло краћа од велике, по звуку највиши дувачки инструмент са распоном од d1 до c4 (писано d до c3). Спада у транспонујуће инструменте, односно, оне које звуче више или ниже од записаног. Пиколо се записује октаву ниже од звучања. У тројном саставу оркестра, који је и најчешћи симфонијски састав, један свирач свира пиколо, или, ако се не преклапају деонице, флаутиста који је трећа флаута (III Флаута) узима и пиколо, што се записује III fl. muta in Picc..

Остале флауте

Осим ове две флауте, у употреби се може наћи и алт-флаута (ит. flauto contralto, нем. Alt-Flöte, фр. flûte en sol (fa), ен. alto flute, рус. альтовая флейта) која се гради у два регистарска облика in G (Sol) и in F (Fa) и чији је писани распон од c до f3 (in G звучи кварту више, а in F квинту ниже).
Моцарт је писао и за флажолет флауту (писаног обима d1-d3, која звучи ундециму више), а такође су познате и велика флаута in F (Fa) и мала и велика in Es (E♭), као и in Des (D♭). На крају поменућемо и бас-флауту (писаног обима c1-f3, која звучи октаву ниже), али се она више не користи.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 18. jun 2012, 08:36 »
Flauta



Poprecni tipovi flaute pojavili su se najpre u Aziji te su se preko Bliskog Istoka preneli i u Evropu u XI veku. Za razliku od blok flaute kod koje se ton dobija jednostavnim duvanjem u gornji otvor instrumenta, svirac je kod poprecne flaute morao sam usnama da oblikuje vazdusni mlaz koji je zatim »udarao« u ivice otvora. Traverzo flauta se u pocetku pravila iz jednog dela, sa 6 otvora za prste i jednim otvorom za duvanje, bila je cilindricnog oblika i do XVI veka se pravila u tri velicine. Imala je opseg od skoro dve oktave, topao i zaokruzen ton, a narocito se koristila solisticki ili za pracenje pevanja. U drugoj polovini XVII veka traverzo flauta se gradi u tri dela, dobija sedmu rupicu za prste koja biva pokrivena jednom klapnom, busi se konusno, a znacajno se poboljsava intonacija i kvalitet tona. Ovakav tip instrumenata se narocito negovao u pariskom dvorskom krugu sa koga se pocetkom XVIII veka rasirio u Nemacku i Italiju. U periodu kasnog Baroka se gradi u 4 dela, dobija narociti cep kojim se stimuje, opseg se prosiruje na dve i po oktave (d'-a'''), a kao materijal se uzima simsirovo drvo, ebanovina, slonovaca ili cak porcelan. U doba Klasicizma traverzo dobija sve vise klapni - do kraja XVIII veka cak 7 - ton postaje svetliji i elegantniji, a tada nastaje i oktavna traverzo flauta, takozvani »pikolo«. Kriticna situacija u kojoj se traverzo flauta nasla pocetkom XIX veka temelji se najvise na promeni zvucnog ideala, njen volumen nije bio dorastao novim koncertnim prostorima, a tonovi su bili medjusobno neujednaceni i nedovoljno cisti. To je uslovilo potpunu nezainteresovanost kompozitora za ovaj instrument, te je nalazimo jedino u salonskoj muzici i u orkestarskim delima. 1847. godina predstavlja zlatnu godinu flautske istorije jer je nemackom graditelju Theodoru Böhmu poslo za rukom da posle niza eksperimenata konstruise flautu koja je imala snazan, cist i ujednacen hromatski niz tonova kroz tri oktave. Ovakav instrument je gotovo nepromenjen ostao do danas, sa izuzetkom sto se od XX veka flaute prave od metala, najcesce srebra ili zlata.


Piccolo flauta



Skraćeno Piccolo. Mala flauta, duplo kraća od velike, po zvuku najviši duvački instrument sa rasponom od d1 do c4 (pisano d do c3). Spada u transponujuće instrumente, odnosno, one koje zvuče više ili niže od zapisanog. Pikolo se zapisuje oktavu niže od zvučanja. U trojnom sastavu orkestra, koji je i najčešći simfonijski sastav, jedan svirač svira pikolo, ili, ako se ne preklapaju deonice, flautista koji je treća flauta (III Flauta) uzima i pikolo, što se zapisuje III fl. muta in Picc.

Blok flauta



Uzduzne flaute su se pojavile ranije nego poprecne; praoblike blok flaute koristili su Egipcani i Grci, a u pocetku su instrumenti pravljeni od kosti, gline i bambusa. U Srednjem veku oblik i velicina blok flaute jos nije potpuno ustaljena, ali se od tada po pravilu pravi od drveta. Svoju konacnu formu blok flauta dobija u XV veku: pravljena je iz jednog dela (od kruskovog ili javorovog drveta), imala je 8 otvora za prste, bila je cilindricna i veoma siroko menzurirana, otvor u koji se duvalo bio je doista veliki, a takozvani labijum, gde se ton stvarao prelamanjem vazdusne struje, bio je prilicno kratak. U doba Renesanse kada muzika jos nije bila pisana za tacno odredjene instrumente, blok flauta je mogla da svira bilo koju deonicu, a cesto je nastupala u takozvanom »consortu« blok flauta razlicitih velicina. Pocetkom XVI veka bilo je poznato 3 razlicite velicine blok flaute a pocetkom XVII cak 9, od kojih su se najvise koristili: »gar klein« (gar klajn - dugacka svega 14 centimetara), sopranino, sopran, alt, tenor, bas i »grosse bass« blok flauta (koja je dostizala velicinu i do dva i po metra). Instrumenti su bili pravljeni u razmaku kvinte, opseg je retko prelazio jednu duodecimu a ton je bio mekan i taman. U doba Baroka blok flauta se kao i drugi instrumenti prilagodjavala novim zvucnim zahtevima, pa se oko polovine XVII veka menja ne samo spoljasnjim kitnjastim oblikom vec i u konstrukciji. Pocinje da se gradi u tri dela (najcesce od simsirovog drveta), menzura joj se smanjuje, labijum produzava, busi se konusno, sto sve zajedno uslovljava jedan svetliji i ostriji ton, a opseg se prosiruje na vise od dve oktave. Najcesce se tada koristila alt blok flauta (opseg f'-g'''), a sasvim izuzetno bas, sopran ili sopranino, a tada se pojavljuje i tenor »in D« - takozvani »voice flute«. U nasem veku uporedo sa razvijanjem negovanja rane muzike ozivljava i interesovanje za ovaj zanimljivi i zaboravljeni instrument, te se dela napisana za blok flautu ponovo mogu cuti u svojoj izvornoj verziji. Od brojnih kompozitora koji su pisali muziku za blok flautu svakako treba pomenuti Georga Philippa Telemanna, Georga Friedricha Händela i Benedetta Marcella.

Izvor: Music.info

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #3 poslato: 18. jun 2012, 10:05 »
Drveni duvački instrumenti


Drveni duvački instrumenti su poznati kao aerofoni instrumenti. Kod ovih instrumenata zvuk se dobija duvanjem u cev instrumenta. Strujanje vazduha pokreće na treperenje jezičke napravljene od trske. Oni se, iako se danas grade i od drveta i od metala ili kombinacije ova dva, nazivaju drvenim jer svi (osim saksofona) potiču od čisto drvenih instrumenata.
Podela:
Flauta
Blok flauta
Pikolo flauta
Oboa
Fagot
Kontrafagot
Klarinet
Bas klarinet
Engleski rog
Saksofon
Okarina

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #4 poslato: 18. jun 2012, 10:19 »

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #5 poslato: 18. jun 2012, 10:26 »
Обоа



Обоа, скраћено Ob., дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком од трске. На први поглед је најсличнији кларинету, али се на почетном делу цеви налази још кратка метална цевчица у коју је уденут језичак, док је левкасто проширење на крају цеви видно мање него на кларинету. Звук који произилази из двоструког језичка помало је назалан и оштар, а сразмерно и продоран, због чега се обоа каткад назива и труба дрвених музичких инструмената. Међутим, овај инструмент може да звучи и нежно и топло, идилично и дирљиво, а то је и улога која јој се типично додељује у класичној музици. Такође, типична је за њега и мелодика оријенталног призвука (сцена у храму у опери Аида Ђузепеа Вердија), због асоцијације са инструментима сличне врсте (зурле и др.).
Обоа је мелодијски инструмент и у оркестру често има водеће теме, а њен јасан, чујан и интонативно прецизан звук узима се и као меродавна интонација за штимовање оркестра, када се најпре чује обоа према којој се штимују и остали инструменти. Виртуозно-техничке бравуре, које се често додељују кларинету и флаути, обои мање одговарају, а и њен тонски обим је краћи.



Друге врсте обоа

Обоа се јавља у још неколико регистарских варијанти и то као oboa d'amore (нем. Liebeshoboe, фр. hautbois d'amour, ен. oboe d'amore, рус. гобой д'амур) са писаним распоном од b до e3 (f3), и две у слабој употреби, сопран обоа (ит. oboa soprano, нем. piccolo Heckelphon, фр. hautbois soprano, ен. oboe soprano, рус. малый гобой) писаног распона од hes до f3 (звучи малу терцу ниже) и баритон обоа (ит. oboa baritono, нем. Heckelphon, фр. hautbois baritone, ен. oboe baritone, рус. баритоновый гобой) распона од b до e3 (звучи октаву ниже). Ипак, од свих регистарских варијанти, најзначајнији је енглески рог.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 18. jun 2012, 10:31 »
Oboa

Kao i prethodni inastrumenti i oboa pripada drveno - duvačkim instrumentima i pravi se od ebonita ili abonosa.

Ona ima dvostruki trščani jezičak , kojeg čine dve tanke, veoma uske trščane pločice. One su okrenute jedna drugoj i vezane oko svog donjeg kraja.
Oboa je sastavljena od trščanog jezička, metalne cevi, glavne cevi instrumenta podeljene na tri dela, kao i mnoštva klapni.

Jezičak ulazi u metalnu cev, koja se nastavlja na početni deo cevi instrumenta, pored kojeg postoje još središnji deo i završni deo levkastog oblika.

Većina rupica se pokriva klapnama, izuzev šest, koje prekrivaju prsti.

Tonski raspon oboe je od h do f3,a poneke i do a3, najlepša boja srednjeg registra  kod oboe je od d1- b2.

Notni zapis se vrši u violinskom ključu.

Za razliku od flaute i klarineta, oboa je manje virtuozan instrument. Ali je veoma precizna i izrazita zahvaljujući svojoj oštrini zvuka.
Intonacija joj je veoma čista pa se čitav orkestar štimuje po njenom kamertonu (a1). Koristi se,kao solo instrument, u orkestrima, kao i u kamernim sastavima.
Za obou su komponovali Fridrih Hendl, Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart, Rihard Štraus, Johanes Brams...

   

Istorijat:
Oboa potiče od istočnjačkih instrumenata, koji su od VIII veka preko Španije dospeli u sve ostale evropske zemlje. Do XVI veka postojalo je šest osnovnih tipova različitih veličina. Postojale su dve visoke varijante instrumenta mali šalmaj i diskant šalmaj, koje su nazivane "visoko drvo" (o boa).

Primer:
IV simfonija, f - moll, II stav (Petar Iljič Čajkovski)
Violinski koncert , D - dur, početak II stava (Johanes Brams)
Bolero - (Moris Ravel)

Izvor: Zvrk

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #7 poslato: 18. jun 2012, 10:40 »
Фагот



Фагот, скраћено Fg., је дрвени дувачки инструмент, са двоструким језичком од трске. Доста дугачка цев (око 2,5 метара) има два упоредна дела, који су повезани у тзв. колену – доњем, двоструко избушеном, као латинично слово U. У краћи од горњих кракова утакнута је метална цевчица, извијена као латинично слово S, такозвана esso-цев, а у њу језичак. Други, дужи горњи крак је завршни део цеви и окренут је увис. Као и други дрвени дувачки инструменти, фагот има низ рупица на свим деловима цеви и сложен механизам поклопаца и полуга које их покрећу. Захвата велики тонски распон дубоког и средњег регистра. Тон му је у дубини масиван, иако не продоран, а у вишем регистру мек и распеван (тзв. саксофонски регистар). У техничком погледу је доста покретљив, па се користи и за живахне теме, често шаљивог карактера, али и за изразите, мирне мелодије. Чини добар бас y групи дрвених дувача, а осим у оркестру, не ретко налази места и у камерним ансамблима, пре свега у дувачком квинтету, као најнижи глас. Фагот се развио већ почетком 16. века из велике басовске бомбарде, али је постепено усавршавање, отежано великим димензијама, довршено тек у 19. веку. Међутим, већ од барокног доба, фагот повременом налази и солистичку, концертантну примену.


двоструки језичак од трске за фагот
Фагот се записује и у бас- (F) кључу, као и у тенорском C-кључу. Некада се користила регистарска варијанта фагота, тзв. бас-фагот (звучи квинту ниже), али данас се више не користе друге регистарске варијанте, осим контрафагота који звучи октаву ниже. Фагот је подељен на шест главних делова, укључујући и писак. Звоно, које је највише; теноров зглоб, који повезује звоно и наставак; наставак, на дну и прелази сам преко себе; крилни зглоб који се протеже од наставка до куке; кука; и писак.



Izvor: Wikipedia


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 18. jun 2012, 10:43 »
Контрафагот



Контрафагот, скраћено Cfg., по звуку најдубљи дрвени дувачки инструмент, регистарска варијанта фагота, са опсегом нижим за октаву, тако да досеже и доњу границу оркестарског звука уопште. Цев контрафагота је дуга близу 5 метара и зато је чак трипут пресавијена, а због велике тежине, инструмент има и ножицу на коју се ослања. Свирају га фаготисти, јер је технички сасвим сличан, почев од произвођења звука двоструким језичком од трске до прстомета. Међутим, звучност контрафагота је тврда и груба, а и покретљивост му је ограничена, тако да је солистички неупотребљив и само је користан чинилац оркестарског баса, слично гудачком контрабасу, са којим се често удружује, али за разлику од њега, не чини сталну бас и ритам пратњу мелодије, већ је чешће у служби ефекта и истицања.

Писани обим контрафагота


Izvor: Wikipedia

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #9 poslato: 18. jun 2012, 10:46 »