Autor: Laloš Tema: Gradovi domaćini Euro 2012  (Pročitano 196 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« poslato: 03. jun 2012, 10:41 »
Dugo sam razmišljao treba li nam ovakva tema ovde na sportskim stranicama ili je to ipak za deo o turizmu.
Odlučio sam se da je postavim ovde iz prostog razloga što se možda neko sprema na put,da poseti Euro 2012.
Posle evropskog prventva postoji jednostavna mogućnost da celu temu preselimo kod turizma.

Evo i prvog grada domaćina

Donjeck



Donjeck (ukr.: Донецьк, rus.: Доне́цк) je najveći grad istočne Ukrajine, koji leži na reci Kaljmius. Grad predstavlja administrativno središte Donjecke oblasti i smatra se neslužbenim glavnim gradom ekonomske i kulturne regije Donjecki bazen (Donbas).

Prema popisu stanovništva iz 2007. godine u gradu živi 1.100.700 stanovnika (sa bližom okolinom: 1.566.000 stanovnika), a većinu stanovnika u podjednakom broju čine Ukrajinci (46.65%) i Rusi (48.15%), koji su taj prostor naseljavali još od samog osnivanja, Rusi posebno nakon osnivanja Sovjetskog Saveza.

Grad je 1869. osnovao velški biznismen Džon Hjuz, koji je konstruisao čeličnu plantažu i nekoliko rudnika uglja u široj regiji. U samom početku grad je stekao ime Juzivka, za vreme Sovjetskog Saveza grad je prema Staljinu 1924. preimenovan u Stalino, prethodno je nakratko imenovan kao Trotsk u čast sovjetskom lideru Lavu Trockom. Tek 1961, nakon smrti Staljina i početka destaljinizacije, grad je stekao ime po lokalnoj rijeci Donec, i to je ime zadržao do danas.

Grad Donjeck je do danas ostao i predstavlja središte industrije za proizvodnju uglja i čelika u Ukrajini. Nakon 1998. osnovana je posebna poslovna zona za Donbas i grad Donjeck. Turističke posetioce može posebno zanimati donjecka Katedrala Isusovog preobraženja, Donjecki nacionalni univerzitet, Donjecki gradski muzej i slične atrakcije. Donjeck je danas peti grad po veličini u Ukrajini.

Građani Donjecka uglavnom se služe ruskim jezikom, koji je predstavljao službeni jezik u sovjetsko vreme aktivnog naseljavanja grada, ukrajinskim jezikom se služi oko 25% stanovnika, tako da se prema potrebi može sporazumeti sa oba jezika.

Donjeck leži na stepskom prostoru istočne Ukrajine, okružen raštrkanom šumom, brdima, rekama i jezerima. Prostor severno od grada uglavnom se koristi u poljoprivredne svrhe. Građani Donjecka često posećuju obalu Azovskog mora, koja se nalazi južno od grada, udaljena oko 95 kilometara. Grad je okružen širim pojasom velikih poljoprivrednih imanja.

Grad se proteže sa severa prema jugu dužinom od 28 kilometara i od istoka prema zapadu dužinom od 55 kilometara. U mestu postoje dva obližnja rezervoara: Nižnekaljmius (60 ha) i Donjecki bazen (206 ha). Gradom protiče ukupno 5 reka: Kaljmius, Asmolivka (13 km), Čerepaškina (23 km), Skomoroška i Bahmutka. Grad takođe leži na ukupno 125 rudnih nalazišta.

Grad Donjeck je osnovao velški biznismen Džon Hjuz 1869. pod imenom Juzovka. Godine 1961. grad je stekao novo ime Donjeck po lokalnoj reci Donec i zadržao ga do danas. Tokom Ruske revolucije i stvaranja Ukrajinske Narodne Republike, grad je stekao status boljševičkog glavnog grada u sklopu sovjetske Ukrajine.

Godine 1924. u gradu je živjelo 63.708 stanovnika, a već sledeće godine grad su naselili mnogobrojni ruski doseljenici koji su broj podigli na 80.085 stanovnika. Grad je sve do 1931. godine imao problema sa dovodom pitke vode, kada je izgrađen sistem navodnjavanja u dužini od 55,3 kilometara.

Odmah nakon Velike gladi u Ukrajini, tokom, jula 1933., grad je postao administrativno središte Donjecke oblasti i započeta je ubrzana industrijalizacija cijelog područja. Posebno je bila aktuelna eksploatacija velikih količina ukrajinskog prirodnog gasa kojim je taj prostor Ukrajine obilovao i bio pretpostavljen za potrebe celog Sovjetskog Saveza.

Početkom Drugog svetskog rata, tadašnji grad Stalino je imao populaciju od 507.000 stanovnika, a nakon rata svega 175.000 stanovnika. Grad je u Drugom svjetskom ratu gotovo potpuno uništen. Za vreme sovjetskog lidera Nikite Hruščova grad je još jednom promenio svoj službeni naziv i postao poznat kao Donjeck, prema rijeci Donec.

Godine 1965. osnovana je Donjecka akademija nauka koja je djelovala u sklopu Ukrajinske akademije nauka. Godine 1970. Donjeck je stekao priznanje UNESCO za najčistiji industrijski grad na svijetu, devet godina kasnije odlikovan je Orednom sovjetskog lidera Lenjina.

Gotovo svi stanovnici grada Donjecka često su proruske političke orijentacije prije svega jer je vlast Sovjetskog Saveza često ulagala velike količine novaca u razvoj grada (zapošljavanje) kao potencijalno velikog industrijskog središta sa velikim količinama prirodnog gasa i drugih prirodnih energenata u celokupnooj oblasti.

Rukovodstvo grada Donjecka je do 2004. godine vrlo blisko sarađivalo sa političarima u prijateljskom gradu Moskvi i ta se saradnja s nešto manjim intenzitetom nastavila do danas.
b92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #1 poslato: 03. jun 2012, 10:44 »
Harkov



Harkov (ukr. Харків, rus. Харьков) je drugi po veličini grad u Ukrajini. Po podacima iz 2007. grad ima 1.461.000 stanovnika.

Harkov se nalazi na severoistoku zemlje. Osnovan je 1654, a ime je dobio po istoimenoj reci. Bio je glavni grad sovjetske Ukrajine u periodu 1917—1934.

Za vreme Drugog svetskog rata dva puta su ga zauzimali Nemci. Oslobođen je 23. avgusta 1943. Nacisti su ovde pobili oko 30.000 stanovnika, uglavnom jevreja, decembra 1941. i januara 1942.

Bio je to najveći grad Sovjetskog Saveza koga su zauzeli Nemci (Kijev je bio manji u to vreme). U ratu je uništeno 70% grada.

U spomen bezbrojnim žrtvama drugog svetskog rata na obroncima grada nalazi se monumentalni park "Rodina Mat" sa večnom vatrom. Sam spomenik Rodina Mat odaje zvuk srca, koji se čuje u blizini spomenika.

Po popisu iz 1989. u gradu je živelo 1.593.970 stanovnika, od toga: 50,38% Ukrajinaca, 43,63% Rusa, 3% Jevreja, 0,75% Belorusa i druge nacije. Glavni jezik stanovništva je ruski. Od 1989. broj stanovnika je u padu.

Značajan je centar metalurgije i drugih industrijskih grana (avioni, turbine, elektronika, hemija, prehrambena industrija). Harkov je poznat i po vojnoj industriji, odnosno tradiciji proizvodnje tenkova(poznat je T-34 koji je bio projektovan na tehničkom institutu u Harkovu).

U Harkovu radi čak 13 univerziteta sa 150.000 studenata. Harkovski nacionalni univerzitet ima 12.000 studenata, a Nacionalni tehnički univerzitet 10.000.
b.92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #2 poslato: 03. jun 2012, 10:49 »
Ljvov



Imena Львів (ukrajinski), Lwów (poljski),Львов (ruski), Lemberg (nemački)
Stanovništvo 760.000/1,5 milion
Osnovan 1256.
Fudbalski klub(ovi) Karpati

Istočna Galicija je u poslednjih hiljadu godina predstavljala raskrsnicu svih puteva između centralne I istočne Evrope. Zato je taj region vekovima predstavljao mešavinu8 različlitih naroda i kultura, što je kroz istoriju donelo mnogo dobrih i mnogo loših posledica. U centru regiona, na severnim obroncima Karpata, nalazi se grad lavova, koji mi sada znamo pod imenom Ljvov, ali koji je kroz vreme i u različitim državama, čiji je deo bio, nosio različita imena.

Priča o Ljvovu počinje na sredini XIII veka, kada je lokalni rusinski vladar dao ime gradu na reci Poltvi po svom sinu. Već pre toga teritorija na kojoj je Ljvov prelazila je iz ruke u ruku, najčešće između moćnih poljskih i ruskih suseda. Grad je smešten dvestotinak metara ispod Velikog zamka, koji je i danas njegov najprepoznatljiviji simbol. Vek posle osnivanja grad Lvov postaje deo Poljske, u kojoj će pod tim imenom ostati preko 400 godina.

Poljska država bila je među najmoćnijima u Evropi svog doba, a zbog izuzetne tolerancije prema manjinama neki njeni delovi bili su naseljeni stanovništvom različitog porekla i različitih religija. Zahvaljujući tome u Ljvovu su, pored Ukrajniaca i Poljaka na čijem je preseku, masovno živeli Jevreji, Nemci, ali i pripadnici mnogih drugih naroda, često daleko od svog zavičaja.

Grad je već u XVII veku bio čuven po obrazovanju (univerzitet od 1608. godine), bogatstvu i lepoti, zbog čega su mnoge vojske pokušavale da ga osvoje, ali je u poljskim rukama ostao sve do prve podele te zemlje 1772. godine. Preuzimaju ga Austrijanci, koji uvode nemački kao zvanični jezik i uskoro omogućavaju svim narodima velike Dunavske imperije da se nasele i u tom kutku carstva. Već u to vreme Lemberg, kako su ga Nemci i Jevreji zvali, imao je 30 hiljada stanovnika i dnevne novine.

Tokom XIX veka, dok poljska država nije postojala, najliberalnija od tri carevine koje su je podelile bila je upravo K.u.K, pa su Ljvov i Krakov postali kulturni centri tog velikog naroda. Bilo je to doba nezapamćenog prosperiteta u gradu u kojem je, barem sudeći po jeziku, pola stanovništva bilo poljsko, četvrtina jevrejsko, a petina ukrajinsko. Ljvov je prvi evropski grad sa sistematskom uličnom rasvetom, a izgradnja je uhvatila pun zamah između 1885. i Prvog svetskog rata, kada su izgrađene zgrade koje i sada privlače pažnju u gradskom jezgru. Povrh svega, nova lemberška opera izgrađena na samom početku veka bila je veća od bečke.

Niko tada nije slutio da slede tri paklene decenije. Na samom početku svetskog rata Rusi su zauzeli grad, Austrijanci su ga ubrzo preuzeli, a dolazak mira nekako je zaobišao taj kraj. U uzastopnim konfliktima između Ukrajinaca (većinskog stanovništva u okolini), Poljaka (većine u gradu), i dve ruske vojske (carista i Crvene armije) stradale su hiljade ljudi, a grad je konačno dodeljen vaskrsloj Poljskoj 1923. Suočeni sa velikom ukrajinskom i beloruskom manjinom u oblasti koju su zvali Kresy (opisni prevod bio bi Krajina) Poljaci su izabrali dva odvojena puta – u ne tako dalekoj Voliniji dali su Ukrajincima velika prava, ali su ih u Ljvovu nemilosrdno asimilovali. Ta politika nije
uspela, a kako se bližio Drugi svetski rat, odnos prema manjinama bio je sve suroviji.

Uvek uz granicu, Ljvov je i u sledećem ratu nekoliko puta zauziman – najpre su ga 1939. Osvojili Nemci, pa ga predali Rusima, zatim su ga dve godine kasnije opet osvojili Nemci, a Crvena armija se vratila u drugoj polovini 1944. Između tih datuma Galicija i susedna Volinija bile su pravi pakao, sasvim sličan južnoslovenskim prostorima u isto vreme. Okupatori su podbadali jedan narod protiv drugog i jednu struju protiv druge, pa je masovno nasilje postalo način života. Srećom po građane Ljvova, situacija u samom gradu bila je mnogo manje drastična u odnosu na sela, koja su gorela iz dana u dan.

Kada je mržnja preuzela kontrolu postalo je jasno da priče o povratku na staro nije moglo da bude. Na kraju su se pitali najmoćniji, a u tom trenutku bez dileme je to bila Crvena armija. Staljin je iscrtao nove granice, a onu između Poljske i sovjetske Ukrajine stavio je na reku Sun, zapadno od Ljvova. Gotovo kompletno poljsko stanovništvo je preseljeno, dobrim delom u današnje zapadne poljske pokrajine, iz kojih su proterani Nemci. Od polovine stanovnika 1900. i dve trećine 30 godina kasnije udeo Poljaka pao je na ispod procenta.

Za Jevreje su se, kao i širom istočne Evrope, na brutalan način pobrinuli nacisti (broj im je posle rata pao na nekoliko procenata, a ogromna većina onih koji su ostali u međuvremenu se preselio na zapad ili u Izrael), pa su dva najveća sovjetska naroda dobila gotovo etnički čist grad.

Kada su ratovi konačno prošli počela je ponovna izgradnja grada, koji je ponovo bio nadomak granice. Stanovništvo se prepolovilo, ali je masovno naseljavanje dovelo do toga da u doba raspada SSSR b ude duplo više stanovnika nego dok su gradom vladali Poljaci. U nezavisnoj Ukrajini Ljvov ima najveći procenat unijata od svih velikih gradova i najžešći proevropski i antiruski stav.
Ljvov danas

Današnji Ljvov pravi je arhitektonski biser, koji svedoči o multikulturalnoj prošlosti. Lokalni i uticaji iz još istočnijih krajeva u njemu se mešaju sa onim što je doneto iz Nemačke ili Italije u jedinstvenu kreaciju, koju je Unesko prepoznao i zaštitio još 1998.

U njegovom centru je ogromni trg Rinok, velik kao gotovo tri fudbalska terena, popločan još početkom XVIII veka. Po predanju, ruski car Petar Veliki posetio je grad tokom rata sa Šveđanima, kada su mu se kola zaglavila u blatu na trgu, zbog čega je naredio da bude popločan.

Činjenica da je grad uprkos brojnim najezdama retko rušen vekovima unazad (poslednje katastrofe bila su dva požara u prvoj polovini XVI veka), učinila je da je u njemu moguće naći ostatke srednjovekovne, renesansne i neoklasicističke arhitekture, ali je veći deo centra grada pod jasnim uticajem secesije i art nuvoa. Sovjeti su takođe bili umereni, pa su preskočili preuređenje centra, osim dodavanja ponekog spomenika, a svoja arhitektonska čuda izgradili su uglavnom u novim naseljima.

Ako tražite najbolju stranu multikonfesionalnosti na jednom prostoru, to je definitivno veliki broj velelepnih verskih objekata, jer su se katolička, unijatska, pravoslavna i jevrejska zajednica takmičile ko će napraviti lepši hram.

Ljvov je već četiri veka univerzitetski centar, a danas u njemu studira preko 100 hiljada ljudi na jednom od tri velika univerziteta.

Ljvov je bratski grad Novog Sada i Banjaluke.
Fudbalska istorija Ljvova

Ljvov je grad koji se s punim pravom smatra kolevkom poljskog fudbala. Smešten u Austrougarskoj, taj grad je na prelazu iz XIX u XX vek bio centar poljske kulture, kao i mesto koje je najbrže prihvatalo nove tendencije. U njemu su zbog toga 1894. Mladi sokoli iz Ljvova i Krakova odigrali prvu dokumentovanu šestominutnu utakmicu.

U tadašnjem Lembergu su osnovana prva tri fudbalska kluba u istoriji Poljaka – Lehija i Čarni 1903, a Pogonj godinu kasnije. Nedugo zatim (1908) lokalni Jevreji osnovali su Hasmoneju, najpopularniji jevrejski klub međuratne Poljske. Sva ta četiri kluba igrala su u prvoj Poljskoj ligi, iako je Lvov bio deo te države samo 12 i po godina po njenom osnivanju.

Sparta (1910, crno-bela) nikad nije stigla do najvišeg ranga, kao ni Radnički, za koji je igrao mladi Kazimjerž Gorski, koji će voditi poljsku selekciju do trećeg mesta na SP 1974.

Čarni (u prvih godinu dana pod imenom Slava) su osnovali učenici prve i druge državne srednje škole. Klub je boju dobio po boji dresova, igrao je u prvih sedam šampionata Poljske. Hasmoneja (plavo-bela) je igrala u prva dva šampionata, osvojivši jedanaesto i trinaesto mesto.

Najslabiji utisak ostavila je zeleno-bela Lehija, koja jedina nije bila osnivač šampionata 1927. Jedini put u ligu je ušla četiri godine kasnije, kada je bila dvanaesta, i do danas je poslednja od 78 prvoligaša na večnoj listi, sa samo 11 bodova.

Daleko najmoćniji gradski tim bio je Pogonj, klub koji su osnovali đaci četvrte gimnazije. Pogonj (poljski naziv za litvanski grb iz doba zajedničke države) je pre osnivanja lige bio četiri puta prvak Poljske, po osnivanju lige bio je učesnik svih 13 predratnih šampionata (triput vicešampion), dobio je gotovo polovinu odigranih mečeva, i još uvek se nalazi na 29. mestu večne liste.

Bivši članovi Pogonja su posle rata uglavnom naseljeni u dolini Odre, gde su osnovali četiri kluba, koji su u neku ruku nastavljači tradicije – Polonija Bitom, Odra Opole, Pjast Glivice i pre svih Pogonj Šćećin. Sva četiri čuvaju staru boju Pogonja – plavo-crvenu. Pogonj je u Ljvovu obnovljen pre 3 godine od strane preostalih pripadnika poljske manjine.

Pre rata Ukrajinci su bili manjina u gradu, a predstavljao ih je FK Ukrajina, osnovan 1903. (belo-svetloplavi), koji je postojao do Drugog svetskog rata, bez ozbiljnijih uspeha (triput vicešampion Druge lige). Tek je osnivanje Spartaka posle pada Poljske i formiranje SKA posle rata pokrenulo malo ozbiljnije fudbal među ukrajincima i sve brojnijim Rusima.

Ponovno podizanje ljvovskog fudbala vezuje se za osnivanje Karpata, 1963. godine. Zeleno-beli su samo šest godina po osnivanju osvojili sovjetski kup, kao jedini drugoligaš kojem je to ikad uspelo (2:1 protv SKA Rostov). Već sledeće godine tim se plasirao u najviši rang, gde će sa jednom godinom pauze ostati celu deceniju, a 1976. bili su četvrti, ispustivši drugo mesto u poslednjem kolu.

Po ispadanju usledila je osmogodišnja fuzija sa lokalnim rivalom SKA, a jednom im je promocija u najviši rang izmakla zbog gol-razlike (u odnosu na moskovski CSKA!). Devedesete su donele Ukrajinsku ligu, u kojoj su Karpati gotovo stalni učesnik dve decenije. Tokom devedesetih bili su jednom treći u ligi, a dvaput su gubili finala kupa od kijevskog Dinama. Ispali su na dve godine početkom veka, ali su se brzo vratili. Međutim, u ovom veku najbolji rezultat im je peto mesto.

Sliku o fudbalu u gradu upotpuinjuje klub koji nosi njegovo ime. FK Ljviu (kako se na ukrajinskom izgovara ime grada) osnovan je 2006, ubrzo je stigao do najvišeg ranga, ali je odmah ispao.

b.92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #3 poslato: 03. jun 2012, 10:56 »
Kijev



Imena Київ (ukrajinski), Киев (ruski) – u originalu izgovara se Kijiv.
Stanovništvo grad/okolina
Osnovan 482.
Fudbalski klub(ovi) Dinamo, Arsenal, Obolon…

Malo gradova na istoku Evrope može da se po značaju meri sa današnjom prestonicom mlade ukrajinske države. Kijev je majka svih ruskih gradova i mesto na kojem je započet put koji će Rusiju učiniti najvećom carevinom na planeti, a danas je najveći grad po površini najveće evropske države posle upravo Rusije.

Predanje kaže da je Kijev osnovan 482. godine – tri brata i sestra plemićkog porekla tražili su mirno mesto za život, pošto im je postojbinu uništio zavojevač sa istoka. Naišli su na široki Dnjepar, a na suprotnoj, desnoj obali reke prostiralo se sedam brežuljaka. Prešli su reku i osnovali grad, po drugom predanju baš na mestu koje je vekovima ranije predvideo sveti Andrija. Najstariji brat zvao se Kij, i po njemu je grad dobio ime. Preostala dvojica su Šček i Horiv, a sestra Lebed.

Bilo ovo istina ili ne, Kijev je svakako bio grad dugo pre nego što će postati centar prve velike države u istočnoj Evropi – Kijevske Rusije. Vladari te države bili su Varjazi, kako su Sloveni zvali severnjake, na zapadu poznate pod nazivom Vikinzi. Na poziv lokalnih plemena grupa ljudi sa tla današnje Švedske (tadašnja oblast Rusalage, otud najvećem slovenskom narodu ime Rusi) došla je da uvede red i osnovala dinastiju Rurikovića, koja će zemljom vladati od 862. do 1598. godine.

Smešten na raskršću bitnih puteva, ravnice koja spaja zapad i istok i velike reke koja od Baltika vodi ka Crnom moru, Carigradu i dalje Mediteranu, Kijev je bio predodređen da uspe. Postao je glavni grad nove države, i usledili su vekovi prosperiteta. U tom gradu Rusi su primili hrišćanstvo, kada je veliki Knez Vladimir 988. oženio vizantijsku princezu Anu. Grad će neometano rasti sve do sredine XIII veka (50.000 stanovnika), kada će ga mongolska najezda bukvalno pregaziti.

Biće to težak udarac za dugo moćni grad, kojem će vekovi trebati da ponovo stekne značaj. U međuvremenu su se za plodnu crnicu Ukrajine tukli Litvanci, Tatari, Rusi, Turci i Poljaci, pa je i grad prelazio iz ruke u ruku, stalno kao pogranično utvrđenje. Konačno rusko osvajanje sredinom XVII veka donelo je trajni mir, posle kojeg je za uspon grada značajan bio doprinos crkve i hodočasnika, za koje je i danas Kijev sveto mesto. Kijev status svetog mesta nosi od pre mongolske najezde, jer je u XII veku u njemu bilo preko 400 crkava.

Industrijska revolucija ključno je doprinela usponu grada i cele Ukrajine, a izvoz žita i šećera dao je regionu na značaju. Zahvaljujući tome u Kijev je počeo da stiže novac, sa njim i stanovnici – od 1870. Do 1914. Se u četvorostručio na skoro pola miliona. Kada je izgledalo da stvari idu na ruku Kijevljana stigao je Svetski rat, pa revolucija, a ponovo su različite vojske defilovale gradom – u dve godine 16 puta je menjao gospodare, od Nemaca, carske Rusije, ukrajinskih separatista, Poljaka, konačno do Crvene armije.

Ako su industrijalizacija i jačanje socijalnog statusa u prethodnom veku grad od ukrajinskog pretvorili u ruski, komunistički plan o masovnom preseljenju stanovništva u gradove vratio mu je potpuno ukrajinski karakter. Grad je rastao neslućenom brzinom, što je ovekovečio genijalni Dziga Vertov u remek-delu „Čovek sa filmskom kamerom“.

Turbulentna vremena su se nastavila – od Velike gladi, koja je počev od 1932. odnela milione ukrajinskih života zbog komunističke nesposobnosti u upravljanju, preko Staljinovih čistki i konačno rata, koji je u Kijev stigao u jesen 1941. Nemci su brzo zauzeli grad, zaveli teror protiv lokalnog slovenskog stanovništva, a mnoge Jevreje (oko 34.000) pokupili su i pobili u zloglasnom Babi Jaru. Jevrejska populacija pala je sa četvrtine stanovništva početkom 30-ih na manje od procenta danas.

Posle rata grad se brzo oporavio i postao jedno od ključnih ekonomskih i društvenih sedišta SSSR, sve dok se ta zemlja na ulasku u poslednju deceniju veka nije raspala i ustupila prostor nezavisnoj Ukrajini. Kao glavni grad ukrajinske republike još od 1934, Kijev je postao prestonica i nezavisne države. Nešto pre toga havarija nuklearke u Černobilju uticala je na grad, smešten ni 100 kilometara od elektrane.
Kijev danas

Broj gradova širom sveta koji su počeli kao naseobine na sedam bregova zaista nije mali, a Kijev je jedan od njih. Njegov raspored sličan je beogradskom – veći, stari deo grada nalazi se na desnoj, brežuljkastoj obali, dok je manji i noviji deo na ravnoj levoj obali (isti je koncept i Budimpešte, ali je Pešta prerasla Budim).

Druga važna komponenta grada je voda – Dnjepar je izuzetno širok na putu kroz grad, na nekim mestima i po dva kilometra, na teritoriji grada ulivaju se u njega i još neke reke, od kojih je najznačajnija Desna (koja dolazi, logično, sa leve strane), a u samom centru nalazi se nekoliko ada, od kojih tri izuzetno velike i uglavnom namenjene izletnicima.

Zanimljivo je da ćete u centralnim gradskim ulicama češće čuti ruski od ukrajinskog jezika, iako je Kijev glavni grad ukrajinske države, sa preko 80 posto Ukrajinaca, i mada je tri puta više ljudi u njemu prijavilo ukrajinski kao maternji u odnosu na ruski.

Grad je podeljen na deset opština, sedam na desnoj, tri na levoj obali. Praktično sve znamenitosti nalaze se na desnoj obali, jer je leva uglavnom sastavljena od stambenih naselja nastalih u XX veku. Kijev i dalje raste, za razliku od Ukrajine – grad je dobio oko pola miliona stanovnika za 20 godina, dok je država izgubila gotovo šest miliona, manjim delom zbog bele kuge, a većim zbog masovnog iseljavanja u Rusiju i na zapad.

Ekspanzija koju je doživeo neposredno pre Prvog svetskog rata, kada je za kratko vreme učetvorostručeno stanovništvo, donela je i proširenje grada, sa preko 1000 izgrađenih objekata u poslednjih sedam predratnih godina. Većina ih je vidljivo i danas i to čini jedan od zanimljivijih aspekata posete Kijevu.

Ipak, turistima su najinteresantnije crkve. Kijev je uvek bio mesto poznato po crkvama, još od dobijanja hrišćanstva u desetom veku, iako se vekovima borio sa Mongolima, poljskim katolicima i komunistima, crkve su opstajale, sa svojim zlatnim krovovima i danas imaju najveću privlačnu moć za sve koji dođu u glavni ukrajinski grad.
Fudbalska istorija Kijeva

Priča o ukrajinskom fudbalu mora da počne od imena Valerija Vasiljoviča Lobanovskog. Zaleđeni izraz lica dok njegovi igrači vode u Barseloni 4:0, Lobanovski je legenda fudbala, kojeg je od terena odvojila smrt u 64. Godini, i čije ime već deceniju nosi stadion Dinama iz Kijeva. Lobanovski je od 1974. do 2002. u tri navrata vodio Dinamo i za 20 sezona doneo mu 25 domaćih i 5 međunarodnih trofeja. U tri navrata je vodio i sovjetsku reprezentaciju, dovodeći je do evropskog srebra i olimpijske bronze. Pred kraj života vodio je i nacionalni tim Ukrajine, odakle je otpušten jer u baražu nije izbacio Nemce, buduće vicešampione sveta. Pre svega toga bio je odličan strelac, poznat po proučavanju fizike, izvođenju suvog lista i golovima iz kornera.

Ime Lobanovskog, čuvenog po upotrebi nauke, a još više po insistiranju na striktnoj disciplini, zauvek će biti vezano za kijevskog giganta. Iako je Steaua iz Bukurešta osvojila titulu šampiona Evrope, većina zaljubljenika u fudbal smatra Dinamo Kijev jedinim konkurentom Crvene zvezde u borbi za neslužbeni naslov „najvećeg kluba Istoka“, uz prednost na strani ukrajinskog kluba. Razlog za takav opšti stav je u tome što, uprkos činjenici da je ukupno deset klubova sa Istoka osvajalo evrotrofeje (još i Magdeburg, Dinamo Tbilisi, Slovan Bratislava (svi KPK), Dinamo Zagreb (KSG) i u poslednjih deset godina CSKA Moskva, Zenit i Šahtjor (svi Kup UEFA)), samo su Dinamo Kijev i Zvezda decenijama bili u evropskom vrhu, dok su ostali imali samo po jedan period ulaska među najbolje na kontinentu.

Dinamo Kijev je u istoriji osvojio tri međunarodna trofeja (Kup kupova 1975. i 1986, Superkup 1975. godine) i igrao u polufinalima Kupa i Lige šampiona u tri različite decenije, i čak je 12 puta doživeo proleće u Evropi (tj. Plasirao se najmanje u četvrtfinale nekog kupa). Dinamo je najtrofejniji sovjetski klub (do 1991. godine) i najtrofejniji ukrajinski klub – u obe države osvojio je po 13 titula i devet kupova. Posle raspada SSSR osvojili su 4 Kupa ZND i jedan Kup Prvog kanala, takmičenja za šampione i najjače ekipe država sa prostora nekadašnjeg Saveza.

Dinamo je osnovan 1927. godine (kao klub tamošnjeg trgovačkog sindikata), i bio je jedan od osnivača Sovjetske lige devet godina kasnije. Do rata najveći uspeh bio je jedno drugo mesto, a jedna epizoda iz doba nemačke okupacije proslavila je klub širom planete – Meč smrti. Radi se zapravo o seriji utakmica, koje je FK Start, tim jedne kijevske pekare igrao sa pripadnicima okupacionih nemačkih, rumunskih i mađarskih trupa, pobeđujući ih redovno, često i ubedljivo. Tim je činilo osam igrača Dinama i tri člana gradskog rivala Lokomotive, pošto su oba kluba Nemci raspustili.

Posle sedam pobeda nad raznim okupatorskim timovima (45:8), za 9. avgust 1942. je zakazan revanš protiv najjače nemačke ekipe – tima protivavionske odbrane (FlakElf). Uprkos pretnjama predstavnika Gestapoa, uplašenih za moral svoje vojske, Ukrajinci su vodili 5:3, kada je meč završen, pošto je jedan od igrača predriblao ceo protivnički tim i golmana, i onda sa gol-linije namerno vratio loptu na centar. Epizoda je inspirala mnoge knjige i filmove, uključujući i slavni „Beg u pobedu“, u koji su holivudski tvorci pored Pelea, Ardiljesa i drugova uspeli da uguraju i Amerikanca, ali nisu ni pomenuli Ukrajinu. Jasno, poniženje Nemci nisu mogli da podnesu (mada više izvora tvrdi da su ukrajinski kolaboracionisti odigrali ključnu ulogu u onome što je usledilo). Ceo tim je jednog dana pokupljen i poslat u logor, a oslobođenje su dočekala samo tri člana.

Dugo posle rata Dinamo Kijev je živeo u dubokoj senci moskovskih klubova, sve do početka šezdesetih. Prvi trofej pripao im je 1954, kada je gol Komana doneo pobedu 2:1 nad jerevanskim Spartakom i Kup SSSR, a sedam godina kasnije ekipa u kojoj je tada igraoLobanovski postala je prvak SSSR, sa četiri boda više od Torpeda (i uz prosečnu gledanost od 65 hiljada ljudi).

Na sledeću titulu Kijevljani su čekali pet godina, kada ih je preuzeo Viktor Maslov, verovatno tvorac taktike 4-4-2, koja će posle SP 1966. postati svetski standard. Iako su do tog trenutka moskovski rivali Spartak, Dinamo i CSKA bili znatno uspešniji, preostalih četvrt veka u SSSR prolazi u znaku Dinama iz Kijeva. O tome svedoči podatak da su Kijevljani u sovjstskim i ukrajinskim šampionatima za skoro pola veka (1965-2012) samo šest puta bili ispod trećeg mesta, a da su za isto vreme osvojili 25 titula i 16 kupova.

Na evropske uspehe morali su da sačekaju Lobanovskog, koji je klub preuzeo kao trener 1973. i odmah osvojio dve titule, pre nego što će u finalu Kupa kupova poraziti Ferencvaroš, a u Superkupu Evrope dvaput potući Bajern. Stub ekipe bio je Oleg Blohin, petostruki najbolji strelac sovjetske lige i ključni igrač reprezentacije duže od decenije i po. Prvi uspešni evropski talas zaključen je polufinalnim ispadanjem u Kupu šampiona od M'gladbaha 1977, pošto su na putu pregazili Partizan i PAOK (zbirno 11:0) i tukli Bajern.

Sledeća spektakularna generacija stvorena je sredinom osamdesetih, kada je tim iz Kijeva osvojio dve vezane titule prvaka i očitao lekciju Atletiku u finalu Kupa kupova (3:0, sjajna igra Belanova, Blohin i dalje u timu). Lobanovski je u poslednjem momentu pozvan da bude selektor SSSR, pa je u Meksiko poveo tim za koji su u šali govorili da je „kijevski Dinamo oslabljen igračima drugih klubova“ – od 22 igrača na turniru, 12 je bilo iz kijevskog kluba. Sovjeti su igrali fantastičan fudbal, dali 12 golova na 4 meča i ispali od Belgije u osmini finala, pod čudnim okolnostima.

Ekipa za EP je malo promenjena (Kijev 11 od 20 igrača), igra je bila znatno drugačija i odvela je tim u finale. Na domaćem planu nisu bili tako uspešni – tri sezone bez titule najduži je niz u poslednjih pola veka.

Dinamo je osvojio pretposlednju titulu zajedničke države, a po raspadu vezao je devet naslova državnog prvaka (pet duplih kruna), u doba kada su evropskim terenima vladali Ševčenko, Rebrov i drugovi. Novi vek doneo je veliki rivalitet sa Šahtjorom, u kojem veliku prednost poslednjih godina ima klub iz Donjecka – Dinamu je pripao samo jedan trofej u pet godina.

Dinamo Kijev je jedan od samo dva kluba koji su igrali u sve 54 sezone sovjetske lige, a samo je jednom grad imao dva predstavnika u eliti – Lokomotiva je igrala 1938. U eksperimentalnoj nacionalnoj ligi od 26 klubova (bili su 17. i ispali sa još jedanaest ekipa; imali su drugu najslabiju odbranu u ligi, ali su dali znatno više golova od četvrtoplasiranog Dinama). Iako stariji od Dinama (1919) klub je raspustio seniore odmah posle rata i od tada ima juniorske kategorije, a prvi tim im igra u lokalnim rangovima.

Ni u samostalnoj Ukrajini pažnja publike u Kijevu se nije rasipala, jer su samo još dva kluba iz grada igrala u Premijer ligi. Nama poznatiji svakako je Arsenal, ranije CSKA. Poreklo kluba seže do 1934, kada je u Harkovu osnovan regionalni klub Crvene armije, koji će se do raspada SSSR nekoliko puta seliti, ali će većinu vremena provesti u Kijevu pod imenom SKA (najveći uspeh druga liga SSSR). Po nezavisnosti CSKA ulazi u prvu ligu, u nekoliko navrata se spaja i razdvaja sa nekoliko klubova iz kijevskog regiona, a od 2001. nosi ime Arsenal. U poslednjim danima pod starim imenom CSKA je u jesen 2001. izbacio Crvenu zvezdu iz Kupa UEFA, što se vodi kao najveći uspeh u istoriji kluba. Ove sezone izjendačili su peto mesto, najbolji ligaški plasman ikada, a dvaput su bili finalisti Kupa Ukrajine (1998, 2001).

Ako je Arsenal sa 17 uzastopnih sezona u eliti već standardan, ekipa sa severa grada to nikako nije. Obolonj je klub koji nosi ime po severnom predgrađu Kijeva (isto ime nosi i najveća ukrajinska pivara i glavni sponzor lige). Zeleni su osnovani 1992. pod imenom Zmina, ali su uskoro promenili ime i postali profesionalni klub. Prvi put su u najviši rang ušli 2002, posle dve uzastopne promocije, i zadržalki se tri sezone. U naredne tri godine izmicao im je povratak u elitu za po jedno mesto, ali su 2009. konačno uspeli. Opet su ostali tri sezone, a od jeseni će ponovo u niži rang. Najveći uspeh im je šesto mesto iz 2004, a ni u kupu nisu stigli dalje od jednog četvrtfinala.

Fudbalska istorija Kijeva inače seže do prvih godina XX veka, prvi ozbiljan klub stvorili su 1906. studenti i radnici Politehničkog instituta, a Politehniki je tri puta bio šampion grada. Godinu dana kasnije nastao je Sport, a zatim i Makabi, klub jevrejske opštine. Sva ta tri kluba ostvarivala su dobre rezultate pre i tokom Prvog svetskog rata, ali su ugašeni dolaskom komunista.
b.92.net


Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #4 poslato: 03. jun 2012, 11:01 »
Gdanjsk

http://www.b92.net/news/pics/2012/05/28/4327543664fc2da2714880507104373_w640.jpg
Gradovi domaćini Euro 2012


Imena Gdańsk (poljski), Danzig (nemački), Gduńsk (kašupski)
Stanovništvo 456.000/1,1 milion
Osnovan 997.
Fudbalski klub(ovi) Lehija Gdanjsk

Jedini primorski grad koji će ovog leta ugostiti najbolje evropske fudbalere ima bogatu i turbulentnu istoriju, a samo tokom XX veka bio je nezavisni grad, centralni povod jednog svetskog rata i mesto na kojem je počeo slom komunizma.

Smešten na ušću reke Motlava, Gdanjsk je po predanju i ime dobio od nje – Gdanija je njeno ime na kašupskom. Kašubi su narod baltičke grupe, srodan Litvancima, koji bar dva milenijuma živi u današnjem poljskom primorju.

Slobodni trgovački grad koji je koristio položaj prirodne luke, na južnoj obali zaliva i nedaleko od ušća Visle, Dancig je vekovima bio jedno od glavnih ekonomoskih središta u tom delu Evrope. Od XV veka stanovništvo mu je u velikoj većini nemačko, iako su nad njim jurisdikciju sve do kraja XVIII veka uglavnom imali Poljaci.

U XIX vek ušao je kao deo Pruske, a po ujedinjenju Nemačke bio je jedan od ključnih gradova na istoku carstva. Posle Prvog svetskog rata Poljska je ponovo dobila nezavisnost, ali je bila smeštena u unutrašnjosti kontinenta, pa joj je Društvo naroda dalo izlaz na more u vidu „Danciškog koridora“. Dancig je zato dobio status slobodnog grada pod međunarodnim protektoratom, uz pravo Poljske da koristi njegovu luku. Sukobi u gradu i narastajući nacizam ubedili su Poljake da dvadesetak kilometara severno
ribarsko selo Gdinja razviju u sopstvenu luku. Dancig tog doba najbolje je opisan u sjajnoj knjizi Gintera Grasa „Limeni doboš“, koju je Folker Šlendorf 1979. adaptirao u briljantan film.

Dancig je bio najčešća reč u svim Hitlerovim pretnjama, pa nije čudno što je 1. septembra 1939. Upravo u ovom gradu Drugi svetski rat i započeo, simultanim pomorskim napadom na tvrđavu Vesterplate i pešadijskim na zgradu Poljske pošte. Već prvog dana rat se u gradu završio, ali su u njegovoj završnici saveznička bombardovanja i ruski topovi uništili gotovo 90 posto zgrada.

Posle rata Saveznici su iscrtali nove granice, pomerili Poljsku znatno ka zapadu, pa je grad koji se od tada zove Gdanjsk posto glavna luka nove republike. Pre rata u Dancigu Nemci su činili 95 posto od preko 350 hiljada stanovnika grada, ali je celokupno nemačko stanovništvo prisilno iseljeno, a na njihovo mesto doseljeni su Poljaci iz unutrašnjosti, ili sa teritorija koje su pripale SSSR.

U komunističkoj eri ovaj grad bio je centar brodogradnje, ali je od početka osamdesetih postao sinonim za otpor diktaturi. U njemu je nastao pokret Solidarnost, koji će prevođen Lehom Valensom a kraju odneti pobedu i vratiti demokratiju na istok Evrope.

Gdanjsk danas

Danas je Gdanjsk centar „Poljskog trograđa“ (Trujmjasto na poljskom, formalni region od 2007. godine), koji čini sa Gdinjom i Sopotom. Sama tri grada imaju oko 880 hiljada stanovnika, a sa neposrednom okolinom broj raste na preko 1,1 milion.

Još u rimsko doba region oko ušća Visle bio je poznat po ćilibaru, pa Gdanjsk oduvek ima nadimak „ćilibarske prestonice sveta“. Uz brodogradnju to je dugo bila primarna delatnost u gradu, ali se danas sedište velikog broja ključnih poljskih kompanija nalazi u Trograđu. Uz razvijenu ekonomiju, Gdanjsk i Gdinja su i centar obrazovanja (sa 18 univerziteta) i kulture.

Saobraćajni je centar severne Poljske – aerodrom nazvan po Lehu Valensi je udesetostručio promet u poslednjih deset godina a iz luke feriboti redovno plove za Švedsku, Finsku, Rusiju i Nemačku.

Gdanjsk je i glavni grad Pomeranskog vojvodstva, jedne od 16 teritorijalnih jedinica na koje je Poljska podeljena.

Uprkos rušenju preživljenom u ratu, Gdanjsk je rekonstruisan i danas predstavlja svakako jedan od najlepših gradova Baltika, sa koncentracijom istorijskih spomenika kakvom se nijedan grad na tom moru ne može pohvaliti.

Centar grada, oko Duge ulice i Duge tržnice, sa Neptunovom fontanon, brojne gradske kapije i nepregledni niz spomenika dovoljan su razlog da ime Gdanjska stavite visoko na must see listi.

Ukoliko vas zanima klasičan morski turizam, Sopot je pravo mesto za vas, dok je Gdinja mesto na kojem se može odraditi vrlo uspešna kupovina.
Fudbal u Gdanjsku

Fudbal je na baltičku obalu stigao na samom početku XX veka, a prvi ozbiljni klub zvao se BuEV Dancig i nosio crveno-crne dresove. Pošto će nemačka Bundesliga krenuti tek 1963, klubovi su se dotle takmičili u regionalnim šampionatima, a danciške ekipe igrale su od 1908. u Baltičkom šampionatu. BuEC je pre Prvog svetskog rata osvojio jednu titulu (1912) i izgubio četiri finala. Titula im je donela četvrtfinale nacionalnog prvenstva, gde su poraženi 7:0 od berlinske Viktorije.

Manji gradski rival SV Ostmark stigao je do finala 1911. Posle rata uspeha je imala i ekipa VfL Dancig, koja je izgubila finale 1920. Baltički šampionat raspustili su nacisti 1933, stvarajući sistem sa 16 Gauliga (oblasna takmičenja). Klubovi iz Danciga su ostali u nemačkom sistemu takmičenja sve do Drugog svetskog rata, uključujući i Gedaniju, klub lokalnih Poljaka (bilo ih je desetak hiljada), koji je u više navrata nadmašivao sve nemačke klubove iz grada (Policaj, BuEV i Projsen). Upravo je crno-beli Projsen doneo gradu titulu 1934. godine.

Svi ti klubovi nestali su sa mape 1945, zajedno sa danciškim Nemcima. Gedanija i dalje postoji, ali igra u sedmom rangu takmičenja. I dalje, kao i na početku, ima kombinaciju dresova sličnu madridskom Atletiku.

Danas se simbolom fudbala u Gdanjsku smatra Lehija (Ne mešati sa „Legija“, kako se zove varšavski klub; ime nastalo od sinonima za Poljak – Leh).

Lehija je naslednik tradicije najstarijeg poljskog kluba, Lehije Ljvov, koja je osnovana 1903. godine. U turbulentnim posleratnim godinama Poljaci su masovno iseljeni iz svojih istočnih krajeva, koji su postali deo Ukrajine i Belorusije, a istovremeno su naseljavani u bivše nemačke krajeve dodeljene njihovoj domovini. Među nevoljnim migrantima bili su i čelnici Lehije koja se sa obronaka Karpata doselila na obalu Baltika.

Baltika je bilo i prvo klupsko ime, koje je već 1946. Ponovo zamenjeno imenom Lehija. Klub će samo još jednom, tokom pedesetih, promeniti ime u Budovlani (građevinar), ali od 1955. U kontinuitetu nosi sadašnje ime. U prvih 17 godina po preseljenju Lehija je uglavnom bila prvoligaš, osvojivši 1956. treće mesto, što je i do danas najveći uspeh u istoriji kluba.

Posle mračne dve decenije, tokom kojih klub nije bio u eliti, a dobar deo vremena proveo je i u trećoj ligi, Lehija se vratila na velika vrata osvajanjem Kupa Poljske 1983. godine (pobeđen Pjast Glivice 1:0). Usledili su Superkup i povratak u prvu ligu, ali doba uspeha je potrajalo samo pet godina.

Narednih 15 godina prava su agonija za navijače zeleno-belih, koji su dvaputa morali da se spajaju sa drugim klubovima, da bi sprečili ispadanje u treću ligu, ali su na kraju, 2001. godine, završili u šestom rangu. Klub je zatim kao feniks uspeo da veže čak četiri promocije, a zatim su, posle tri godine truda, uspeli da stignu ponovo u Ekstraklasu 2008. U tek završenom šampionatu izborili su opstanak 13. mestom.

Lehija je u Ekstraklasi provela 20 sezona i na večnoj listi zauzima 22. mesto.
b.92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #5 poslato: 03. jun 2012, 11:05 »
Vroclav



Vroclav se nalazi se na jugozapadu Poljske u regiji Silezi na reci Odri. Kroz grad protiču i četiri Odrine pritoke: Bistrica, Olava, Sleza i Vidava. Pre Drugog svetskog rata u gradu je postojalo 300 mostova, ali je taj broj danas smanjen na 200.

Mnogi su želeli da Vroclav bude u njihovim rukama, pa je to razlog zbog kojeg je grad često menjao gospodare. Jedni za drugim smenjivali su se Poljaci, Česi, Austrijanci, Mađari i Nemci. Na njegovu teritoriju doseljavali su se Valonci, Jevreji, Italijani, Rusi. Narodi, religije i kulture mešali su se u jedno. Zahvaljujući tome grad je postajao bogatiji.

Tokom Drugog svetskog rata, 75 % Vroclava je ruinirano, ali je i pored toga izvestan broj srednjevekovnih zgrada ostao neoštećen.

U centru Vroclava je jedan od najvećih i najlepših trgova u Poljskoj - Rynek. Kao i vekovima ranije, trg je i danas sedište velikih banaka, luksuznih prodavnica i poznatih restorana.

Trg je ogroman, na njemu je smeštena i srednjovekovna Gradska većnica (ulaz je 4zł) dekorisana skulpturama i velikim satom. Primetne su i koloristične fasade.

Rynek je nastao na raskrsnici dve značajne saobraćajne arterije, pa je postao bogat zahvaljujući međunarodnoj trgovini.

Na južnoj fasadi gradske većnice nalazi se ulaz za podrum Swidnicka - najpoznatiju pivaru u gradu s početka 14. veka. Lokalci često kažu da ko ne poseti podrum Swidnicka, taj kao da nije bio u Vroclavu.

Najpoznatija ulica je Swidnicka kojom konstantno cirkulišu turisti, ulični muzičari i glumci.

Jedna od najvećih atrakcija grada je Racławice Panorama (ulica: Purkyniego 11). Ulaz je 20 zł. To je, zapravo, platno obmotano oko rotonde čime je u polju od 360 stepeni formiran prikaz Bitke na Raclavicama (1794) vođene između ruskih trupa i poljskih ustanika u okviru Košćuškovog ustanka. Poljaci su izdejstvovali pobedu, iako su na kraju Rusi iz rata izašli kao pobednici.

Posetite crkvu sv. Elizabete (ul. Elzbiety 1). Ulaz na toranj je 5zł. Ovo je crkva gotskog tipa, potiče iz 14. veka, a nalazi se na severoistočnom delu trga Rynek. Do vrha tornja visokog 85 m, vodi 300 stepenika. Iskoristite priliku da vidite Vroclav iz ptičije perspektive. Toranj je nekada bio čak i viši, dok se nije srušio za vreme oluje.

Crkva svetog Jovana Krstitelja (ul. Katedralna) potiče iz 13.veka i ima najstarije orgulje u čitavoj Poljskoj. Do vrha tornja sa kojeg puca pogled na reku, možete i liftom. Ulaz za toranj je 5 zł.

S obzirom na to da je Vroclav oduvek živeo od trgovine, u gradu postoje brojni trgovi. Pored trga Rynek, tu su i Solny i NowyTarg. Na južnoj strani trga Solny nalazile su se tezge soli. Ovde su se prodavali i drugi proizvodi poput meda, pčelinjeg voska, skupocenih bundi, kavijara, čajeva i jagnjetine.

Poslednje tezge soli iščezle su još 1815, ali su na trgu i dalje obavljane transakcije robe i novca. Do kasno u noć na ovom trgu prodavalo se cveće, jer je trg, tačnije fontana na njemu, bio sastajalište zaljubljenih parova.

U srednjovekovnoj ulici Jatki danas je smešten spomenik Sećanje na žrtvene životinje - naročito zanimljiv mlađim turistima. Naziv potiče od reči jatek i odnosi se na klanice koje su ovde oformljene još u 13. veku.

U ulici Swidnicka kod podzemnog koridora smešten je spomenik Narandžaste Alternative u obliku patuljka.

Od trga Teatralny svakog vikenda se organizuje izlet tramvajem Baba-Jaga (veštica) u sklopu kojeg je kafe.

Ostrów Tumski grupa ostrva na Odri, ujedno i najstariji deo grada, daleko od gradske vreve. Da bi ste došli do njega morate da pređete most Tumski. U ovom delu grada su smeštene crkve, nastale još u XII veku, a jedna od najstarijih je crkva sv. Martina.

Šetnja kroz ovaj deo grada i ulice kojim dominira kamen, naročito je romantična uveče kad se upale fenjeri.

Ljubitelji moderne umetnosti treba da posete Hala Ludowa. Zgrada je otvorena 1913. i tada je važila za najveću konstrukciju armiranog betona u gradu. Danas se ovde održavaju koncerti, izložbe, sportski događaji, uključujući i utakmice poljskog košarkaškog kluba Slask Wroclaw, koji je 26 puta bio nacionalni prvak.

Vroclav ima veliki Zoološki vrt (7.000 životinja) i atraktivne japanske vrtove. Posetite i Olimpijski stadion koji je izgrađen na Hitlerov zahtev za berlinsku Olimpijadu iz 1936.
b.92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #6 poslato: 03. jun 2012, 11:09 »
Poznanj



Imena Poznań (poljski), Posen (nemački)
Stanovništvo 556.000/okolina
Osnovan 970.
Fudbalski klub(ovi) Leh, Varta

Najveći grad pokrajine poznate kao Velikopoljska, Poznanj nosi ime koje i sami vrlo lako razumemo – poznati grad. Ime je dobio još u doba kada su plemena zapadnih Slovena tek stvarala državu – bio je po predanju najveći grad Poljana, od kojih je zemlja i dobila ime. Neke teorije i poreklo Srba vezuju za plemena iz tog kraja, odakle su se naši preci u VII veku spustili na Balkan.

Poznanj se u dokumentima pominje već 970. godine, desetak godina pošto je Mješko primio hrišćanstvo i stvorio poljsku državu. Poznanj je prvi poljski grad koji je dobio katedralu, još u prvom milenijumu, a u njoj su sahranjivani rani poljski kraljevi, uključujući i legendarnog Boleslava Hrabrog, čija se država prostirala do Dunava do Baltika i od Elbe do Dnjepra.

Poznanj je vekovima bio važno raskršće na trgovačkim putevima između zapada i istoka, ali mu je mesto na reci Varti uz prednosti donosilo i redovne probleme sa poplavama, koje su ga ugrožavale sve do polovine XVIII veka

Poznanj je u Drugoj podeli Poljske (1793) postao deo pruske države, a iz Berlina njime će se vladati sve do kraja Prvog svetskog rata. Međutim, za razliku od ostalih delova današnje Poljske, u Poznanju i okolini nikada nije stvorena nemačka većina, pa je grad i početkom XX veka imao oko 60 posto Poljaka. Zbog toga nakon rata nije bilo dileme da će taj deo pripasti ponovno uspostavljenoj poljskoj državi.

U kratkom septembarskom ratu 1939. Poznanj je bio mesto najveće poljske strateške greške – veliki broj vojnika branio je istureni grad, koji Nemci nisu ni planirali da napadnu, jureći direktno ciljeve duboko u unutrašnjosti zemlje. Tokom rata nacisti su u gradu i okolini masovno sprovodili germanizaciju, uključujući premeštanje Poljaka i doseljavanje Nemaca.

Na samom kraju Drugog svetskog rata Poznanj je stajao direktno na putu sovjetskog napada na Berlin, ali je nemački garnizon uspeo da ih zadrži punih mesec dana, što je gradu donelo velika razaranja, uključujući gotovo 90 posto centra grada.

Holokaust i proterivanje preostalih Nemaca učinili su Poznanj brzo posle rata gotovo čisto poljskim gradom. To nije donelo mir na ulice grada – 28. juna 1956. radnici Poznanja pokrenuli su opšti štrajk zbog nezadovoljstva komunističkim sistemom. Vlast je odgovorila represivno, od 100.000 učesnika protesta ubijeno je najmanje 57, ranjeno preko 600, a uhapšeno na stotine. Dugoročno je taj štrajk pokrenuo poboljšanje u životu Poljaka i postepeno popuštanje potpune moskovske kontrole. Danas je 28. jun nacionalni praznik u Poljskoj.

Poznanj danas

Poznanj je danas peti po veličini grad u Poljskoj, a ekonomski stoji još bolje. Poljska ekonomija odlično prolazi korz globalnu krizu, a Poznanj je ravnopravan sa Varšavom na čelu napretka. Ima najnižu stopu nezaposlenosti među poljskim velikim gradovima i dvostruko veći BDP po glavi stanovnika od nacionalnog proseka.

Grad je sedište većeg broja bitnih domaćih kompanija, a u njemu je predstavništvo za Poljsku otvorilo i desetak industrijskih giganata iz Nemačke, Holandije i Velike Britanije. Industrijska baza grada izuzetno je široka, od automobilske do famaceutske i prehrambene industrije.

Centar grada izuzetno je interesantan, zbog velikog broja objekata iz srednjeg veka, smeštenih oko glavnog trga, u čijem središtu se uzdiže gradska kuća.

Kulturna ponuda izuzetno je bogata, sa po nekoliko pozorišnih, filmskih i plesnih festivala godišnje.

Poznanj je obrazovni centar od srednjeg veka, a 1919. u njemu je otvoren univerzitet koji nosi ime Adama Mickjeviča.
Fudbal u Poznanju

Poznanj je grad koji je Poljskoj u gotovo osam decenija fudbala dao dva šampiona i tri prvoligaša, a u današnjem fudbalu poznat je po žestokim navijačima, kao i po načinu navijanja kada je cela tribina okrenuta leđima. Takvo navijanje je istorijski gledano grčko (navijači grčkih klubova ga u ovim krajevima prikazali još osamdesetih), ali u Engleskoj sada nosi nadimak „Poznan“, jer su ga navijači Mančester Sitija u retkoj prilici da igraju evrokupove videli baš u tom gradu 2010.

Najpoznatiji fudbalski klub iz Poznanja bez dileme je Leh, klub nazvan po mitskom junaku iz kojeg je nastao ceo poljski narod, i po kojem Poljaci i danas imaju nadimak. Leh je osnovan 1922. Pod imenom Lutnija Dembjec (Dembjec je ime gradske četvrti), veći deo istorije bio je povezan sa nacionalnom železničkom kompanijom (otud i nadimak „železničari“) i nosi plavu boju.

Lutnija je prvi put u Ekstraklasu ušla 1948, a devet godina kasnije prihvaćeno je sadašnje ime za klub. Novo ime nije donelo sreću – iste godine Leh ispada, a u narednih 15 sezona čak triput će završiti u trećem rangu, osetivši samo na godinu dana draži Ekstraklase. Početkom sedamdesetih dve uzastopne promocije najavljuju bolje dane, koji zaista stižu, ali tek u sledećoj deceniji.

Počelo je plasmanom u finale kupa 1980, da bi dve sezone kasnije u vitrine stigao prvi trofej, upravo u kupu (1:0 protiv Pogona iz Šćećina), sledeće sezone i prva titula, a odmah zatim i dupla kruna. Zlatno doba Leha je period 1982-93, kada su u 12 sezona osvojili 5 titula, 3 kupa i dva superkupa.

Devedesete su donele pad za Leh, koji je na smeni vekova dostigao dramatične razmere – najpre je klub 2000. ispao, a sledeće sezone bio deveti u drugoj ligi. Međutim, već godinu dana kasnije Leh se vraća i pretvara prvu deceniju XXI veka u uspešno doba, osvajanjem titule 2010, zatim dva kupa i jednog superkupa. Spisak bi bio i duži da 2011. nisu izgubili i superkup i finalni meč Kupa Poljske.

U poslednjih sedam godina Leh nikad nije bio plasiran ispod šestog mesta. Interesantno je da upravo tu šestu poziciju klub drži na večnoj listi Poljske lige, a po broju titula (6) je peti.

Pre nego što će Leh postati stalni prvoligaš slavu grada na Varti pronosio je zeleno-beli klub sa imenom te reke. Varta je pre i posle Drugog svetskog rata osvojila po jednu titulu (1929, 1947). Varta je znatno stariji klub, osnovan je 1912. i bio je simbol gradskih Poljaka u doba kada su Nemci vladali. Varta je čak pet puta bila vicešampion Poljske, igrala jedno polufinale kupa.

Takođe, to je klub koji je igrao u obe ključne sezone poljske lige – 1927. bio je jedan od 12 osnivača takmičenja, a 1939. jedna od 10 ekipa koje su igrale u epskoj poslednjoj sezoni republike, koja je prekinuta nemačkim napadom prvog septembra. Posle rata retko su bili prvoligaši, najčešće su nastupali u trećoj ligi, a među uspehe im se piše sezona 70/71, kada su u trećoj ligi završili iznad Leha.

Varta je poslednji put u najvišem rangu igrala 1995, što im je bila osamnaesta sezona u eliti. Na večnoj tabeli poljske lige su 24. klub.

Treći prvoligaš iz Poznanja više ne postoji, bar ne njihov fudbalski klub. Olimpija je osnovana odmah posle Drugog svetskog rata, odigrala je devet sezona u najvišem rangu, poslednju 1993. Fudbalski klub je ugašen pre 12 godina, u drugim sportovima Olimpija je izuzetno uspešna. Na večnoj listi Poljske lige oni su sada 33.

Još pre toga fudbal se igrao u Poznanju, u doba kada je grad još pripadao Nemačkom carstvu. Lokalni klubovi igrali su na dva nivoa – svi u pokrajinskoj ligi Poznanja, a šampioni u regionalnoj ligi Jugoistoka. Da je neki od njih uspeo da osvoji taj nivo, išao bi i dalje, u borbu za titulu prvaka Nemačke, sa ostalih sedam regionalnih prvaka.
b.92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #7 poslato: 03. jun 2012, 11:16 »
Varšava



Varšava je, kao grad, utvrđena (ne tako) daleke 1374. godine, na visoravni iznad reke Visle, par kilometara severno od Ujazdova (Ujazdow). Tokom 1413. godine, prestonica Mazovije premeštena je iz Čreska (Czresk) u Varšavu. Narednih godina Varšava se, pre svega zahvaljujući svom izuzetnom položaju, razvija veoma brzo i postaje vodeći grad čitave zemlje. 1596. godine, posle požara u kraljevskom zamku Vavel (Wawel) u Krakovu, kralj Zigmund III Vaza (Zygmunt III Waza), premestio je dotadašnje stalno kraljevsko sedište iz Krakova u Varšavu, zbog čega grad dobija na dodatnom usponu i razvoju. Baš zbog toga, ovaj kralj je jedan od najneslavnijih istorijskih likova među žiteljima Krakova, ali zato, za stanovnike Varšave, on je jedan od najomiljenijih.

U periodu između 1655. i 1658. godine, Varšava je tri puta osvajana i pljačkana, i to od strane osvajački i ratoborno raspoloženih snaga Švedske i Transilvanije. U to vreme, skoro svi plodovi dotadašnjeg razvoja grada su uništeni, a ogromna količina kulturnih dobara opljačkana (razna umetnička dela, knjige, slike, tapiserije...).

Kralj Jan III Sobjeski (Jan III Sobieski) razbija tursku opsadu Beča, 1683. godine, i time uvodi Poljake trijumfalno na svetsku scenu, kao spasioce hrišćanstva. Varšava, prestonica ove herojske nacije, ponovo dobija nekadašnju ekonomsku i kulturnu slavu.

Period između 1764. i 1772. godine možemo nazvati "drugim zlatnim dobom" Varšave, za vreme vladavine poslednjeg poljskog kralja Stanislava Avgusta Ponjatovskog (Stanislaw August Poniatowski). Grad se tada dosta teritorijalno proširio; dobio je jednu modernu urbanu organizaciju, i postao je jedinstven politički, kulturni, ekonomski i
industrijski centar zemlje i prestonica čitavog poljskog prosvetiteljstva.

1791. godine, u Sejmu (poljski parlament) je usvojen demokratski ustav (prvi u Evropi, a drugi u svetu, posle SAD). Dugo očekivani dokument koji je davao žiteljima građanska prava, ujedinio je grad u jednu administrativnu celinu, objedinio sudsku vlast i dao šira prava lokalnim vlastima. 21. aprila te godine novi statut je unet u gradske knjige, i počev od 1991., Dan grada se slavi na pomenuti dan.

1795. godine, Poljska je kao zemlja, nestala sa mapa Evrope, za naredne 123 godine, a njena teritorija je podeljena između Rusije, Pruske i Austrije. Oblast Mazovija (Mazowie - Mazovje) sa Varšavom, pripala je Pruskoj, a Varšava je dobila status centra provincije. 1806., Napoleonova vojska zauzela je grad, a 1815. posle Bečkog kongresa, Varšava postaje prestonica kraljevine Poljske, jedne kvazi-države, u sastavu Rusije. Naoružane snage grada su više puta pokušavale da se odupru vladavini Rusije, ali bezuspešno. Posle jedne takve pobune, kraljevina Poljska je potpuno izgubila autonomiju, i nalazila se u sastavu Ruskog carstva kao vazalna zemlja. Mnogi romani ruskih klasika 19. veka spominju plemiće koji putuju vozom između Varšave i Moskve (i stižu u Moskvu, poput "Idiota", na moskovski "Varšavski Vokzal"), povezujući dva velika grada moćne imperije. To je potrajalo sve do 1918. godine, kada je Poljska stekla nezavisnost, a Varšava postala prestonica Druge republike.

Za vreme Drugog svetskog rata, grad je pretrpeo ogromne gubitke, kako u ljudstvu tako i u kulturnim i istorijskim spomenicima, najveće u odnosu na sve ostale gradove Poljske. Od 1939. godine, kada je Nemačka napala Poljsku, Varšava je (kao što je do tada već bila tradicija grada, kada bi se našao pod stranom vlašću), nedugo nakon toga, postala centar otpora, ali i glavni centar tajno vođenog kulturnog i akademskog života. Ustanak u Jevrejskom getu 1943. godine, završio se potpunim uništenjem ovog regiona, sa oko pola miliona ljudi. Ustanak u Varšavi trajao je puna 63 dana, tokom 1944. godine. Posle sloma ovog ustanka, stanovnici grada su zarobljeni i odvedeni u logore, a Nemci su započeli sistematsko uništenje grada. Bacačima plamena palili su zgradu za zgradom, ulicu za ulicom, sa namerom da ni jedna jedina građevina ne ostane čitava. Ništa nije bilo pošteđeno, crkve, palate, muzeji, biblioteke - sve je uništeno do temelja. Posebno sablasno je ovo prikazano u filmu "Pijanista" Romana Polanskog, snimanom po knjizi samog pijaniste Poljskog radija, Vladislava Špilmana (Wladyslaw Szpilman). 700.000 građana Varšave je ubijeno, što je činilo tačno polovinu njenog stanovništva, a 85% zgrada je srušeno - nijedan grad u istočnoj Evropi nije preživeo takva razaranja, osim možda, beloruske prestonice, Minska, koji je doživeo sličnu sudbinu. Tek pokoji Jevrej, od predratnih skoro 500.000, je preživeo okupaciju i pokolje u logorima smrti...

No, već od naredne godine, Varšava, "Feniks sa Visle", započinje svoju obnovu. Iz pepela - do negdašnjeg sjaja. A možda i više od njega.

A šta raditi u Varšavi danas? Pravac u centar grada...

Većina ljudi bi pomislila da jedan grad koji je pretrpeo tolika stradanja i rušenja, naročito ovo poslednje, tokom Drugog svetskog rata, ne može izgledati baš sjajno. Ali, verujte, to je zabluda. Jeste da u poređenju sa, na primer, Krakovom, koji je uspeo da sačuva najveći broj svojih autentičnih građevina i posle Drugog svetskog rata, Varšava može delovati siromašnije u pogledu autentičnosti stare, prvobitne arhitekture, ali ovaj grad se sa toliko upornosti i ljubavi borio da ponovo izgradi sebe, da je zaista i uspeo da sačuva "ono nekadašnje", ali izuzetno lepo, suptilno i jedinstveno, protkano sa novim. Zato, sa puno dobrog raspoloženja i najmanje tri-četiri dana izdvojenog vremena, krenite u obilazak ove, sada već u punom smislu te reči, svetske metropole!

Varšava (Warszawa), glavni grad Poljske, je jedan jedinstven i prelep grad, smešten u centru Evrope, na raskrsnici puteva između istoka i zapada, severa i juga kontinenta. Bogata istorija i sama atmosfera grada, koja je spoj uticaja istoka i zapada, zaintrigiraće vas i očarati već prvog momenta. Grad pun kontrasta, u kojem istorijski spomenici i moderna arhitektura koegzistiraju na ulicama, gde su istorijske palate, zgrade i arhitektonski kompleksi, koji su bili uništeni tokom rata, sada tako rekonstruisani da je gotovo nemoguće razlikovati ih od originala, i gde su tipične urbane konstrukcije razdvojene širokim trgovima i velikim gradskim parkovima prepunim zelenila, takav grad, dakle, odaje utisak jedne harmonične i spokojne, ali i užurbane, poslovne i dobro organizovane metropole.

Najbolje je da razgledanje ove slovenske lepotice započnete od logičnog početka - istorijskog centra, Starog grada (Stare Miasto - Stare mjasto). Ovaj deo grada, od Barbakana do centralnog trga sa kraljevskim zamkom na njemu, pun je života i boja - brojni kafići sa raznobojnim suncobranima ispred njih, stare zgrade ofarbane u zeleno, bordo, plavo, oker, impozantne stare crkve, ulični svirači, gomile dece, omladine i turista iz svih krajeva sveta... Sve ovo vas prosto navodi na pomisao kako je nemoguće da posle Drugog svetskog rata, ovde nije ostao ni jedan jedini kamen. Ali, tako je bilo! Mukotrpna, dugogodišnja restauracija grada, a posebno ovog njegovog dela, dovela je do toga da je UNESCO uvrstio Stari grad (tj. njegovu savršenu repliku!) među spomenike svetske kulturne baštine.

Ono što svakako dominira Starim gradom je Kraljevski zamak (Zamek Krolewski - Zamek krolevski). Arhitektonski stil ovog velelepnog zdanja pripada 17. i 18. veku, tj. baroku. Zapadnim krilom zamka dominira Zigmundov toranj (Kolumna Zygmunta - Kolumna Zigmunta) sa svojim poznatim satom. Zamak je bio miniran i potpuno uništen od strane Nemaca, posle Varšavskog ustanka, 1944. godine. Rekonstruisan je u vreme posleratnog komunističkog režima, od strane radnika dobrovoljaca i uz pomoć dobrovoljnih priloga kako iz Poljske, tako i iz zemalja širom sveta. Obnova je trajala 40 godina, i završena je tek 1984. Od velikog istorijskog značaja je Senatska dvorana, u kojoj je donet ustav, 3. maja 1791. godine. U prizemlju zamka možete obići sudnice, i odaje i prostorije Sejma iz 16. i 17. veka, dok se na prvom spratu nalaze najzanimljivije i za turiste najprivlačnije odaje, kao što su Kraljevski apartman, Veliki apartman i Dvorana parlamenta, i možda najčarobnija od svih, Balska odaja, manja verzija Dvorane sa ogledalima (iz Luvra). Ovde možete videti i slike Kanaleta, koje oslikavaju predele

Varšave iz kasnog 18. veka, a koje su odigrale veliku ulogu pri rekonstrukciji Starog grada. Ipak, ovaj grad je rekonstruisan putem starih planova, razglednica, slika, fotografija i uspomena, verovali vi to ili ne! Interesantno je da je svaki naredni poljski kralj dodavao barem po jedno krilo Zamku (ili je možda bolje reći Dvoru, jer je u samom centru grada), i dekorisao enterijer u skladu sa trenutnim "fensi" tendencijama toga doba. Ovo sve čini da je Kraljevski zamak jedna divna mešavina stilova, koja priča jednu očaravajuću priču o poljskoj istoriji u poslednjim stolećima. Nedeljom je ulazak u sve prostorije (za koje vam inače trebaju mnogobrojne ulaznice!) besplatan, tako da se potrudite da "natempirate" dolazak baš tada. Ako je moguće, ujutro...

Preporučujemo da se dalje uputite Švjentojanjskom ulicom (Šwietojanska), i da se zaputite ka gotičkoj crkvi Svetog Jovana (Jana, kako kažu Poljaci), i do Starogradskog trga (Rynek Starego Miasta - Rinek starego mjasta). Pokušajte da se pojavite na petnaestominutnoj projekciji o obnovi Starog grada, unutar Istorijskog muzeja. Prizori iz dokumentarca su nezaboravni, tako da ćete, kada se vratite na trg, biti dodatno fascinirani činjenicom da su sve barokne palate iz 17. i 18. veka potpuno obnovljene bukvalno ni iz čega! Uputite se, potom, po mapi, ka severu, do Barbakana, dela srednjovekovnog odbrambenog prstena zidina oko grada. Severno od zidina je Novi grad (Nowe Miasto - Nove mjasto), "centriran" oko Novogradskog trga (Rynek Nowego Miasta - Rinek novego mjasta). Istraživanje kafea, muzeja i arhitekture Novog i Starog grada može biti sjajan način da se provede prijatno popodne, posle jutarnjeg obilaska Dvora!

Kraljevski put (Szlak Krolewski - Šlak krolevski) predstavlja sledeću logičnu destinaciju, koju vam preporučujemo za sledeći dan, posle obilatog fotografisanja i uživanja u centru Varšave. Njega čine četiri prijatna kilometra puta (šetnje!) od Kraljevskog zamka do Palate Lazjenki (Palac Lazienki), koja je bila letnja rezidencija poljskih kraljeva. Krenimo lagano Kraljevskim "šlakom"... Tek nešto južnije od kraljevskog puta je Crkva svete Ane, jedna od najlepših u gradu, a nedaleko, par stotina metara od nje, nalazi se i Karmelićanska crkva, sa svojim velelepnim susedom, Palatom Radzivil (Radziwill), koju često nazivaju "poljskom Belom kućom". Neoklasicistički Hotel Europejski, građen 1887. godine u vreme Ruskog carstva, podseća nas na "belle epoque" i njegov spokoj, a Saksonski vrtovi, neposredno pored, podsećaju nas na rat i komunističko nasleđe, sa svojim Grobom neznanog junaka, koji je sagrađen na mestu nekih delova palate koji nisu mogli biti rekonstruisani. Danas je to mesto poljskog ponosa, gde se straža veoma atraktivno smenjuje u podne. I kao i u Atini, ili u Londonu, gardisti su i ovde mete turista i fotoaparata...

Na Kraljevskom putu nalaze se i dva veoma atraktivna muzeja, oba zatvorena ponedeljkom (za one koje ih žele posetiti, predlažemo da se ponovo pojave u njima u utorak!). To su Muzej moderne umetnosti Zahenta (Zacheta) i Etnografski muzej, sa divnom zbirkom poljskih narodnih nošnji i rukotvorina. Nastavimo li dalje putem kraljeva, nailazimo na Crkvu svetog srca, koja je posvećena Isusovom srcu, naravno. No, ova crkva je poznata po jednom drugom srcu - Šopenovom. Frederik Šopen je, iako je u 39. godini umro od tadašnje "bolesti umetnika", tuberkuloze, u Parizu, zahtevao da mu se barem srce sahrani u voljenoj i rodnoj zemlji, i ta mu je želja ispunjena baš ovde... Milioni turista obilaze ovo mesto svake godine, a Crkva svetog srca i Šopenovo srce su
nezaobilazni deo barem jedne đačke ekskurzije poljskih škola. Šopenovo srce se nalazi, da i to kažemo na kraju, unutar drugog stuba sa leve strane glavnog broda crkve... A da je ova staza zaista staza koja predstavlja srž i srce Poljske, govori nam i činjenica da su ovde smeštene i Akademija nauka (u Palati Stašic - Palac Staszic), i još jedan velikan: Kopernik. Doduše, bez srca ili tela. Samo njegova statua je ono što možete videti, ali i to je dovoljno da osetite da ste zaista u "duhovno-svetovnom Panteonu" poljske kulture i države. Da stvar bude kompletna, pobrinuli su se vredni Poljaci, koji svoje heroje obožavaju: Šopenov muzej, u ulici Tamka 41, mesto je na koje su Šopenovi zahvalni zemljaci doneli takve predmete kao što je poslednji klavir velikog pijaniste, ili zbirka njegovih spisa. Kraljevski put nisu zaboravili ni komunisti: zgrada Centralnog komiteta Poljske ujedinjene radničke partije (PURP, Poljaci nisu imali Komunističku partiju!), jedine partije Varšavskog pakta koja je dozvoljavala svojim članovima da aktivno idu u crkvu, nalazi se ovde. Danas je zgrada "CK" centar Varšavske berze. Za kraj puta po "kraljevskoj džadi", obiđite grandiozni Nacionalni muzej (Muzeum Narodowe - Muzeum narodove), i rekonstruisani Zamak Ujazdov...

... i posle četiri kilometra šetnje, koja će potrajati više sati, nalazite se u parku i kompleksu palata poznatom pod nazivom Lazjenki (Lazienki Krolewskie, Kraljevske banje). Ovaj kompleks je najpoznatiji po veličanstvenoj palati iz 18. veka, poznatoj pod imenom Palata na vodi (Palac na Wyspie/Vispije, opet zatvorena ponedeljkom!), letnjoj rezidenciji kralja Stanislava, koju su zaposeli poljski plemići i bogataši verni ruskoj kruni, zajedno sa ruskom vojskom, tokom 1792. godine. Ova palata predstavlja pravi odmor za dušu i oči, i zavređuje podosta vremena za posetu... Kada je lepo vreme, ovaj kompleks

e idealan za odmor i uživanje... Nedaleko odatle, nalazi se Šopenov spomenik, pored koga se, a sve njemu u čast, svake nedelje u toku leta, održavaju klavirski resitali mladih pijanista. Inače, klavir je, posle Šopena, u Poljskoj postao pravi nacionalni instrument mladih muzičara klasičnog obrazovanja...

Još jedan neverovatan park, smešten je na nekih šest kilometara od Lazjenki krolevskih. Zove se Vilanov (savet: ući u gradski autobus br. 116, ako ste u parku Lazjenki; autobusi su tačni i relativno jeftini), a predstavlja letnju rezidenciju jednog prethodnog poljskog kralja, čuvenog Jana III Sobjeskog, koji je već spomenut kao blistavi pobednik nad Turcima kod Beča, 1683. godine. Njemu i Srbi mogu da zahvale za (barem delimično) oslobođenje, jer je ujedinjena hrišćanska vojska upravo posle toga prodrla sve do Ohrida... Danas je monumentalna, oker obojena Palata Vilanov (Palac w Wilanowie/v Vilanovje) centar istoimenog parka, ali i muzej. Svi posetioci, što je veoma zabavno, moraju da prisustvuju jednosatnom obilasku sa vodičem na poljskom (nama je to još "Bož'-pomozi-razumljivo", ali stranci se sa čudom zagledaju!), i to ih košta oko 2,25 eura, prevedeno u zlote, dok studenti imaju popust, i plaćaju obilazak samo 1,50 eura. Tokom obilaska, onome kome poljski ne zvuči dovoljno razumljivo, na raspolaganju su sažeci na francuskom i engleskom, u većini prostorija. E, sad, ako se "nakupi" dovoljno turista za neki strani jezik, svi zajedno se mogu dogovoriti da plate 30 eura za grupno vođenje sa vodičem za strance; međutim, tolike grupe se uglavnom nakupe tokom vikenda i leti, tako da nemojte biti previše sigurni u tu mogućnost! A tada, tj. kada je istovremeno i leto i vikend, pripremite se da u Vilanov dođete rano ujutru, i da čekate! Ravnoteže u posetama retko da ima...
Kada ste već tu, obiđite i dobro održavani park iza palate, i Oranžerijum (Oranžeria), tj. nekadašnju plantažu narandži koja je sada Muzej plakata (Muzeum Plakatu), jer je poljska plakatna umetnost svetski slavna i priznata... Što i nije teško za razumeti, s obzirom da su dve najveće "plakatske sile", Nemačka i Rusija, oduvek bile neposredni susedi Poljske...

Neposredno uz Centralnu železničku stanicu nalazi se velelepna građevina tzv. "staljinske gotike", Palata kulture i nauke. Ova gigantska građevina, koja se vidi iz cele Varšave, kao orijentir, predstavlja poklon SSSR-a razorenoj Varšavi, koja se u vreme poklanjanja uveliko obnavljala (u pitanju su rane '50-te godine 20. veka), i nju je herojskoj i spaljenoj ustaničkoj Varšavi poslao Staljin lično. Naravno, očevidno je da je ova građevina građena u istom stilu kao i čuveni Univerzitet Lomonosov u Moskvi, kojim je Staljin pokušavao da parira američkom "Empire State Building"-u, i da u dušama svoje "pastve" izazove osećanje da je i "narodna demokratija" sposobna za monumentalne građevine isto koliko i "izborna demokratija". Iako je jedno vreme ovaj stil bio u nemilosti arhitektonskih kritičara, "staljinska gotika" doživljava u poslednje vreme pravu renesansu, budući da se najluksuzniji apartmani i zgrade na istoku Evrope nadahnjuju upravo ovim stilom, koji je mešavina ar-dekoa, neogotike i socijalističkog funkcionalizma... Ova građevina je još uvek (!) najviša i najveća u Poljskoj (visoka je 234,5 metra), i ima ogromnu kongresnu salu, tri pozorišta, bioskop i Tehnički muzej (Muzeum Techniki - Muzeum tehnjiki), tako da je samo za obilazak ove građevine često potrebno i pola dana! Tehnički muzej sadrži i čuvenu kodnu mašinu "Enigma", koju su nacisti koristili za kodiranje svojih poruka, a čiju su šemu kodiranja "razbili" upravo poljski naučnici!

Fantastičan panoramski pogled na Varšavu, pruža se sa vrha "varšavske Ajfelove kule", sa terase na 30. spratu; tako da ga nemojte propustiti! Zimi na ovoj visini zna biti veoma hladno, tako da se dobro obucite! Na vrhu palate nalaze se i brojni kafei i prodavnice, što ovu atrakciju čini samo još atraktivnijom.

Naravno, postoje mnogi delovi grada koji zavređuju sopstvena poglavlja... Varšava je grad koji se veoma dinamično razvija, i može se slobodno reći da umnogome podseća na nemački Frankfurt na Majni: novoizgrađeni čelično-stakleni soliteri i poslovni centri "u tokijskom stilu" čine da ovaj "Feniks sa Visle" i dalje raste. To je "najameričkiji" grad Poljske, centar biznisa i trgovine velikog dela istočne Evrope. To je prestonica najmnogoljudnije nove članice EU, koja govori glasno šta misli, i bori se da nikada više ne bude udaljena iz kruga odlučivanja. Poljska se ne predaje, i pre nekoliko meseci je blokirala donošenje Ustava EU, sve dok njeni uslovi nisu uvaženi. Ona postaje ponovo neka vrsta ponosne regionalne sile. A sama Varšava?... Varšava je ono što, možda, na najbolji način opisuje Poljake i poljsku istoriju. Staro i novo, i u pojavnom, materijalnom obliku, ali i u duhovnom. Slava, raskoš, uništenje, obnova, ponovo raskoš. Upornost i velika duša. Dobrodošli u Poljsku, našu pradomovinu.
b.92.net

Van mreže Laloš

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.798
  • 318 date prim. 500
« Odgovor #8 poslato: 03. jun 2012, 11:20 »
Ja sam svoje obavio,sad je red na vas,možda ste bili u tim gradovima-pišite nam,možda imate neku lepu sliku-okčite je....
Nekad su bila lepa vremena pa smo mogli sebi da priuštimo odlazak da gledamo Euro uživo,bio sam na tri i sad kad kad bih mogao verovatno bih išao u Ukrajinu pošto sam u Poljskoj bio.....