Autor: Alina Tema: Herman Hesse  (Pročitano 717 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« poslato: 01. april 2011, 12:07 »


Херман Хесе (нем. Herman Hesse; 2. јул 1877. - 9. август 1962.), немачки писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1946. године. Писао је лирске песме, новеле и романе. У почетку свог стварања био је романтичар, у прозним делима под утицајем психоанализе и оријенталне мудрости. У Хесеовим делима јасно је уочљиво његово занимање за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме и велики утицај будистичке и хинду филозофије. Његова најпознатија дела су Степски вук (Der Steppenwolf), Сидарта (Siddhartha), Игра стаклених перли (Das Glassperlenspiel)

Живот
Рођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. 1922. године емигрирао je у Швајцарску, 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки пропагандиста Јозеф Гебелс (Joseph Goebbels) у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској.

Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Берноули (Maria Bernoulli), са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер (Ruth Wenger), трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од другог. То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом чувеном роману Степски вук (Der Steppenwolf). Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (Ninon Dolbin Ausländer, 1895. - 1966.), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток (Die Morgenlandfahrt).

Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама (Das Glasperlenspiel), један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха (Johann Sebastian Bach) вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена (Ludwig van Beethoven) за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са са својим идеализованим средњевековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године.

Хесе је умро у Монтањоли 9.Aвгуста 1962. године у својој 85. години.
 
   
 

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #1 poslato: 01. april 2011, 12:07 »
Библиографија

1904. Петер Каменцинд (Peter Camenzind)
1906. Под точком (Unterm Rad)
1910. Гертруда (Gertrud)
1914. Розалда (Rosshalde)
1915. Кнулп (Knulp)
1919. Демијан (Demien)
1919. Клајн и Вагнер (Klein und Wagner)
1919. Чудне вести са Друге Звезде (кратке приче) (Märchen)
1920. Клингсорово последње лето (Klingsors letzer Sommer)
1920. Тумарања (Wanderung:Aufzeichnungen)
1922. Сидарта (Siddhartha)
1927. Степски вук (Der Steppenwolf)
1928. Криза: Странице из дневника (Krisis: Ein Stück Tagebuch)
1930. Нарцис и Златоусти (Narziss ung Goldmund)
1932. Путовање на исток (Die Morgenlandfahrt)
1937. Аутобиографски есеји (Gedenkblätter)
1942. Поеме (Die Gedichte)
1943. Игра стаклених перли (Das Glassperlenspiel)
1946. Ако се рат настави... (есеји) (Krieg und Frieden)
1976. Моја вера:Есеји о животу и уметности (My belief: Essays on Life and Art)
1995. Завршене бајке Хермана Хесеа (The complete Fairy Tales of Herman Hesse)
 
   
 

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #2 poslato: 01. april 2011, 12:09 »

"Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola…

A sna nema.

…Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš.

Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe…

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje."




"Besane noci"

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #3 poslato: 01. april 2011, 12:11 »

"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje.
Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u
dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti
nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time..."

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #4 poslato: 01. april 2011, 12:12 »

”Vama je često bio dosadan sopstveni život, stremili ste za tim da odete odavde, je li
tako? Vi žudite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uđete u jednu
drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Učinite
to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam
je da je svet koji tražite – svet vaše sopstvene duše. Samo u vama samom živi ona
druga stvarnost za kojom žudite.”



"Stepski vuk"


Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #5 poslato: 01. april 2011, 12:14 »


" Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi..."


Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #6 poslato: 01. april 2011, 12:15 »
"Kako je dobro i istinito to što si mi pisala, i kako bolno odjekuje tvoja ljubav, poput večitog jada,
poput većitog prekora. Ali ti si na dobrom putu kada meni, a i samoj sebi, priznaješ svako osećanje
svog srca. Ali nemoj ni jedno osećanje nazvati malim, ne nazivaj ni jedno nedostojnim! Dobro je,
veoma dobro svako, pa i mržnja, i zavist, i ljubomora, i svirepost. Ne zivimo ni od cega drugog doli od
naših bednih, lepih, predivnih osećanja, i ako bilo kome medju njima nanosimo nepravdu, to je zvezda
koju smo ugasili…''

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #7 poslato: 01. april 2011, 12:15 »

"Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato
ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo
jedanput. Da mi nismo još nesto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se
može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne
bi imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena,
sasvim osobita, u svakom slučaju vazna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta
ukrštaju samo jedanput na taj nacin, i nikad vise.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god
živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je
otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog
čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo,
poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga
rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, vec ostaje
zaba, ostaje guster, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba.

Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke
naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj
vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako kao pokušaj i hitac iz
dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas
može da protumači samo sebe samog...''




Demijan

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #8 poslato: 01. april 2011, 12:16 »

"Kada se drvetu potkreše krošnja, iz korena izbijaju novi izdanci,
tako se često duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka
i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i
nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz korena,
ali je to samo prividni život i iz njih nikada neće izrasti stablo.''



Pod tockom

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #9 poslato: 01. april 2011, 12:20 »

"Nasa pesma! znas li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme nase ljubavi?To je bilo u manastiru,u onoj velicanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nezno preplitao sa manastirskom cutljivoscu gotskih hodnika.Znas li jos?Pa one veceri! sveze,mesecinom obasjane veceri one pozne jeseni koje su tako meko i zacarane snom lezale na manastirsskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svezim brdima! Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cvece i dobijao zvuk u crnim ukrstenim sudovima,mesecina je prelazila preko sirokih simsova i belog poda oratorijuma.A ja sam u skrivenoj prozorskoj nisi pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mracnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuce bozje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima,vitezovima,graditeljima i svestenicima ciji su nadgrobni spomenici ukraseni slikama cudno i avetinjski lezali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesecini.Onda sam imao vise prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik.Ti si ga cesto vidjala sa mnom,narocito za vreme takvih mesecinom obasjanih noci,a takodje i druge ;vitke odusevljene decake slicne meni.Nemoj pitati gde su oni i sta je bilo od naseg prijateljstva!Sada takodje imam prijatelja,dva,tri-medju njima nema ni jednog odondasnjih.Ali ti si jos tu i jos me volis,i pre ili docnije,kada ne bude ni jednog coveka da samnom govori o mojoj mladosti,ti ces jos uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o proslim,lepsim vremenima.
Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tuzno danas ce nam izgledati cudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost.I mozda ce se onda, iz toga,davno postalog,uspomenom obasjanog danas,uzdici nasa pesma!
Pesma bi onda bila meka,mirisna slika puna carolije i duse.Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdecim konturama pojavljivali nasi likovi,mekani kao san,pesnik bez sna,bodra cela,naslonjena na vrelu ruku,a na njegovo rame naslonjena lepa,umorna plava glava njegove mile na kolenima.I od mog zivota bez pocinka ostala bi samo ta jedna nezna slika;dugo posle moje smrti bi je jos kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli."Jadni pesnik!"-rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbogg njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave,klecece muze.
Opet se smejes?Poljubi me,plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime nase pesme za svu nevolju i svu pljacku mladosti koju smo jedno drugom pocinili."



Besane noci