Autor: Dijana:) Tema: Jovan Sterija Popović  (Pročitano 194 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 28. mart 2011, 11:37 »


Jovan Sterija Popović (rođen u Vršcu 13. januara 1806, preminuo u Vršcu 10. marta 1856) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.

Životopis

Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečijih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je samo biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Kad se oženio, Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Sterija je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica.

Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. je živeo u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 28. mart 2011, 11:40 »
Književni rad

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ ili „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To le dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Lahan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

Kritički osvrt

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“.

U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.

Sterijino pozorje

U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Filmovi

Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova:

• Laža i Paralaža (film)
• Kir Janja (film)
• Džandrljivi muž (film)
• Rodoljupci (film)
• Pokondirena tikva (film)
• Ljubav, ženidba i udadba (film)
• Zla žena (film)

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 28. mart 2011, 11:48 »
Srerijino pozorje

Kao stalni festival nacionalne drame i pozorišta takmičarskog karaktera, Sterijino pozorje ustanovljeno je 1956, u okviru obeležavanja 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti velikog srpskog komediografa Jovana Sterije Popovića.

U definisanju programa i statusa Sterijinog pozorja učestvovale su najistaknutije ličnosti tadašnjeg društva, kulture i umetnosti. U prvom Odboru Sterijinog pozorja (Gradsko veće Novog Sada, 29. mart 1956) bili su, među ostalima, Josip Vidmar (predsednik), Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Branko Gavela, Velibor Gligorić, Dimitar Kjostarov, Mladen Leskovac, Veljko Petrović, Tomislav Tanhofer, Radomir Radujkov, Miloš Hadžić... Tada su jasno artikulisani programski ciljevi: kroz stalni festival nacionalne drame unaprediti pozorišnu umetnost i stimulisati razvoj dramske književnosti.
 
...Nije slučajno što je baš Novi Sad, koji je pre sto i više godina igrao presudnu ulogu u postavljanju baze našeg pozorišta, i odmah bio, već onda, spojnica između Beograda i Zagreba, nastavljajući svoju veliku kulturnu tradiciju, došao na ideju da... postavi osnove za jedan pozorišni festival jugoslovenskih razmera, i da ga stavi pod znamenje velikog Sterijinog imena. Tako se kroz decenije, tradicija i novina povezuju: Novi Sad nastavlja svoj pionirski posao kulturnih spajanja naših naroda, i imenom Sterijinim vezuje njegovo veliko delo za zračenje i procvat naše nove pozorišne umetnosti i dramske književnosti...

Ne treba čekati da vreme potvrdi dalekosežnost kulturnog posla koji je preuzelo Sterijino pozorje. Duboki smisao i značaj Sterijinog pozorja već danas su jasni i nepobitni. (Dušan Matić, 1957)

Ljubav zvana Pozorje

...Bez Pozorja bili bismo siromašniji za jedno ljudsko razumijevanje i za jednu zajedničku ljubav. Uvjerili smo se ne samo da je mogućno već da nam je i neophodno. Zato što je pametno i pošteno utemeljeno od samog početka — da bude zborište nacionalne umjetnosti, gdje svako pokazuje mjeru svojih mogućnosti... (Meša Selimović, 1971)

Nastalo kao potreba, kao mogućnost razrešenja kriznog trenutka domaćeg literarno-scenskog stvaralaštva, Pozorje je preraslo u stalni, neprekidni podsticaj savremenog domaćeg dramskog stvaralaštva i vrhunskog izvođačkog kvaliteta. Uvek nastojeći da fenomen pozorišne umetnosti tretira integralno, Pozorje je svoje programe uobličilo u jasnu i zaokruženu celinu sistematskih stručnih poslova na području pozorišta i dramaturgije. Tokom pedeset tri godine postojanja, utemeljilo je i razvilo delatnosti značajne za nacionalnu pozorišnu kulturu i postalo važan i pouzdan instrument za identifikovanje i verifikovanje scenskih i dramskih vrednosti i, umnogome, oslonac naučne i teorijske misli o pozorištu i drami.

Pozorje je ilustrativan primer realizacije nepresušne inspiracije domaćim dramskim tekstom. Godine 2007, kao stalni oblik, upriličen je Konkurs za originalni savremeni domaći dramski tekst, koji se ne okončava dodelom nagrade. Pozorje preuzima brigu o scenskom životu nagrađenog teksta: ustupanje, bez nadoknade, zainteresovanom pozorištu; štampanje nagrađenog i tekstova iz užeg uzbora, u časopisu "Scena" na srpskom i na engleskom.

Prirodan sled jeste i koprodukciona podrška postavci ne samo teksta nagrađenog na Konkursu već i drama koje Pozorje oceni da vredi podupreti. Početak je bio tekst Milene Marković Nahod Simeon i postavka u SNP-u.

Radionica savremenog teksta u regionu — Nova drama na Pozorju — na najbolji način svedoči o odnosu Pozorja prema domaćem dramskom tekstu. Saorganizatori: SNP, Integrali, Ljubljana (Slovenija), Nova-drama.org., Beograd. Mladi dramaturzi i reditelji iz skoro svih zemalja okruženja, rade na tekstovima svojih kolega, uz pomoć glumaca SNP-aodnosno studenata novosadske Akademije umetnosti. Radionica je započeta 2007. Kako se dva teksta s radionica postavljaju u institucionalnim pozorištima, može se reći da ovaj program opravdava svoju funkciju promocije mladih pisaca.

Festival
 
Održava se u Novom Sadu svake godine krajem maja. Repertoar se formira na osnovu  izbora tročlanog selektorskog tima. Festivalski program obuhvata dve selekcije:

Nacionalna drama i pozorište / Takmičarska selekcija

7 predstava domaćih i stranih teatara po tekstovima naših pisaca
7 predstava domaćih pozorišta po tekstovima stranih pisaca

Inostrana selekcija

7 predstava stranih pozorišta

Nagrade:

— Petočlani žiri donosi odluke o Sterijinim nagradama u nacionalnoj selekciji: predstava, tekst savremene drame, režija, scenografija, kostim, scenska muzika, gluma (četiri nagrade), Specijalna nagrada
— Sterijina nagrada Okruglog stola pripada pozorištu čija je predstava najbolja po mišljenju kritičara
— Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku (Pozorje, Redakcija "Dnevnika", Novi Sad, Nacionalna sekcija IACT)
— Sterijina nagrada časopisa Scena za teatrologiju
— Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (odluka organa upravljanja Pozorja)

Mnoge institucije i organizacije nagrađuju različite oblike umetničkih ostvarenja na festivalu

Okrugli sto ustanovljen je 1966. Poslednjih godina obuhvata razgovore o predstavama u obema selekcijama.

Pozorje mladih: Takmičarski susret studenata (gluma, režija, dramaturgija) visokih pozorišnih škola za scensku umetnost iz naše zemlje i regiona.

Program je pokrenut 1973, kada su u tadašnjoj državi postojale četiri visoke pozorišne škole a nijedna prilika za njihovo susretanje. Osim predstava, program je obuhvatao širok raspon tema: radionica pantomimičara Žaka Lekoka, ogledni časovi (Nastava scenskog govora, Reč–pokret–gluma, Pedagogija glume / studenti s Pomon koledža, SAD), rad na zajedničkom projektu (Šekspir), Međunarodni kolokvijum "Čehov u višnjiku savremenog teatra" koji je pratila publikacija, tema Prostor — dramsko lice, obeležavanje jubileja Pozorja "Koreni našeg teatra — Sterija", Alternativno pozorište u Jugoslaviji — Iskustva samostalnih pozorišnih grupa (moderatori i priređivači publikacije Ognjenka Milićević i Dragan Klaić).

Nakon sticanja punoletstva, Pozorje mladih je utihnulo. Nije nestalo jer Sterijino pozorje nije odustajalo od ideje obnove. Godine 1999. počele su pripreme, a obnovljeno Pozorje mladih pokazalo je svoje vrednosti 2000. godine.
 
Ukupno se selektuje 7 predstava u skladu s novom koncepcijom Festivala 7 + 7 + 7. Selekcija obuhvata škole sa celog ex-Yu prostora koje ulaze u takmičarski program za najbolju predstavu (predstave u 2009. bira vanr. prof. Boris ISAKOVIĆ, šef Katedre za glumu, Akademija umetnosti, Novi Sad).

Škole prijavljuju najbolje projekte, obuhvatajući sve klase glume i režije. Profesori čije klase učestvuju u programu čine Žiri za dodelu nagrade najboljoj školi / projektu.

Tribine, izložbe: Tokom pola veka postojanja, Pozorje je tri puta bilo domaćin YU festivala radio i TV drame (takmičarska selekcija). Sajam pozorišne literature (1957) prerastao je u međunarodnu trijenalnu Izložbu pozorišne knjige i periodike.

Teme tribina, skupova i izložbi: Šta je narodno pozorište?, Teatar i publika, Savremena YU pozorišna komediografija, Zaboravljene vrednosti naše dramske baštine,   Avangardna drama u Ateljeu 212, amaterizam, Satira u savremenom društvu, Scena i kostim u pozorištima Srbije posle Drugog svetskog rata (preraslo u međunarodnu trijenalnu Izložbu pozorišne scenografije i kostima), Problem društvenog straha u savremenoj domaćoj drami, Šta je eksperimentalno pozorište danas, Savremeno francusko pozorište, Moć i nemoć naše umetničke kritike, Savremeno scensko tumačenje Nušića, Pozorište i filatelija, Pozorišna publicistika (redakcija "Scena" i urednici evropskih pozorišnih časopisa), Savremena drama — dometi i promašaji, Institucionalna kriza  pozorišta, Razgovor o Aleksandru Popoviću, O YU mađarskoj drami, Skup tehničkih uprava svih pozorišta...

Izložbe na upečatljiv način osvetljavaju značajna imena dramske književnosti, pozorišne umetnosti i kulture, određena razdoblja iz istorije pozorišta i drame i upoznaju javnost s određenim pozorišnim pojavama, problemima ili postignućima. Posebno mesto, po karakteru i značaju, ima Izložba pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja, jedinstvena manifestacija ove vrste, koja svake treće godine prikazuje grafičko stvaralaštvo u oblasti pozorišnog plakata, programa i drugog grafičkog materijala koji čini vizuelni identitet pozorišne predstave, pozorišta, festivala. Za najbolja ostvarenja u ovoj oblasti, Sterijino pozorje dodeljuje nagrade. Posebna vrednost ove izložbe jeste takmičarski segment nerealizovanih plakata – mogućnost da studenti prikažu radove nastale u nastavnom procesu.

Međufestivalska saradnja: Davne, 1963. godine Pozorje uspostavlja saradnju s drugim festivalima, s tim što su predstave i dalje morale biti zasnovane na domaćem tekstu (MES, 1963). Saradnju s Bitefom inicirao je organizacioni odbor tog festivala (predstava-pobednik na Pozorju prvi put se takmičila na Bitefu 1968).

Danas Pozorje nastoji da obnovi saradnju s festivalima u zemljama regiona.

Ostali segmenti: Pozorje je bilo tradicionalno mesto osnivanja nacionalnih pozorišnih udruženja i rada drugih strukovnih tela (Zajednica jugoslovenskih profesionalnih pozorišta, 1959; godišnje skupštine YU Udruženja dramskih autora, od 1963; Kongres YU Saveta pozorišnih kritičara i teatrologa, 1971; Skupština YU dramskih autora, 1972...)

Izvor: http://www.pozorje.org.rs/opozorju.htm

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #3 poslato: 30. mart 2011, 15:28 »

"Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u istoriji učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije savete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine."


Van mreže tetkaD

  • Master
  • *****
  • poruke: 2.992
  • 529 date prim. 437
« Odgovor #4 poslato: 20. januar 2012, 21:41 »
Posle izdanija "Laže i paralaže" mlogi su mi ovakovog roda knjiga ljubitelji često napominjali da ne bi bez polze bilo još štogod na isti način sostaviti i sredstvom pečatnje čitateljem i čitateljkam spriopštiti. Ja sam istina mnogo koješta - koje obače iz nekih uzroka na svet izići na može - sočinio, gdišto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero iz mojih ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteću mi, morala je moja i mojih prijatelja želja neispunjena ostati. što predstojeće šaljivo pozorište na svet izilazi, povod je najviše ovaj, što sam jednom s ljubeznim mojim prijateljem g. doktorom Pekarovičem, o srebroljubiju besedeći, njemu tvrdo obećao "Tvrdicu" napisati i, ako vredno bude, pečatnji predati. Okružen teretom zvanija moga, za održati prijatelju mome zadanu reč, morao sam pri slabom sostavu i očiju i celog voopšte tela moga, tako reči, časove krasti i k sočineniju ovoga dela posvećavati. No ovde neka niko ne pomisli da je moje namerenije hvaliti se (premda su gdikoji bas ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je nasa literatura sreće, gdi sirječ spasitelji sve sile uma svoga na privatna dela obraćaju, a k sočineniju dela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija, tu u kojima spisatelj pišući odmora trazi (!!!), posvećivati mogu. Sad kakova sočinenija sledovati moraju, lako se zaključiti može. No ni po čuda! Položenije bo Srbalja zasada je takovo da, ako bi se koji - izuzimam imućne, ih one koji su u prizreniju načina života s druge strane obezbeđeni - isključitelno na knjigopisanije odvažio, i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem "izvesno") do nužde i hleba željkati došao, o čem nas ne samo naši, nego i kod samih Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno uveravaju.

No ovo kao uzgred. Moje je namerenije pri pisanju "Tvrdice" bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reči nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove briga i domašnji' nezgoda pune razgalilo, a pri tom - ako uši slušati ima - i nauku življenja pridodalo.

Naposledak, da ne pomisli tko da je moje namerenije s kir-Janjom narod grčki na poruganije izvoditi. Ja imam dovoljno uzoraka grčki rod ne inače nego s počitanijem predsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primetiti zašto je ovo tako uređeno.

Ovom prilikom nužno je i neka grčka izraženija, koja se u delu ovom nahode, rastolkovati, kao npr. Pan metron ariston znači: umerenost je polezna; o tisanankis, o nesreće; škilji, skilos, pseto; hondro kefalo debela glava; kaka isterna, rđav posledak; O tihi, o keros, o srećo, o vreme; elemoisini, milosrdije; apelpisija, očajanije i dr. Druge se reči mogu lako nagađati.

U Vršcu, meseca septemvrija 1837.

Sočinitelj
*****************************************
J.S.Popović

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 24. februar 2013, 19:05 »
Загонетка

Кад последње моје с целим
Главу своју напуни,
Тада слабе своје ноге
Трагом првог управи.
Човек нисам, зверка нисам,
Птица нисам, ни риба.
Ал' је опет моја сила
Херкулесу подобна.
Јошт ћеш, мили побратиме,
Брату рећи: на здравље
Кад ме целу он прогута
Ил' три крајња писмена.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 24. februar 2013, 19:08 »
Натписи


(као завоји на слаткишима приликом једног весеља)

1.

Играј, Србе, ал' с' не играј са срећом свог рода,
Свако дело има цене тек од добра плода.

2.

У игри се рука пружа, ту се слога тражи,
Тако свако лепо дело слогом се тек снажи

3.

Сви у коло, не около,
Кад к напретку води коло.

4.

Сваки срећу тражи, мало је познају,
Зато с' многи доцкан за поступке кају.

5.

Умет' љубити велики је дар,
Без разума љубов чини роду квар.

6.

Сви слаткиши протичу, само лепих дела
Сласт човеку остаје вечита и цела.

7.

„Љубов" вичу млади, љубов буди старе,
Љубви к отечеству дижимо олтаре.

8.

Лепота на лицу цвета и ужива.
Лепота у дели све јаснија бива.

9.

Венцем жели Српкиња китит' своје власи,
Венац славе народне најлепше нас краси.

10.

Кад се траже слаткиши, зашто језик гледи
Да чемером другоме живот озлоједи.

11.

Лице лепо и чисто свакоме је драго,
Срце лепо и чисто највеће је благо.

(као завоји око слаткиша, приликом једне свадбе)

12.

„Младост лудост", кажу људи, стари младе куде;
Али зато сви волимо младе, ма и луде.

13.

Брак је кавез; тице с поља унутра би хтеле,
А које су већ унутра, те напоље желе.

14.

Неудате невести завиде лепојке,
А удате уздишу, што нису девојке.

15.

Што с весељем бива свадба, то је мода стара
Сви с' радују, кад добију у јарму другара.

16.

Од „мужика" сокраћено произиђе муж,
Зато и јест муж у кући скровен као пуж.

17.

Што је најпре много жегла, звала се „жежена".
Но мода јој име скрати, и сад кажу „жена".

(Посебни)

18.

Гордост није нигда дика,
Није срећан ко је своји —

Знаш, и празна слама често
На кровови кутњи стоји.

19.

Свакоме је судба дала лута права —
Магарица лава тек не обећава.

20.

Књижество нам напредује! од свуда се чује,
Е, па доста! цвет се сломи од силне олује.

21.

Ја те никад нећу гордељивцем звати —
Ал' ни скромност није теби била мати.
Кад бих знао душу што најлепше кити?
Добро је по кадшто нешто изгубити!