Autor: Dijana:) Tema: Isidora Sekulić  (Pročitano 649 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 15. mart 2011, 16:05 »


Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica i akademik SANU.

Rođena je 16. februara 1877. godine podno Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Žablja. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.

Stvaralaštvo

Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.

Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.

Dela

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela:

• Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika
• Pisma iz Norveške (1914) — putopis
• Iz prošlosti (1919)
• Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman
• Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke
• Zapisi (1941)
• Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji
• Zapisi o mome narodu (1948)
• Njegošu knjiga duboke odanosti (1951)
• Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 15. mart 2011, 16:08 »
Isidora Sekulić spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Ona je to po vremenu koje je obeležila svojim stvaralaštvom (od 1913. godine kada je objavila prvu knjigu Saputnici, do 1957. godine, kada je objavila knjigu "oglednih radova" Mir i nemir); po raznovrsnosti stvaralačkih interesovanja; po osobenom proznom stilu; po izvrsnim, nadahnutim i stilski savršenim esejima; po obrazovanju i erudiciji. Po obrazovanju je doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovedač i esejista, po zasluzi akademik. Rodila se u Banatu, Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, Beograd grad stvaralačke afirmacije.

Ona je izvan svih književnih pokreta ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svoga intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja i sigurno sudila o stvaraocima i delima.

Isidora Sekulić je pripovedač (Saputnici, 1913; Iz prošlosti, 1919; Kronika palanačkog groblja I — II, 1940, 1958; Zapisi o mome narodu, 1948), romansijer (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), putopisac (Pisma iz Norveške, 1914), esejista (Analitički trenuci i teme I — III, 1940; Govor i jezik — kulturna smotra naroda, 1956; Njegošu knjiga duboke odanosti, 1951; Mir i nemir, 1957), prevodilac.

Kronika palanačkog Groblja, objavljena 1940. godine, dopisana 1958. godine, osobena je knjiga proze o sveopštoj prolaznosti, knjiga koja ide obrnutim redom u opisivanju života svojih junaka: palanačko groblje je kronika palanke i palančana pa se od njega i polazi u pokretanju priče o izumrlim palančanima i palanačkim porodicima. Sve te priče u osnovi svojoj imaju romaneskni potencijal: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ljmbicije, dim, Vlaovići, Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci. Ova knjiga proze, posebno pripovetka Gospa Nola, obezbedila je Isidori Sekulić istaknuto mesto među srpskim pripovedačima.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 15. mart 2011, 16:14 »


Spomen-soba srpske književnice Isidore Sekulić u Univerzitetrskoj biblioteci "Svetozar Marković" otvorena je za posetioce svakog radnog dana od osam do 15 sati, a ulaz je besplatan. Pored nameštaja,
u spomen-sobi je i Isidorina biblioteka, lični predmeti i rukopisi.


Putopisi — Isidora Sekulić (1877—1958) bila je profesorka književnosti, prevodilac, strasni putnik i prva žena u Srbiji koja je postala akademik. Za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950. godine. Živela je povučeno, u svetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila.

Biblioteka od 2.200 najrazličitijih knjiga, radni sto, kožne fotelje, lampa, pisaća mašina, radio, umetničke slike i fotografije, nalazile su se u kući jednog lekara u ulici Vase Pelagića 70 gde je Isidora živela kao podstanar. U to vreme bila je profesorka u Drugoj ženskoj gimnaziji, posle čega je penzionisana.

U spomen-sobi su izloženi i njeni lični predmeti: pero i mastionica, naočare, razglednice i drugi suveniri koje je donosila sa putovanja. Bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. Katedrale su joj se mnogo dopadale, što je najčeši motiv na razglednicama koje je donosila.

Isidorini savremenici nisu je razumeli. Tokom Prvog svetskog rata bila je kritikovana zbog kosmopolitizma "kad mu vreme nije". Zbog toga je imala samo nekoliko prijatelja, a među njima su bile i bibliotekarke Univerzitetske biblioteke. To je i razlog Isidorine želje da njena soba, posle njene smrti, pripadne toj biblioteci.

Na sajtu Univerzitetske biblioteke nalazi se digitalizovana rukopisna zaostavština Isidore Sekulić — 206 rukopisa i popis svih njenih predmeta i spisa. Lična prepiska nije sačuvana jer ju je književnica spalila.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 15. mart 2011, 16:18 »
Isidora Sekulić o kulturi

Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka - to ima hiljade stepena, oblika, svrha.

Književna kultura to je čitanje, to je knjiga u džepu stalno. Čuveno ime Šeli, kad je tog divnog pesnika izbacilo more na kopno, nije u džepovima imao sendviče, ni novca, imao je, umro je s njom, knjigu. Čitanje to je kultura. Škola, početak kultute; putovanja - kulturna panorama: čitanje - strast i slast kulture, kultura sama.

Da li ste dovoljno razmišljali o čudovišnosti, o čudu, o veličanstvu jezika? Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i daje. Svi ljudi ne čitaju latinsku i grčku književnost, ali svi kulturni ljudi i danas govore pomalo grčki i latinski. Puno je grčkih i latinskih termina u kulturi celog kulturnog sveta. Stare književnosti hebrejska, grčka, rimska, drže te jezike, a ti čudesno razvijeni jezici drže te književnosti. Jezici se menjaju, naravno, jer su produkti života, ali u tim promenama leži živa snaga i tendencija usavršavanja. Živ je i napredan narod koji jezik svoj usavršava. Sve što jedan narod ima i zna, inventarisano je i kategorisano u jeziku, sve konkretno i sve apstraktno. Razvijen jezik, moćan jezik, to je stihija; kao da on sam stvara, a mi kombinujemo njegove krupne i sitne tvorevine, njegove virtuoznosti.

Od rezane trske počenje skulptura; od imena travki počinje latinska simbolika. Ima Gete veliku reč: "Ako si uspeo sa sročiš nekoliko dobrih stihova na jeziku izrađenu (obrazovanu), na jeziku koji za tebe misli i peva, onda to još ne znači da si pesnik." No ako versifikator na takvu jeziku još i jeste pesnik, onda jeste li iskusili, kod takvih pisaca, pesnika ili prozaista - umetnika, nalazimo tekstove, nekad sasvim kratke, koji nam zapale mozak kao buktinju, a kroz dušu nam zapeva tako nešto divno, da je odjek od te muzike - "odjek od tog zvuka i suza".

Kažem sabesniku: - Poneko mesto, jedan stih, jedan red proze, hodaju mi ispred duhovnih očiju nekako čovečijim hodom. A kad hoću da se smirim, uzmem da to pročitam telesnim očima, bude još snažnije antropomorfnije: formalno osećam da ispred toga teksta neko leži, živ čovek ili moćna sen.

mr Ljiljana Nikolić, Bosiljka Milić
Čitanka za IV razred srednje škole

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #4 poslato: 15. mart 2011, 16:18 »
Bura na dalekom severu

Voda jezera je tako bistra da se apsolutno sve vidi u njoj još jedared. Planine, drveta, kućice, koze i ovce; na raspločanim stenama sitna stoka gustoga runa izgleda kao paketi vune. Prema jugu, jezero se sužava, planine se gomilaju, glečeri približuju, i svaki čas, sa šest sedam stotina metara visine, vodopadi. Svaki čas se može videti kako mala ledena lavina zaguši vodopad, kako propadnu negde duboko u ponoru i led i kamenje i ponesen vodopad, a zatim se čuje neko krhanje, ledena voda pljusne na drugom nekom kraju, i razlije se kao velika bela lepeza; dok gore, kao da ništa nije bilo, opet curi čista tečnost vodopada. Pa onda, u najbližoj blizini svega toga tek usmotrite pašnjak i mali kućerak, i gomilu ovaca u debeloj vuni, koje se, zimi, hrane od algi što vetrovi i bure izbace na kopno. I gle, i oni su tu, sićušni ljudi koji eto tako na podnožju podnožja provedu ceo svoj život.

Ali na povratku, kad smo opet zaplovili Nurfjurom, pored svih veličanstvenosti koje smo nosili u duši, morali smi se setiti i onih ukrštenih iveraka. Krenuo je neki podmukli vetar, zategao i stvrdnuo površinu fjura. Oblaci se gomilali čas kao jata velikih tica, čas kao ogromne kule; dizali su se i rušili u užasno zbunjenom nekom ritmu. Malo malo, pa nešto zagrmi i dojekne do nas: glas neki koji ide, i koji se čas udavi u vodi, opet zatrubi u vazduhu, čas se izgubi u šumi, opet rikne iz vode. Karakteristični severni talasi, zašiljeni kao zubi, udaraju o stene, škripe, nešto govore.

U jednom trenutku pisnu zviždaljka broda i mi se nađosmo — nije bilo jasno, da li mokri, ili u vodi. Skočiše svi razdraženi elementi, otpoče veličanstvena bitka. Vetar cepa vodu na komade i baca na palubu; isti taj vetar, drugom rukom spira uzburkanu vodu sa palube. Mašina broda zvrkti silno, žuri u najbliže pristanište ili zaton. Kao uvek u Norveškoj, neka svetlost požuti od nje crvena norveška zastava, pozeleni ukočeno lice mornara na krmi. Pa se smrknulo. Pa probeleo neki glečer, pa nestao kao u neku kulisu. Na brodu se kotrlja prtljag, zveče lanci i škripe čekrci, a vetar huji i udara našu lađu pravo po licu.

Opet mrklina u vazduhu. Samo su blistale zaleđene ivice planina. Tada, u zatišju vetra, negde sa dna fjura, stade da se diže snaga i srdžba. Galop talasa, veći od većega, stropoštavanje voda koje se vraćaju u sebe. Umeša se opet vetar, grune dva tri puta, preore talase, ostade samo gusta čupava pena, pa i ona nestade, kao što nestaje kiša u zemlji.

Zlo i neobično podmuklo izgleda nepogoda na fjuru, ali je od početka do kraja veličanstvena, i lepa, i, kako bismo rekli, uvek nedostižna čovečjoj misli. Kad su se već počeli stišavati umorni elementi, još se dubina vode nadimala: hoće gore. Postepeno se vraćao mir; jedno za drugim su uvirali izvori jarosti i sile. Talasi su se još ljujali, ali sve tiše i tiše, a po njima, kao kreste, ljulja se niska, umorna pena. Ponekad, neka nevidljiva snaga bi zanjihala i hitnula o stenu vodu, ali nepogoda je prošla, voda bi leno, bez snage skliznula opet natrag, i, skoro reći, umorna odmah i zaspala. Ovde onda prsne iz mora ptica: do mile volje se provela, ronila u talase i okupala se, i sada žuri, valjda, u gnezdo.

Isidora Sekulić
Iz putopisa Pisma iz Norveške

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 15. mart 2011, 16:21 »
Izložba o Isidori Sekulić

U znak sećanja na najumniju Srpkinju svog vremena i prvu ženu akademika u nas, Isidoru Sekulić u šabačkoj Biblioteci je otvorena izložba njenih fotografija i knjiga.


Početkom prošlog veka Šabac i Isidora Sekulić nisu se dobro razumeli. To nije bio grad koji je sama odabrala — život u njemu nametalo je postavljenje: aktom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije postala je privremena razredna učiteljica Više ženske škole u Šapcu.

Predavala je matematiku, nemački jezik i gimnastiku, a prema učenicima je bila stroga i daleka. Često je sama šetala pored Save, a Šabac je opisala u eseju "Palanka", svojevrsnoj metafori male sredine i njenog skučenog duha.

"Upravo iz Šapca Isidora Sekulić je ušla na velika vrata u srpsku književnost. Bila je saradnik najboljih časopisa tog vremena. Iz našeg grada odlazila je na velika putovanja", kaže Sonja Bokun-Đinić, direktorka Biblioteke u Šapcu.

Iz beležaka koje je pisala dok je bila u Skandinaviji nastala su "Pisma iz Norveške", u Šapcu je napisala i svoju prvu knjigu, ispovedni dnevnik "Saputnici".

Izložba u Šapcu plod je saradnje sa Bibliotekom grada Beograda.

"O Isidori Sekulić se mnogo više nagađalo nego što se znalo. Želela je da evropski duh donese u malu Srbiju i da ga razvije. Ona je primer koliko treba raditi na prosvećivanju svog naroda, na razvijanju kulturne saradnje i koliko, i kako, treba poštovati svoju tradiciju", naglašava autorka izložbe Olga Marjanović.

Isidora Sekulić je u Šapcu provela tri godine. U grad pored Save došla je kao nastavnica, a iz njega je otišla kao spisateljica, esejista, lucidni kritičar i prevodilac.

Do kraja života bila je posvećena lepoti reči i smislu jezika, upoznala je mnoge kulture, govorila nekoliko svetskih jezika i važila za najobrazovaniju i najumniju Srpkinju svoga vremena.

Grad Šabac je ovom izložbom ispunio deo onoga što je Isidora očekivala od ljudi: "Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale... Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole".

13.11.2009.
Izvor: http://www.vesti-online.com/Scena/Kultura/7264/Izlozba-o-Isidori-Sekulic

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #6 poslato: 20. mart 2011, 11:29 »
Na granama maste


Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala sam o strašnoj studi, i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

... Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.

... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir.

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #7 poslato: 26. mart 2011, 22:32 »
"No sva ta pitomost ima čudnu neku ukočenu mirnoću, indiferentnu mirnoću, bez prostodušnosti, humora ili nestašluka.
Niti se vide raskalasani i mazni gestovi i oblici naše prirode koja grca u suncu,
i do srži u kostima i u stablima se prožima svetlošću i toplotom; niti se vide očajne i prkosne poze i namrštenosti pravog severa koji u sumraku živi i često se i gladan i hladan bije i bori.
Bez temepramenta raste i zre voće, i bez fiziognomije stoje drveta i šume. Kao da preko noći nešto dođe, i bez strasti, bez naročite radosti ili bola čupne
biljčicu i drvce iz zemlje, i kad svane sutradan, sve je opet u starom jučerašnjem i prekjučerašnjem štimungu, samo što je za dan starije i za dlaku uzrasnije."
*

"I tamo pada lišće gde si ti, i odakle sam ja; svugde pada lišće, to hoćeš da kažeš je li?
Znam, znam, čujem ja padanje lišća sa svih strana, i svugde mi je duša gdegod sam jesenovala.
Proleće se voli, jesen se pamti."

*

"Čudni su četinari.
Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju.
Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.
Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo.
To su iglice koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale.
I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je preko noći, i u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, poteklo iz srca koje se u bolu steglo.
A izjutra, kada probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavičnoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene i daleke predele."





Pisma iz Norveske

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #8 poslato: 26. mart 2011, 22:50 »

Velika je stvar cutanje



Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen.Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao?Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Van mreže tetkaD

  • Master
  • *****
  • poruke: 2.992
  • 529 date prim. 437
« Odgovor #9 poslato: 17. avgust 2011, 20:13 »
    "Писма из Норвешке" (одломаk)

    ... На другом месту и у друго време имали смо прилику да видимо како у Норвешкој изгледа кад студен претргне ток воде. Имамо понеке године и ми нешто од те појаве. Замрзне се Дунав од Земуна до Борче: колски и пјешачки пут преко воде! Да, али испод коре леда река је течна и покретна. Међутим, смрзнут водопад на Северу! Од ледених конаца који су тако танки да би се њима могло вести, и које ветар љуља као паукову пређу, па до монструозних ледених ужета, и грдосија клица, које висе као страшила, и убиле би својом тежином хиљаду живота одједаред! А доле, укочени таласи, смрзнута вода у скоку, у ливењу, у прскању. По дрвећу, ако га је било над водом, висе фантастична звона од леда, или венци и чипке, то јест, смрзнуте гране онако како их је вода у том часу преливала, пентрала се уз њих, капљала по њима. А у слеђеној води, у подножју, следи се све што је у том часу вода са собом носила, или око чега је текла. Пањеви, читава стабла, гомиле камена, тичја крила, цела коза, "цео целцат северни зец кога је ветар морао понети однекуда и бацио га у понор; мека бела длака зеца - стоји даље у причи - остане чиста и бухава до отапања, само грешни зец не може да оживи: главу му је ударац ветра размрскао". Ударци олуја могу да буду тако јаки, чули смо више пута, да просто угуше животињу на паши, у шуми. Налазе се по шумама лешеви дивљих ирваса: по очима им се познаје да су намах задављени били силином ветра. Има норвешка народна приповетка о тако угушену ирвасу; а има и приповетка о човеку злочинцу који је био осуђен да се смрзне и после смрти стоји залеђен у санти леда, а људи да га гледају и да га се грозе. Како је машта људска условљена! У Калифорнији, лепој земљи, дотерују леш човека косметички да га људи још последњи пут виде као жива. У Норвешкој леш стоји у провидној леденој љусци. На Гренланду ушивају леш у мекано, топло крзно.
    Језовито је мислити: какав је то тренутак кад се силесија живе воде одједаред укочи, кад тренутно ишчезну све боје, напречац онеме хукњава и тресак који се километрима далеко чују. И какав ће бити тренутак кад ће се одједаред протеглити, поплавети и процурити све страшне клице, кад ће опет скочити и прорикати водене енергије. Какве су то метаморфозе, каква су то васкрсења!

    Isidora Sekulić