Autor: Dijana:) Tema: Filip Višnjić  (Pročitano 315 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 15. mart 2011, 10:04 »


Filip Višnjić (1767-1834) je jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pesama.

Filip Višnjić je rođen na Majevici, u selu Gornja Trnova, opština Ugljevik. Oslepevši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske a drugi za muslimanske slušaoce. Njegove pesme o Svetom Savi karakteristične su za manastirski, hagiografski repertoar slepih pevača.

Stvaralaštvo

Pored toga što je bio redaktor starih pesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih pesama. Između ostalih njegovih pesama, ističu se sledeće:

• Smrt Marka Kraljevića; jedna od najboljih pesama o najpopularnijem junaku Srpskog eposa
• Dve pesme hagiografskog karaktera, o Svetom Savi
• Hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića
• Trinaest pesama o Prvom srpskom ustanku

Trinaest pesama „iz Karađorđina vremena“, zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa. Nove pesme o novim događajima stvarali su i drugi pevači u to vreme, među njima i jedan od najvećih, Starac Raško, ali one sve zaostaju za pesmama koje su pevali o starim vremenima. Filip Višnjić se, međutim, uzdigao među prve upravo novim pesmama.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 15. mart 2011, 10:08 »
Tematika

Kakve je pesme pevao turskoj publici nije poznato, no morale su to svakako biti muslimanske pesme, o podvizima čuvenih bosanskih junaka. Izvesne pojedinosti u pesmama s hrišćanskom tematikom posredno upućuju na njegovo poznavanje muslimanske epike kao i života i shvatanja islamskog sveta. Na primer, u pesmi Smrt Marka Kraljevića postoji poseban odnos između junaka i njegovog konja. Šarac plače predosećajući da će mu gospodar umreti, a Marko ga, pre smrti, ubija i sahranjuje („bolje Šarca, neg brata Andriju“). Obe pojedinosti, kao što je pokazao Vladan Nedić (1981, 27), potiču od Turaka, jer samo u muslimanskim pesmama na Balkanu konji plaču zbog rastanka s gospodarima i samo su islamski ratnici negovali običaj „zahvalnog sahranjivanja konja“. I mnogi drugi detalji u Višnjićevim pesmama mogu se shvatiti samo ako se ima u vidu to njegovo poznavanje muslimanskog sveta izbliza, poznavanje koje je u pojedinim trenucima prelazilo u svojevrsnu pesničku identifikaciju s tim svetom. Višnjić nije samo dao likove turskih nasilnika, Fočić Mehmed-age, Kulin kapetana i dr., već je slikao i likove dobrih Turaka, kakvi su car Murat ili starac Fočo koji se očinski brinu o raji („nego paz'te raju ko sinove“ - taj neobični politički savet daje car Murat svojim vezirima, na Kosovu, na samrti).

Neki momenti govore da je pevač imao sluha i za duhovnu kulturu islamskog sveta. U pesmama Starca Raška tajne minulih i budućih vremena čitaju se iz „knjiga starostavnih“. Kod Filipa Višnjića istu ulogu imaju muslimanske svete knjige, „knjige indžijele“, kako ih pesnik naziva. Ponekad ta sklonost prema tuđem svetu dobija elegični prizvuk, kao npr. u distihu „drumovi će poželjet Turaka, a Turaka niđe biti neće“, u kojima je u viziju budućeg oslobođenja unesena nostalgična perspektiva poraženog neprijatelja.

Doba stvaralaštva

Najvažniji momenat u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u Srbiju 1809. godine. Do tog momenta on nije bio sastavio nijedne nove pesme. Neposredni dodir s ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog rađanja kao pesnika. Nekada je lutao po zemlji, pevajući pesme od starine, a sada se nalazio na mestu gde se stvarala istorija. Družio se s ustaničkim vojvodama, dobijao nagrade i priznanja.

Živeo je najviše u blizini drinskog bojišta. Ponekad se nalazio u samoj vatri okršaja. Tako se našao u opsednutoj Loznici, među njenim braniocima, o čemu peva Sima Milutinović u svojoj „Serbijanki“ (pesma „Dika slijepaca“).



Spomen obelježje u Gornjoj Trnovi, na mestu na kome je bila rodna kuća Filipa Višnjića.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 15. mart 2011, 10:13 »
Period posle Prvog srpskog ustanka

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić je prešao u Srem i nastanio se u selu Grku, današnjem Višnjićevu. U ovom selu je živeo na sličan način kao i pre ustanka, ali u sasvim drugačijim prilikama; išao je po selima i gradovima širom Srema, Slavonije, Bačke, Banata, pevajući pesme. Ali sada je njegov repertoar bio sasvim različit. U njemu su glavno mesto zauzimale pesme o srpskoj buni koje je sam ispevao.

U manastiru Šišatovcu, 1815. godine, se našao sa Vukom Karadžićem koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih, ustaničkih. U Šišatovcu je i kasnije Filip Višnjić često bivao gost kod tadašnjeg vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog. Tim susretima „srpskog Homera“ i „srpskog Horacija“ dugujemo nekoliko podataka o Višnjićevom životu i načinu rada. Mušickom je ispričao kako je stvarao pesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, ko je predvodio, gde su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli itd. (v. Nedić, str. 29).


(Spomenik Filipu Višnjiću u Kruševcu)

Klasifikacija

Višnjićeve pesme delimo u dve grupe:

• Pesme o događajima kojima nije lično prisustovovao, nego su se priče o ovim događajima prenosile sa kolena na koleno,
• Pesme o događajima čiji je svedok bio lično.

Prvoj grupi, između ostalih, pripadaju i sledeće pesme:

• Početak bune protiv dahija
• Boj na Čokešini
• Boj na Salašu
• Boj na Mišaru

Iz druge grupe pesama se izdvajaju sledeće:

• Boj na Loznici
• Knez Ivan Knežević
• Miloš Stoićević i Meho Orugdžić
• Hvala Čupićeva

Pesme iz prve skupine su umetnički više dograđene, pre svega „Početak bune protiv dahija“ i prvi deo pesme „Boj na Mišaru“, dok se u drugoj skupini ističe pesma osobene vrednosti i značaja o knezu Ivi Kneževiću.

Svojim oslobodilačkim poletom Višnjić je najsličniji Petru II Petroviću Njegošu, sa kojim ga i inače vezuje niz zajedničkih crta. Iako je stvarao u tradicionalnim okvirima narodne epike i služio se standardnim formulama i klišeima, Višnjić je umnogome prerastao te okvire i u najboljim svojim trenucima dao epiku novog tipa, ustaničku, oslobodilačku, revolucionarnu pesmu, sa snažnim individualnim obeležjima. On stoji na prelazu između usmenog i književnog stvaralaštva, između narodne pesme i Njegoša.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 15. mart 2011, 10:23 »
Pevač i pesnik

Počev od zapisa Vuka Karadžića i Lukijana Mušickog, literatura o Filipu Višnjiću narasla je do više stotina jedinica, među kojima su i posebne knjige i studije. Već 1816. godine Jernej Kopitar, kome je Vuk posvetio Pjesnaricu iz 1815. u prikazu ove zbirke u listu "Viner algemajne Literaturcajtung" izdvaja Vukovog pevača Filipa Višnjića. On je prvi ukazao svetu na veliku srodnost srpskih epskih pesama sa Homerovim delom, na srodnost srpskog "slepog rapsoda" sa Homerom.

U mnogobrojnim proučavanjima usmenog epa i u nizu objavljenih antologija, nedvosmisleno su u prvi plan izdvojene pesme Starca Milije, Tešana Podrugovića, Filipa Višnjića, Starca Raška i slepe Živane, pevača i kazivača čije su pesme okosnice Vukovih antologijskih zbirki epskih narodnih pesama. Samo od njih Vuk je zabeležio sedamdesetak pesama - celu jednu knjigu. Odavno smo svesni da narodna epika nastaje zahvaljujući darovitim pojedincima i da je ne smemo tumačiti i čitati isključivo kao plod anonimnog narodnog stvaralaštva.

Za pesme o srpskom ustanku Vuk napominje da ih je sam Višnjić i spevao. Tako, suočeni smo ne samo sa velikim pevačem već i sa pesnikom koji u okvirnma tradicije usmene epike, koristeći se utvrđenim formulama, opštim mestima i stajaćim stihovima, podložan epskom ponavljanju, ipak improvizuje kao individualni pesnik sa sopstvenim vizijama događaja koje opeva, kao stvaralac književnog jezika koji nastavlja, ali i gradi epski pevački izraz u trenutku najvećeg cvetanja usmene epske poezije.

Suočen sa ustankom, begovski pevač, prenosilac i redaktor narodnih pesama, slepi putnik sa guslama koji je bez vođe "samo sa dva štapa išao", potisnuo je u sebi svoj raniji repertoar i zapevao autohtonim slobodarskim glasom o "borbi neprestanoj". Upravo pesme koje je ispevao u Sremu, kada su borbe nastavljene bile su razlog da se njegovo delo izdvoji od pesama ostalih Vukovih pevača, pre svega zato što je nudilo odgovor na homersko pitanje.
Obrazlažući svoj stav "nemogućnošću pamćenja", nemački klasični filolog Fridrih Volf osporio je krajem 18. veka postojanje Homera. Zahvaljujući njemu, u folkloristici je izoštreno postavljeno pitanje u kojoj meri je Homerov udeo u stvaranju Ilijade i Odiseje bio odlučujući. Takozvani unitarci ili unitaristi zastupali su tezu o jedinstvu epova i istorijskoj autentičnosti Homerove pesničke egzistencije. Analitici, pak, tragali su za nepodudarnostima i neusklađenostima u epovima, dokazivali da se epovi mogu podeliti na manje posebne organizovane celine, na manje ili veće celovite pesme (Ilijida se, po njima, sastoji od 18 tzv. Prapesama), zbog čega njihovu teoriju nazivaju i teorijom pesama. Tokom dve stotine godina homerologije, ova dva ekstremna gledišta su se u priličnoj meri približila. Unitaristi su prihvatili da je Homer živeo u vremenu kada je postojala snažno razvijena epska tradicija i da je on iz nje i proizašao, da se koristio njenom versifikacijom, motivima, izgradnjom i utvrđenom tematikom, stihom i izražajnim sredstvima, a analitici su priznali postojanje jednog velikog pesnika, mada su se kolebali između mogućnosti da je Homer dao osnovno jezgro epovima koje su kasniji redaktori dopunjavali i proširivali i mogućnosti da je Homer stvorio epove od postojećih pesama, kao genijalni redaktor. Tražeći odgovore na homersko pitanje u velikim epovima svetske književnosti, naučnici 19. veka, upoznati sa Vukovim delom, okrenuli su se živoj epskoj usmenoj tradiciji naših naroda. Slede pokušaji da se od kosovskih pesama načine epske celine (lazarice), da se od pesama o Marku Kraljeviću sačini celovit ep. Zahvaljujući terenskim beleženjima po Bosni i Hercegovini, pre svega Periju i Lordu, između dva rata postavljena je i do danas traje teza da su duge krajinske pesme „predstadij jednog malog epa“, mada se uviđa da dužina pesama i broj stihova nisu bitni, jer se pesme krajinske epike proišruju ponavljanjem i variranjem sličnih situacija, unošenjem motiva iz drugih pesama i razvijanjem epizodnih scena, a da je u procesu prerastanja epske pesme ili više pesama u ep odlučujuća kvalitativna komponenta.

Zbog svega toga, između dva rata posebno, Višnjić i njegovo delo našli su se u središtu interesovanja naučne javnosti. O Višnjiću se piše kao o proroku i geniju, a sazreva i misao da je, za razliku od drugih Vukovih pevača i kazivača, bio i pesnik, pevač i pesnik u homerovskom smislu. U Zborniku u slavu Filipa Višnjića, u tematskim sveskama časopisa i člancima i studijama objavljenim posebno prilikom obeležavanja stogodišnjice njegove smrti, jasno su razlikovane pesme u kojima je ostao na nivou redaktora, od pesama koje su bile individualna dela "od početka do kraja", pre svega pesme Početik bune protiv dahija i Knez Ivan Knežević, u kojoj gotovo i nema šablona epske stilizacije i opštih fraza. Višnjićeve pesme o ustanku sagledavaju se, već tada, kao jedinstvena celina, u kojoj nema protivurečnosti između pesama, a pesme istavljaju utisak epizoda. U redakciji i s predgovorom Božidara Tomića posebno su objavljene Pjesme Filipa Višnjića, tako da je nedostajao mali korak pa da Višnjić bude "određen, oživljen i uveden odlučno u red stvaralaca u istoriji literature kao pisac, iz dosad nejasnog lebdenja između guslara pevača i pesnika", kako priželjkuje anonimni prikazivač Zbornika u slavu Filipa Višnjića, u Srpskom književnom glasniku za 1935. godinu. I pored svega toga, prevladao je romantičarski pristup spskom narodnom pevanju, koji je doslovno podrazumevao kolektivno stvaralaštvo. Bez odjeka su ostali tvrdnja Miloša Savkovića da je Višnjić "jedini koji je sastavio pravi narodni ep u desetercu", izvanredne analize Radosava Medenice i Alojza Šmausa u kojima je utvrđen Višnjićev doprinos uobličavanju epskih mesta i stvaranju svojevrsnih tipova pesničkih okvira (gavran glasonoša i sl.). Vinaverova studija o ritmici epskog deseterca, u kojoj je praćen osobit način nastajanja Višnjićevih improvizacija i u kojoj je pokazano u kojoj je meri Višnjićeva veličina rezultat upravo takvih improvizacija nastalih na osnovu "gradiva starijega". Ipak, zahvaljujući izdvajanju Višnjićevog dela, proučavaoci narodne poezije sve su se više okretali pesničkim individualnostima, specifičnostima pesničkog jezika pojedinih pevača i trudili se da izdvojeno izučavaju njihove repertoare, ustanove njihove poetske rečnike i ukažu na njihov doprinos izgradnji likova epskih junaka i opštih mesta.

Ono što je izdvojeno Višnjićevo delo nesumnjivo zauvek narušilo, jeste uverenje o velikoj i širokoj raspevanosti u ustanku, o velikom broju pevača koji stvaraju pesme u šančevima bune. U Vukovim zbirkama možemo izdvojiti trideset i dve epske i šest lirskih pesama o srpskoj revoluciji. Osim dvanaest narodnih pesama zabeleženih od Filipa Višnjića, kao narodne se mogu sa većom spgurnošću pomenuti četiri pesme zabeležeie od anonimiog seljaka iz rudničke nahije (Boj ni Čačku; Rastanak Karađorđija sa Srbijom; Uzimanje Užica; Čavić Mustaj-beg i Karađorđije) i pesma Boj na Deligradu zabeležena od starca Raška. Ako izdvojimo desetak pesama koje su nesumnjivo pisanog porekla kao i pesme koje su u Crnoj Gori i Srbiji nastale kasnije, zahvaljujući knjiškom povratnom uticaju, veoma je malo autentičnih narodnih pesama o prvom i drugom srpskom ustanku. Još nešto, trinaest pesama u međusobnom su odnosu varijanti, odnosno, ugledanja, tako da se lako mogu međusobno sravnjivati. Poređenje pesama anonimnog pevača nz rudničke nahije sa Višnjićevim pesmama pokazalo je veoma čudne veze i uticaje, čak i u slučajevima kada su se specifičii detalji neke Višnjićeve pesme, iako ju je Vuk objavio tek 1862, našli u pesmama ovog anonimnog pevača. Pesme iz repertoara Rudničanina većma su u odlomcima, u njima se veliča Karađorđe na način koji Miloš Obrenović nije mogao lako da prihvati, o čemu ima traga i u prepisci Miloša sa Vukom. Pesmu Uzimanje Užica Milorad Panić, Dušan Nedeljković i mnogi drugi smatraju Višnjićevom. Čak i oni koji polaze od toga da je Vuk od Višnjića zabeležio samo dvanaest pesama o ustanku, podrazumevaju da je ova pesma sastavni deo Višnjićevog repertoara. U Panićevoj knjizi Filip Višnjić, život i delo, objavljena je i pesma Uzimanje Užica.

Višnjić je po svemu sudeći, sam ispevao pesme o ustanku. Te pesme su zabeležene neposredno po svom nastanku, nisu doživele proces prenošenja, "ponarodnjavanja", čak se veoma teško može pretpostaviti da su bile prihvatane od strane drugih pevača, odnosno da su pevane. Zahvaljujući ponajviše knjiškom, povratnom dejstvu, ostavile su snažan trag u pesmama drugih pevača o ustanku i bojevima za slobodu. Vpšnjićev presudan uticaj na ustaničku epiku ne ogleda se samo u tome što je najviše pesama u Vukovoj zbirci on sam spevao već i u tome što je svojim pesmama, u trenutku dok je ustanak trajao, i on sastavljao nove ustaničke hronike, uticao i na ostale pevače. Gradeći svoj pevački izraz, Višnjić je gradio i opšti izraz narodnih pevača, hroničara, te su Vukove pesme o ustanku u Srbiji, na ovaj ili onaj način — Višnjićeve.

Ustaljeni stihovi i opšta mesta u Višnjićevim pesmama posebnim značenjima vezuju pesme u celovitu epopeju. Svaki višnjićevski stih ima i svoj osobit razlog zbog kojeg se našao u pesmi i zbog kojeg odjekuje u potonjim pesmama. Primera radi treba izdvojiti odjek nebeskih prilika u uvodnoj pesmi Početik bune protiv dahija. Kada dahije istovremeno pogube poslednje knezove koje su uspeli da uhvate na prevaru, kneza Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina na Kolubari i Hadži-Ruvima nasred Beograda, "viš' njih jarko pomrčalo sunce". "Pomrčalo sunce" u ovoj pesmi ima ulogu petog i presudnog znamenja, presudnog za Turke i početak ustanka. Stih "viš’ njih jarko pomrčalo sunce" našao se u pesmi posle dva veoma duga kataloška nabrajanja knezova koje treba pogubiti i pogubljenih knezova. Nastavak pesme jeste posebna celina u kojoj je opevan neuspešan pokušaj Turaka da uhvate i ubiju Karađorđa. Tako je jedan jedini stih, kao peto znamenje ili peta nebeska prilika, povezao uvodni deo pesme sa posebnom završnom celinom, čime je odigrao veoma značajnu ulogu u komponovanju jedne od najdužih Višnjićevih pesama (629 stihova). Treća prilika, treće znamenje kojim sveci upozoravaju Srbe da je došlo vreme za ustanak, jeste "munja na časne verige". U više pesama, ustanička vatra je toliko snažna da pevač poseže za neponovljivom metaforom crvenog plamena kojim se ustanici vezuju za nebo: "Crven plamen za nebo svezali". To nije samo metaforično opisivanje siline pušaka, već i simbolično iskazivanje požara ustanka munje koja sa zemlje stiže do neba kao odgovor bogovima i trećoj nebeskoj prilici.

Pored veza proisteklih iz postupka građenja pevačkog izraza isti junaci koji se javljaju u Vpšnjićevim pesmama o ustanku, na istim konjima i sa istim oružjem, takođe doprinose utisku da je Višnjićev ustanički ep celovit. Višnjić češće izdvaja ličnosti Stojana Čupića, Luke Lazarevića, Miloša Pocerca, Lazara Mutapa, Cincar-Janka i drugih srpskih poglavica. Sem u uvodnoj pesmi, Karađorđe nije neposredno prisutan, već ga Višnjić pominje sa pijetetom i dubokom svešću o njegovom značaju za ustanak. Karađorđe je predstavljen kao oličenje zapaljene vatre bune, kao plamen koji prožima ustanak, ili kao munja koja se dogodi odjednom, te se o njoj ne može kazivati uzgred, prilikom opisa nekog boja. U simboličnom snu iz pesme Uzimanje Užica, Karađorđe i njegovi Šumadinci označeni su kao munje "uz Đetinju". Stojan Čupić je po mnogo čemu centralna ličnost Višnjićeve epopeje. Uz njega se u više pesama vezuje epitet "zmaje od Noćaja", epitet koji su u pesmama poneli samo još ustanici, kao celina. Čupić je spreman i sam da udari na Turke ("Ja ću jedan udarit’ na Turke") i ne boji se "cara silenoga", ni cara, ni vezira, on je vojvoda "srca slobodnoga", jedino u njega Karađorđe ima puno poverenje, njemu nazdravlja kosovskom zdravicom i ostavlja mu u amanet Srbiju (Hvala Čupićeva).

Višnjićeve pesme snažno povezuju motivi kosovskog predanja (kosovska kletva, kosovska zdravica, opisi vojske, junak na konju velikome) i motivi krvne osvete (pojedinačne i kolektivne, kada nema umira). Na osnovu nekih stihova može se jasno utvrditi sled pesama. Tako, u pesmi Knez Ivan Knežević, pohod Kulin-kapetana prati kletva naroda:

Tamo išo, Kulin-kapetane,
Tamo išao, amo ne došao!


dok u pesmi o boju na Mišaru kletva Kulina i sustiže. U prvoj varijanti pesme Boj ni Mišaru, koju je Vuk objavio 1814, Višnjić je posebno izdvojio detalj otimanja Kulinove sablje. Kulinovoj sablji je posvećeno centralno mesto u opisu boja na Mišaru. U kasnijoj varijanti, kojaj je najviše i preštampavana, sablja se i ne pominje, kao ni podatak da je sablju oteo Miloš Stojićević, vojvoda pocerski. Detalj o Kulinovoj sablji nastavio je da živi u drugim Višnjićevim pesmama. Poslužio je kao veza između pesama Boj ni Mišaru i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U pesmi o dvoboju Miloša Pocerca i Mehe Orugdžića, Meho želi da osveti Kulin-kapetana i povrati otetu mu sablju:

Da pokajem Kulin-kapetana
I povratim sablju Kulinovu.


Slične veze možemo naći i između pesama Boj na Loznici i Luko Lazarević i Pejzo.

Ono što odlikuje Višnjićev ep i izdvaja ga od drugih junačkih pesama, jeste dosledno sprovedeno čojstvo, ono što junaštvo osmišljava i uzdiže opevani događaj na nivo legende. Vatri bez prestanka, reci krvi i kotrljajućih glava, osvetama koje jedna drugu sustižu, Višnjić suprotstavlja čojstvo. Pesnik koji je domašio pesničke sintagme: borba neprestana, junačka sloboda, junak srca slobodnoga (junačkoga), iste one koje nalazimo i kao težišna mesta Njegoševog Gorskog vijenca, duboko je pronikao u suštinu čojstva i upravo tu se uzdigao do nivoa pesnika. Bakal Milosav će u pesmi zameniti Luku Lazarevića na dvoboju sa Pejzom, jer je star i njega će Luka lakše da osveti. Osvetivši brata, Stanić Stanojlo nariče na bratovljevom grobu i u toj muškoj tužbalici pominje majku Turčina koga je pogubio:

Ao, Stano, Stanojlova majko,
Gojka tije Stanko pokajao,
Za Gojka sam dvojicu ubio,
Ev’ Osmana i Ismić-Omera,
Veće, Stano, idi Bijeljini,
Te s’ sastani s Omerovom majkom,
Jedna drugoj jade izjadajte,
Kako kojoj jeste bez srdašca.


U pesmi Knez Ivan Knežević ne sevaju mačevi, ne lome se koplja, ne bije se boj. Ako je pod Ivanom dorin pomaman, to je samo izraz oluje u Ivanovoj duši. U ovoj pesmi sve se događa u junacima, a opevano je podizanje jedinstvene zadužbine. Podvig Ivana Kneževića nije u junaštvu, već u čojstvu; Ivan je junak ne "srca slobodnoga", već "srca milostiva". Njegov poziv za otkup i oslobađanje roblja i prihvatanje onih koji nemaju kuda, spada u sam vrh našeg rodoljubivog pesništva:

Ko ne ima od srca poroda
Ev' sad može srce otvoriti.


Izvor: http://www.rastko.rs/

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #4 poslato: 15. mart 2011, 10:29 »
Branko Miljković - Slepi pesnik
Filipu Višnjiću

O čelo moje od snа i vetrа mаpo
čudnih otkrićа vidu ispod kože
u izmišljenoj senci cvete i lаmpo
umesto reči kojа se ponoviti ne može.
O čelo moje od snа i vetrа mаpo!

Odаjem se mrtаv suncu posle mene
jer nesrećа i posle smrti trаje.
Slepi jаsno vide sudbinu pred kojom šene
predeli nebesni sаtvoreni od izdаje.
Odаjem se mrtаv suncu posle mene.

To je sve što je ostаlo od mogа glаsа,
tаj odjek u kome su zаtočeni svi dаni.
Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdаmа stаsа
predeo koji ću zаuvek dа nаstаnim.
I to je sve što je ostаlo od mogа glаsа.

U tihom se cvetu neke vаtre pаle.
Izgubljene u svetu vаrke mi oko snuju.
O tužne noći preko snа mog pаle!
Nek nebo usni ogаnj i oluju!
U tihom se cvetu neke vаtre pаle.

O čelo moje od snа i vetrа mаpo
čudnih otkrićа vidu ispod kože,
u izmišljenoj senci cvete i lаmpo
umesto reči kojа se ponoviti ne može.
O čelo moje o mojа slepа mаpo!

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 02. februar 2012, 21:09 »
Višnjićeva spoznaja

Narodni pesnik i pevač Filip Višnjić umeo je da gleda unutrašnjim okom i da sluša osobenim sluhom. Zato je, iako bez vida, sagledavao događaje iz Prvog srpskog ustanka potpunije i celovitije od mnogih svojih sadrugova koji su se mogli pouzdavati i u svoj vid i u svoj sluh.

Za ovi 166. godina, koliko nas deli od Višnjićeve smrti, mnogi su ispitivači pesničke moći njegovih pesama tumačili i rastumačili načine na koje je Višnjić pevao svoj ep o Prvom ustanku kao i oblike pesničke dejstvenosti tog epa. U ovoj prilici kada, kao i svake jeseni tokom poslednjih godina, počinje proslava u spomen Filipa Višnjića, Višnjićevi dani, dozvolite da se zadržimo na nekim od činilaca celovitosti Višnjićevog sagledavanja velikih istorijskih zbivanja o kojima peva.

Kad kažem celovitost, podrazumevam Višnjićevu spoznaju jedinstvene povezanosti pojava u ovom svetu, kako vidljivih tako i nevidljivih. Uverena sam da je, i kod Višnjića, to spoznaja od one vrste intuitivnih, stvaralačkih prodora u ono što je još nesaznano koju su imali mnogi veliki pesnici drevnog Istoka i Mediterana a koju je, od njih učeći, stekao i naš Miloš Crnjanski kad je upozoravao i ponavljao da je sve u vezi: rumenilo potoka na Sumatri, lahor nad Stražilovom i tmurna misao povratnika sa evropskog ili azijskog fronta.

Šta je to što sačinjava Višnjićevu spoznaju celovitosti sveta?

Jedan od vrsnih poznavalaca Višnjićevog pevanja, dr Miodrag Maticki je, u svom radu "Višnjićev ep", došao do ovog zaključka:

"Ono što odlikuje Višnjićev ep i izdvaja ga od drugih junačkih pesama, jeste dosledno sprovedeno čojstvo, ono što junaštvo osmišljava i uzdiže opevani događaj na nivo legende. Vatri bez prestanka, reci krvi i kotrljajućih glava, osvetama koje jedna drugu stižu, Višnjić suprotstavlja čojstvo. Pesnik koji je domašio pesničke sintagme: borba neprestana, junačka sloboda, junak srca slobodnoga, (junačkoga), iste one koje nalazimo i kao težišna mesta Njegoševog Gorskog vijenca, duboko je pronikao u suštinu čojstva i upravo tu se izdigao do nivoa pesnika."

Ovom opažanju dr Matickog dodala bih da je čojstvo, u čiju je suštinu ponikao Višnjić, neodvojivo, kod njega, od plemenitog postupka, od misli o drugome i na drugog, o sapatnji sa tim drugim. Ono što je pri tom najbitnije — to je da taj drugi, sa kojim se dele nesreća i patnja, može biti iz redova neprijatelja. U Višnjićevoj pesmi "Stanić Stanojlo" koju pominje i dr Maticki, ima i jedno naročito dramatično mesto: pošto ga je vila obavestila o pogibiji rođenog brata Gojka koga su ubili Turci, Stanić Stanojlo sveti bratovljevu smrt drugom smrti. Ubija neprijatelja, Turčina, "Bijeljinca Omera Ismića". Taj čin Višnjić ovako opeva:

"To izreče Staniću Stanojlo,
To izreče, crnoj zemlji kleče,
Svojoj junak šarci vatru dade,
Puče puška, k’o grom iz nebesa,
Svi se pusti luzi prolomiše.
Đe Stanojlo gled’o, udario,
Baš Omera pogodi u prsi
Među puca, đe mu srce kuca,
Sindžirili ga zrna udariše,
Razbiše mu srce na sedmero,
Mrtav Omer pade u travicu."

Pošto je, sa svojih sedam drugova, osvetio brata na način saglasan zahtevima tadašnjeg običajnog prava, Stanojlo polazi na čelu svoje družine. U stihovima koji slede počinje smisaoni vrhunac pesme: Višnjić, kao pevač i pesnik, u ovim stihovima jasno razdvaja svoj glas od iskaza svog junaka o kojem peva. To razdvajanje, koje nikako nije slučajno, on uspeva da postigne unoseći samo jednu jedinu reč, atribut čudnu, kojom obeležava i pesmu Stanić Stanojla i svoj odnos prema toj pesmi. Tu pesmu, čijoj se sadržini čudi i sam pevač da bi još jače istakao njenu neobičnost, Stanojlo Stanić je namenio, kao osobenu poruku, svojoj majci. Pošto je i ona izgubila jednog sina, drugi sin joj poručuje da valja svoju patnju da sjedini sa patnjom još jedne majke koja je istu sudbinu dočekala. Na taj način, majke dvaju neprijatelja a u istoj nesreći zatečene, mogu se zbližiti istim bolom. Stihovi pesme Stanić Stanojla glase:

"Pa Stanojlo pođe pred družinom,
Otlen pođe, pa pjesmu zapeva,
A čudnu je pjesmu zapjevao:
'Ao Stano, Stanojlova majko!
Gojka ti je Stako pokajao,
Za Gojka sam dvojicu ubio,
Ev' Osmana i Ismić’ Omera;
Veće, Stano, Idi Bijeljini,
Te s' sastani s Omerovom majkom,
Jedna drugoj jade izjadite,
Kako kojoj jeste bez srdašca."

Ova poruka Stanić Stanojla, koju ispeva Filip Višnjić, predstavlja izuzetan primer plemenitog saučestvovanja u patnji drugoga, razumevanja i prihvatanja bola sopstvenog neprijatelja, primer čoveštva, čovečnosti, čojstva. Majke dvaju ubica svojih sinova treba da sjedine svoje dve patnje i svoje dve sudbine kako bi pojmile kako kojoj jeste bez srdašaca. Verovatno da ne bi bilo lako naći sličan primer nadrastanja sopstvenog bola i pretapanja tog bola u pesnički iskaz same suštine materinske nesreće - ni u evropskoj ni u svetskoj poeziji, od antičkih vremena do danas. Samo ovaj jedan Višnjićev stih neophodno bi bilo tumačiti u posebnoj studiji.

Drugi ali ne i sasvim drukčiji oblik sapatnje pokazuje još jedan junak Višnjićevog epa, knez Ivan Knežević, "Semberija glava". Kad Kulin kapetan, sa svojom vojskom, počne da čini zulum po Semberiji i to na Vaskrs, najveći hrišćanski praznik a pred dan Svetog Đorđija, knez Ivan od Semberije nastoji da na svaki način otkupi od Kulina roblje, pohvatane Srbe. Nema cene koju knez neće platiti da bi to postigao: pretvara se pred neprijateljem koji ga je prevario, gazi svoj ponos, prihvata poniženje, nabavlja nebrojeno blago za otkup. Kada, najzad, posle grdnih muka postigne ono što je želeo i kad otkupljeni i oslobođeni Srbi svi odu "kud je kome drago", šta pevač, šta Filip Vićnjić kazuje na kraju pesme? Izgovara čuveni stih koji odjekuje, i kao savet i kao uteha, i u ovom našem vremenu, možda još nemilosrdnijem od Vićnjićevog:

"Blago Ivi i Ivinoj duši!"

Ali za ovim stihom odmah slede i drugi kojima Višnjić upozorava na ljudsku nezahvalnost, kao na večiti sastojak ljudske prirode:

"I to Ivi niko ne pripozna,
Ni Ivanu kogodi zahvali,
A kamo li da Ivanu plati.
Ivan neće ni od koga plate,
Ivanu će Ristos Gospod platit’
Kada Ivan bude na istini."

Proizilazeći da je, u Višnjićevoj poeziji, nezahvalnost kao čovekova osobina nešto toliko uobičajeno da postaje sporedno, gotovo i nevažno u odnosu na pobedu plemenitog nad surovim, dobrog nad zlim.

Prvi i osnovni činilac Višnjićeve spoznaje o celovitosti sveta u kojem traje neprekidna borba snaga dobra sa snagam zla, sadržan je u svim njegovim stihovima koji kazuju o potrebi da nadmoć snaga što je dobro nadjača, u čoveku, ono što je zlo. Jesu zlo i dobro izmešani toliko da ih je ponekad teško razlikovati ali jesu i deljivi i stoga ih valja neprekidno dvojiti i težiti pobedi dobra. To je ono što poručuje Višnjić, ponesen svojom spoznajom: poručuje suzdržano ali nedvosmisleno kako svojim ondašnjim slušaocima tako i nama, njegovim današnjim čitaocima. Ma koliko vremena bila teška i zla, nužno je, radi spasenja svoga i svoga potomstva, radi spasenja duše, nastojati ka dobru koje je drukčiji naziv za čovečnost.

Ta poruka je drugi činilac Višnjićeve spoznaje.

U iskonskoj borbi dobra sa satanskim u sebi, u Višnjićevoj poeziji čovek nije prepušten sam sebi, jer pevač sagledava zbivanja svojim unutarnjim okom. Kad, u poraženima i i unesrećenima, opadnu životne snage ili kad, u pobednicima, presahnu samilost i saosećanja sa drugim, kad se nesreća svali na čoveka, između sveta nevidljivih i sveta vidljivih pojava. Iz tradicije naše starije usmene književnosti koja mu je morala biti dobro poznata, Višnjić je preuzeo vilu, koja dolazi od strane dobra. I uvek se stavlja na stranu ugroženih i potučenih. Onaj koji ume da čuje vilin glas i da primi njenu poruku, odmah stiče perednost nad svojim neprijateljem: ne samo što dobija "glase", što znači važna obaveštenja, nego i pouzdanje da je na pravom životnom putu i da će mu, stoga, višnje sile biti naklonjene. Ako posluša vilu, junak se upućuje ka onom što je dobro. Vila je, i kod Višnjića, kao i u našoj folklornoj književnosti, koliko deo vidljive prirode toliko i deo nevidljivog i stoga ima veliki uticaj na čovekovu sudbinu.

Nisu svi, kao vila, zaduženi da donose glasove od strane dobra. U Višnjićevoj poeziji javljaju se kao glasonoše, i dva vrana gavrana, takođe poznati koliko iz naše toliko i iz drugih starijih folklornih predanja. Oni jesu vrani, crni, ali su i istinoljubivi, realistični. Oni su glasonoše istine, uvek spremni da kazuju „sve kako je bilo“. Istina koju oni saopštavaju obično je nepovoljna ali se i dva vrana gavrana mogu smatrati saveznicima u čovekovoj borbi protiv zla, baš zato što i svojim izgledom i svojim saopštenjima deluju kao opomena čoveku spremnom da učini neku sudbonosnu životnu grešku. Dva vrana gavrana doleću najčešće onima koje će takva greška obeležiti. Priroda, kod Višnjića, uvek nastoji da pomogne čoveku ali je uvek pogubno ako se čovek ogreši o znak-opomenu koju mu ona šalje: priroda je u tajanstvenim vezama sa višim silama i stoga je starija od čoveka koji je samo njen deo. On je mora slušati, ako želi da dobro u njemu nadjača zlo.

Svi pamtimo, kao najlepša pesnička mesta, opomene koje više sile, u obliku "nebeskih prilika", šalju i Srbima i Turcima na početku pesme "Početak bune protiv dahija". Višnjić ostvaruje svoje pesničko čudo opisujući čudo nebeskih prilika koje četiri puta opominju "da se Srblji na oružje dižu". Na žalost pevača opomena se ne prihvata, "al se Srblji dignut ne smjedoše". Opominju nebeske prilike i Turke i to još neposrednije, proročanskim prikazom njihove sudbine u vodi staklene tepsije. Ali ni Turcima opomena nije od pomoći. Ni oni ne žele da je prime i da ne čine zulum nad rajom, kako se ne bi podigla kuka i motika. Gluvi su, kazuje pevač, u odnosu na opomene, kako Srbi tako i Turci. Tek onda kada Turci načine kobnu grešku ne obazirući se na opomene - kad sprovedu neviđen zulum nad rajom, kad im na prevaru pobiju najviđenije ljude, kad padnu velike žrtve - tek se onda i Srbi dignu na ustanak, tek se onda podigne i kuka i motika i obistini proročanski prikaz iz tepsije. Tek tada moćne dahije spoznaju svoju nemoć i svoju propast. Svaka je moć, ako je ljudska, prolazna, i to je ono na šta Višnjić takođe upozorava. O toj prolaznosti, prikriveno, i peva. Intuitivno spoznavši jedinstvo Višnjih sila sa prirodom ali i prirode sa čovekom koji joj pripada, Višnjić je pojmio Smisao ljudskog trajanja, spoznao je jedinstvenu povezanost nevidljivog i vidljivog, večitog i prolaznog. Zato je i umeo da sagleda zbivanja pre i za vreme Prvog ustanka, pre i za vreme Bune, kao sudbinski huk istorijskih događaja u kojima je Srblju, Srbinu bitno i da se osveti, i da se odbrani i da pobedi ali mu ipak mora biti najbitnije da sačuva u sebi snagu za čovečnost, sluh za bol i patnju drugoga. Oni koji taj sluh ne uspeju da sačuvaju, u kojima pretegnu surovost i nemilosrđe, oni koji postanu — kako bi smo rekli mi iz današnjeg vremenai savremenim jezikom — "psi rata", ma kako veliki junaci bili, moraće osetiti da im je sudbina sve manje naklonjena. Junaštvo je pravo samo ako ide uz čojstvo. Neka bude borba neprestana, ako se to ne može izbeći, kazuje Višnjić kao i Njegoš, ali neka to bude borba za ono što je dobro i plemenito u ljudskom ustrojstvu, unutarnjem. U toj neizvesnoj borbi ostaće neporažen samo onaj koji ostane u saglasju sa porukom prirode koje su i poruke viših, kosmičkih sila. I Višnjih sila. Samo onaj koji ne izgubi veru i dušu moći će da u sebi prepozna sposobnost da i sam posreduje, dok je u zemaljskom životu, između sila dobra i sila zla, a na strani dobra.

Ovo saznanje o čoveku kao posredniku, treći je bitni činilac Višnjićeve spoznaje o celovitosti i jedinstvenosti sveta. Na nama je da primimo i, ako možemo, sledimo toj moćnoj pesničkoj spoznaji koja je danas, izgleda, potrebnija nego ikada.

Svetlana Velmar-Janković

Izvor: http://www.rastko.rs/rastko-drina/umetnost/knjizevnost/usmena/visnjic/velmar-jankovic.htm

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 27. novembar 2012, 13:18 »
VUK KARADŽIĆ O FILIPU VIŠNJIĆU


Polažući račun o pevačima i navodeći pesme koje je od njih dobio, Vuk posebno posvećuje svom glasovitom pevaču Filipu Višnjiću, za koga veli da je "Rodom ispreko Drine, iz sela Međaša u Nahiji Zvorničkoj":

Filip Višnjić je prešao u Srbiju 1809 godine, kada se srpska vojska onoga leta ispreko Drine natrag vratila, i posle toga do 1813 godine jednako je živeo po srpskim logorima oko Drine (1810 godine bio je u Loznici u muaseri, kada su Bogićević Anto i Miloš Pocerac i Bakal Milosav branili Loznicu od Turaka, kao što se peva u 32 pesmi treće knjige). Kada Turci 1813 godine opet ovladaju Srbijom, i on s familijom svojom pobegne u Srem i namesti se u selu Grku. Čujući ja da on zna lepi pesama, osobito od Kara - Đorđina vremena, dobavim ga u Šišatovac 1815 godine (pošto me Podrugović ostavi), te onda od njega prepišem kako ove pesme koje su štampate tako i još tri od Kara — Đorđina vremena koje sam ostavio da njima, ako bog da zdravlje, začinim petu knjigu. Ja zacelo mislim da je ove sve nove pesme od Kara — Đorđina vremena Filip sam spevao. Kako mi je kazivao, on je oslepio u mladosti od boginja, i potom je išao ne samo po celome Bosanskom Pašaluku nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle. Ja sam ga onda nagovarao da ide opet u Srbiju, želeći da bi onamo još koju pesmu spevao, no nikako ga na to nisam mogao nagovoriti, jer mu je bilo vrlo dobro u Sremu: gde god je došao, ljudi su ga zbog njegovi pesama častili i darivali; sina je svoga dao u Grku u školu, imao je svoga konja i taljige, i čisto se bio pogospodio. Pre nekoliko godina čuo sam da je i umro u Grku. Kad sam ja od njega pesme prepisivao, bilo mu je oko 50 godina.


FILIP VIŠNJIĆ 1817

Filip Višnjić, slepac, 50 godina star, rodio se u selu Trnavi (golemo selo bogato voćem i vinogradi; nema onakog voća u celoj Bosni i Serbiji; snažnim vinom naije bjelinsku, zvorničku, gradačku, tuzlansku), u Zvorničkoj naiji, u Bosni, blizu grada Teočaka, 2 ata ot Drine, 8 ot Save. Oslepio od ospica okolo 8 godina, odrastao u Međašima, selu blizu varoši Bjelina (Bjelino). Oženio se 31 godine vozrasta (od danas pređe 19 godina). Ženi ime Nasta, poznana samo pod imenom Bjela (Bjella), rodom iz Mrtvice sela (bogati ljudi), u Bjelinskoj naiji, ot Ćukovića. Dece 6 rodio, dvoje muških, 4 žen.; živo muž. Ranko 14 god., ž. Milica, a žen. 3.

Kao mladić sam naučio u gusle udarati. Što je čuo to je poprimao i pevao. Pređe vostanija srbskog nije jednu pesmu sam sočinio. Ali s početka vostanija srbskog počeo sočinjavati. Kromje njega niko nije pevao nove pesme. Pitao s vojske prišedše za bitku, ko je predvodio, gdi su bili, ko je poginuo, protiv koga su išli.

U Bosni putovao u gradove: u Zvornik, Srebrenicu, Kušlać, Tuzlag, Tešanj, Gradačac, Srebrenik, Derventu, Bajina Luka, Žebče (Žebča), Franduk, Sarajevo; varoši: Bjelina, Janja (u Bosni), Višegrad (na Drini), Vlasanica, Travnik, Vareš, Goražde (žda na Drini), Foča (na Drini), Čajnik (pod planinom Kovač), Prijepolj, Taslidža (Plevlje) u Ercegovini. U Serbiji gradovi: Šabac, Beograd, Užice, Smederevo, Soko; varoši: Loznica, Lešnjica, Krupanj (pnja), Valjevo, Ub (Uba), Palež, Boleč (Boleča), Grocka, Asan — Pašina Palanka, Rudnik, Čačak, Kragujevac, Karanovci. U Sremu: Zemun, Rumu, Dmitrovicu, Rača, Šid, Ilok. U Slavoniji: Vinkovci, Brod, Gradiška, Osjek, Đakovaru. N. B. U Karlovcu nije bio do danas  al' će ići. U Bačkoj: u Palanki, Kulpinu. Ovde bio lane u jesen posle Male gospojine, govorio sa mitropolitom, dobio mali podarok.

U Paragama pitao ga magister zna li za Filipa slepca. "Znam". Magister: "Ono je mudra glava" — poče čitati. Fil.: "Znam ja to sve". M.: "A da ti nisi?" F.: "Jesam". Taj je susreo Vuka kad je išao u Beč. Magister ga častio.

Kukojevački spahija Jankovič Mihail rado ga slušao i častio ga i darivao.

Žena je iz bogate kuće. Posle smrti očine i materine pošla za njega. Ranko zna čitati. Pazili ga veliki Turci. Pevao im. Srbska ga gospoda pazila. Pevao Đorđu, al' je ovaj s njim malo govorio.

Ime ocu Đorđe, a zvali ga Stojan Vilič; materi Marija, prozvana Višnja, tako da nitko ne zna prvog imena. Otuda je prezime Višnjič. Sin njegov Ranko vole se zvati po dedi Vilič.


KAKO SE STVARAO MIT O NAŠEM HOMERU
 
Posle članka Nikole Krstića Beleške pokojnog vladike Mušickog o Filipu Višnjiću, u kojem se autor služio Lukijanovim beleškama iz 1817. godine, Srpsko učeno društvo je shvatilo da je potrebno prikupiti što više podataka o životu slepog guslara "kako bi se s vremenom mogla napisati potpuna biografija znamenitog srpskog pevača".

U tom cilju, Srpsko učeno društvo se 23. januara 1867. godine obratilo Teofilu Dimiću, upravitelju škole varadinske regimente, šaljući mu i primerak svog Glasnika, u kojem je objavljen članak Nikole Krstića: "Kako je Filip živeo u selu Grku, regimenti varadinskoj i posle sebe familiju ostavio, pa kažu da mu je neko i spomenik na grobu podigao to bi dobro bilo, i o tome se upravo vi ovim pismom molite, da proučite te beleške o Filipu Višnjiću i da pribavite iz sela Grka više podataka o životu Višnjićevu."

Teofil Dimić je pedantno obavio povereni zadatak, pa je čak, ne naišavši ni na koga iz Višnjićeve porodice, razgovarao sa Višnjićevim poznanicima i savremenicima iz drugih mesta. U Grku je boravio 13. jula 1867. i doznao je sledeće: "Filip je po kazivanju Inđe Grbić, u grobnici graničara Radišića, kod koga je pokojni Filip u kući živeo, saranjen, i grob njegov osim nekog drvenog krsta, koji je već istrulio, ničim više obeležen nije. Filip je imao sina (Ranka) i jednu kćer. Ova je udata bila za graničara Belića i umrla je pre više godina, a sin Filipov, bio je neko vreme nastojnik kod Sime Stanišića, i onda je nekud u Mađarsku otišao, od kuda se više nikada u Grk vraćao nije, zato i ne zna se o njemu ništa dalje. Lajtnant u Panč (evu) Čemerlić, koi je Filipa lično poznavao, i kome je Filip na svečarima više puta pevao, pripoveda da je Filip i knjigu znao, i da su Filipu Turci — budući je pevanije naradno protiv ovi dizao — oči iskopati dali. Dalje, da je Filip bez vođe uvek samo sa dva štapa išao. Više o Filipu ništa doznati nisam mogao. Mitrovica 7/18 augusta 1867."

Dragoceni su nepoznati podaci koji govore da je Višnjić često "Gostovao" o svečarima u Pančevu, da je živeo u kući graničara Radišića, u čijoj je grobnici i sahranjen, da je i jedinu preživelu ćerku Milicu, udao za graničara. Pored očikledne pesnikove vezanosti za graničare i graničarsku tradiciju, Teofil Dimić nam nagoveštava i interesantno predanje o tome da su "Filipu Turci — budući je pevanije naradno protiv ovi dizao — oči iskopati dali". No, i ovako zakasneli, podaci koje je pribeležio Teofil Dimić bliže osvetljavaju lik Filipa Višnjića i pokazuju da se već šezdeset godina prošloga veka počinje stvarati mit o našem Homeru.


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #7 poslato: 27. novembar 2012, 13:20 »
http://i161.photobucket.com/albums/t237/SrpskiMuzickiForum/Manastiri%20-%20crkve%20-%20spomenici%20kulture/FilipVisnjic-spomenik.jpg
Filip Višnjić


REKLI SU O FILIPU VIŠNJIĆU

Filip Višnjić je prešao u Srbiju 1809. godine, kad se srpska vojska onoga ljeta preko Drine natrag vratila, i posle toga od 1813. godine jednako je živio po srpskim logorima oko Drine. Kad Turci 1813. godine opet ovladaju Srbijom, i on s familijom svojom pređe u Srijem i namjesti se u selu Grku. Čujući ja da on zna lepijeh pjesama, osobito od Kara-Đorđina vremena, dobavim ga Siastovac 1815. godine (posto me Podrugović ostavi), te onda od njega prepišem kako ove koje su štampane tako još tri od Kara-Đorđina vremena koje sam ostavio da njima, ako bog da zdravlja, načinim petu knjigu. Ja zacijelo mislim da je sve nove pjesme od Kara-Đordjina vremena Filip sam spjevao.
Vuk Karadžić

*

Izraziti pesnički talenat, Višnjić ide u red najboljih tvoraca srpske narodne epike koja je imala autentični istorijski pečat i vrednost hronika u stihu, naročito pesme o prvom ustanku. Najpoznatija je njegova tvorevina pesma "Početak bune na dahij".
B. Tomić
Objavio pesme F. Višnjića (s predgovorom) 1935. godine

*

"Žljega sjeli, tri srpske vojvode,
Žlje ga sjeli i vino popili!...
Tko je vama konje nabavio?
Tko je vama čohu porezao?
Tko li vam je pokovo oružje?
Razma jadna sirotinja raja?!
Šta činite da vas bog ubije!..."

"Boj na Salašu"

U evropskoj književnosti, prelazeći okvire nacionalne, Filip Višnjić stoji kao njen poslednji aed. Aed peva svoje pesme i opeva događaje u kojima je i sam bio učesnik ili neposredni svedok i peva ih svojim junacima. O Čupiću pred Čupićem... Aed peva nešto što će se tek imati da nametne i iza čega neposredno, i tog trenutka, sav stoji..."
Milorad Panić Surep: "U spomen jednog genija", povodom 200-godišnjice Filipa Višnjića. — Iz članka objavljenog u "Politici", Beograd, 6. VIII 1967. godine | NBS2484/p

*

Ovaj slepi pesnik stvorio je stihove kojih se ni Šekspir ne bi postideo.
Ivo Andrić

*

O Višnjiću kao pesniku i misliocu napisane su mnoge rasprave Prometej Srbije i srpstva, jedan i jedinstven, uvek nov, napajao je svojim nepresušnim vizijama mnoge generacije. Njegov genije našao je svoj izraz u skitničkoj usamljenosti, a reči koje je Njegoš izrekao o sebi mogle bi važiti i za slepog guslara: "Ja sam inokosan, ja sam sirak... a mene vazda progoni protivan vjetar, i pribježišta za mene, mogu reći, nema do groba..." Njegov život, karakter i delo, obeleženi večitom borbom između slobode i sreće, imaju tragičnog u sebi; guslar je, kao čovek, filozof i pesnik, birao uvek slobodu, pa i po cenu gubljenja vlastite sreće. Ta tragičnost je od početka bila uslovljena njegovim karakterom i intelektom, prilikama u kojima se razvijala i mogla razvijati njegova aktivnost. Ondašnja Srbija je bila strahovita stvarnost. "Jedan stvaralački narodić izgradio je u toj pustinji i nemaštini tri velike Sekulić I., Njegošu, knjiga duboke odanosti Sabrana dela IV, Beograd 1951. stvari: pesnički jezik, etiku čojstva koja je prožimala svakog čoveka i svaku pušku i slobodu uzdignutu do najviše apstrakcije, čija je odbrana stoga bila kobna i teška." Svega ovog radi ne može biti čudno ni to što su na Višnjićevom delu isprobali svoje snage najdarovitiji esejisti, naučni i kulturni radnici, dajući svoj prilog jednoj specifičnoj sferi naše književnosti. Stoga valjda, kao o retko kom pesniku vlada i toliko protivrečnih uverenja u pogledu izvora kojima se koristio i toliko istih ubeđenja o vrednostima njegovog dela.— Iz Višnjićevih stihova, čak i onda kada su tematski sasvim usko određeni izbija sve ono što je čovečno i opšte, ono što zrači i što će uvek takvo ostati, od Višnjićeve ličnosti i dela, do dalekih međa i visoko iznad protoka vremena. Ono što guslarevo delo izjednačava sa veličinama svetske književnosti jeste to da ono može, uvek i svuda, biti oslonac čoveku u najraznovrsnijim htenjima, potrebama i mislima. Razumljivo je zato i što je tema "Višnjić" toliko razuđena; to istovremeno govori i o tome sa koliko širokim spektrom pojava treba da se upoznamo kako bismo bar malo odškrinuli vrata guslareve tajnovitosti i stekli uvid u njegovu viziju života svestranost duha i darovitost misli. Čim stupimo među njegove pesme, ponese nas bujica reči, slika i zvukova, koja otvara vizuru minulih vremena. Utisak koji ostaje je oduševljenost misaonom i jezičkom jezgrovitošću, lepotom i snagom izraza, čistim narodnim jezikom, silinom koja izbija iz svake reči i zvuka njegovog, oduševljenje bogatstvom i prefinjenošću scena i prizora. Proučavanje ovakvog dela pruža potpuno zadovoljstvo i objašnjava dobar deo pesnikove intime. A u njemu ima, kako je Andrić rekao, "svetlosti i putokaza za svačiji put, i to svetlosti koja ne gasne i putokaza koji ne vara". Podsećajući na retki bor u kršu, koji grčevito izdužuje korene da bi ispio snagu zemlje skrivenu duboko pod kamenom, Višnjić je bio vezan za svoje tle svoj narod, pa je zato i u svoje stihove unosio dosta toga: akcente narodne epike, slike raskošnih boja iz detinjstva, koje pomoću epiteta personifikacija, metafora i simbola lome uobičajena značenja pojmova i krutu određenost značenja događaja. U njegovom delu sve je moguće: jedno sa drugim se prepliće, meša i stapa, te se tako gubi precizna granica između pojmova i nazire opšta, univerzalna veza stvari, koje se bolje i potpunije mogu odrediti metaforičnom zamenom. Filip Višnjić je imao svoj specifičan jezik i stil. Konstantna forma i unutrašnja struktura stiha išle su po već utvrđenoj, tradicionalnoj liniji; slepi guslar je imao na umu sve klasične izraze, oblike i sheme, te su stihovi nastajali, takoreći, pravolinijski. Od talenta i potkovanosti pevača zavisili su lepota, bogatstvo i uverljivost izraza, figura, doživljaja. Višnjić je kao građu koristio i istorijske podatke, ali ih nije uvek verno reprodukovao. Ponekad je i korigovao činjenično stanje u korist pesničkog izraza, kao u pesmi Početak bune protiv dahija. Pesme koje je ispevao neposredno posle bitaka imaju hroničarski karakter i u potpunosti odražavaju njegovu opijenost pobedom, te slavoljublje koje se u talasima prenosilo sa čoveka na čoveka, a sa vremenskim udaljavanjem od događaja sve više gube tu notu pristrasnosti emocionalnosti i poprimaju karakteristike gledišta objektivnog posmatrača (dve verzije pesme Boj na Mišaru). Junaci Višnjićevih pesama znaju i za suze i za strah i to im daje neophodnu dozu autentičnosti, te njihovo herojstvo lukavstvo i podvizi ne izgledaju nemogući. Čak i onda kada se na bojištu nađe "sedam hiljad' Turaka" i samo "trista i tri 'ajduka", kad se sudare "luna i krst, dva strašna simvola", pesnik to ne tumači kao borbu natprirodnih sila, već samo kao sudar dve oprečne ideologije, s tim da jedna predstavlja psihologiju osvajača a druga krstonošu stradanja i lučonošu slobode, jer u senci oba znamenja stradaju hiljade ljudi verujući da su samo njihovi razlozi pravi. "Pokoljenje za pjesnu stvoreno, vile će se grabit u vjekove da vam v'jence dostojne sapletu; vaš će primjer učiti pjevača kako treba s besmrtnošću zborit!" (Gorski vjenac, stihovi 2336—2339).
Ilić Duška: "Likovi junaka Prvog srpskog ustanka u pesmama Filipa Višnjića"

Izvor: riznicasrpska.net

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 27. novembar 2012, 13:23 »

"Filip Višnjić",ulje na platnu,
Branislav Teodorović Cifon