Autor: Dijana:) Tema: Vuk Stefanović Karadžić  (Pročitano 2213 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 14. mart 2011, 10:23 »


Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818. 1836. 1839. 1847. i 1850.

Biografija

Vuk Stefanović Karadžić je rođen u Tršiću blizu Loznice 1787. u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića.

Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.

Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.

Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.

Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.

Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. duće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.

Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.

Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti.

Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.


Vukova kuća u Tršiću

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 14. mart 2011, 10:41 »
Vukov rad

Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku

Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.

Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim.

Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput onog Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom.

Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slove stopio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda.

Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova:



njima je dodao jedno iz latinične abecede:

Ј ј

i pet novih:



a izbacio je:


   
U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836.

Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović.

         

Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu.   Korice Srpskog rječnika iz 1818.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 14. mart 2011, 10:45 »
Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost

Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti.

Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem.

Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao upustva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...).

Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847.

1847.

1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika:

• prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor: Vuk
• rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đura Daničić,
• „ Pesme“, Branka Radičevića
• „ Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša.

Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Njemac Gete, Vuk je svojim prtivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 14. mart 2011, 10:48 »
Sakupljanje narodnih umotvorina

Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.

Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su pojavile tek 1862. i 1864.

Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik.

Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica.

Sakupljanje narodnih običaja

Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan do savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise.

Istoriografski rad

Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima se do 1814. kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina.

Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi.

Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution).

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #4 poslato: 14. mart 2011, 10:59 »
Vukov uticaj

Filološki rad

U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.

Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje "Srpskog rječnika" (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prevod "Novoga zavjeta" (1847.), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:

1. izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama;
2. prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju;
3. i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika.

Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.

Nefilološki rad

Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.)



(Vukov spomenik u Beogradu)

Nagrade

Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvu, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i austrougarskog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka.



(Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu)

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 14. mart 2011, 15:18 »
Život i delo - Vukova porodica



Vukov ded Joksim Karadžić, rodom iz Petnjice u Hercegovini, povlačio se s austrijskom vojskom i mnogim hercegovačkim porodicama ispred Turaka posle neuspelog rata Austrije protiv Turske (1737—1739) i oko 1740. godine nastanio se u Tršiću, opustošenom od kuge. Tu se rodio, najverovatnije, Vukov otac Stevan, a svakako i majka Jegda, čija se porodica naselila u Tršić iz okoline Nikšića. Pre nego što im se rodilo šesto dete, umrlo im je petoro male dece, i zato su šestom detetu, sinu, dali ime Vuk. Po narodnom verovanju smatralo se da će zaživeti, jer ni "vještice ne smiju na vuka".
 
Vuk je o ocu zabeležio da je bio "zbiljski" čovek, što znači, realan, vezan za stvarni život, dok su ded Joksim i stric Toma spevavali, tj. stvarali ili sastavljali narodne pesme. Imao je Vuk i mlađeg brata, Mihajla, koji je poginuo ili je ubijen za vreme I srpskog ustanka.

Otac Vukov je bio nepismen, želeo je da Vuk bude pismen (jedino roditelji žele da su deca bolja od njih), te ga je poslao u osnovnu školu u Loznicu, a kad je kuga rasterala učenike iz Loznice, u manastir Tronošu, da upotpuni znanje pismenosti.

Majka Vukova je, svakako, bila dobra, osećajna i mudra žena, dok se zbog Vukovog malog rasta tešila, ističući njegove umne sposobnosti: "I dukat je mala para, ali vredi više od talira."

Oca je bar pomenuo i vodio je donekle o njemu brigu kada je izbegao iz Tršića, posle sloma ustanka, ali majku nije nikada ni pomenuo (ženi se malo kod nas pridavalo značaja u prošlom veku, naročito ne u Hercegovini i Crnoj Gori). Možda je umrla od tuge za ubijenim mlađim Mihailom i brige za udaljenim Vukom. Kuću Vukovog oca Turci su više puta spaljivali, tako da je uzalud bilo što je obnavlja. Pred smrt je oslepeo i živeo od milostinje. Vuk je izbegao po slomu ustanka, 1813, i od tada je živeo u nemaštini u Beču i zato mu nije mogao pomoći.

Osnovanje porodice

U Beču se oženio kćerkom svoje stanodavke, osamnaestogodišnjom Anom Kraus. Ona je bila privržena Vuku, i prava mučenica: Vuk je često, mesecima, bivao na putu, baveći se sakupljanjem narodnih pesama i drugih narodnih umotvorina za svoje zbirke, a ona je decu podizala sama, često bez novca da kupi ono najosnovnije za život, negovala, plaćala lečenje dece i često ih sama sahranjivala. Tako je sahranila prvo dete, a odmah zatim rodila sina Milutina, koji je bolovao i u mukama umro od nepune godine dana.

U teškim materijalnim prilikama u kakvim su bili Vuk i Ana teško je bilo decu hraniti, odevati, lečiti, školovati i obrazovati. A oni su želeli da im deca budu svestrano obrazovana.

Posle dobijanja ruske penzije (1826), koja je Vuku i porodici olakšala život, a naročito posle penzije koju mu je 1835. godine odredio knez Miloš, ta želja im se mogla ostvariti, mada uz izvesna odricanja, pa je Sava, drugi sin Vukov, učio da svira na violini i flauti i da crta. Vuk mu je držao profesora za srpski. Ruža, dve godine mlađa od Save, išla je u višu školu (ler), učila je francuski. Mina je uzimala časove klavira i slikanja, francuskog i italijanskog, Dimitrije je sa Minom išao u školu plivanja u Beču, dok je u Trstu, kamo ga je Vuk poslao u srpsku osnovnu školu da bi naučio srpski (Vukova deca govorila su nemački, a Mina i Dimitrije znali su i srpski odlično) išao na časove gimnastike, učio italijanski i uzimao časove violine i crtanja.

Vukova tuga

Od trinaestoro Vukove dece većina je umrla kao dojenčad ili još nedorasla za školu. Retko talentovani sin Sava (pisao je pesme, misli, svirao i crtao) umro je u sedamnaestoj godini na školovanju za rudarskog oficira u paževskom korpusu u Petrogradu (Lenjingradu). Kći Ruža umrla je u osamnaestoj godini, kada se Vuk s puta raspitivao kod žene da li se udala. Posle Ružine smrti Vuk je pisao prijatelju: "Pređe dva meseca umrla mi je najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoJ. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi." Ipak ga je dvoje dece nadživelo: Mina i Dimitrije. Rođeni i rasli kada se Vukov materijalni položaj popravio, Mina (1828), a Dimitrije (1836), mogli su da žive ne Oskudevajući, pa i da se troši dosta na njih i na njihovo obrazovanje.
 
Mina je bila veoma obrazovana. Pored maternjeg nemačkog, odlično je znala srpski, francuski i talijanski, učila je engleski, a znala je donekle i ruski. Pomagala je Vuku u radu, vodila njegovu prepisku na stranim jezicima. Učila je i da slika. Veliki broj njenih slika čuva se u NarOdnom muzeju, stručnjaci visoko ocenjuju njen slikarski rad, a učenicima, posetiocima Vukovog i Dositejevog muzeja, dobro je poznat njen portret brata Dimitrija. Pored toga, iz njenih objavljenih i neobjavljenih radova i pisama vidi se da je imala smisla za književnost.

Vukovi potomci

Mina se udala za Aleksu Vukomanovića, profesora Beogradskog liceja (iz kojeg se docnije razvila Velika škola, a zatim Univerzitet). Muž joj je ubrzo umro, ostavivši sina Janka od nepuna dva meseca. Najpožrtvovanije što je mogla Mina je podizala, školovala sina i negovala bolesnu i oduzetu majku. Posle majčine smrti posvetila se potpuno podizanju i školovanju sina, kao i borbi da izradi stipendiju za paževski korpus (vojnu akademiju) u Petrogradu (Lenjingradu). Janko se isticao u učenju u paževskom korpusu. Kad je izbio srpsko-turski rat (1876—1877), došao je iz Rusije i učestvovao u ratu i bio odlikovan za hrabrost. Sledeće, 1878, godine ubio se i naneo najveći bol svojoj majci. Mina, koja je i dotle preživljavala smrt svoje braće i sestTara, oca i teško bolesne majke, koju je godinama negovala, bila je poražena smrću jedinca, koji joj je bio jedini smisao života.

Od cele porodice ostali su u životu samo ona i Dimitrije. A on je, iako izrazitih sposobnosti, odličnog stručnog znanja oficira za izgradnju utvrđenja i vojnih objekata, što mu je omogućavalo, pored toga što je bio Vukov sin, brzo napredovanje u Srbiji, morao da napusti srpsku vojsku zbog pića i kocke, od kojih nikako nije mogao da se spase. Prešao je u rusku vojsku i bio daleko od Mine, jedinog preživelog dostojnog Vukovog naslednika. Umro je 1883. godine u 47-oj godini života. Iza njega su ostali potomci, i tek pre nekoliko godina umro je u Rusiji njegov praunuk Vladimir Stefanović, prevodilac srpskih pesnika na ruski. Tako Vukova porodica nije izumrla Mininom smrću. Mina je umrla 1894. godine potpuno usamljena. Sahranjena je bila na starom groblju kod Markove crkve, pored muža i sina, prenesenog iz Rusije, a kad je ovo groblje raščišćavano, njihovi posmrtni ostaci preneseni su u manastir Savinac, u blizini Gornjeg Milanovca.

Jelena Šaulić

Vuk u ogledalu svoga i našega vremena
Izdavač "Vesti" T. Užice, 1987.
Izdanje pripremili i uredili
Milovan Vitezović i Dr Stojadin Kostić

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 26. januar 2012, 16:20 »
Vuk Stefanović Karadžić (1787 - 1864)

  • „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.“ (Vukovi zapisi, SKZ, Beograd, 1964. strana 21)
  • „Dobro je znati šta ljudi misle i govore, ali ne treba svakoga goniti koji što protivno rekne. Osobito ljude koji, po nesreći, imaju pravo...“ (iz pisma knezu Milošu, 1832.)
  • „Sa svojom štulom nisam mogao misliti ni na konja ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati, koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci, a moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom. Isto toliko koliko štula, zadržavala me je na mestu i moja žena...“ (Susreti, strane 18-20)
  • „Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti.“ (iz pisma Đuri Daničiću, Susreti, strana 134)
  • „Pismo je otvorilo put umu ljudskome, da se približi k Bogu po mogućstvu svome.“ (iz predgovora Prvom srpskom bukvaru)
  • „Ne da se, ali će se dati.“ (iz pisma Mušickom, 1818)

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 06. novembar 2012, 13:22 »
Vuk Karadžić, 225 godina od rođenja

Srpski jezički i pravopisni reformator Vuk Karadžić rodio se pre tačno 225 godina, 6. novembra 1787. (po Gregorijanskom kalendaru, odnosno 26. oktobra po Julijanskom kalendaru).

http://www.b92.net/news/pics/2012/11/06/18256317255098fcaf7f63c248860678_orig.jpg
Vuk Stefanović Karadžić


Budući tvorac novog pravopisa i srpskog književnog jezika, opismenio se u rodnom selu Tršiću kod Loznice kod jednog rođaka trgovca, potom u školi u Loznici i zatim u obližnjem manastiru Tronoša.

Tokom Karađorđevog, Prvog srpskog ustanka, koji je planuo 1804. godine, bio je pisar u štabu ustaničkog vojvode Ðorđa Ćurčije, potom neka vrsta učitelja u Beogradu zatim carinik na Dunavu kod Kladova.

Pošto je odbijen prilikom nastojanja da pohađa Karlovačku gimnaziju, izvesno vreme, prema pojedinim izvorima, u Petrinji je učio nemački jezik.

U toku ustanka je, u Beogradu, upoznao Dositeja Obradovića, jednog od najučenijih Srba tog vremena, koji je izvesno vreme bio i Karađorđev ministar prosvete, osim što je obavljao poverljive diplomatske poslove. Vuk je unekoliko bio i njegov učenik, ali je Dositej, iz patriotskih razloga, odbio da mu pomogne da školovanje nastavi negde van tadašnje Srbije, što je bila velika Vukova želja.

Pošto je teško oboleo, tražeći lek, u Pešti je upoznao krajiškog Srbina Savu Mrkalja, koji je već imao uobličenu neku vrstu pravopisne reforme za Srbe. Filološka nastojanja save Mrkalja je Vuk izuzetno cenio.

Po propasti ustanka 1813. zaputio se u Beč gde se postupno događa njegov preobražaj, između ostalog, i pod uticajem austrijskog dvorskog cenzora Slovenca Jerneja Kopitara.

Kopitar ga je usmerio da počne sistematski da prikuplja srpske narodne pesme, i uopšte umotvorine, da bi potom postupno započeo i sa reformisanjem ćiriličnog pisma, kao i prevođenjem.

Pisao je i istoriografska svedočanstva (većinom sećanja), bavio se nekom vrstom etnografije, organizovao istraživanja širom srpskih zemalja i vodio je ogromnu prepisku.

Karlovački mitropolit (Stefan) Stratimirović, čovek retke učenosti i kulture, smatrao je da je njegova jezička reforma primitivna i da odbacuje čitavu srpsku jezičku i književnu tradiciju, a njegov prevod Novog Zaveta ocenjen je tada kao skandalozan (pošto nije poznavao klasične jezike prevod je rađen sa nemačkog).

Vuk Karadžić je vremenom stekao ugled među intelektualcima Evrope, čak i kod umova kakvi su bili Gete ili Ranke, univerzitet u Jeni proglasio ga je počasnim doktorom. U Lajpcigu je studirao medicinu, ali zbog nedovoljnog predznanja i materijalnih neprilika, nije mogao da prati studije. Za naučne zasluge je, 1826. godine dobio penziju ruskog cara.

Njegovi odnosi s knjazom Milošem Obrenovićem prošli su kroz razne faze ali je s vrhom srpske crkve posebno Karlovačke mitropolije bio u veoma lošim odnosima.

Njegove ideje odnele su odlučujuću prevagu 1847. godine kada su izašle “Pesme” Branka Radičevića, pisane “Vukovim pravopisom” a Ðura Daničić je tekstom “Rat za srpski jezik i pravopis” praktično dokazao opravdanost Vukove reforme. Cela epoha srpskog romantizma bila je velikom delom pod njegovim uticajem.

Umro je 26. januara 1864. u Beču, gde je i sahranjen. Njegovi posmrtni ostaci preneti su, svečano, 1897. iz Beča u Srbiju i smešteni su, poput Dositeja Obradovića, u portu Saborne crkve u Beogradu, nedaleko od glavnog ulaza.

Njegovo delo sabrano je, u modernim izdanjima, u čak 39 tomova.

U čast Vuku Karadžiću u njegovom rodnom Tršiću, Loznici, Tronoši i u Beogradu, od 1933. se održava Vukov sabor, koji je najstarija i najmasovnija kulturna manifestacija u Srbiji. Ta manifestacija je pre dvadesetak dana održana 77. put za redom.

Izvor: B92

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 23. mart 2013, 11:00 »
Zašto se Vuk stideo narodnih pesama


Svi znamo da su naše narodne pesme i druge narodne umotvorine veliko umetničko blago, možda i najveće koje imamo. Znamo i da je za skupljanje toga blaga najzaslužniji Vuk Karadžić. On je taj posao radio prvi, s velikom ljubavlju, uporno i požrtvovano, celog svog života. Tražio je i nalazio najbolje pevače i najbolje pesme. Znao je da će te pesme proslaviti njegov narod širom Evrope, kao što se i desilo.
 
Ipak, ima i jedan neobičan podatak, koji potiče od samoga Vuka. Kad je bio mlad i đak, on se nije nimalo ponosio tim našim narodnim stvaralaštvom. Naprotiv, on se toga čak — stideo.

Evo kako se to dogodilo.

Mladi Vuk je u toku 1805. i 1806. godine boravio u Sremskim Karlovcima, da bi se upisao u tamošnju čuvenu gimnaziju. Zato je najpre morao da položi pripremni razred, i on je marljivo učio. Jedan od njegovih profesora bio je pesnik Lukijan Mušicki. Ovaj je jednog dana zatražio od svojih đaka da mu zapišu, ako znaju, "proste pjesme serbske", kako je on govorio. Đaci te pesme nisu znali, ili to nisu ozbiljno shvatili, pa se nisu odazvali. Ćutao je čak i Vuk, koji je tih pesama znao u obilju. Docnije, u predgovoru svoje prve "Pesmarice" iz 1814. godine, on o tome zahtevu svoga profesora piše: "Ja sam, istina, onda imao u pameti različnoga roda pjesama pet puta više, a deset jasnije nego sad; ali mu nisam smio nijedne napisati i dati, jerbo sam cjelo (zacijelo) mislio da se on črez (kroz) to podsmijeva nama kao momčadma koja su po šumi kod svinja, kod koza i kod ovaca odrasla."

Vuk se, dakle, osećao još kao čobanin i seljak, kao pripadnik prostog, nepismenog naroda. Narod je voleo svoje pesme, priče i druge umotvorine, služio se njima svakodnevno, ali nije znao njihovu pravu vrednost. A naši tadanji učeni ljudi znali su to još manje, jer za te "seljačke" stvari nisu marili, niti su umeli da ih zapaze i osete. Bili su daleko od naroda. To je slučaj čak i učenog Mušickog, koji je docnije pomogao Vuku u sakupljanju narodnih pesama, ali ove nije nikada mnogo voleo.

Moramo znati još nešto. Vekovima su stanovnici gradova gledali s visine na stanovnike sela. A u stvari gradovi su ostajali i širili se upravo od tih sela. Pridošlice u gradu obično su nastojale da što pre postanu "pravi" varošani, i da se otresu svega "seljačkog". Njima se činilo da se prava obrazovanost i kultura sastoje u odbacivanju svega seoskog, tj. narodnog. Nisu znali da je nepismeni narod tokom vekova stvarao svoju bogatu usmenu kulturu i stvaralaštvo. Njima se činilo najvažnije odvojiti se od sela, od teškog seljačkog života, a nisu shvatali da je to samo prvi korak. Put do prave kulture bio je dug. A tek oni koji bi došli do nje mogli su shvatiti pravo stanje: da i "prost" narod ima mnoge vrline i vrednosti, i da zaslužuje mnogo više pažnje.

Mladi Vuk u Karlovcima bio je, dakle, jedan takav novajlija, došljak, begunac od sela. On je želeo da postane školovan i da živi u gradu. Zato se u Sremskim Karlovcima, među imućnim trgovcima, zanatlijama i sveštenicima, stideo svoga "prostog" porekla, sela, i — narodnih pesama. U tome, kako vidimo, nikako nije bio jedini. Isto tako osećali su se i mnogi drugi seoski mladići koji su dolazili u grad.

Vuk je, međutim, imao veliku sreću da docnije ode u Beč i da tamo upozna uglednog slovenačkog naučnika Jerneja Kopitara, a zatim i druge učene i slavne ljude širom Evrope. Vrlo bistar i darovit, on je brzo shvatio da njegov nepismen narod, i pored sve zaostalosti, ima i velika duhovna blaga. Osetio je da je upravo njegova dužnost da to sakupi i sačuva. Uvideo je da i "skromno" poreklo ima svoje velike prednosti. Vuka su upravo te "proste pjesme serbske" odvele kod najvećeg evropskog pisca toga doba — Getea, koji je o njima s uvažavanjem govorio i pisao, kao i mnogi drugi.

Tako je Vukov život ne samo zanimljiv nego i poučan: on je, kao zreo čovek, sa žarom i ponosom posvetio ceo svoj život skupljanju "prostih", "seljačkih" pesama. Onih kojih se nekada, kao seljačić i đak, stideo.

Dragiša Vitošević

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #9 poslato: 23. mart 2013, 11:01 »
OTKUD VUKU Zidanje Skadra

Napisao dr Nikola Andrić
Glas Matice hrvatske,
1908. Br. 12.


Dr Nikola Andrić ovako otpočinje svoj članak senzacionog sadržaja i smera: "Znam, da će mnoge stručnjake ovaj natpis malko iznenaditi: "Otkud Vuku Zidanje Skadra!" Andrić se nije prevario. Čovek se odista mora čuditi, i to ne samo naslovu no i celome članku.
 
Andrić odlučno tvrdi da je Vuk Karadžić tri čuvene svoje pesme izvadio, prepisao i malo doterao iz rukopisne zbirke Anta Franjina Alačevića (1781— 1856), hrvatskog skupljača narodnih umotvorina. Alačević, koji je bio pomorski oficir, kupio je, počev od kraja XVIII veka, narodne umotvorine po okolini makarskoj, u neretvanskoj, vrgorskoj, imoskoj i omiškoj krajini, zapisivao ih italijanskim pravopisom", i njegova velika zbirka nalazi se sada kod Matice hrvatske. Na strani 189. Alačevićeve zbirke nahodi se Pisma od zidagna kraglia Ukašina, koja se, gotovo od reči do reči, slaže sa Zidanjem Skadra u Vukovoj zbirci.

Andrić, sada, postavlja dilemu: "Ili je Vuk dobio ili prepisao svoju pjesmu iz Alačevićeva rukopisa i obratio je u ijekavštinu, ili je Alačević prepisao i u ikavštinu obratio Vukov štampan primjerak. Tertium non datur!" Za Andrića je kao sunce jasno da je Vuk, posredno ili neposredno, uzeo tu pesmu iz Alačevića, kao i pesmu Smrt majke Jugovića i pesmu Bog nikom dužan ne ostaje. Razlozi Nikole Andrića, ukratko svedeni, ovi su: Alačević nedosledno, na pet raznih načina, beleži prezime Mrnjavčevića, a Vuk dosledno i pravilno. Da je Alačević uzimao od Vuka, on bi pravilno prepisao jednu tako važnu stvar kao što je prezime; Vuk je prepisao iz Alačevića, i onda je popravio i dosledno stavio. Poznatu pesmu o Hasan-aginici opat Fortis čuo je u ikavskom narečju; pesma u Alačevićevoj zbirci štampana ikavska je, i može se pretpostaviti da je Vuk menjao tekst da bi, posle prenašanja u ijekavsko narečje, dobio potreban broj slogova; najzad, Smrt majke Jugovića i Bog nikom dužan ne ostaje takođe se, gotovo doslovce, nahode u Alačevićevoj zbirci. Na osnovusvih ovih "nepobitnih dokaza", Andrić je "potpuno uvjeren" da se Vuk poslužio Alačevićem, ne kazavši pravoga izvora.
 
Ako je na osnovu ovakvih "nepobitnih dokaza" Andrić došao do svoga "dubokog uvjerenja", on odista nije veliki probirač u dokazima.
 
Pre svega, o celoj ovoj stvari moglo bi biti ozbiljne reči, kada bi bilo pouzdano da je Alačević celu svoju zbirku napisao pre Vukove. Međutim, njegova zbirka pisana je "tečajem mnogih decenija od konca XVIII vijeka pa sve do sredine XIX". Dakle, Alačević je beležio svoje pesme i u doba kada je Vuk uveliko bio izdao svoje glavne zbirke u kojima se pomenute pesme nahode. Isto onako kao što Andrić pretpostavlja da je Vuk te pesme uzimao iz Alačevića, isto tako hronološki je moguće da je Alačević prepisivao iz Vuka. I taj slučaj ne bi bio usamljen. U drugoj zbirci mlađega Alačevića, ima, kako Andrić veli, pesama koje su očevidno prenošene iz Vuka. Drugi, silom izvučeni dokaz Andrića da je pesma prvobitno bila ikavska, i da su ikavski oblici pravilniji i lepši, mogao bi se dovesti u sumnju time što u ikavski zabeleženoj pesmi kod Alačevića ima ijekavski oblik "bijelo". Treći dokaz: Zidanje Skadra je iz Alačevića, zato što su i Smrt majke Jugovića i Bog nikom dužan ne ostaje iz Alačevića, nije ni nalik i na kakav dokaz. Andrić dokazuje nečim što bi tek trebalo dokazati.
 
Ako je Vuk činio pozajmice, nije ih morao činiti iz Alačevića. Kod Srba su se još u XVIII veku beležile narodne pesme. U štampanim knjigama Dositeja Obradovića i njegova učenika Jovana Muškatirovića ima zabeleženih stihova istih onakvih kakve je Vuk docnije beležio. Što je naročito važno, kod nas je u XVIII veku bio priličan broj rukopisnih pesmarica, u kojima su, na trideset godina pre Vuka, zabeležene mnoge i mnoge narodne pesme. U Vukovoj zaostavštini nalazi se nekoliko tih starih pesmarica, u kojima se, pored pobožnih i ljubavnih, nalaze i zabeležene čisto narodne. Dr Tihomir Ostojić, profesor u Novom Sadu, ima vrlo lepu i zanimljivu zbirku starih srpskih rukopisnih pesmarica iz XVIII veka, u kojima se nalazi i dosta narodnih, gotovo istovetnih sa pesmama koje je Vuk uneo u svoje zbirke. Ako je Vuk unosio pesme iz rukopisnih pesmarica, on je to mogao činiti iz srpskih pesmarica, koje je imao na raspoloženju, a nije se morao koristiti Alačevićevom zbirkom, od koje je veliki deo pisan pošto su njegove zbirke uveliko izišle. I, najzad, vrlo lako je moguće da su i Vuk ih Alačević samostalno beležili lepe i popularne Pesme, koje su u savršenom obliku pevane u našim jugozapadnim krajevima.
 
*

Povodom ovoga preuhitrenoga članka Nikole Andrića prilika je da se osvrne na jednu stvar, koju treba otvoreno i na vreme kazati. Za svakoga koji ume da misli i koji zna za poslednje i nesumnjive rezultate nauke, jasno je da su Srbi i Hrvati jedan isti narod, da je ono što je srpsko u isto vreme i hrvatsko, i obratno: što je hrvatsko to je i srpsko, i da je sva naša i narodna i književna budućnost u što bržem i potpunijem međusobnom prožimanju i sajedinjavanju. I ako igde bedna i neinteligentna nacionalistička samohvalisanja, isključivosti i inaćenja nemaju mesta, to je u jednoj tako čistoj, ozbiljnoj i visokoj stvari kao što je književnost. Ali, kod izvesnih hrvatskih pisaca to se shvata da je ono što je hrvatsko samo hrvatsko, a ono što je srpsko u isti mah hrvatsko.

Dr Tomo Matić napisao je u poslednjim sveskama Archiv fur slavische Philologie opširnu i malo originalnu raspravu Prosper Merimee's Mystification kroatischer Volkslieder. U njoj se govori samo o hrvatskim narodnim pesmama, iako ih sam Merime smatra kao srpske, iako se tu peva knez Lazar, "roi de Servie", iako Gete govori o njima kao isključivo srpskim. Tako isto Andrić o Smrti majke Jugovića veli da se "čuje samo na čistom hrvatskom teritoriju", i nju i Zidanje Skadra, dve pesme čisto srpskog istorijskog kolorita, proglašuje za hrvatske!
 
Nije bez interesa porediti to shvatanje Andrića sa shvatanjem iznesenim u istom broju Glasa Matice hrvatske. U knjižnici hrvatskih srednjoškolskih profesora izdao je dr Branko Dreksler Izabrane narodne pjesme. Nepotpisani ocenjivač govori o ovoj knjizi, hvali njenu solidnost, ali joj zamera — "srpski karakter": "Kad hrvatski đak prouči ovu knjigu, on će i nehotice doći do uvjerenja, da su narodne junačke pjesme zapravo samo srpske. A, kako i ne bi došao, kad mu se turaju u ruke samo bajke o carici Milici, o Lazaru, o Milošu Obiliću, o kralju Vukašinu, o Urošu, Vuku Brankoviću, vojvodi Vladeti, Đurđu Smederevcu, o Jakšićima, o Zmaj-Ognjenom Vuku, o Kosovki djevojci, o majci Jugovića i o koječemu drugom. I ne samo to, nego sav historički komentar zabavlja se gotovo jedino srpskom povješću."
 
Kao što se vidi, u jednom listu, u jednom istom broju, proglašuju se Zidanje Skadra i Smrt majke Jugovića za pesme hrvatskog porekla, i napada se jedan pisac što je te iste pesme isključivo "srpskoga karaktera" pružio "hrvatskom đačtvu"! Urednik Glasa Matice hrvatske dr Albert Bazala, koji je mnogo vremena utrošio na proučavanje logike Andrije Kačića, izgleda da nije stigao da unese malo logike i doslednosti u jedan broj svoga lista.

Jovan Skerlić, 1908