Autor: Dijana:) Tema: Fjodor Mihajlovič Dostojevski  (Pročitano 1560 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 11. mart 2011, 19:25 »


Fjodor Mihajlovič Dostojevski je rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) je bio jedan od najvećih pisaca svih vremena.

Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

Biografija

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao doktor u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Pretpostavlja se da su ga ubili tako što su ga vezali i sipali mu votku u usta dok se nije udavio. Po drugoj priči, Mihail je umro prirodnom smrću, a nasilno objašnjenje njegove smrti je skovao susedni zemljoposednik da bi lakše kupio njegov posed.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“.

Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja gdu su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na hitac odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u radnom kampu „Katorga“ u Omsku, u Sibiru. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo utonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.

Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se je izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio redaktor. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Dostojevski je 1877. održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Umro je 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881. od problema sa plućima koji su bili izazvanim njegovim epileptičnim napadima. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 11. mart 2011, 19:35 »
Stvaralaštvo

Najpoznatija dela su mu „Zločin i kazna“„“ i „Braća Karamazovi“. U „Zločinu i kazni“ glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o „velikim ljudima“ i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu, dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljada ljudi. Odlučuje da iskuša sebe i da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji. „Braća Karamazovi“ je poslednja knjiga Dostojevskog. To je roman složene strukture u čijem je središtu sudbina porodice Karamazovih. Osim toga poznati su i njegovi romani „Kockar“ i „Idiot“.

Stvaralaštvo i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku analizu. Dugo su psihološka analiza i kontradiktornost njegovih likova činile da čak i sistematske psihološke teorije značajnih psihologa izgledaju površno. Mnogi teoretičari psihologije, uključujući i samog Sigmunda Frojda, smatrali su Dostojevskog začetnikom psihološke teorije i analize. Osećaj za zlo i ljubav prema slobodi učinili su njegovo delo vrlo relevantnim za 20. vek, vek dva svetska rata, masovnih ubistava i totalitarnih režima. Njegove ideje i inovacije u formi književnog dela, duboko su uticale na mnoge filozofe i pisce, Fridriha Ničea, Albera Kamija, Žana Pola Sartra, Mihaila Bulgakova, itd. Dela sklopljena od kombinacije običnih i svakodnevnih tema sa univerzalnim pitanjima, kao što su vera, patnja i značenje života, i danas bude živo interesovanje čitalaca širom sveta. Pored konstantnog interesovanja čitalačke publike širom sveta Dostojevski privlači pažnju i izučavalaca književnosti, književnih kritičara, istoričara književnosti i teoretičara književnosti, kao i stručnjaka iz drugih oblasti (psihologije, hrišćanske teologije, filozofije, antropologije i dr). Dostojevski se smatra ruskim književnikom o kome je najviše pisano, a samo bibliografija radova o njemu na ruskom jeziku do polovine 20. veka objavljena je u više tomova. Njegova dela ostvarila su značajnog uticaja i u srpskoj kulturi. Neki od najznačajnijih srpskih intelektualaca pisali su o Dostojevskom ili bili pod uticajem njegovog književnog stvaralaštva: Justin Popović napisao je studiju o filozofskim shvatanjima Dostojevskog sa pozicija pravoslavne teološke misli, Isidora Sekulić mu je posvetila više eseja, smatra se da je ostvario uticaj na literarno stvaralaštvo Milovana Đilasa a Nikola Milošević mu je posvetio više filozofskih i književnoteorijskih studija (Dostojevski kao mislilac, Negativni junak itd.). Osobito veliki uticaj Dostojevski je imao na rusku religioznu filozofiju.

Romani

• Bedni ljudi, 1846. - roman u pismima
• Dvojnik, 1846. - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti
• Bele noći, 1848. - sentimentalni roman
• Netočka Nezvanova, 1849. - nedovršeno delo, prekinuto hapšenjem i odlaskom u Sibir
• Selo Stepančikovo, 1859. - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli
• Poniženi i uvređeni, 1861. - roman-feljton, apologija ljubavi
• Zapisi iz mrtvog doma, 1861. - roman o zatočeništvu, jedan od najbogatijih karakteroloških spisa u istoriji, bilo da je reč o čisto psihološkim, antropološkim ili konkretno književnim ostvarenjima
• Zločin i kazna, 1866. - prelazni oblik prema modernom romanu, virtuozni roman na temu savesti
• Kockar, 1866. - takođe vrsta autobiografskog spisa, roman o urvinama kockarske strasti
• Idiot, 1868. - apologija dobrote, pravoslavlja i lepote
• Zli dusi, 1871-1872 - „antinihilistički roman“
• Mladić, 1875. - filozofsko razmatranje motiva i cilja, neverovatno poniranje u dubinu mlade ljudske duše
• Braća Karamazovi, 1879-1880 - kruna piščevog stvaralaštva

Novele i kratke priče

• Gospodin Proharčin, 1846.
• Slabo srce, 1848.
• Mali junak, 1849.
• Zimske beleške o letnjim utiscima, 1863. - istorijsko-filozofski "eksperiment" o buržoaskom društvu.
• Zapisi iz podzemlja, 1864. - intimna filozofska ispovest čoveka iz „podzemlja”
• Krokodil, 1865.
• Bobok, 1875.
• Krotka, 1876. - objavljena unutar piščevog dnevnika, „jedna od najpotresnijih novela očaja“ u svetskoj književnosti
• San smešnog čoveka, 1877.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 23. mart 2011, 09:18 »
Zločin i kazna

Kratki sadržaj:

Ovo djelo je roman temeljen na poznatoj fabuli kriminalističkih romana. Naime, događa se ubojstvo i traži se ubojica – no mi od početka znamo tko je on, zašto je zapravo ubio staru ljudski i socijalno štetnu lihvarku i njenu sestru Lizavetu, pa nas počinje zanimati da li će se i kako otkriti ubojstvo koje je počinio Rodion Raskoljnikov. Ubojstvo nije počinjeno iz razloga banalnoga bogaćenja, nego ga Raskoljnikov opravdava svojim altruizmom – na taj način on će pomoći cijelom društvu, njegovim siromašnim vršnjacima. Ni istražitelj u romanu nije običan dovitljivi policajac nego je izvrstan poznavalac ljudske duše, i konstantnim razgovorima on pomalo steže obruč oko Raskoljnikova i ovaj naposljetku popušta – priznaje zločin. Upravo to daje piscu priliku da savršeno psihološki okarakterizira glavnog lika, a to postiže mnogobrojnim monolozima Raskoljnikova kojeg savjest proždire. On si nakon zločina postavlja mnoga etička i moralna pitanja. Raskoljnikov je siromašan student sa veoma razvijenom intelektualnom sviješću – mnogo razmišlja o svijetu i sebi, ali on je također pobunjeni plebejac koji je spreman na sve. Raskoljnikovljev zločin je zločin s predumišljanjem; “poniženi” intelektualac želi svojim činom potvrditi ideju o odabranoj, snažnoj ljudskoj ličnosti kojoj je, upravo zbog te njene iznimne naravi, dopušteno, kao i Napoleonu, da se u ime viših, navodno humanih, ciljeva posluži zločinom. Ta njegova razmišljanja dana su kroz njegove mnogobrojne monologe, kao i razgovore sa Porfirijem Petrovičem, Razumihinom i prostitutkom Sonjom Marmeladovom – koja ga svojom smirenošću i kršćanskim podnošenjem patnji te iskrenim altruizmom (prostituira se da bi prehranila obitelj) vodi prema priznanju zločina. Završetak romana – odlazak na robiju sa Sonjom i Raskoljnikovo smirenje u evanđelju – razrješuje mnoge idejne sukobe koje je mladi intelektualac doživio.

Analiza likova:

Rodion Raskoljnikov

On je mlad, inteligentan i obrazovan čovjek koji suosjeća sa siromasima i spreman im je pomoći. Povučen je u sebe. Ima razvijenu intelektualnu svijest. Gnjevan je i prezire sadašnji poredak u Rusiji te se tu pretvara u pravog pobunjenog plebejca spremnog na sve, pa i na zločin kao što je ubojstvo. Svoju unutrašnju borbu potkuruje mišlju kako bi jedan život mogao od bijede spasiti tisuće života. Raskoljnikov je, dakle, pobunjenik protiv društva, ali on je ujedno i usamljenik što se muči etičkim i moralnim pitanjima. Njegovi činovi nisu motivirani samo njegovim shvaćanjem etike već i bijedom što ga okružuje, socijalnim zlom koje navodi čovjeka na zločin. Nakon ubojstva hvataju ga strah i jeza, izgubljen je i uplašen. Iako se zanosi idejom da postoje odabrani ljudi kojima je dopušteno da zbog općeg dobra čine zločine, njega na kraju satire savjest, on popušta u sukobu sa “psihološkim obručem” oko sebe i priznaje ubojstvo. On je cijelo vrijeme razapet između pobune i smirenja, ljubavi i mržnje, on razmišlja i ispovijeda se. U njemu se stalno bore dva karaktera, pa se njegovi unutrašnji monolozi pretvaraju u unutrašnje dijaloge koji čitaoca stalno tjeraju na razmišljanje. Već u samom njegovom imenu, Raskoljnikov, vidimo da je on čovjek u raskolu između svoje humane biti i surovosti traženja koju pred njega postavlja životna stvarnost.

Aljona Ivanovna

Zla, koristoljubiva, nepovjerljiva, škrta, zelenašica.

“To je bila sićušna, suhonjava stara baba od šezdesetak godina, užagrenih i zlobnih očica, malog šiljatog nosa i gologlava. Njena blijedoplava i prosijeda kosa bila je izdašno namazana zejtinom. Njen dugački i tanki vrat, koji je ličio na kokošju nogu, bio je omotan nekom flanelskom krpom, a o ramenima, iako je bila vrućina, visio joj je pohaban i požutio krznom obrubljen haljetak. Baba je svaki čas kašljala i stenjala. Mora da ju je mladić omjerio nekim čudnim pogledom, jer i u njenim očima opet bljesnu ona pređašnja nepovjerljivost.”

Lizaveta Ivanovna – plašljiva, vrijedna, poštena, pobožna

“To je bila visoka, nezgrapna, stidljiva i tiha djevojka, skoro idiotkinja, koja je imala oko trideset i pet godina i bila prava robinja svoje sestre, dan i noć je radila, drhtala pred njom i čak batine od nje dobivala. Sa nekim zavežljajem u rukama, ona je zamišljeno stajala pred tim trgovčićem i njegovom ženom i pažljivo ih slušala…”

Marmeladov

Čovjek dobrih namjera i velikog razumijevanja, ali pijanac koji je propao, veoma voli i cijeni svoju obitelj.

“To je bio čovjek od preko pedeset godina, srednjeg rasta i snažne građe, s prosijedom kosom i velikom ćelom, sa podbuhlim, žutim i čak zalenkastim licem od stalnog pijančenja i s otečenim kapcima, iz kojih su, kao kroz uzane pukotine, sijale živahne crvenkaste očice. Ali u njemu je bilo nešto vrlo čudnovato; u njegovom pogledu kao da je blistalo čak neko ushićenje – ako hoćete, osjećao se i smisao i razum, ali u isto vrijeme i kao da je svjetlucalo neko bezumlje. Imao je na sebi star, potpuno pohaban crni frak, s otpalim dugmadima. Samo se još jedno nekako držalo, i njime se on i zakopčavao, očevidno ne želeći da se udaljava od uljudnosti. Ispod prsluka od nankina virio je plastron, sav zgužvan, uprljan i ispolivan. Bio je obrijan na činovnički način, ali već poodavno, pa mu je gusto izrastala siva, čekinja. U njegovim manirima se stvarno naziralo nešto činovnički dostojanstveno, ali on je bio uznemiren, mrsio je kosu i ponekad bi, u nekoj tuzi, objema rukama podupro glavu stavljajući poderane laktove na mokar i ljepljiv stol.”

Katarina Ivanovna

Žena Marmeladova, upropaštena sadašnjim prilikama i statusom i sa time se nikako ne može pomiriti, pa je zbog toga bijesna i gnjevna, izmučena i iscrpljena, a tuberkuloza ju je načela, voli jako svoju djecu, ali kada umire od tuberkuloze konačno nalazi svoj mir.

“To je bila strašno mršava žena, slabašna, dosta visoka i stasita, još divne zagasitoplave kose, a na njenom licu stvarno su se vidjele crvene pjege. Stisnuvši ruke na grudima, zapečenih usana, ona je hodala po svojoj maloj sobi i disala neujednačeno i isprekidano. Oči su joj blještale, a njen pogled je bio oštar i ukočen. To sušičavo i uzbuđeno lice stvaralo je bolan utisak pri posljednjem svjetlu dotrajale svijeće koje je treperilo na njenom licu. Raskoljnikov je imao utisak da joj nema više od trideset godina i da ona stvarno nije bila za Marmeladova…”

Dimitrije Prokofjič - Razumihin

Jedini razumije Raskoljnikova i jedini je s kojim se on druži na sveučilištu, voli Dunju, veoma pošten, spreman pomoći u nevolji i uvijek daje sve od sebe.

“To je bio neobično veseo, društven i u potpunosti dobar momak. Zapravo, pod tom prostotom krili su se dubina i dostojanstvo. Njegovi najbliži drugovi shvatili su to i svi su ga voljeli. Bio je prilično bistar, iako ponekad zaista priprost. Bio je izrazite vanjštine– visok, mršav, uvijek slabo obrijan i crnokos. Ponekad je pravio izgrede i važio je za veoma snažnog čovjeka. Jedne noći je u društvu jednim udarcem oborio visokog redara. Mogao je da pije bez kraja i konca, a mogao je da i uopće ne pije; ponekad je pravio nedozvoljene ispade, ali je mogao da ih uopće i naravi. On je bio još i po tome zanimljiv što njega nikad i nikakvi neuspjesi nisu zbunjivali i što ga, kako je izgledalo, nikakve teške okolnosti nisu mogle dovesti do očaja. Mogao je na krovu stanovati, mogao je trpjeti paklenu glad i neobičnu studen. Bio je neobično siromašan i potpuno sam se uzdržavao zarađujući novac raznim poslovima. Jednu čitavu zimu uopće nije ložio u sobi i tvrdio je da je tako čak prijatnije, jer se u hladnoj sobi bolje spava. On je sada bio primoran da napusti univerzitet, ali samo na kratko vrijeme, i svim silama je nastojao da popravi svoje prilike kako bi mogao nastaviti studije.”

Petar Petrovič Lužin

Podao, zao, lažljiv, primitivan i veoma umišljen malograđanin, priglup i podmukao.

Sonja Marmeladova

Ona je prostitutka čista srca. Puna je suosjećanja iako se i ona nalazi u vrlo teškim prilikama. Vrši zločin na sebi da bi prehranila maćehinu djecu i pijanog oca. Mirna je, pati u sebi, čita Bibliju i vjeruje u Boga. Voli Raskoljnikova i ona je ta u kojoj on vidi spasenje.

“Čudno je djelovao taj njen iznenadni dolazak u ovu sobu, usred sirotinje, smrti i očaja. I ona je bila u krpetinama; odjeća joj je bila bezvrijedna, ali je bila ukrašena na ulični način, sve po ukusu i pravilima koja su bila uobičajena u tom naročitom svijetu, s upadljivim i sramnim isticanjem cilja. Sonja zastade u hodniku, kod samog sobnog praga, ali ga ne prekorači; gledala je kao izgubljena i, izgleda, ništa nije shvatila; zaboravila je na svoju, iz četvrte ruke kupljenu, ali ovdje nedoličnu svilenu haljinu u boji sa dugačkim i smiješnim skutom; zaboravila je na svoju ogromnu krinolinu što je sva vrata zakrčila; i na svijetle cipele, i suncobran, nepotreban noću, ali koji je ponijela; i na smiješan okrugli slamni šeširić sa sjajnim perom boje plamena. Ispod tog nestašno nakrivljenog šeširića virilo je mršavo, blijedo i uplašeno lice, otvorenih usta i od užasa ukočenih očiju. Sonja je bila omanjeg rasta, mršava, ali prilično lijepa osamnaestogodišnja plavuša, sa prekrasnim plavim očima.”

Avdotja Romanovna (Dunja)

Pametna i razborita, iako i tvrdoglava, snažnog karaktera, vrijedna i poštena, voli majku i brata, požrtvovna.

“Avdotja Romanovna je bila izvanredno lijepa – visoka, neobično stasita, jaka i samouvjerena – što se izražavalo u svakom njenom pokretu, ali to nimalo nije uticalo na gipkost i gracioznost njenih pokreta. U licu je bila slična bratu, ali ona se mogla nazvati čak ljepoticom. Kosu je imala svijetlo-smeđu, nešto svjetliju nego u brata; oči gotovo crne, sjajne, gorde i u isto vrijeme, ponekad, na trenutak, neobično dobre. Bila je blijeda, ali to nije neko boležljivo bljedilo, njeno je lice odisalo svježinom i zdravljem. Usta je imala nešto mala, a donja usna, svježa i rumena, sasvim malo isturena naprijed, isto tako kao i brada – jedina nepravilnost na tom prekrasnom licu, ali ona mu je pridavala neku naročitu karakterističnost, pored ostalog, i izgled gordosti. Izraz njenog lica uvijek je bio više ozbiljan i zamišljen nego veseo; ali zato, kako je samo tom licu pristajao osmijeh, kako joj je pristajao smjeh, veseo, mladalački i od sveg srca!”

Pulherija Aleksandrovna

Prava majka, brižna i poštena, želi svojoj djeci sve najbolje, ne može se suočiti sa sudbinom sina pa su joj ludilo i konačno smrt jedini izlaz.

“Mada je Pulherija Aleksandrovna imala već četrdeset i tri godine, njeno lice je još uvijek zadržalo ostatke pređašnje ljepote, a uz to je izgledala daleko mlađe nego što jeste, što gotovo uvijek biva kod žena koje do starosti sačuvaju jasnost duha, svježinu utisaka, pošten i čist žar srca. Uzgred ćemo reći: očuvanje svega toga predstavlja jedino sredstvo da se ljepota čak ni u starosti ne izgubi. Kosa joj je već počela da sijedi i opada, već odavno su se pojavile sitne bore oko očiju, obrazi upali i uvenuli od briga i tuge, pa ipak njeno lice je bilo prekrasno. To je bila kopija Dunječkinog lica, samo dvadeset godina kasnije i bez onog izraza donje usne, koja kod nje nije bila isturena naprijed. Pulherija Aleksandrovna je bila osjećajna ali ne prekomjerno, bila je snebivljiva i popustljiva, ali samo do izvjesne granice: u mnogo čemu je mogla popustiti, na mnogo što je mogla pristati, čak i na ono što je proturječilo njenom uvjerenju, ali kod nje je uvijek postojala određena crta poštenja, pravila i krajnjih uvjerenja preko koje je nikakve okolnosti nisu mogle primorati da je prekorači.”

Porfirije Petrovič

Inteligentan čovjek, izvrstan poznavalac ljudskog uma i duše, nije samo obični policijski službenik.

“Porfirije Petrovič je bio raskomoćen, u domaćem ogrtaču, u veoma čistom rublju i izgaženim papučama. To je bio čovjek od nekih trideset i pet godina, omalen, pun i čak s trbuščićem, izbrijan, bez brkova i bez zalizaka, kratko ošišane kose na velikoj okrugloj glavi, nekako neobično ispupčeno zaobljenoj na potiljku. Njegovo bucmasto, okruglo lice malog prćasta nosa bilo je boležljive, tamno žute boje, ali prilično živahno i čak podsmješljivo. Ono i izgledalo čak i dobrodušno da mu nije smetao izraz očiju nekako vodnjikavog sjaja i gotovo prekrivenih bijelim trepavicama, koje su stalno treptale kao da nekome podmiguju. Pogled tih očiju nekako je čudno odudarao od čitave njegove pojave, koja je u sebi imala čak nešto žensko, i davao joj je mnogo ozbiljniji izgled nego što bi čovjek na prvi put mnogo od nje očekivati.”

Arkadije Ivanovič Svidrigajlov

Strastveni kockar, razbludan čovjek, dosta nemoralan, ali ipak ima dovoljnu savjest i pri kraju života čini dobra djela, Raskoljnikov je rekao da je hrabar jer je imao snage ubiti se, ali treba imati hrabrosti nastaviti život.

“Čitav minut je promatrao njegovo lice koje ga je i prije uvijek

zaprepašćivalo. To je bilo nekakvo čudnovato lice, nalik na masku: bijelo, rumeno, grimiznih usana, svijetlo plave brade i još prilično guste plave kose. Oči je imao nekako previše plave, a pogled nekako težak i ukočen. Bilo je nešto strašno neprijatno u tom lijepom i prema godinama neobično mladolikom licu. Svidrigajlovljevo odijelo je bilo kicoško, ljetno, lako, a osobito je mnogo polagao na košulje. Na prstu je nosio ogroman prsten sa skupocjenim kamenom.”

Izvor: http://www.lektire.com.hr/

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #3 poslato: 24. mart 2011, 21:52 »
"Možda se ja šalim škrgucući zubima. Gospodo mene muče pitanja; odgovorite mi na njih. Evo na primjer, vi želite odviknuti čovjeka od njegovih starih navika i ispraviti njegovu volju, u skladu sa zahtjevima znanosti i zdrava razbora. Ali kako znate da se čovjek ne samo može, nego i mora tako promijeniti? Po čemu zaključujete da se ljudsko htijenje bezuvjetno mora ispraviti? Ukratko, kako znate da će takvo ispravljanje čovjeku doista donijeti koristi? I ako ćemo već o svemu govoriti, zašto ste tako pouzdano uvjereni da je za čovjeka sve stvarno uvijek korisno i da je to zakon za cijelo čovječanstvo, da ne ide protiv pravih, normalnih probitaka koje jamče zaključci razuma i aritmetike? Pa to je za sada još samo vaša pretpostavka. Uzmimo da je to zakon logike, ali možda uopće nije zakon čovječanstva. Možda vi mislite Gospodo da sam ja lud? Dopustite da se ogradim. Slažem se, čovjek je životinja, pretežno stvaralačka, osuđena svjesno težiti prema određenom cilju i baviti se graditeljskim umijećem, naime vječnim i neprekidnim utiranjem puta, pa makar bilo kamo. Ali evo, baš mu se zato možda, ponekad prohtjedne skrenuti u stranu , zato što je osuđen probijati taj put , i osim toga možda zato što mu ponekad ipak padne na pamet , ma koliko uopće bio glup, neposredan djelatnik, da put , očigledno, gotovo uvijek vodi bilo kamo ; i da nije najbitnije kamo vodi , nego da samo vodi i da se uljudno dijete koje ne mari za inženjersku umjetnost , ne prepušta pogubnoj besposlenosti , koja je kao što se zna majka svih poroka. Čovjek voli stvarati i probijati putove, to je neosporno. Ali zašto baš strastveno voli rušenje i haos? "

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #4 poslato: 25. mart 2011, 16:29 »
"Ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koja na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj."

"Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes."

"Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta."

"Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja."

"Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tuđe istine.
U prvom slucaju ti si čovek, a u drugom samo papagaj."

"Oni koji znaju da govore, govore kratko."

"Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao."

 
"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

"Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi."


Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #5 poslato: 02. april 2011, 23:38 »
"Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo.
Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi,ili kako mu drago, taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a on se još nada, pa beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati; tu je presuda, i u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se sastoji užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te. Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i gađajte ga, on će se još uvek nadati; ali pročitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on će poludeti ili zaplakati. Ko kaže da je čovekova priroda kadra izdržati to da ne poludi? Našto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Možda ima gdegod čoveka kome su pročitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuči, a
zatim mu rekli: "Idi, prašta ti se." Eto, takav bi nam čovek možda i mogao ispričati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s čovekom se ne sme tako postupati!"




Idiot

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #6 poslato: 02. april 2011, 23:39 »
" Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji
služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova
namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se,relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je
jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti -uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

- Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje."




Zlocin i kazna

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #7 poslato: 02. april 2011, 23:48 »
„…Lepota je strasna, jeziva stvar! Strasna je jer je niko jos nije dokucio niti ce to ikada moci, zato sto Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke.U lepoti se susrecu dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam ucen covek, brate, ali sam mnogo o ovome razmisljao. Zaista,tajnama nema kraja! Mnogo je u zivotu nepoznanica za covekova nejaka pleca. Resavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnosljiva mi je pomisao da covek plemenitog srca i uzvisenog uma,koji je krenuo u zivot za idealom Madone u srcu, zavrsi u Sodomi. Jos je strasnije sto se covek kome je Sodoma u srcu, ne odrice lako ideala Madone i sto u dubini duse moze da izgara od istinske ceznje za lepotom, kao u doba mladalacke naivnosti. Da, siroko je ljudsko srce, presiroko. Voleo bih da nije tako. Sam djavo zna sta sve to znaci. Ono sto je razumu mrsko i sramotno, cesto je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono sto me uzasava je da lepota nije samo zastrasujuca, vec i puna tajni. Bog i djavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoce da prica samo o sopstvenom bolu. Slusaj,sada cu ti reci sta ono govori…”





Zlocin i kazna

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 17. april 2011, 12:05 »
Zločin i kazna (rus. Преступление и наказание) je roman ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog izdat 1866. godine u časopisu Ruski vesnik. Smatra se jednim od najvećih dela ruske književnosti.

Radnja je smeštena u Sankt Peterburg sredinom šezdesetih godina 19. veka. Glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov, ambiciozni student prava, podstaknut krajnjom bedom i turobnom budućnošću odlučuje da ubije i opljačka Aljonu Ivanovnu, omraženu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Osim šta ubistvom planira da reši sopstvene finansijske i porodične probleme, smatra ga i etički opravdanim jer, po njegovom mišljenju, životi običnih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede ništa spram plemenitih ideala kojima teži; smatra da se on, kao poseban pojedinac (sličan Napoleonu), nalazi iznad moralnih pravila koja obavezuju ostale ljude. Pomno razrađuje plan, ali ipak mu se potkradu greške i privlači sumnju policije; i sam postaje nesiguran u sopstvenim razmišljanjima o zločinu, pa očajava i čezne za iskupljenjem. U psihičkoj krizi kroz koju prolazi pomaže mu prostitutka Sonja Marmeladova, napaćena devojka koja se ponizno i pasivno drži prema zlu i životnim nedaćama, a utehu nalazi u hrišćanstvu.

Fabula

Prvi deo

Mesec jul. Rođa Romanovič Raskoljnikov je siromašni nesvršeni student prava u S. Petersburgu. Na početku romana ga susrećemo kako sa svoje dvadeset i dve godine izbegava gazdaricu jer mesecima nije platio stanarinu. Odlazi kod stare lihvarke Aljone Ivanovne založiti džepni sat, a ona mu daje samo rublju i 15 kopejki jer nije na vreme otkupio prijašni prsten pa je ostao dužan. Raskoljnikov ljutit odlazi. U glavi mu se stvara razbojnički plan.

Kasnije saznajemo (iz njegovih meditacija i sećanja) da je jednom u krčmi čuo razgovor mladića koji se žalio svom drugu na staru lihvarku koja se bogati lukavim otkupom vrednih predmeta od siromašnih ljudi za male novce; pri tom je strašno gruba prema svojoj dobroćudnoj polusestri Lizveti koja radi za nju. Mladić je razvio teoriju kako bi babu valjalo ubiti jer je kao stenica koja pije krv, a strašno je bogata. Raskoljnikovu je taj razgovor bio početak kovanja planova o ubistvu i krađi.

Nakon poseta lihvarki (koji je bio proba jer je osluškivao što i kako ona ključevima otvara) u krčmi je upoznao propalog činovnika Marmeladova koji mu je otvorio dušu tužnom pričom o porodici koju je upropastio zapivši sav svij novac, a ćerka Sonja je postala prostitutka da bi prehranili ostala tri deteta. Raskoljnikov ga otprati kući gde nije bio pet dana, a žena ga poče vući za kosu i tući. Raskoljnikov izvuče i ostavi 50 kopejki i nestane kad je počela vikati i na njega.

U prljavoj sobici sluškinja Nastasja mu donese majčino pismo puno ljubavi koje ga razneži i rastuži. Mati ga je izvestila o teškom životu Dunje, njegove sestre koja je služila u gospodskoj kući a gazda se zaljubio u nju pa ju je hteo iskoristi. Žena mu je to doznala pa je isprva okrivila Dunju, pukla je sramota u selu, no uskoro je saznala istinu pa je ponovo rehabilitovala Dunju. Njih dve su teškom mukom slale sinu novac u grad i polagale su velike nade u njega. Mati mu je pisala i o skoroj Dunjinoj svadbi za dvorskog savetnika Petra Petroviča Lužina. "Pouzdan i imućan, ima doduše 45 godina ali još se može svideti ženama." Raskoljnikov je bio izvan sebe jer su ga dovele pred gotov čin. Nisu ga pitale za mišljenje o čoveku koji je "čini se dobar" i otprema na put za S. Petersburg škrinju "na svoj račun", a majka i Dunja putuju o svom trošku. Raskoljnikov se čudio Dunji i bio ljut na nju. On stalno preispituje sebe, svoje postupke, moral ljudi i vremena.

SAN - umoran je zaspao i sanjao mračan san o kobili koju su pretukli železnim šipkama jer nije mogla trkom povući zapregu. U snu je Raskoljnikov dečak i plačući ručicama udara vlasnika kobile a otac ga odvlači nemoćno. Probudivši se zaklinje se kako on ne može učiniti "ono", ali zatim razmišlja o događaju koji je odredio njegovu sudbinu. U prolazu je čuo razgovor trgovca s Lizvetom da će sutradan u sedam sati navečer doći trgovcu. Shvatio je da će lihvarka tada biti sama i da je to prilika za ubistvo.

U kaputu je zašio traku u kojoj će visiti sekira, nije mogao uzeti sekiru iz kuhinje jer je u njoj bila Nastasja (nepredviđeno) ali imao je sreće kad je zavirio u kućepaziteljevu kućicu gde nije bilo nikoga. Pozvonio je na vrata, no lihvarka je nešto sumnjala pa nije odmah otvorila. Sve to vreme je Raskoljnikov razmišljao o svom ponašanju i još uvek zdravom razumu. Pružio je starici čvrsto svezani smotuljak koji je trebao biti srebrna tabakera. Tri puta ju je udario sekirom po temenu i zatim u sobi iz škrinje natrpao džepove raznim zlatnim predmetima. Odjednom je začuo korake u susednoj sobi, zaprepastio se kad je ugledao Lizavetu i potom ju je ubio. "Strah ga je hvatao sve više i više - osobito nakon tog drugog, sasvim neočekivanog umorstva."


Kad je hteo da pobegne, začuo je korake i zaključao vrata - dvojica su lupala i shvatila da se zbiva nešto neobično. Jedan je krenuo po pomoć, a kad se drugi nakratko izgubio Raskoljnikov se spustio sprat niže i sakrio u stanu kojeg su krečila dva molera, koji su izašli iz stana, pa su vrata bila otvorena. Išunjao se iz stana kada su se dvojica i vratar popeli do livarkinog stana i izašao na ulicu nezapažen. "Znoj je curio s njega, šija mu je bila posve mokra - prolaznici su mislili da je pijan. Vratio je sekiru na mesto sve u bunilu... Komadići i odlomci nekakvih misli rojile su mu se u glavi, ali ni jedne misli nije mogao uloviti, ni na jednoj se nije mogao zadržati, koliko se god trsio.."

Drugi deo

Ležao je vrlo dugo i razne misli su mu se rojile glavom. Sakrio je ukradene stvari u rupi u zidu. Nastasja mu je donela poziv od policije - protrnuo je. No u stanici je saznao da ga je gazdarica tražila jer nije plaćao stanarinu. U stanici se posvadio s poručnikom Iljom Petrovičem. Odahnuo je, ali kad je inspektor Fomić pričao o ubistvu lihvarke - srušio se u nesvest.

U strahu je "blago" skrio u gradu ispod nekog teškog kamena. Čudno se ponašao (ušao kod Razmihina i odmah izašao, buncao je, sanjao da je Ilja istukao gazdaricu), pao je u groznicu, a Razmihin ga je s prijateljem Zosimovim, doktorom požrtvovno negovao. Za to vreme su svi počeli komentarisati ubistvo, u prvi mah su optužili soboslikare!

Dok je bio u krevetu posetio ga je Lužin, a Raskoljnikov je slušajući komentar na pismo njegove majke rekao:"Tornjajte se dovraga!" Još onako slab pobegao je iz sobe i lutao gradom, ušao u neku krčmu i majčinim novcem nagradio neku prostitutku iz čistog hira. Za šankom je drsko izazivao Zamjotova pričajući mu o zločinu i izazovno ga gledajući u oči. Na vrh jezika mu je bilo da prizna. "A što ako sam onda baš ja ubio babu i Lizvetu?!" Neki vrag mu nije dao mira i ušao je u kuću i sobu gde se zbilo ubistvo, provocirao je radnike koji su uređivali stan. "Pod je opran, hoće li ga ofarbati?! Nema krvi?!" Oterali su ga.

Na ulici je čuo graju i približio se - zaprega s konjima je pregazila pijanog Marmeladova. Raskoljnikov se zauzeo za nastradalog i pomogao da ga odnesu u kuću. Žena Katarina Ivanova bila je izvan sebe. Pop ga je ispovedio okrvavljenog. Dirljiv prizor kada žena pomaže mužu, a pop moli da mu oprosti. "Ma ta je pijanica popila sve što je imala... upropastio mi je život! Hvala Bogu što umire. Biće manje štete!" Govoreći to, ona je davala sve od sebe da mu olakša poslednje trenutke, da mu pomogne. Na vratima se pojavila Sonja i Marmeladovu su zasuzile oči. Raskoljnikov je zadivljen Sonjinom mršavom figurom s predivnim plavim očima. Dao je Katarini sve rublje što je imao i rekao da ona snosi troškove sprovoda. Kad je odlazio mala sestrica je dotrčala i rekla da Sonja pita za adresu.

Vrativši se kući dočekale su ga majka i sestra vrištavši od uzbuđenja. "Ali on stajaše kao mrtav... nije ni ruke podigao da ih zagrli - nije mogao." Srušio se u nesvest. Razmihin ih je smirivao, uveravao da mu nije ništa.

Treći deo

Razmihin je nagovorio Dunju i majku da odu kući, da će se on pobrinuti za Raskoljnikova. Raskoljnikov je samo uspio reći da je Lužin podlac i da se on protivi venčanju. "Ili on ili ja!" Razmihin ih je pratio do stana umirujući ih. Bio je pijan jer se upravo vratio s tervenke, ali se na prvi pogled zaljubio u visoku, ponosnu i naočit Dunju. Obećao je da će doći sa Zosimovim i održao obećanje.

Lužin im je poslao pismo i dogovorio sastanak s Dunjom i majkom pod uslovom da Raskoljnikov ne bude tamo. Dunja i mati su se tome usprotivile. Sutradan se Raskoljnikov našao s njima, ali je razgovor svejedno zapinjao, mati nije mogla prepoznati sina, on se suprotstavljao sestrinoj svadbi, Dunja je o tome želela odlučiti sama .... Tada u sobu uleti Sonja da pozove Raskoljnikova na pogreb - svi se zbune, a Raskoljnikov se rastrči oko nje upoznavši ju sa svima, majci je sve to bilo sumnjivo.

Raskoljnikov je Razmihin otkrio da je i on zalagao neke predmete kod stare lihvarke i Razmihin ga je uputio k prijatelju Porfiriju Petroviču, inspektoru. Porfirij se pokazao lukavac i šalama i pitanjima je provocirao Raskoljnikova. Samo su još njega i čekali, jer su na zamotuljcima kod starice našli napisano i njegovo ime, raspitivao se io smrti Marmeladova. Zatim se inspektor interesirao o članku Raskoljnikova izašlom u "periodičnoj reči" u kojem je Raskoljnikov izložio misao o običnim i neobičnim ljudima koji vuku svet pa im se može oprostiti čak i zločin ako to znači napredak čovečanstva. Porfirij je to povezao s psihičkim stanjem zločinca u trenutku zločina (Raskoljnikovu se činilo da mu je Porfirij namignuo). Na kraju ga je čak pitao je li vidio molere one noći - Raskoljnikov se nije dao prevariti, a Razmihin se razbesneo na Porfirija.

Raskoljnikov stalno razmišlja i preispituje svoj čin. "Vrlo važno za babuskaru!" - Mislio je uzrujano i palhovito. Možda sam tu i pogrešio, ali nije sad to važno. To je bila tek bolest ... hteo sam što pre preskočiti granicu .. nisam ubio čoveka nego načelo! Načelo sam zaista ubio, ali nisam prekoračio granicu, nisam, ostao sam na ovoj strani .. Majka, sestra, koliko sam ih volio! Zašto ih sada mrzim, ne trpim ih u svojoj blizini .... Grliti je i misliti: kad bi ona znala ... pa da joj kažem?! O kako sad mrzim tu babuskaru! Mislim da bih je i po drugi put ubio kad bi oživela! Sirota Lizaveta! Zašto se ona morala tamo zateći? Čudno je ipak zašto na nju i ne mislim, baš kao da je nisam ni ubio! Lisaveta! Sonja! Sirotice moje krotkih očiju .... Mile moje! "

- Ovaj je komentar najbitnija odrednica romana, obrazloženje njegova postupka i pojava unutrašnjeg monologa inače kategorije modernog romana.

Zaspao je u bunilu, sanjao da udara babu sekirom, a celo je predsoblje puno ljudi. Kad se probudio kraj kreveta je sedio Svidrigajlov.

Četvrti deo

Svidrigajlov je muž pokojne Marfe Petrovne koji je pokušao napastvovati Dunju kad je radila za njega. Raskoljnikov ga je hteo oterati, ali mu je ovaj ponudio 10000 rubalja za Dunječku bez ikakvih protuusluga. Raskoljnikov je bio izvan sebe, a Svidrigajlov neobično hladan i miran. Otkrio je da je Marfa oporučno ostavila Dunji 3000 rubalja i nek se ne udaje za Lužina jer je nitkov! Na izlazu ga je video Razmihin.

U svratištu majke i Dunje sastaju se Lužin, Razmihin i Raskoljnikov. Lužin je u žučnoj raspravi napao Raskoljnikova i pozvao se na svoju velikodušnost prema "ozloglašenoj" devojci i siromašnoj majci koje je hteo spasiti od neimaštine. Dunja je pobesnela i zajedno s bratom oterala iznenađenog Lužina. Lužin je čak zatražio da mu vrate troškove puta.

Raskoljnikov se odmah zatim oprašta od majke i sestre i taj oproštaj izgleda konačan. Razmihin ga je pokušao da zaustavlja, ali Raskoljnikov ga je nemo gledao, pogled mu je prodirao u dušu. Odjednom se Razmihin lecne.. Nešto čudnovato kao da je prostrujalo između njih.... Nekakva misao proleti kao kakav nagoveštaj, nešto užasno ružno, što su obojica shvatila. Razmihin probledi kao krpa. "Razumeš li sad? - upita Raskoljnikov a lice mu se iskrivi od bola. Vrati se k njima i čuvaj ih uvek!" Iznenada se okrene i ode.

Od te večeri Razmihin im je postao sin i brat.

Raskoljnikov je pošao Sonji koja se oduševila kad ga je videla. On ju je ispitivao o njezinu životu, bio je ganut njenim izgledom, sudbinom i žrtvovanjem za dobrobit svoje porodice, pitao ju je veruje li u Boga i kako on može dopustiti takvu bedu, naterao ju je da mu čita Bibliju - uskrsnuće Lazarovo, čitavo vreme osećajući kako mu se vraća želja za životom, smisao kako se nešto budi u njemu. Rekao joj je da je danas prekidao sa sestrom i majkom. "Sad imam samo tebe. Hajdemo zajedno... Oboje smo prokleti, pa ćemo dalje zajedno!" Ako sutra opet dođe reći će joj ko je ubio Lizavetu - bila je zaprepaštena.

Raskoljnikov je pošao Porfiriju koji mu je natuknuo da ga želi ispitati. Porfirij ga je u šaljivom tonu doveo do ludila i Raskoljnikov je zavikao da to ne dopušta. "Uhapsite me ako želite, ali nemojte se poigravati sa mnom. Porfirij je znao da je Raskoljnikov odlazio babi, da je pitao za krv. Porfirij mu je obećao iznenađenje, ali u jednom trenutku uđe Nikolaj, soboslikar s priznanjem da je on ubojica, a Porfirij se zbunio. Raskoljnikov je došao sebi i uzvratio mu:"Nećete mi pokazati ono naše malo iznenađenje?!"

U stanu, u trenutku kad je hteo izići otvorila su se vrata i pojavio se čovek koji mu je na ulici šapnuo da je ubojica. "kao da je iznikao iz zemlje" Raskoljnikov se sledio. No ovaj mu se stane izvinjavati što ga je krivo optužio i prokazao Profiriju jer je vidio Raskoljnikova onu večer kad je zavitlavao stanare i pazikuću, a on je obrtnik - krznar, iz iste veže i nije hteo da Raskoljnikov prođe nekažnjeno. (On je bio to iznenađenje o kojem je Porfirij pričao, stajao je iza vrata i čuo razgovor, no kad se Nikolaj pojavio, pokajao se i došao u stan ispričati se.) "Oprostite mi zbog klevete i zloće." Raskoljnikov je izašao iz sobe bodriji nego ikad. "Sad ćemo se još ogledati." reče smešeći se pakosno.

Peti deo

Lužin se nije predao i u glavi je smišljao osvetu. Živeo je u sobi sa studentom Lebezjatnikovom (koji je imao moderna načela - život u komuni, žena može varati muškarca jer mu nije rob....) i poslao ga po Sonju kojoj je velikodušno dao 10 rubalja praveći se dušebrižnik, ali joj je skrivečki gurnuo u džep presavenih 100 rublji kaneći je optužiti pred svima da mu je Sonja ukrala novac da bi okaljao nju i Raskoljnikova pred Dunjinim i majčinim očima i vratio izgubljeno poverenje. Srećom je na daći (obredu u čast pokojnika) pred raskalašenom gomilom koja uopće nije došla da oplaka Marmeladova nego najesti se, Lebezjatnikov osupnut Lužinovim postupkom izrekao pravu istinu, ne znajući ni sam Lužinove porive. Sve to nije sprečilo Sonjinu maćehu Katarinu Ivanovu da se počupa s gazdaricom Nemicom koja se pravila dama i smešno govorila ruski. Raskoljnikov je odlučio Sonji priznati zločin. Dok joj je s mukom govorio, onako nemoćna podsetila ga je na Lisavetu. Užasnuto je uzdahnula:"Bože!" Odmah ga je potom uhvatila za ruke, obesila mu se oko vrata. "Onda nećeš me ostaviti Sonja? - reče on gledajući je gotovo u nekoj nadi. -Neću, neću, nikad i nigde!, uzviknu Sonja. -Svuda ću za tobom, kud ti tud i ja! O Bože! O jadne li mene! I zašto, zašto te pre nisam upoznala!"

Raskoljnikov se lomio u sebi zašto joj je rekao jer ona nije mogla shvatiti motiv zločina, a on se nije kajao - to nije mogla razumjeti. "Nisam ubio zbog toga da pomognem majci - koješta! Nisam ubio ni zbog toga da se domognem sredstava i vlasti pa da postanem dobrotvor čovečanstva. Jednostavno sam ubio, zbog sebe sam ubio, samo zbog sebe! Nešto sam drugo morao shvatiti, morao sam doznati jesam li gnjida kao svi ili sam čovek? Hoću da li mogu preskočiti zapreku ili neću. Jesam li puzav stvor ili imam PRAVO." Sonja mu nije povlađivala i upitao ju je šta da radi. Sevnula je očima i odgovorila neka pođe do raskrižja. "Stani i pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrvnio, a onda se pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, na sav glas:"Ubio sam!" Pa će ti Bog opet vratiti život. Hoćeš li?"

Znao je da ona misli na robilu, da prihvati kaznu. Dala mu je drveni križić da ga obesi oko vrata. Raskoljnikov je u sebi odlučio.

Katarina Ivanova je imala histeričan napad, odvukla je dečicu na cestu, jer ju je gazdarica isterala iz stana, i pevala, terala ih da plešu i prosila novac, otišla je čak do nekog generala. Umrla je u hropcu na cesti okružena znatiželjnom gomilom. Raskoljnikovu je prišao Svidrigajlov obavestivši ga da je preuzeo brigu o mališanima i Sonji i da će tako utrošiti onih 10000 rubalja namenjenih Dunji. Na Raskoljnikovo zaprepaštenje izrekao mu je iste reči koje je Raskoljnikov izrekao Sonji. I Svidrigajlov mu je priznao da stanuje stan do Sonje i da je prisluškivao njihov razgovor. "Pa rekao sam vam da ćemo se nas dvojica još zbližiti!" Sad ga je imao u šaci.

Šesti deo

"Za Raskoljnikova su počeli čudni dani: kao da ga je odjednom obavila magla i zatočila u bezizlaznu, mučnu osamljenost. Kad se posle, već mnogo kasnije prisećao tih dana, poimao je da mu se svest gdekad mutila i da je tako bilo, uz stanovite prekide, sve do konačne katastrofe. Na mahove ga obuzimao bolestan i mučan nemir što je prelazio čak u paničan strah." Najviše ga je mučio Svidrigajlov.

S Razmihinom se oprostio i ponovio mu da ga Dunja voli i neka mu čuva majku i sestru, a Razmihin mu je uzvratio da mu je sada sve jasno, da zna da je Raskoljnikov nevin jer mu je Porfirije sve razjasnio. Raskoljnikov je u nedoumici - što Porfirij sprema? I zaista, inspektor mu je sam došao na vrata. Ispočetka je hinio da mu se došao ispričati zbog neugodnosti što mu je zadao, ali je onda na svoj stari lukavi način počeo rekonstruirati zločin i psihološki portret počinioca. Nikolaj pripada ruskoj sekti RASKOLNIKA koji su rado prihvaćali na sebe patnju. "Ne, dragi moj Rodione Romanoviču nije Nikolaj ništa kriv! Posredi je fantastično, mračno nedelo, suvremeno, slučaj našeg doba kad se smutilo ljudsko srce ... ubio je, a sam sebe smatra za poštena čoveka, ljude prezire, ponaša se kao kakav anđeo, ne dragoviću moj, nije Nikolaj ništa kriv!" Raskoljnikov je samo zadrhtao kao da ga je nešto preseklo. "Pa ko je onda ubio?" ne odoli da ne upita jedva dišući. "Kako ko je ubio? - ponovi baš kao da ne veruje svojim ušima - Pa vi ste ih ubili Rodione Romanoviču! Vi ste ih ubili... doda gotovo šaptom, duboko uverenim glasom."

Raskoljnikovu su se oduzele noge. Pokušao se pobuniti ali ga je ovaj pročitao. Predložio mu je da se sam prijavi pa će mu smanjiti kaznu i život je pred njim. "Smanjit će mi kaznu... nasmejao se." Porfirij mu je dao rok od par dana i obećao da ga do tada neće prijaviti.

Raskoljnikov je pohitao do Svidrigajlova. Našao ga je u nekom bednom svratištu, a ovaj je pak bio raspoložen i pričao mu o dogodovštinama iz života (zavođenje siromašnih maloletnih devojaka, o svojoj mani - neutaživoj gladi za ženama), pokazao se u svetlu razuzdanog i perverznog čoveka. Raskoljnikov mu je zapretio da će bude li dirao Dunju, ga ubiti. Svidrigajlov ga se jedva otarasio i pošao na ugovoreni sastanak s Dunjom. Prethodno joj je napisao pismo u kojem joj je natuknuo o bratovom zločinu. Ona je usplahireno došla na mesto sastanka, a on ju je, kujući u glavi plan, namamio u dobro izolirani stan zaključavši za njom vrata. Znao je da je sudbina njene porodice u njegovim rukama - ponudio joj je da će čuvati tajnu, a za uzvrat će joj biti "rob" do kraja života. Dunja je istrgla i izvadila pištolj, pucala je samo jednom, ali ga je samo okrznula. On joj se polako približio i rekao neka pokuša još jednom, no ona je bacila oružje, a on ju je zagrlio. Dunja ga je zamolila da ju pusti.

"Ne voliš me dakle? - tiho priupita.

Ne.

I ne bi mogla? Nikad?

Nikad. - šapne Dunja. Svidrigajlov slomljeno spusti ruke, pustivši ju da izađe."

Svidrigajlov se oprostio od Sonje, ostavivši njoj i Dunji puno novaca. Ušao je u neko svratište i pokušao zaspati. ali san mu nije dolazio. Naposletku je izašao i spustio se do Male Neve blizu vatrogasnog tornja. Stražar ga je mucajući hteo poterati, ali Svidrigajlov uzme pištolj i napne ga. "Ovde vam nema mesta.

E, pa brate moj, svejedno. Mesto je dobro i ako te budu što pitali, reci im da sam otputovao u Ameriku." I ubije se.

Raskoljnikov se oprostio od majke, ne rekavši joj ništa, zatim od sestre kojoj je bilo teško, ali oprostila mu je u svojoj ljubavi i zagrlila ga. Pobegao je od Dunje i učinio na ulici kako mu je Sonja rekla: kleknuo je nasred trga, poklonio se i poljubio prljavu zemlju, sav prožet nasladom i srećom. Ljudi su se smijali misleći da je pijan. Malo dalje od njega stajala je Sonja, i tada je shvatio da će ostati s njim do kraja.

Ušao je u policijsku stanicu i naletio na Ilju Petroviča, koji ga je ugodno primio, nije mogao priznati zločin i izašao je van. No, tada je ugledao Sonju na čijem licu je ugledao slabašan smešak. Vratio se i rekao: "Ja sam onda ubio sekirom onu staru činovničku udovicu i njezinu sestru Lizavetu." I Petrovič zine. Sjatiše se ljudi sa svih strana.

Epilog

Zbog olakotnih okolnosti (sam je priznao zločin za koji je drugi već okrivljen, nije kažnjavan, potpomagao je studenta bolesnog od tuberkuloze, pokopao siromašnog Marmeladova) dobio je samo osam godina Sibira. Porfirij je održao obećanje. Majka mu je oboljela i umrla verovatno znajući za strašnu istinu, Dunja se udala za Razmihina, a Sonja je pošla u Sibir s njim. Raskoljnikov je šutke radio i svi su ga kažnjenici mrzili. Teško se razbolio i Sonja je pismom javila Dunji da leži u zatvorskoj bolnici. No nije se razbolio od teškog rada i posne hrane - razbolio se od povređenog ponosa. Stidio se što je on, Raskoljnikov, propao tako glupo i slepo, što se mora poniziti i pokoriti pred besmislom. "Kad bi mu bar sudbina poslala kajanje... Ali, nije se kajao zbog svog zločina.... Eto što je jedino on držao za svoj zločin: samo to što nije uspio i što je sam priznao svoju krivnju."

Nije shvaćao kako su svi kažnjenici zavoleli Sonju (posredovala je u slanju pisama i posetama kažnjenika), svima se osmehivala. Za bolesti je opet u bunilu sanjao o propasti sveta i nekolicini odabranih koji su preživeli. Bolno se prisećao tog sna. Jednom je ugledao Sonju kod bolničkog ulaza "kao da ga je nešto ujelo za srce", brzo se odmakao od prozora. Sonja se razbolela i neko vreme nije dolazila. Raskoljnikov se uznemirio i stalno raspitivao za nju. Poslala mu je pismo pisano olovkom - srce mu je tako snažno tuklo dok je čitao, nešto se u njemu prelomilo.

Sedeo je pokraj reke, ona je sela do njega, stražar ih nije gledao. "Nije ni sam znao kako se to dogodilo, ali najednom kao da ga je nešto zgrabilo i bacilo do njenih nogu. Plakao je i grlio joj koljena. Ona se u prvi mah strašno prepala i probledela kao krpa. Skočila je s mesta i zagledala se u nju drščući. Ali, začas u isti tren, sve pojmi. U očima joj zasja beskrajna sreća. Pojmila je i više nije sumnjala da je on voli, da je napokon došao taj čas... Uskrisila ih je ljubav, srce jednog mrsilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugog."

Nikad do tada nije u ruke uzeo jevanđelje što mu je Sonja dala (nikad ga nije davila verom), ali ga je sad otvorio. Sedam godina im se činilo kao sedam dana. Bili su sretni.

"Raskoljnikov nije znao da nije dobio život na dar, nego da će ga još i te kako skupo stajati, da će platiti za njegovim velikim pothvatom u budućnosti...

- ali to je već nova pripovest."

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 18. april 2011, 16:04 »


Braća Karamazovi (rus. Братья Карамазовы) je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879-1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ (rus. Русскій Вѣстникъ) sve do novembra 1880. godine.

Knjiga Braća Karamazovi je strastveni filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objavljivanja, knjiga je priznata širom sveta. Mislioci poput Sigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Ludviga Vitgenštajna, Martina Hajdegera i pape Benedikta XVI su smatrali ovo delo kao vrhunsko dostignuće u književnosti.

Prvi tok radnje

Prvi tok radnje u romanu Braća Karamazovi može se pokriti pojmom „karamazovština“. To je specifična piščeva vizija dvostrukosti ljudske ličnosti, čovekove podvojenosti na svesni i podsvesni deo bića. Pojam karamazovštine je, ustvari, pojam podvojene ličnosti, prisutan kod svih likova u romanu. Tragičnost čovekovog bića potiče od ljudske nemoći da prevlada stihijni, nagonski deo svoje prirode. Ova podvojenost u osnovi je i stalnih, naizgled i nemotivisanih sukoba među ljudima. Na toj osnovi je Dostojevski u ovom romanu izgradio čitav sistem konfliktnih linija koje mogu imati svoje čiste tokove, ali se i međusobno seći. Kad je u stanju visoke afektivnosti, u starom Karamazovu se budi intenzivno osećanje očinstva. On je tada raznežen otac, suzno bolećiv prema svojoj deci, čijeg se detinjstva i ne seća. Ali to je trenutno; trajna je njegova mržnja prema sinovima u kojima vidi samo suparnike u svojim nepriličnim ljubavima. Slične unutrašnje konstitucije su i njegovi sinovi Ivan i Dmitrij, kao i vanbračni sin, Smerdjakov. No, „karamazovština“ je šireg značenja, nije dakle specifičnost jedne genetički opterećene porodice. Tragična dvostrukost je u prirodi obe Dmitrijeve ljubavi, i Katarine Ivanovne i Grušenjke, ali i u prirodi niza sporednih likova. Sukobi između Dmitrija i oca, Ivana i oca, Katarine i Dmitrija, Dmitrija i Ivana, Katarine i Griše, a svaki od ovih sukoba je čitava priča za sebe, motivisani su isključivo mnogostrukom podvojenošću u prirodi ovih junaka. "Karamazovština" je povukla sve likove. Svako od njih nosi svoj krst i svoju nesreću. Ivan je otišao u ludilo, Mitja je nevin osuđen, stari Karamazov je ubijen, Smerdjakov je izvršio samoubistvo, a Aljošina nesreća je, ustvari, to što je ostao svedok tragedije koja je zadesila njegovu porodicu. Veoma važna činjenica kod tumačenja pojma "karamazovštine" jeste nedostatak majke. Upravo se zbog tog nedostatka, koji se osećao, "karamazovština" toliko i razvila. Ali, da su Mitja, Ivan, Aljoša i Smerdjakov odrasli uz majku, onda to ne bi bili Karamazovi.

Drugi tok radnje

Druga priča, najobimnija po prostoru koji zauzima u romanu, jeste psihološko-kriminalistička. Nju čini priča o ubistvu starog Karamazova, istraga o počinjenom zločinu i suđenje Dmitriju Karamazovu, koga je sud proglasio oceubicom i osudio na progonstvo u Sibir (to je jedna od najstrašnijih kazni u Rusiji). Ova radnja je vođena tako da ima sve osobine pravih kriminalističkih romana sa složenim zapletom, ali bez klasičnog epiloga prema kome pravda mora da trijumfuje. Naime, sud je, i pored pažljive istrage, ipak osudio nedužnog Dmitrija. Dostojevski je sa velikom inventivnošću gradio složene karamazovske odnose i intrige učinivši na taj način i sud nemoćnim pred zagonetnošću ljudske prirode. Tako se sa kriminalističke priče prelazi u oblast psihoanalize, što je i uticalo da roman uvrstimo u žanr psihološkog romana. Time je već ostvareno preplitanje dva tematska sloja romana. U ovom delu romana, Dostojevski kritikuje nove, savremene sudove koje je smatrao lošijim od starih. Njegova kritika se ogleda u osudi nevinog čoveka na najstrožiju kaznu, izgnanstvo u Sibir. Mitja Karamazov jeste imao motiv, šansu i sredstvo, ali nije počinio zločin. Ovaj sloj romana se završava donošenjem presude nevinom čoveku, međutim šta se dalje desilo, ne znamo. Pisac je na nama ostavio da razmišljamo da li je Mitja postupio kao Raskoljnikov i otišao u Sibir ili je pobegao u Ameriku.

Treći tok radnje

Treći tok romana je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj su osnovi dva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste specifični socijalizam Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom Inkvizitoru, dok je drugo sadržano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova.

Ivan Karamazov je najkompleksnija ličnost romana. Njega ne možemo svesti na jednostavnu osnovu kao Aljošu i Mitju. On je jedini lik u delu koga možemo nazvati filozofom i misliocem u pravom smislu te reči, jer jedini poseduje toliku inteligenciju i zrelost da se može upustiti u filozofske teme i rasprave. Naspram filozofije starca Zosime stoji filozofija Ivana Karamazova. Ove dve filozofije se paralelno razvijaju, u istoj ravni i za obe možemo reći da su u pravu. Ivan Karamazov, iako na prvi utisak, nije ateista. On veruje u Boga, samo ne prihvata svet kakav je stvorio i smatra da je „ulaznica“ u taj svet preskupa. Po Ivanu, ljudi čine dobre stvari iz straha od kazne koja im sledi i da svaki čovek nosi masku pred ostalim svetom. Smatra da čoveka trebamo voleti sve dok ne skine tu masku i otkrije nam svoje pravo lice. Tačnije, Ivan smatra da je ljubav kratkotrajna i da treba voleti u određenom momentu ili određeno vreme. Sa druge strane, starac Zosima smatra da čovek treba voleti ceo život, a ne samo jednan momenat. Starac Zosima veruje u ljubav, kao čovekovo najjače oružje i u ljudsku dobrotu.

 „Ljubav je učiteljica, ali je treba umeti steći, jer se ona teško stiče, skupo se plaća, dugim radom i na dugi rok, jer treba voleti ne u jednom slučajnom trenutku, već ceo život.“

Starac Zosima takođe ukazuje na veliki značaj detinjstva za čoveka, što uočavamo u tome da roman počinje i završava sa detinjstvom. Na početku romana imamo opis detinjsta Mitje, Ivana i Aljoše, a na kraju dela imamo opet decu i tragičnu sudbinu malog Iljuše.

Četvrti tok radnje

Četvrti, relativno nezavisan tok romana je melodramsko-humanistički. On je sadržan u priči o sudbini porodice kapetana Snjegirjova. Ova priča daje romanu vidniju socijalnu obojenost. Ovaj sloj romana, odnosno priču o porodici Snjegirjov možemo povezati sa pričom o porodici Marmeladov u romanu Zločin i kazna. Snjegirjovi su siromašna porodica koja je materijalno siromašna, ali ne i duhovno, za razliku od Karamazovih. Kroz ovu priču Dostojevski je provukao motiv „malog čoveka“, koji je obrađivao kroz celo stvaralaštvo. Snjegirjovi su samo simbol nesrećnog položaja ruskog siromaha u tadašnjem društvu. Dostojevski ih više obrađuje na psihološkom, nego na socijalnom planu. Ne opisuje toliko njihov sam materijalni položaj koliko pokazuje njihov strah od goreg i patnju. Kapetan „guta knedlu“ zbog Mitjine uvrede i prelazi preko toga, jer je svestan da protiv imućnog čoveka kakav je bio Mitja Karamazov, nema šanse. Za njega je sve uvreda, pa čak i želja Katarine Ivanovne i Aljoše da pomognu. Kapetanu ne treba milostinja, jer time on ispada nesposoban da brine o porodici.

Kreirajući lik malog Iljuše, Dostojevski je pokazao koliki se bol i mržnja mogu stvoriti u tako malenom i neiživljenom biću kakav je bio Iljuša. Dete je shavtilo položaj oca i stao je u njegovu odbranu, bez trunke straha i stida. Pisac je pokazao kako nekad mala stvorenja mogu biti veliki ljudi. Ovim je Dostojevski i potvrdio reči starca Zosime Teško onome ko uvredi decu.

Karamazovski tipovi i njihovi antipodi

Pod „karamazovskim“ tipom čoveka podrazumeva se ona vrsta ljudi koji su, pod teretom mračnih nagona u sebi, skloni zločinima. Podsticaji ovakvom ponašanju sadržani su u samoj ljudskoj prirodi, u njenoj nesavršenosti, mada i određene traumatske ozlede psihološke prirode, osobito ako su doživljene u ranom detinjstvu, mogu imati snagu motivacije. Tako se u čoveku mračni nagoni njegove prirode mogu javiti u različitim vidovima: kao patološko sladostrašće i animalna pomama za čulnim uživanjima, kao pritajena mržnja, kao nagon za uništenjem i samouništenjem, kao skriveno zlo, zatim strah, pa osećanje greha i krivice itd. U ovom romanu takvi nagoni određuju postupke starog Karamazova i njegovih sinova Dmitrija, Ivana i Smerdjakova, zatim Katarine Ivanovne i Gruše, i čitavog niza sporednih likova romana. Sve su to karamazovci, bez obzira što nisu svi iz porodice Karamazovih.

Da pojam karamazovštine ima šire značenje i da pisac njime iskazuje i svoju sumornu viziju čovekove prirode, ukazuje ne samo određeno ponašanje negativnih junaka romana nego i eksplicitna razmatranja o karamazovštini i karamazovcima. Na primer, kada Ivan razgovara sa Aljošom o tome zašto čoveku ne treba dati slobodu, on uz izraz „surovi ljudi“ - kao opštu oznaku za čoveka, dodaje još tri negativne odredbe: strasni, krvožedni, karamazovci. Izraz „karamazovci“ ovde nije sinonim za „strasni i krvožedni“, nego je u sistemu gradacije nešto što je, u negativnom smislu, jače od prethodne dve odredbe. Prema tome, izraz „karamazovski“ stoji kao oznaka neke vrste nedovoljnosti, poremećenosti čovekove prirode.

U Ivanovoj paraboli o Velikom Inkvizitoru ima jedno mesto koje je u misaonoj vezi sa pojmom karamazovštine. U ovoj priči javljaju se, licem u lice, Veliki Inkivzitor i Isus Hristos, pa Inkvizitor kaže Hristosu sledeće:

 „... Kunem ti se, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si ti to o njemu mislio!... Čovek je slab i nizak.“
I Dmitrij Karamazov koji je tipičan karamazovac slično misli:

 „širok je čovek, treba ga suziti.“

Tako se Ivan i Dmitrij približavaju u gledištima. Mržnja a ne ljubav, nesklad a ne harmonija, niske pobude a ne altruizam – to su prirodnija stanja čoveka karamazovskog tipa.

Najmračnijeg čoveka karamazovskog tipa, Dostojevski je otelotvorio u Fjodoru Karamazovu. U ovom animalnom čudovištu sasvim su utrnuli i roditeljski nagon i osećanje čovečnosti. U njemu je veoma jak nagon destrukcije i autodestrukcije koji se manifestuje kao divlja požuda za skandalima, iako mu oni donose čak i fizički bol. Tumačeći ovu crtu karamazovljeve prirode, Dostojevski kaže kako su se dešavali neki „viši slučajevi, vrlo fini i zapleteni, kada Fjodor Pavlovič sam ne bi bio kadar objasniti onu neobičnu potrebu pouzdanog i bliskog čoveka“, baš u trenucima kad bi smišljajući skandale, izazvao ljude da budu prema njemu surovi i da ga tuku. Ali tada bi, uz fizički bol, „osetio nekakav duhovni strah i moralni potres, koji se, takoreći, skoro fizički odražavao u njegovoj duši“. Čim se nađe u društvu, među sinovima, među poslovnim saradnicima, u manastiru među monasima, Karamazov oseti kako ga iz dubine njegovog mračnog bića neka nejasna sila podstiče da, praveći skandale, izaziva sredinu protiv sebe i time sebi nanosi bol.

Uz nagon destrukcije i autodestrukcije u Karamazovu su primetne još dve skoro patološke crte: sladostrasnost i bezobzirnost. Njegove ženidbe imaju skoro isključivo animalne karakteristike, a tako se odnosio i prema svojim ženama. On se, na primer, jedva sećao svoje druge žene, Ivanove i Aljošine majke; čak je potpuno zaboravio gde je ona sahranjena. Kako je zaboravljao svoje žene, tako je zaboravljao i roditeljsku pažnju i decu koju je izrodio sa tim ženama. A kad su se njegovi sinovi, sad već zreli ljudi, obreli ponovo u njegovoj sredini, on je u njima video samo suparnike u svojim neprili-čnim ljubavima. Meru patološke sladostrasnosti Fjodora Karamazova najpotpunije određuje njegov odnos prema idiotkinji Lizaveti sa kojom je dobio vanbračnog sina Smerdjakova.

Najstariji sin Fjodorov, Dmitrij Karamazov, predstavnik je osobenog vida karamazov-štine, i kao takav veoma je značajan za poruku romana. Dmitrij je, kao i otac, sladostrasnik, ali njegovo sladostrašće nema karakteristike animalnosti, niti je zlo kao skrivena sila u njegovom biću apsolutno dominantno. Dvostrukost Dmitrijeve prirode je u tome što je on sposoban i za zločin i za velikodušnost. U njemu su podjednako izrazite sile i dobra i zla. On je tip čoveka u kome su podjednako snažne i ljubav i mržnja. Uza sve to, Mitja je izrazito impulsivna priroda. U njemu se svaka od ovih crta ove njegove prirode ispoljava veoma eruptivno, mada ima i stanja lucidne smirenosti. Zato je Dmitrij često i strog i objektivan samoanalitičar.

Poruka romana

Poruka romana Braća Karamazovi je najsporniji elemenat u složenoj strukturi ovog neobičnog dela. O toj strani romana su, za jedno stoleće njegovog umetničkog života, izrečeni najrazličitiji sudovi. Hrišćanski orijentisani mislioci i kritičari imali su dva sasvim oprečna stava prema Dostojevskom i njegovom romanu Braća Karamazovi. Jedni su veličali Dostojevskog kao hrišćanskog mislioca, drugi su ga proglašavali protivnikom hristovog učenja i ateistom. I progresivno orijentisani mislioci i kritičari se razlikuju u tumačenju ovog romana Dostojevskog. Tako je, na primer, istaknuti austrijski književnik i filozof Štefan Cvajg rekao da to „davno nije više literatura, već kao neki tajanstveni počeci, proročka predskazivanja i proročanstva jednog mita o novom čoveku“. Međutim, naš filozof smatra da je poruka ovog romana „potpuno i bespogovorno sumorna“.

Ovolike razlike u oceni poruke romana Braća Karamazovi potiču isključivo od njegove stvarne antonimičnosti. Naime, roman je sa filozofskog gledišta rađen na principu teze i antiteze i to tako da su obe teze razvijene sa toliko argumentacije da i jedna i druga strana mogu biti u pravu. U romanu postoje dve filozofije: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. I jedna i druga se razvijaju u takozvanoj istoj ravni. Sem toga, obe filozofije imaju podjednak broj slabih mesta.

Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri u Boga i Hristovo učenje. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, čovek može da u crkvi – državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje u romanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističan način. Očekivalo se da telo svetog starca posle njegove smrti neće zaudarati. Međutim, desilo se obrnuto. Kao i svaki živi organizam kada prestanu njegove vitalne funkcije, tako je i telo starog monaha počelo da se raspada. To se uzima kao znak koji dovodi u pitanje celokupnu Zosiminu filozofiju. Drugi negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jeste umetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teističke hrišćanske filozofije – Zosime i Aljoše. Opšte je mišljenje većine kritičara da pozitivni likovi u ovom romanu nisu uspeli, da Aljoša i Zosima nemaju ni trunke životne uverljivosti. Iz toga se, po pravilu, izvodi zaključak da pisac ne stoji iza tih svojih junaka, te da u onome što oni kazuju i ne treba tražiti poruku romana. Sem toga, činjenica da je Dostojevski stvarno zamislio i treću knjigu romana „Braća Karamazovi“, u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, kao da daje pravo onim kritičarima koji u Zosiminoj filozofiji na traže stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.

Nasuprot religioznoj filozofiji monaha Zosime stoji ateistička filozofija revolucionara Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekove mogućnosti.

 „Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici-sreću dobro nahranjenog stada.“

Druga slabost hrišćanske filozofije je u učenju o patnji, u kome Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek oslobodi nje. Ako Bog ne ukida patnju, onda znači da ni on ne želi „da se promeni tok sveta“. Na taj način dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov slobode čovekove, put ka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ljudskoj sreći. Ako je čovek slab i zbog svoje prirode ne može da se, slobodan, približi Hristu, onda treba njegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tom slučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista; čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlike između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.

Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova i Inkvizitorova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima je najmnogoznačniji svakako Dmitrij Karamazov. On je prividno, u odnosu na dve pomenute filozofije, neutralan lik. Ali pošto u hijerarhiji književnih likova u romanu zauzima dominantno mesto, većina kritičara smatra da je poruka romana baš u onome što on kao slika ljudske prirode jeste. U romanu „Dmitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz koga prividno i neusiljeno proističe određena književna radnja. Dmitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako sposoban i za zločin i za velikodušnost. Zamišljen kao priprost, ali i izrazito strasna priroda, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak“. Što nije postao zločinac, to je samo što kao ubica ne bi mogao da dobije ovakvo mesto u poruci romana.

Taj isti (metodološki) razlog primorao je Dostojevskog da Dmitriju ne dozvoli da se „očisti kroz patnju“, iako je Dmitrije često pomišljao, svejedno što nije počinio zločin, kako bi se eventualnim stradanjem očistio od nekakvog zla u sbei. Očišćenje kroz patnju, prema hrišćanskoj etici, obaveza je svakog čoveka, pošto se na svet dolazi sa grehom i krivicom. Međutim, iako je u početku prihvatio presudu o progonstvu u Sibir, Dmitrije se konačno opredeljuje za bekstvo u Ameriku.

Pa ipak, konačna poruka romana, mada je u orkestraciji mnoštva motivacija sumoran ton dosta izražen, ne izključuje svaku nadu za čoveka. Ako čovek može da bude i dobar i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena iz čovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Nije slučajno što roman počinje opisom detinjstva mladih Karamazovih i što o značaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruku romana u svim detaljima, tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka.

Ivanov filozofski stav, izražen u Legendi, da je „čovek slab i podao“, a na tom stavu je građen dobar deo njegove vizije čovekove sutrašnjice, u osnovi je proizvoljan i bez odgovarajuće umetničke ilustracije. Jer kad bi to bilo tačno, u ljudskoj istoriji ne bi bilo nijednog podviga. Međutim, „Ivanova misao o čovekovoj žeđi za jedinstvom sveta u suštini znači težnju svake ideje ka univerzalnosti. Doista, u istoriji ljudskoj velika misao nije se mogla zadovoljiti delimičnom pobedom, već je htela da ovlada celim svetom videći u tome najubedljiviji dokaz svoje istinitosti i svrhe. Po svim ovim komponentama Legenda prevazilazi okvire teme o kojoj je dijalog započet i govori određene istine o čoveku i istoriji“.

Izvor: Wikipedia