Autor: Dijana:) Tema: Ivo Andrić  (Pročitano 1028 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 04. mart 2011, 11:10 »


Ivo Andrić je bio jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost kao državljanin SFR Jugoslavije, 1961. godine, za roman "Na Drini ćuprija" (1945), kao i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda“. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik, dok se u Hrvatskoj vodi isključivo kao hrvatski. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Život

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.

U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.

Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.). Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme II svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije mesto na svetu) ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: "U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine...". Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.

Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Oženio se 1958. godine Milicom Babić-Jovanović (1909-1968).

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 04. mart 2011, 12:06 »
Književni rad

Ivo Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegovog života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.

U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi („Ex Ponto“, „Nemiri“), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delomično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan, Andrićev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - često fratri - govore nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.

Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom planu. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.

Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima „Na Drini Ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“ i nedovršenim delom „Omerpaša Latas“, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom „Prokleta avlija“. Uz izuzetak „Gospođice“, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smeštena u Bosnu, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.

Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“; po drugima, Andrić je autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“ (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).

Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“ (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.

Posle Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni renegat i protagonista velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u razne antologije hrvatske književnosti, trenutni status u Hrvatskoj nije mu baš zavidan. Slične ocene dolaze i od bošnjačke strane (Muhsin Rizvić i drugi), uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake muslimane kao „Turke“ - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom „izdaje“ zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano ne samo odlomcima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi Njegoša i „istragu poturica“.

Drugi je prigovor ozbiljniji i dugoročno važniji i cilja na precenjenost Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i plošnost njegovih karaktera. Iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može porediti s modernističkim pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i Marinkovića do Slobodana Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim, politički kontroverznim Pavelićevim „doglavnikom“ Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistički oblikovanih regionalnih epopeja i biološki determinisanih snažnih erotskih strasti ima dosta sličnosti (koliko god se idološki razlikovali).

U srpskoj književnosti Andrić je (gledano iz ideološke vizure) stalno i napadno apostrofiran kao „Srbin-katolik“, ali je, s druge strane, srpska kritika neodlučna koliko dobro se Andrićev tematski prosede uklapa u maticu srpske književnosti (često se Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a postmodernistički trendovi, od Kiša do Pavića takođe nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka kritika smatra da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza.

Može se reći da Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome politička koplja. Ovaj autor sve više postaje predmet političkih sporova a sve manje služi kao izvor inspiracije modernim piscima. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik. Najznačajniji deo svog stvaralačkog života, Andrić je bio srpski pisac. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za razliku od toga u Hrvatskoj ga smatraju srpskim i hrvatskim književnikom.



Spomenik Ivi Andriću u Beogradu

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 04. mart 2011, 12:15 »

Ivo Andrić 1922. godine

Andrić o umetnosti

Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej "Razgovor sa Gojom" i pripovetka "Aska i vuk".

Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke "Aska i vuk" simbolozovan je umetnički nagon čovekov kao "instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja" koji "u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života". Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.

• Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život.
• Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“.
• Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.
• Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.

„Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.

• Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“
• Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“.
• Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 08. mart 2011, 17:14 »
Umetnički postupak Ive Andrića

U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira. Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom.

Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnh nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.

Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod njega izražava mirnim i prirodnim kazivanjem i njegov stil zaista ima „nepomućenost kristala“. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska, odnosno hrvatska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature.

Dela

• Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
• Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
• Put Alije Đerzeleza, 1920.
• Most na Žepi, 1925.
• Anikina vremena, 1931.
• Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
• Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
• Razgovor sa Gojom, esej 1936.
• Na Drini ćuprija, roman 1945.
• Deca, zbirka pripovedaka.
• Gospođica, roman 1945.
• Travnička hronika, roman 1945.
• Na Nevskom prospektu, 1946.
• Na kamenu, u Počitelju,
• Priča o vezirovom slonu, 1948.
• Prokleta avlija, novela 1954.
• Igra 1956.
• O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
• Jelena žena koje nema, roman 1963.
• Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme koje su objavljene posthumno 1977.
• Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977.
• Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno

Izvor: Wikipedia

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #4 poslato: 12. mart 2011, 20:02 »
"Дању, док сунце влада, боре се у мени захтјеви тијела са истинама и завјетима душе; и душа је увјек побједница, јер под ћутањем крије врисак и у одрицању утапа жеље и страхове.

Понос човјечије душе које не могу да се одречем, и смјелост коју душа силом отима тијелу, проводе ме дању, док сунце влада.

Али ноћу, у сновима, кад усне болна али јака свијест дана и моје осамљене личности, и кад лежим беспомоћно изложен ноћи и њеним тајним силама, тада догађаји добивају страховито лице у сновима; тијело, које дању спутавају мисао и понос, долази до својих права; смела, дивна душа човјекова лежи мртва као камен на дну мора, а тијелом господаре бестијалан страх и неразумљива паника живаца.

Увијек су ноћи биле мом животу кобне. Чуда су у мени ницала и каоси хујали. Обуздавао сам велике страсти, био битке, трпио поразе и славио побједе. "



"Ex ponto"
 
   
 

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #5 poslato: 12. mart 2011, 20:03 »
"Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost."



"Znakovi pored puta"


Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #6 poslato: 12. mart 2011, 20:04 »
Mostovi



Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #7 poslato: 12. mart 2011, 20:05 »

Jelena,zena koje nema



U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.



Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #8 poslato: 12. mart 2011, 20:07 »
"Kad dodje vreme povratka,ti sredi svoje stvari u neveliki kovceg,sve ono sto uvek sa tobom ide i sto je neophodno za tvoj jednostavan zivot.Ne boj se onog sto te tamo negde ceka,i ne zali suvise za onim sto ostavljas tu na morskoj obali koja i nije tvoje stalno boraviste.
A sa sobom ponesi jos,kao nevidljivi prtljag bez tezine i obima:
parce neba medju granama pinija,terasu sa tri betonska stuba i kameni sto sa zelenim rosnim smokvama,rakijom lozovacom,nacetim dobrim hlebom i dobrocudnim nozem kraj njega.
Tome ce se sami od sebe pridruziti :
grancica ruzmarina,dva-tri lista lovorike,struk moraca,
i malo soli od koje si se zagrcnuo prilikom poslednjeg kupanja u moru.
Neka ti to bude uspomena koja ce te pratiti nekoliko dana ili meseci,sve dok ne dodje vreme da,bez zaljenja,ustupi mesto nekom drugom secanju nekog novog i drugacijeg sveta"



"Znakovi pored puta"

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #9 poslato: 12. mart 2011, 21:43 »
Noc



Ne znam kada je pala ova noc i ne pomisljam da ce se ikad svrsiti. Zaboravio sam da je ikad bio dan.
Jedna velika i vecna noc na oci ljudi, caske cvetova, u paruske lisca, nad ogledala reka.
Nebo i zemlju je spojila, more i kopno izjednacila; san je java, jer ljudi i stvari imaju boju ljudskih snova.
I sjaj retkih, dalekih zvezda ne menja nista, od njina mirnog, nemocnog sjaja noc je jos jaca, tama jos tamnija.
Dusa je sveta udovica sa crnim velom, a misli ljudske uplaseni nocni leptiri.
Dan je tek uspomena, a sunce san.