Autor: Dijana:) Tema: Despot Stefan Lazarević  (Pročitano 482 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 25. februar 2011, 09:29 »


Despot Stefan Lazarević, freska iz manastira Manasija.

Despot Stefan Lazarević (1377—1427). Sin srpskog kneza Lazara i knjeginje Milice. Knez (1389-1402) godine, a srpski despot (1402—1427) godine. Despotsku titulu dobio od vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa u Carigradu posle bitke kod Angore 1402. godine.

Imao 12 godina u vreme bitke na Kosovu. Kao Bajazitov vazal učestvovao u borbama protiv hrišćanskih vojski u bitkama na Rovinama (1395), kod Nikopolja (1396) i u bici protiv mongolskog vladara Tamerlana 1402. kod Angore. Sa turskom vojskom pustošio Banat 1396. Oženjen od 1402. Jelenom, ćerkom gospodara Lezbosa Frančeska Drugog Gatiluzija.

Od 1403. do 1404. godine vazal ugarskog kralja Sigismunda. Često boravio u Budimu na dvoru ugarskog vladara. Beograd je izgradio u svoju prestolnicu. Ratovao protiv rođenog brata Vuka i porodice Branković. Učestvovao u unutrašnjim ratovima koji su potresali Tursku posle smrti Bajazita.

Imao znatne posede u Ugarskoj. Godine 1411. dobio Srebrenicu u Bosni, a 1421. nasledio Zetu posle smrti svog sestrića Balše Trećeg Balšića.

Izdao 1412. Rudarski zakonik kojim je regulisao rudarsku proizvodnju u Despotovini. U vremenu (1407—1418) godine gradio svoju zadužbinu Manasiju u Resavi. Manasija i Beograd bili su glavna kulturna središta Balkana tog vremena u kojima su delovali intelektualci kao Konstantin Filosof (Bugarin) i Grigorije Camblak (Grk). Pomagao rumunske manastire Tismenu i Vodicu. Sam je bio književnik. Njegova dela su "Natpis na mramornom stubu na Kosovu" i pesnička poslanica "Slovo ljubve".

Umro u mestu Glavica u Srbiji 1427. godine.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 25. februar 2011, 09:29 »
Despot Stefan Lazarević spada u red najistaknutijih ličnosti političkog i književnog života srednjovekovne Srbije. Kao ratnik i vitez prošao je mnoga ratišta od Angore do Rovina; kao knez i despot Srbije (1389 — 1427) bio je dobar organizator državne vlasti; prošao je mnoge zemlje, plovio Egejskim, Jonskim i Jadranskim morem; upoznao mnoge vladare i crkvene velikodostojnike. Mnogo je video i naučio, stekao veliko iskustvo, upoznao kulturna bogatstva i način života drugih zemalja. Bio je radoznao duh, želeo je da mnogo nauči i da naučeno primeni na svome dvoru i u svojoj zemlji. Obrazovanje je stekao u porodičnom domu, govorio je i pisao na srpskoslovenskom, znao je grčki, poznavao latinski jezik. Bio je ljubitelj knjige i znalac umetnosti, misli se da je posedovao znatnu biblioteku, a po zapisima na rukopisima zna se da je oko sebe okupljao pisce i prepisivače, organizovao Resavsku školu i doprineo da se mnoge knjige prevedu na srpskoslovenski jezik. Inok iz Dalše, u prvoj polovini 15. veka, beleži:

U vremena i u dane blagovernog i sve blagonaročitog, samodržavnog i hristoljubivog, nikad nezaboravljenog, koji je u blaženoj končini, blagočastiva među carevima Stefana despota, gospodina Srba (1402 — 1427). I ja među inocima manji i poslednji bio sam u one dane u krajevima Sv. Gore Atona. I naredba toga je bila i iskanje, po kome nam je doći u krajeve ove, razloga radi prepisivanja knjižnog koji te s usrđem i ljubavlju pročitavaše, sisajući premudrost od ovih sa željom koja se povećava i korišću od pročitanja tih, jer veoma ljubljaše ove, kao u carstvu i slavi svetovnoj drugi niko.    

Ne samo da se brinuo o knjizi, nego je i sam radio na njoj: prevodio je sa grčkog i stvarao originalna dela. Od njega su ostali "Pohvalno slovo knezu Lazaru", "Natpis na mramornom stubu na Kosovu" i "Slovo ljubve", spisi za koje je pouzdano utvrđeno da ih je napisao despot Stefan Lazarević.

U svim despotovim spisima preovladavaju svetovni motivi i svetovni pogled na svet, iako, što je sasvim razumljivo, ima navoda iz Biblije, što je rezultat književne prakse. Po tom svetovnom karakteru spisa i po opštim kulturnim i književnim tokovima — ljubav prema knjizi, stvaranje biblioteke, organizovan rad na prevođenju najpoznatijih knjiga na srpskoslovenski jezik, okupljanje učenih ljudi — despotovo vreme označava novi duh u kome se osećaju klice humanizma. Svežina humanizma, međutim, naglo je presečena padom despotovine.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti I

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 25. februar 2011, 09:40 »
Slovo ljubve

Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.

Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?

Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.

Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Iziđimo u polje".

Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.


Ljubav David lepo ukrašava,
rekavši: "Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske".

Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
"Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju".

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: "Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana"!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.

Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.

Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 25. februar 2011, 10:20 »
Slovo ljubve


Slovo ljubve, Stefana Lazarevića, nastalo 1409. godine, predstavlja izvrsno pesničko delo po neposrednosti kazivanja, iskazanim osećanjima, lepim lirskim mestima, svežem dahu života. Pisano je u prozi, u deset strofa, u obliku poslanice (epistole), sa akrostihom koji sadrži naslov pesme.

Ovom pesmom despot Stefan Lazarević se predstavlja kao veoma obrazovan čovek svetovnih pogleda i dobar znalac pesničkog zanata. U raspravama o despotovoj poslanici postavljeno je pitanje kome je ona upućena. Misli se da je upućena sestri Oliveri (Milevi), koja je bila odvedena u Bajazitov harem; verenici Jeleni, s ostrva Mitilene, kćeri Frančerka P Gataluzija, koja ga je, usred ratnih neprilika, čekala tri godine; sestriću Đurđu Brankoviću i njegovoj vlasteli kao poziv za izmirenje; bratu Vuku Lazareviću i njegovim pristalicama kao poziv za pomirenje. Tačna je činjenica da je ovo pesma o ljubavi, lepoti i razumevanju, i da je mogla biti namenjena sestri, verenici, sestriću, bratu i svakome sa kojim treba uspostaviti ljudske kontakte. Tako se i može shvatiti ona praznina ("ime rekav") koja omogućava da se stavi svako ime. Po ovoj uvodnoj strofi, koja je opštijeg karaktera, poslanica se maže shvatiti kao obrazac koji svako može koristiti za svoje potrebe. Ali sam početak poslanice ("najslađemu i najljubaznijemu") i početak osme strofe ("Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome") upućuje na zaključak da je ona upućena muškarcu, a to bi mogao biti brat Vuk. To, ipak, i nije najbitnije: ovo je poslanica o ljubavi, književno delo visoke umetničke vrednosti.


Misao o lepoti, ljubavi i razumevanju

Podsticaje za nastanak despotove poslanice možemo naći u političkim prilikama koje su vladale u Srbiji toga vremena. Nesloga među vodećim ličnostima, inspirisana pretenzijama da se stekne samostalnost ili preuzme vlast, ometala je despota da ostvaruje svoje državničke i kulturne planove. To je nevolja koja prati Srbiju još od vremena posle Dušanove smrti pa sve do pada despotovine. Tu nevolju je osetio narodni pevač (Uroš i Mrnjavčevići), monahinja Jefimija (Pohvala knezu Lazaru), pa evo i despot. Imao je problema sa sestrićem Đurđem Brankovićem i bratom Vukom Lazarevićem, pa je, vođen svojim viteškim pogledima, državnim interesima i svojim osećanjem obrazovanog čoveka, osetio potrebu da pruži ruku mira svojim protivnicima. Ovde je despot progovorio ne kao državnik i vladalac, nego kao čovek i pesnik. On ne upućuje jednostavnu i direktnu poruku mira, već peva pesmu o lepoti i ljubavi.

Lepotu vidi u prirodi, moralu i telu: prirodna lepota je osnovna lepota; iz nje proističe moralna lepota; fizička lepota je jedinstvo prirodne i moralne lepote. Gde je lepote, tu je i ljubavi: lepota prirode podstiče ljubav, moralna-lepota ljubavi daje smisao i vrednost, fizička lepota rađa čulnu Ljubav; gde je lepote i ljubavi, tu ima i ljudskog razumevanja, a gde ima razumevanja, tu ima mesta i za ljubav. Osnovna tema despotove poslanice jeste lepota, ljubav i razumevanje. Može se reći da je ova poslanica himna lepoti i ljubavi, himna prepuna životne svežine i humanističkih stremljenja. 
   
Svoju misao o lepoti, ljubavi i ljudskom razumevanju despot je razvio u niz tematskih celina: posveta: (1), priroda i lepota (2), ljubav uopšte (3, 4, 5, 6), ljubav među ljudima (7), želja za susretom (8, 9), poenta (10).

Uvodna strofa je opšteg karaktera, kliše koji se javlja u svakoj poslanici, ni po čemu osobena: sadrži ime sastavljača poslanice i posvetu, ali bez imena lica kome se upućuje. Izostavljeno ime lica kome je upućena poslanica, otvara nekoliko pretpostavki, od kojih svaka može biti tačna. Prva pretpostavka je da je uvodna strofa uzeta kao gotov kliše, stavljena na početak poslanice u neizmenjenom obliku i bez unošenja imena primaoca; može se pretpostaviti da je poslanica bila pripremljena za nekoliko osoba, pa je ostavljen prostor za upisivanje imena (VuK ili Đurađ); nije manje verovatna ni pretpostavka da je despotova poslanica samo uzor (obrazac) drugima za sastavljanje pisama. Kao obrazovan čovek i pesnik, želeo je da drugima pokaže kako se sastavlja pismo. Druga strofa čini posebnu tematsku celinu: o prirodi i, njenim lepotama. Kod pesnika je veoma razvijeno osećanje prirode: uočava "krasote mnoge" veseli i brzi let ptica, gorske vrhove, prostrane lugove, široka polja; čuje damare života prirode ("vazduha tankoga divnim nekim glasovima oglašenje"), oseća mirise cvetova i trava; opaža čovekovu razdraganost lepotama i svežinom prirode; oduševljenje lepotama prirode toliko je snažno da veruje kako neće biti u stanju da ga dostojno iskaže. Despotovo viđenje prirode obojeno je vedrinom i razdraganošću i po tome je ova poslanica originalna u vremenu u kome je nastala. Dok su raniji opisi ozbiljni i svedeni na registrovanje predmeta i pojava prirode, ovaj opis je pun oduševljenja i divljenja. Ovde nije samo priroda, u njoj je viđeno i ljudsko biće, kliktavo i razdragano. Po tim elementima ovaj despotov tekst označava vreme koje dolazi — vreme humanizma. Ovaj opis razigrane prirode uvod je u sledeću tematsku celinu: o ljubavi.

Iznad svih lepota sveta, koje ljudski "oštrovidni" um ne može sagledati, nalazi se ljubav, koja je uzvišena i čista i koja je vrednija od svake vrline; "svaka laža mesta u ljubavi nema";  ljubav je zanosna kao miris i čista kao rosa. Od ljubavi uopšte, pesnik dolazi do ljubavi među ljudima i poziva:

Uzljubite ljubav, mladići i devojke; ljubav i prikladni, no pravo i nezazorno,
da ne biste kako mladićstvo i devojaštvo povredili.


Ovde je pesnik već na tlu čulne ljubavi, što je prvina u srednjovekovnoj srpskoj književnosti i još jedan momenat koji ovaj spis čini nesvakidašnjim i originalnim. To je, pored onog kliktavog opisa prirode, još jedan jasan trag nadiranja humanističkih ideja i renesansnog gledanja na život i ljubav. Ipak, u duhu sa još živom tradicijom i sa vremenom u kome živi, pesnik će reći da ljubav treba da bude prava i nezazorna. Ali i ova iskra svetlosti jasno osvetljava ne samo ličnost despotovu, nego i vreme njegovo, koje je već bilo ustalasano novim mislima i novim pogledima na čoveka i njegov život. Peta tematska celina govori o pesnikovoj želji za susretom i pomirenjem:

Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome, ili telom ili duhom,
no da li gore; dali reke odvojiše nas.


Sve sto je rečeno o prirodi, lepoti i ljubavi treba da pokaže besmisao sukoba i odvojenosti: biblijskom pričom o sudaru vetrova i vode pesnik iskazuje snagu svoje želje za susretom i pomirenjem. U završnoj strofi je poenta pesme: vera da će do susreta doći, da će viđenje oživeti nekadašnju ljubav i da je pomirenje veoma blizu.   


Novina i originalnost

Pevanje despota Stefana Lazarevića je novo po tematici, po iskazanim raspoloženjima i poetskom postupku. Tema o lepoti, ljubavi i razumevanju dobila je u ovoj poslanici posebnu sadržinu: lepota prirode, lepota čoveka (duševca i fizička), ljubav (čulna i prijateljska, duhovna).

Dominantno osećanje je ljubav — prema prirodi, čoveku, drugu, ali iz sadržine zrače još dva osećanja: oduševljenje, kada je reč o prirodi; čežnja, kada je reč o susretu i pomirenju. Sve ovo je uslovilo i originalnost u pesničkom postupku: despot životu prilazi kao svetovno lice, kao čovek koji ume da uživa u blagodetima koje pružaju priroda i život. Realni život se jasno ocrtava u ovoj poslanici, iako je slika života začinjena biblijskim motivima. Pozajmice iz Biblije imaju pre svega stilsku funkciju: da se poznatom slikom ili sintagmom iskaže svoja misao, osećanje ili raspoloženje. Primere iz Biblije koristi pre svega kao dobre, gotove obrasce i opšte priznate metafore koje prznaje svaki obrazovani čovek toga vremena. Otuda i mnoge naznake i nedorečenosti.

U formalnom smislu, ova poslanica, svojim pesničkim elementima, govori o Stefanu Lazareviću kao izgrađenom pesniku: strofičnost i osetna težnja da se provede silabički princip (ujednačavanje stihova i tragovi deseterca) — dokaz su despotovog poznavanja pesničkog zanata. A najveći dokaz pesničkog umeća jeste akrostih koji je tekovina razvijene poezije. Pesnik nije robovao silabičkim šemama: piše po osećanju i po diktatu sadržine — strofe su neujednačenog obima, stihovi su slobodni, drugačiji u svakoj strofi i prilagođeni sadržini. Tako ova poslanica i sadržinski, i emotivno, i poetski ide u red najlepših pesama naše književnosti.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #4 poslato: 25. februar 2011, 10:52 »
Sveti despot

Sin kneza Lazara, Stefan, peto je dete nakon četiri kćeri, rođen 1374. ili 1375. godine. U vreme njegovog rođenja, srpska feudalna država opstaje samo kao fiktivna celina i bez naslednika Nemanjićkog roda.

Dugo sticana i tek utvrđena pravoslavna duhovnost u Srba, stala je u svoju odbranu, nalazeći se na udaru jedne drugačije civilizacije. Nagli prodor Turaka izazvao je kneza da sa vojskom i vlastelom stane na branik Evrope. Kosovska bitka je donela haotično i nesigurno stanje raspadnutog carstva, pokorene zemlje. Okončala je pogubljenjem samog vladara i cveta vlastele. Srpska država i narod su obezglavljeni.


Mladi vladar

Despot Stefan će kao punoletan izroniti iz haosa i oporavljati, lečiti izranavljenu Srbiju od svih njenih rana. Bivajući istovremeni turski vazal, srodnik Italijana, prijatelj Ugara i Dubrovčana, pokazao se sjajnim vladarem, koji sledi vizantijsku tradiciju, i čija smrt nije bila nezapažena kod savremenika. Despotova ličnost je zagonetna, a naročito njegov pesnički lik. Upravo taj skriveni metafizički aspekt podstiče da se njegovim mestom u istoriji, naroda i kulture, pozabavimo iz perspektive ideala svetosti. On je, ipak, relativno kasno kanonizovan, i to na petstogodišnjicu smrti 1927. godine, dakle u XX veku.



Najdragocenije informacije o despotu Stefanu nalazimo u "Žitiju despota Stefana Lazarevića" od Konstantina Filozofa, nastalom 1431. godine po naručenju patrijarha. Delo je u drugi plan stavilo hagiografske elemente i prvenstveno ima istorijski karakter. Srbija Despota Stefana Lazarevića se u neku ruku okreće Evropi. Ona, ugrožena, i prema rečima Vatroslava Jagića, "poslednje utočište pravoslavlja na Balkanu",  izlazi iz sebe i daje, prema mogućnostima, svoj doprinos novim stremljenjima. Prihvataju se elementi humanizma, izvorno pravoslavno-vizantijski, i formiraju specifičnu duhovnu usmerenost ka individualnoj inicijativi, novom stvaralaštvu, ali različito od renesanse Zapadne Evrope. Stefan podršku i samosvest novim težnjama daje ličnim radom, ili usmeravanjem drugih, započevši kulturni period u istoriji Srba, koji nije prestao gašenjem despotovine polovinom XV veka, već je na severu opstao i do preporoda u XVIII veku.

Na ovoj osnovi se razvija drugi sloj u liku Stefanovom, pored onog vladarskog, kada umesto mača imamo prosvetu kao poslednju odbranu. Inok iz Dalše 1428. ili 1429, kao i Grigorije Hilandarac (1407/8), svedoče o velikoj ljubavi despotovoj prema književnosti. Oni naglašavaju začuđujuću posvećenost knjizi, što nije bilo uobičajeno za svetovnu vlast, a kamoli ratnika kakav je bio despot. Tome u prilog ide stečeno obrazovanje, kome niko u despotovini nije mogao da parira. Smirivši narod i granice, oslobodio je prostor za duhovno uzrastanje Srbije.

O Stefanovim vrlinama saznajemo mnogo. Miroljubivost, pravičnost i istinoljubivost nalaze potvrde u žitiju. Ne treba izostaviti zadužbinarstvo, koje i Konstantin naglašava. Ipak, milosrđe se, kao veoma razvijen motiv, izdvaja u žitiju. Milostinju je činio javno i tajno. Darovanje je, kaže biograf, despotu bila najveća radost i stalni podvig.

Filozof široko opisuje Stefanovo noćno izlaženje na puteve i udeljivanje ništima pod maskom. Uspostavljeni kontrast dnevne i noćne pojave, otkriva nam vladara koji desnicom drži zemlju i istom desnicom miluje nemoćne. Ukoliko je zadobijanje krotosti zahtev upućen vladaru, on se ovde na očigled ispunjava.

Podvig kao pojam, već duboko uvodi u egzistenciju duhovnog bića. Ističe se despotova sklonost ka ćutanju, što tumačimo kao zagledanost u sebe. Rezultat je duhovno viđenje - osnovna zadata perspektiva hrišćanskog sagledavanja sveta i života. Kroz dalje istraživanje despotovih dubina i duhovnih izvora, dolazimo do nežne prirode, produhovljene figure, čija su stradanja slikovito prisutna u opisu jednog Stefanovog velikog pokajanja nakon odsecanja ruku krivim, ali i nevinim mladićima u Srebrenici, za kaznu što su ubili njegovog izaslanika. Stefan je, probuđen molitvama na Veliki Četvrtak, potresno zajecao, tvrdi biograf, i nije se zaustavio tokom cele službe, iako je pokušavao da se smiri. Čitalac mora da zastane pred potresnim samootkrivanjem i postavi pitanje o unutrašnjem svetu tog čoveka.



Do sada nije spomenuta Stefanova telesna lepota, oplemenjena duhovnom. Verovatno su njih dve skupa plenile ljude. Istorija svedoči o despotovoj lepoti i visini, kojima su se divili na okolnim dvorovima. U to se uklapa freska u manastiru Manasiji, koja je otmena, blaga i pitoma. Životopisac takođe pominje njegovu vanrednu lepotu i snagu, naročito u mladosti. Svetla i otmena pojava Stefanova provocirala je više nego samo divljenje. Gotovo nezemaljaska, jer je bila čista, zazivala je strepnju pred onim što je divno, a nepoznato. Slobodni smo da despota nazovemo pronosiocem lepote posvedočene na njemu i unutar njega. Delima se ličnost ispoljava, i težnjama se nalazi uzrok, a to je slučaj i sa despotom Stefanom.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 26. februar 2011, 17:59 »
Nаtpis nа kosovskom stubu
Ove reči nаpisаne biše nа mrаmornom stubu nа Kosovu.


Čoveče koji srpskom zemljom stupаš,
bilo dа si došljаk ili ovdаšnji,
mа ko dа si i mа štа dа si,
kаdа dođeš nа polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledаti puno kostiju mrtvih,
te sа njimа i kаmenu prirodu,
mene krstoznаčnog kаo steg,
videćeš kаko posred poljа uprаvno stojim.

Dа ne promineš i dа ne previdiš
kаo nešto zаludno i ništаvno,
no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
i rаzmotri reči koje ti prenosim,
i iz togа ćeš rаzumeti zbog kog uzrokа
i kаko i zаšto jа stojim ovde,
jer istinu ti govorim,
ništа mаnje od živogа,
dа ću vаm izneti u suštini sve što se zbilo.

Ovde negdа bejаše veliki sаmodržаc,
čudo zemаljsko i rigа srpski,
zvаni Lаzаr, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorаzumljа pučinа i mudrosti dubinа,
ognjeni um i zаštitnik strаnаcа,
hrаnitelj glаdnih i milovаnje ništih,
skrbnih milovаnje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sаm po svojoj volji
i sа svimа svojim bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.

Muževi dobri, muževi hrаbri,
muževi, vаistinu, u reči i u delu
koji se blistаju kаo zvezde svetle,
kаo zemljа cvetovimа šаrenim,
odeveni zlаtom i kаmenjem drаgim ukrаšeni,
mnogi konji izаbrаni i zlаtosedlаni,
svedivni i krаsni konjаnici njihovi.

Sveplemenitih i slаvnih
kаo kаkаv dobri pаstir i zаštitnik,
mudro privodi duhovne jаgаnjce
dа u Hristu dobro skončаju
i prime mučenjа venаc
i višnje slаve učesnici budu.

I tаko složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupа s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom nаjtvrđom,
kаo nа krаsnu dvorаnu i mnogomirisаnu hrаnu
nа neprijаteljа se ustremiše
i prаvu zmiju zgаziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnikа
i nesitogа аdа svejаdcа,
velim Amurаtа i sinа njegovа,
аspidin i gujin porod,
štene lаvovo i vаsilskovo,
pа sа njimа i ne mаlo drugih.

O čudesа Božijih sudbinа,
uhvаćen bi hrаbri strаdаlаc
bezаkonim аgаrenskim rukаmа
i krаj strаdаnju dobro sаm primа
i mučenik Hristov postаje
veliki knez Lаzаr.
Ne poseče gа niko drugi, o ljubimi,
do sаmа rukа togа ubice, sinа Amurаtovа,

I sve ovo rečeno svrši se
letа 6897, indiktа 12, mesecа 15, u dаn utorаk,
а čаs je bio šesti ili sedmi,
ne znаm, Bog znа.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 26. februar 2011, 18:17 »
Pesnik ljubavi i stradanja


Svi do sada pomenuti aspekti ličnosti sabiraju se u njegovim književnim delima i, igrom svetla i tame u rečima, vode njegov lik ka anđelskom isijavanju.

Stefan je bio pesnik i po definiciji osetljiv na lepo. Napisao je dva kapitalna dela: "Slovo ljubve" i "Natpis na kosovskom stubu"

Narativni delovi u poveljama i predgovor Zakoniku o rudnicima takođe imaju književnu vrednost i polaze od stvarne životne građe, pa je lirski uopštavaju. Formiraju se oko istovetnog motiva, a to je motiv stradanja. Ono je sveobuhvatno. Strada narod u nevolji, a strada i Despot sa njim. Despotovo Ja progovara u ime napaćenog naroda, ali progovara on, koji sve obuhvata svojim pogledom i brigom. Nevolje, koje su ga sustizale, već ovde bivaju premeštene sa spoljašnjeg na unutrašnji plan — borbu sa samim zlom. U sučeljavanju dobra i zla, dobro, tj. Bog, je pobeđivao i pobeđuje. Stefanove reči manje su tipizirane, a više lične. Zahvalnost pokazuje i svetiteljima Savi i Simeonu, što su ga izbavili od smrti više puta. Jasna je njegova svest o opasnostima u okolini, ali i o pobedi, koja je nastupila. Tu svest on simvolično saopštava kao sliku novog neba i zemlje, koji su nastali i sijanjem sunca nakon rasturenih teških oblaka. Objava nade nije samo spoljašnji trijumf nad mirnim zemljama i blagostanjem, već zalazi u domen stečene slobode duha. Pobeda nije konačna, niti ima garancije za budućnost. Despotove reči su ponosne, ali i samosvesne, jer on očekuje svoja nova stradanja i konačni dolazak smrti po Božijem dopuštenju.

Motiv savlađivanja smrtnih nevolja objedinjuje narativne delove u dokumentima i Natpis iz, otprilike, 1404. godine. On ima baladični ton i novo je svedočanstvo o teškim posledicama koje je Kosovski boj ostavio na Stefana. Tekst je uobličen u epitaf. Omogućava predstavu kamena, koji se obraća prolazniku, čoveku. Kamen ili stena je već sam po sebi, ukopanost, težina, postojanost. On oživljuje, govori u prvom licu, uspostavlja lični odnos sa prolaznikom, koji može biti bilo ko. Kamen se obraća svetu i vremenu. Postaje medijum opštenja živih i mrtvih i stoji postojan kao večnost iza smrti. Zato je on zagonetka, i to kosmička. Nakon povezivanja sa onim iza stvarnosti, sledi drugi deo natpisa, koji je emotivniji i upućuje na konkretno, a to je polazak Lazareve vojske u boj i prikaz sukoba. Međutim, i ovi stvarni, istorijski elementi sada su u mističnoj atmosferi. Nabrajanje Lazarevih vrlina je bitno, ukoliko su one objava Božje ljubavi, a vitezovi su vojnici, jer su Hristovi i nose slobodu kao štit. Konkretni istorijski događaj je iznova smešten u svet borbe dve kosmički suprotne sile, od kojih jedna pobeđuje. Bojište je miomirisna livada, Lazar je dobri pastir, baš kao i Hristos; vojnici su odeveni u zlato, a neprijatelj je divlja zver. Antiteza svetla i tame je uspostavljena. Zemaljska bitka je poistovećena sa nebeskom. Žrtva je pala, kao i zavesa, i ostala je samo obasjana pobeda,koja zalazi u podatak na kraju natpisa.

Upoređeno sa Despotovim teškim životom, izricanje ovakve skrivene poruke ukazuje na bez prestanka upaljenu iskricu večne slobode u njegovom biću. Despot je stena ukopana u vrhovnu istinu i svedoči je. Iskrica je udaljena od sveta, kojem se otkriva tek u nasluti. Nasluta je izvor patnje, jer željeno nikad nije dovoljno blizu. Patnja je lična i neprestana u traženju svog uvira. Ne treba ponoviti da je nje bilo podosta u Stefanovom životu. Pored otkrivenih neprijatelja, tu je i sukob sa bratom, mlade godine (između 27. i 38.), koje su istovremeno i najbremenitije, a o radostima u ljubavnom životu ne nalazimo nikakav vidni pomen. Na sve spomenuto, dolazi i dugotrajna i najverovatnije iscrpljujuća bolest, moguće nožna, koja je činila da klone duhom (primećuje se u žitiju). Mladost nije bila darežljiva u njegovom slučaju.


Slovo o ljubavi

Ako svet postane tiranin, poetski duh, kakav je bio Stefan, kao i svaki drugi, zahteva odgovor od Gospodara vaseljene. Despot se ne priklanja destrukciji, već odgovor traži u stvaranju neprisutne, a željene lepote. Tada iz mraka isplivava mala zraka. Njena osobina je Svetlost, a osvetljenost je jednaka Božjem prisustvu.

Preko motiva konačne pobede Hristovog carstva, stiže se i do najupečatljivijeg Despotovog dela, a to je "Slovo ljubve".

Slovo o ljubavi spaja žanrove poslanice, refleksivne pesme, apostrofe i invokacije, ali pre svega se ubraja u korpus epistolarne književnosti. Ovde se u prevashodno lirskom izrazu može naslutiti istorijska osnova, jer postoji mogućnost da je poslanica namenjena bratu Vuku, kao poziv na mirenje.

Početna slova strofa grade akrostih — SLOVO LJUBAVI. Poslanica je slika duše onoga koji je sastavlja, i u njoj se ogledala veština i znanje onog koji piše.

Druga strofa opisuje prirodu u povoju: prolećne i letnje darove. Kruna stvaranja je čovek u ispoljavanju svoje posebne prirode. Životna radost se ostvaruje vizuelnim, zvučnim i mirisnim sugestijama. To je uvođenje u specifičnu atmosferu istovetnosti tvorevine, u kojoj se sve slaže i preliva, pa i čovek. Despot krhko i neeksplicitno nagoveštava vrlinu nad vrlinama i ne rasplinjuje se u definiciji, on kaže: ljubav sve prevazilazi.

U okruženju ljubavnog miomirisa, radi mali crv. Uvodi motiv bratoubistva, ne spominjući grubu reč — on, predvodnik ratnika. Zadržava se na afirmaciji čovekoljublja, a promišljanje o razarajućem dejstvu bezljubavnosti prepušta čitaocu. Nadalje, ističe značaj dela ljubavi; tek ono je potvrda njenog prisustva. Spominje psalmopojca i vladara Davida i nemušto sa njim uspostavlja duhovnu vezu. Despot afirmiše celovitu ljudsku prirodu i ne nazaduje u manihejstvo. Čula su medijum spoznavanja stvarnosti. Sledujući poziv mladićima i devojkama da "uzljube ljubav", on podržava čist životni princip. Pesnik, ipak, ne ispušta sponu sa Carem vasione, koji je u temelju. Poziv upućen mladima je odraz prisutne želje za čistotom, za iskonskim vezama i lepotama.

Povratak sopstvenim emocijama dešava se u osmoj strofi. Opevanje ljubavi dovelo je pesnika do svesti o njenom izostanku i proizvelo vapaj zbog razdvojenosti:

"Bejasmo zajedno i jedan drugome blizu
ili telom ili duhom, no da li gore, da li reke
razdvojiše nas..."

 
Ovo je najintimniji deo poslanice. Čovek stoji zapitan i usuđuje se izneti svoju strepnju. Sledeća celina proizlazi iz sintetične težnje da se razdvojeno, nakon proživljene patnje, spoji. On zaziva sile koje spajaju, po ugledu na Mojsija, reku Jordan, i samoga Hrista. Ton je rešeniji i odaje vatrenost srca. Čudo jake vere i nade je potrebno da bi se spojilo razdvojeno. Baš to, Despot u sebi neodstupno nosi — čitamo u pesmi. Poslednja strofa snižava intonaciju. Vapaj se meša sa neumirućom nadom i nalazi svoj smisao u samom Hristu Bogu. On jedan je uvir svega. No, opevajući najdublju tajnu, on zastaje pred razotkrivanjem njene mističnosti. Stalno prisutan vedar i prigušeno mudar ton zahteva napor kontemplacije. Na taj način se aktivira čitalac i biva upućen na putovanje od datosti ka zadatosti.

Božji lik je jedini cilj. On u sebi krije bogatstvo životnih oblika. Među njima su i sve Despotove želje, kojima se neodstupno rukovodio.

Dubina unutrašnjeg Despotovog bića ogleda se u veštini da sopstvene jade pusti u svet, kao lahor, i naiđe na odziv svih srca, na istovetnu patnju, koju će on zatim poneti i pružiti je Bogu kao skupoceni dar. U tome se sastoji univerzalizam ove poslanice — lični bol prevazilazi samog sebe i postaje svačiji, pa tako, kao da želi izmiriti davno zavađeno čovečanstvo.

Stefana je smrt zadesila u lovu, na konju i sa sokolom na ruci. Bila je iznenadna: on se zanjihao i pao sa konja, pratnja ga je položila i za kratko je bolovao. Jedine reči koje je izustio, bile su:

"Po Đurđa, po Đurđa..."
 
On izdišući, sve svoje misli i brige posvećuje Srbiji, želi da ona ostane zbrinuta. Prepušta je Bogu i Đurđu. Despotova smrt ne znači pesimizam, iako je u patnji. Kako je u žitiju opisana, deluje kao ispunjenje misije, ali bez konačnosti, jer despotovo srce i u trenutku smrti izgara za slobodom i bratoljubljem. Stefanovo izdisanje je krik čoveka koji je gledao daleko ispred sebe i video Nekog, a onda poželeo da nekako i nekada i druge njemu približi. Činio je kako je najbolje znao, a to je dovoljno.

Tajnovitost vezana za Despotov lik i sve ono što ga sačinjava, skoro idealno je sažeta u jednoj rečenici u žitiju, koja će osmisliti jednom spomenut podatak o despotovim očima, koje se nisu dale sagledati. Rečenica glasi:

"Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu".

Pratimo li saznanje da su oči odraz ljudske duše, onda je Despot, kao i Sunce, isijavao svetlost svetu, a po suštini ostajao zagonetka, van ovoga sveta.

Poziv "Belom gradu" da "plače svoju potamnelost", smešta apstrahovanu metaforu svetlosti u konkretne okvire, tj. u zadužbinu i narod sam. Zadužbina je grad, u njemu ljudi i u njima neumiruća ideja slobode.

Podvig u slučaju našeg Despota ne podrazumeva model isposničkog života, ili mučeničku smrt. On se ogleda u ostvarenju talenata, tj. posejanom semenu, koje rađa dobar plod. Darodavcu života je prineo sam život, ne odlaskom u smrt, već svedočeći svetu samim delima. Njegova neobična priroda spojila je pesničko i ratničko u istovetnost, koja opstaje tek kada je i čovek istovetan u svojim težnjama. Despot Stefan se rukovodio samo jednim principom, a to je Ljubav. Ona jeca u njegovim potresnim ispovestima, i cveta metaforično u stihovima. Iz književnih radova vidimo da ljubav potkiva svaki Despotov korak: ona želi da se miri, ona se brani u boju i žrtvuje u poslednjem udisaju, pominjući tuđe ime.

Život Despota Stefana opravdava kosovsku žrtvu. Duhovno carstvo za koje ginu sveti knez Lazar i junaci, Despot je pronosio na zemlji — svetleći. Svetla mu je bila odežda, svetle oči i život.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 01. mart 2011, 17:31 »
Na početku svoje vladavine (1393. godine), Stefan je nosio titulu kneza. Tek što je napunio šesnaest godine, majka mu je predala državu na upravljanje i povukla se u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Srpski Despot je postao 1402. godine. Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita I, knez Stefan Lazarević učestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine), i u bici kod Angore (1402. godine). Po povratku iz Carigrada, na Kosovu kod Tripolja ga sačekuje i napada sestrić Đurađ Branković. Porodični sukobi će trajati sve do 1412. kada je Đurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića uspela da izmiri Marija Branković, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Đurađa Brankovića.

Stefan Lazarević je 1403. godine proglasio Beograd svojim glavnim gradom i uveo ga u red važnih evropskih književnih centara, bio je ugarski vazal i član evropskog viteškog reda. Kada je ugarski kralj, Žigmund Luksemburški, obnovio Red Zmaja (1408. godine), Stefan Lazarević je bio, posle Sigismunda, prvi među osnivačima, dvadeset dvojicom uglednih evropskih vitezova.

Osim toga, kralj Sigismund (Žigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu (Sremska Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj županiji u Banatu bečejski (Novi Bečej) i bečkerečki (Zrenjanin) spahiluk, a despot je takođe postao i veliki župan torontalske županije (1404. godine).

Dalje, despot je dobio posede u okolini Debrecina u središnjem delu Ugarske. Posed se sastojao se od samog grada Debrecina, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta u biharskoj i susednoj sabolčkoj županiji; a u istočnoj Ugarskoj, u satmarskoj županiji, koje je obuhvatalo je manje naselja, svega 15 sela i pustih selišta, ali je zato imao važne trgovačke i rudarske gradove Satmar, Nemci, Nađbanju (Rivulus Dominarum) i Felšebanju (Medius Mons). Despotu je bilo povereno i upravljanje satmarske županije.

Godine 1408. despotov mlađi brat Vuk Lazarević, koga su podržali setrići Brankovići, obraća se sultanu Sulejmanu za pomoć protiv Stefana. Posle dugih i kravavih borbi Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410. godine, sultan Sulejman 1411. godine, a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživeli su samo Đurađ Branković i despot Stefan Lazarević.

Kada je despot Stefan 1413. godine porazio sultana Musu ispod Vitoše, od novog sultana Mehmeda I dobio je Srebrnicu u Bosni i oblast između Sofije i Niša.

Ubrzo zatim Balša III, sin Jelene Balšić i despotov sestrić, prelazi u Srbiju i ujaku, despotu Stefanu, predaje na upravu Zetu. Tako se u prvoj četvrtini XV veka ujedinjuju stare srpske oblasti kojima su vladali despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković i Balša III.

Kako nije imao dece, 1426. godine na saboru u Srebrenici proglašava sestrića Đurđa Brankovića za svog naslednika. Despot Stefan Lazarević je iznenada umro od moždanog udara u toku lova, 1427. godine kod mesta Crkvine zaseoku sela Markovac, opština Mladenovac u severnoj Šumadiji.

Kontroverza oko toga je li despot Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji ili Koporinu nije razrešena. Oba manastira su njegove zadužbine. Srpska pravoslavna crkva je zvanično potvrdila da su mošti u Koporinu despotove. Kasnije je DNK analizom utvršeno da je u Manasiji sahranjen bliski srodnik kneza Lazara i to je senzacionalistički predstavljeno kao siguran dokaz da je u pitanju despot Stefan. Međutim, na osnovu istorijskih izvora nije sporno da je u Manasiji sahranjen drugi sin kneza Lazara, despotov brat Vuk, čiji DNK je mogao biti pronađen tamo. Mošti u Koporinu pokazuju aberacije kostiju koje su tipične za osobu sa povredama koje su posvedočene kod despota Stefana, a kod ostataka iz Manasije ih nema. S druge strane, logičnije bi bilo da je despot sahranjen u najvećoj i najznačajnijoj svojoj zadužbini, što Resava neosporno jeste.

U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija) organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin kod Velike Plane izgradio je 1415. godine u čast svog povratka iz bitke kod Angore, kao i izlaska svoje sestre Olivere iz sultanovog harema (zakaluđerila se). Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira, život u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

Osim biografskih radova, a posebno, Zakona o rudniku Novo Brdo (1412), Stefan Lazarević je pisao i književne radove: "Pohvala knezu Lazaru" (1389); "Natpis na mramornom stubu na Kosovu" (1404); "Slovo ljubve" (1409), poetsko pismo mlađem bratu Vuku (Lazareviću) verovatno upućeno kao poziv na pomirenje.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je osim bogoslovskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije. Njegova zadužbina manastir Resava, sada Manasija, bila je umetničko stecište slikara, pisaca, pesnika, pripovedača srednjovekovne Evrope.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog i vladao je latinskim jezikom. Najznačajniji despotov književni rad, poetska poslanica, "Slovo ljubavi" jedan je od najlepših tekstova srpske književnosti, ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih: "Slovo ljubve".

Život despota Stefana od Konstantina Filosofa pokazuje da su, u vreme kad je životopis pisan, u krugu književnih ljudi oko despota Stefana bili poznati ne samo Platonova i Aristotelova filosofija i učenja Herma Trismegista, nego i Plutarhov Život Aleksandrov.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog, na dan 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru), zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom).

Da je srpskim državnim rukovodiocima u XVI veku bilo poznato i pitagorsko-platonsko-aristotelsko udruženje filosofske pameti i političke moći, svedoči književni preporod, oko kojega nastojahu despot Stefan, koji je i sam bio pisac i prevodilac sa helenskog, i njegovi saradnici kao pisci, prevodioci i prepisivači.

Jedan od njegovih saradnika, Konstantin Filosof, u svojoj knjizi o pravopisu upoređuje ga sa Ptoleamejom Filadelfom. To čini i prevodilac opisa Četiri knjige carstva u jednom zapisu od 1416—1418. godine, govoreći da je Despot „po darovima i milostima novi Kir, po slatkorečivosti drugi Manasija, po prosvetoljublju naličio je na premudroga Solomuna; među onima koji su vredno ispitivali božanstvene stare i nove spise sličan je Ptolomeju onom koji je posle Aleksandra Filipova vladao Egiptom i preveo i preložio ceo Stari Zavet od jevrejskoga na jeladski". Pisac Paralipomena smatra ga značajnijim i od Ptolomeja, jer dok je ovaj skupljao knjige iz taštine despot je želeo "knjigama ukrasiti naravi, njihovom blagodatnošću prosvećivati dušu i privlačiti je bogopoznanju".

U vreme kad je Srbija bila "poslednje utočište pravoslavnog hrišćanstva na Balkanskom poluostrvu" (V. Jagić), grad Resava sa Manasijom, zadužbinom despotovom i središtem resavske škole, Ljubostinja, zadužbina njegove majke, Ravanica, Dajša, Blagoveštenje, i drugi manastiri, bili su doista rasadnici umetnosti i književnosti, visoka kulturna središta, iz kojih su ponovo prosijali pravoslavlje i prosveta.

SPC obeležava ovog sveca 1. avgusta.

Stefan Lazarević ima čak dve ulice u Beogradu: Bulevar Despota Stefana i Visokog Stevana.


Pečat despote Stefana Lazarevića


"Povelja u celini nije poznata. O njoj samo govori i jedan odlomak navodi
Konstantin Filosof u 'Žitiju despota Stefana Lazarevića' (između 1433. i 1439)".

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 01. mart 2011, 17:43 »
Slavni sin slavnih roditelja cara Lazara i carice Milice, despot Stefan Lazarević (1377-1427) ličnost je čije je ime zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog naroda. Najbolje od najboljeg i najlepše od najlepšeg sabira u sebi Stefan Visoki, kako su ga, s pravom, takođe nazivali: veliki državnik, vešt u političkim igrama, sjajan diplomata, hrabar i uspešan vojskovođa, izuzetno i svestrano obrazovan, veliki pesnik, naposletku i veoma lep i snažan čovek, a sasvim sažeto — srpski vitez u pravom smislu te reči.

O njemu bi se moglo pisati naširoko, ali ćemo za ovu priliku izdvojiti jednu priču. Posle čuvene bitke kod Angore 1402. godine, Stefan Lazarević ponovo osamostaljuje srpsku državu. Time je uspeo da Srbiji za vreme svoje vladavine podari neprocenjivo važno doba mira i napretka. Bio je to zapanjujuće plodotvoran predah, i to posle Kosovske bitke, kada je Srbija ponovo zablistala u svem svom sjaju i veličini. Upravo zahvaljujući tome hrišćanski srpski duh uspeo je da preživi docniju viševekovnu tešku pomrčinu i gubitak države u okviru Otomanskog carstva.

Despot Stefan Lazarević, taj vitez u pravom smislu reči, slavu je stekao ne u pričama već u bitkama. Osnovno pravilo koje je poštovao bilo je — pobediti, ali sa što manje ranjenih i poginulih. To je potvrdio u mnogim slučajevima, a i u pomenutoj čuvenoj bici kog Angore. U njoj su despotovi ratnici bili pridruženi vojsci sultana Bajazita, koji se suprotstavio snažnom i nemilosrdnom tatarskom vojskovođi Tamerlanu. I uprkos tome što je Bajazit tu bitku izgubio, despot Stefan je dobija! On, naime, uspeva da dobije izgubljenu bitku, jer sa svojim srpskim crnim oklopnicima napravio dar-mar u tatarskoj vojsci. Na kraju se sa minimalnim gubicima i ovenčan slavom i divljenjem svog protivnika Tamerlana vraća kući. A poraženi sultan Bajazit, na čijoj se strani naš Stefan borio, biva zarobljen i ubrzo i umire u zarobljeništvu.

Kao državnik, despot Stefan Lazarević je posebnu pažnju posvetio vojsci, sasvim u nemanjićkoj tradiciji. Ukinuo je feudalne, plaćeničke odrede i uveo regularnu, stajaću vojsku. Vojne obaveze niko nije bio oslobođen.

Stefan je imao i svoju školu borilačkih veština. Zbog toga je bio neobično cenjen, naročito u zapadnim zemljama. Vlastelini iz Evrope hitali su u Srbiju da bi ih, eventualno, za vitezove proglasio baš despot Stefan Lazarević.

On je bio pravi magnet, naročito za mlade plemiće visokog roda, koji su prevaljivali dug put da bi učili u njegovoj školi i da bi ih on, na kraju, ako zasluže, naravno, proizveo u vitezove. Već i samo to da nekog vlastelina despot Stefan rukopoloži za viteza značilo je ogromnu slavu, ali i plemenitu obavezu da se ponaša prema uzvišenim pravilima despotove škole: da uvek čuva ljudske živote, neguje hrišćanske vrednosti i neumorno se bori protiv zla.

Despot Stefan Lazarević bio je pripadnik čuvenog evropskog Viteškog reda "Zmaja", koji je ustanovio 1408. godine ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Dvadeset četiri najbolja evropska viteza bili su članovi Prvog reda ordena "Zmaja", a prvi među jednakima bio je naš Stefan. Prvi među najboljima. Pripadnici ovog reda imali su pravo da na svom grbu prikažu zmaja, koji repom drži vrat, a na sklopljenim krilima ima krst, a moći nositi takav znak bio je, i ostao, simbol najvećeg mogućeg gospodstva.

U crkvenom kalendaru svetog despota Stefana Lazarevića slavimo 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru).

Marija-Maja D. Nedeljković
"Kosovski Božur"
časopis dece Kosova i Metohija




Grb Lazarevića.
Beli dvoglavi orao je preuzet od Nemanjića; simbol srpskih kraljeva tj. srpske države (usvojen iz vizantijske kulture).
Stefan Lazarević bio je član mađarskog viteškog reda zmaja gde je bio na prvom, počasnom mestu — zbog toga je zmaj obmotan oko štita porodice Lazarević.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 05. april 2011, 11:21 »
Žitije despota Stefana Lazarevića

Žitije despota Stefana Lazarevića je delo Konstantina Filosofa u akrostihu (krajegranesiju) koji u njemu otkriva svoje ime i naziva sebe „prevodnikom". Konstantinov prevodilački rad posvedočen je i potpisom na prevodu Tumačenja Pesme nad pesmama Teodorita Kirskog, kao što to pokazuje naslov srpskoslovenskog teksta: „Ot Pesnej solomonskih protlkovano Teodoritom episkopom Kiru. Prevedeno Konstantinom Filosofom, učiteljem srbskim". Izvesne filološke i kulturnoistorijske pojedinosti i okolnosti upućuju na Konstantina i kao prevodioca nekoliko prirodoslovnih i zemljopisnih spisa. Filosof je, verovatno, preveo poznati kratki opis putovanja u Palestinu. Konstantinu se s pravom pripisuje četrdeset pet kraćih kozmografskih i geografskih odlomaka („slova") o zemlji, vodama, morima, oblacima, vazduhu, ognju, gradu, munji, gromu, zemljotresu, nebesima, zvezdama, suncu, mesecu, kometama, dugi i sl.

Konstantin svedoči da je i kod srednjovekovnog čoveka, izgleda, postojala ideja da osobeno jedinstvo različitih uslova i prilika stvara ličnosti koje su upravo proizvod takvog osobenog jedinstva. Opisavši postupno prirodu Srpske zemlje pa ljude u njoj, Konstantin u Žitiju despota Stefana zaključuje kako je sve ovo rodilo („porodiše") svetoga Simeona i svetoga Savu: „Ovi porodiše i velike Simeona i Savu, veliko i časno slušanje i pričanje koji su prevazišli svu čovečiju prirodu". Poznato je, uz to, da su veliki ratni sukobi i nevolje određivali nove prostore srpskom narodu. Ovakva pomeranja obično su ugrožavala domaću tradiciju i razbijala prostor. Uzroci očuvanja tradicije i prostora leže u prirodi promene sredine. Srpski narod u srednjem veku nije iz osnove promenio geografsku sredinu. Vršila su se samo pomeranja. Ova pomeranja činila su trajniji tok, koji je imao prirodnu pripremu i osobene tragove. Napuštanjem jedne sredine nije nestajalo i sve što je stvoreno na njoj. Kao što ni dolazak u novu sredinu nije predstavljao osvajanje potpuno nepoznatog.

U ovome smislu očigledan je, recimo, primer države kneza Lazara. Vladar nove kneževine pomerio je svoje oblasti na sever, u plodne moravske krajeve. Posle 1380. godine svoju vlast je proširio sve do obale Save. Mačva, oblast uz desnu obalu Save, poznata kao „onostrani Srem", pripadala je, uglavnom, ugarskim gospodarima. Pre kneza Lazara ove krajeve je držao samo još jedan srpski vladar — kralj Dragutin (1284—1316), koji je mačvansku banovinu dobio od svog šuraka Ladislava IV. Mačva je, međutim, već početkom XIII veka bila „oblast u kojoj je pravoslavlje bilo čvrsto ukorenjeno i gde ugarska vlast nije bila tako stabilna da bi se s potpunom sigurnošću u uspeh moglo pristupiti obraćanju stanovništva u katoličanstvo". U delovima Lazareve zapadne Srbije, uz Zapadnu Moravu, prema Drini i Mačvi, u graditeljstvu je glavnu ulogu igrala „neobično jaka tradicija raške arhitektonske škole". A Raška škola stilski prethodi Moravskoj, i vremenski — dobu kneza Lazara.

Pre nego što je Lazar podigao Kruševac i prestonicu u njemu (1371), u ovim krajevima su već od kraja XII i početka XIII veka postojali posedi udaljenih manastira, kao što su Studenica i Žiča. Kada je početkom XV veka despot Stefan Lazarević kao vazal ugarskog kralja Žigmunda dobio mačvansku banovinu, „srbijanska Posavina postala je most koji spaja Srbiju i Ugarsku". Sada je Sava spajala mačvansku stranu sa imanjima i gradovima Kupinovo (Kupinik), Zemun, Mitrovica i Slankamen, koje je od kralja Žigmunda dobio, verovatno, još despot Stefan i kasnije ih nasledio njegov sestrić Đurđe Branković. Već u Đurđevo vreme uočava se veći broj Srba u Sremu. Tako, kada je jedan papski inkvizitor došao 1438. godine u Srem u misiju, zapazio je priličan broj Srba na Fruškoj gori, naročito oko Kamenice i Beočina.

Posle pada despotovine mnogi srpski gospodari dobili su više poseda u Sremu i drugim krajevima preko Save i Dunava. Jak talas preseljavanja preko Save u sremsku ravnicu može se pratiti već posle nekoliko godina, kada je despot Vuk Grgurević (Zmaj despot Vuk), sin oslepljenog Grgura i unuk despota Đurđa, prešao na ugarsku stranu. Padom despotovine 1459. godine i dolaskom Turaka nastaju neredovni i nevoljni uslovi za duhovni život, književnost i umetnost. Srpski narod koji nije napuštao zavičaj, morao je da se prilagodi na borbu i svakodnevni život pod turskom vladavinom. Jak i odlučujući činilac u održavanju duhovne i nacionalne svesti i sada ostaju — crkva i srpskoslovenski jezik.

Junaci i pisci iz antičke starine najviše su ispunili Konstantinovo Žitije despota Stefana Lazarevića (posle 1433). Na stranicama Konstantinovog dela sreću se imena Homera, Platona, Aristotela, Kreza, Temistokla, Kserksa, Aleksandra Velikog, Darija i drugih znamenitih ličnosti antičkog sveta. Znanja o drevnom svetu Helena Konstantin Filosof crpe uglavnom iz „druge ruke", preko vizantijskih izvora, kao što su to pokazala dosadašnja proučavanja. Naravno, to nije smetalo Filosofu da se upozna sa životom junaka i pisaca „starih Jelina". Preko vizantijskog posrednika, na primer, Konstantin se poslužio Herodotovom pričom o kralju Krisu (Krezu). Konstantinov postupak jasno se može pratiti kada pripovedačku i likovnu celivu gradi pomoću antičkih junaka. Tako, ispred opisa Stefanovog porekla, života i zemlje Konstantin se seća starih Helena — istoričara Tukidida, filosofa Aristotela i Platona, Hermesa Trismegistosa (srpsko-slovenski „Jermis Triveliki"), Astaksisa (srpsko-slovenski „Stajik"), egipatskog cara Tulisa i mitskog pevača Orfeja. Osnovna misao o antičkim misliocima kao navestiocima i prorocima hrišćanstva, negovana naročito u Vizantiji, postaje osnova daljeg građenja despotovog lika:

„Jer ako i procvetaše u mnogim varvarskim zemljama izabrani sasudi, u kojima Gospod sa Ocem obitelj stvori (Jovan 14,23), ali nisu se i u čovečanskim [delima] tako svetlili, tako da bi prevazilazili stare Jeline, u hrabrosti i pitanjima i odgovorima i ostalom, čime se [ovi] naročito odlikovahu i prorokovahu pre proroka, jer se podigoše da iznađu čovečije stvari, zatim vazdušne i najviše. Zato i Bog ovima [Jelinima] projavljivaše od česti da se dotaknu istine. Jer Tukidid reče: 'Jedno tri i trijedno bestelesno'. U slici [ovo] je [sveta] Trojica. A Aristotel: da je priroda bića Božjega večna, a nema početka, od koga najkrepkije Slovo postaje. A Jermis Triveliki [kaže]: 'Zaklinjem te, nebo, delo Boga velikoga, zaklinjem te glasom očevim, koji unapred javi pre nego što utvrdi ceo svet, zaklinjem te u jedinorodno njegovo Slovo i Duh.' A Stajik kliknu: 'Poštujmo Mariju kao onu koja je dobro sakrila tajnu, jer od nje će se roditi Hristos'. A Tulidos reče: 'Prvo Bog, zatim Slovo i Duh s njime'. Platon i Orfis to [isto kažu] i ostali".

Govoreći o Stefanovim moralnim i duhovnim osobinama još iz mladosti, Konstantin u čitav prikaz ugrađuje primere iz helenske istorije. Da bi kod Stefana pokazao antičko jedinstvo mudrosti i hrabrosti, Filosof polazi od velike moći mudrosti, razboritog promšpljanja, razboritosti, koja često prevazilazi vojevanje i oružje. Likovi antičkih vojskovođa i junaka simvolišu te najviše vladarske vrline — kralj Kir, utemeljivač jake persijske države i dalekovidi osvajač, ili mudri atinski državnik Temistokle, pobednik kralja Kserksa i njegove persijske flote:

„Mnogo puta gde nisu uspele vojske, koje su se potrudile, i oružje mnogih lađa, tu je uspevala jedino mudrost. Primere za ovo imamo mnoge svuda: zauzeće velikih i predivnih gradova Vavilona i Troje, Kir kada brzo napade na Asirce i Jeline, kada radi žene Menelajeve Jelene Troju razoriše, i Temistokle pobedi Persijance lađama i natera Kserksa u beg, komarac žestokoga onoga lava, i mnogo takovo može se naći. I pošto čistota čisti dušu, i hrabrost zgodno spojena sa dobrom učenošću, i stopivši se ujedno ostaje nedeljivo, i uvek uspeva i tako reći postaje priroda (urođeno). Sve ovo se i ovde [u Stefanu] sastavi kao ubeljenje i složenost vrlina."

Za Homera (Omira) kod Srba je moglo da se sazna već u najstarijim prepisima Žitija svetoga Konstantina—Ćirila ili Aleksandride. Konstantin Filosof je izgleda poznavao Homerove spevove, što se jasno vidi u dva poređenja.

Filosof poznaje i junake helenske mitologije. Povratak despota posle izmirenja sa Sulejmanom, na primer, poredi sa snagom vetra, oličenom u bogu Eolu (na srpskoslovenskom Koilu):

„Došavši u svoje otačastvo kao Koil, izišavši iz dubokih šumskih gora užasno dolazi oganj dišući i užasavajući bližnje i daljnje."
Posle drugog odlaska u Carigrad, kada je napuštao vizantijsku prestonicu, Stefanov ispraćaj je prikazan sa naglašenim sećanjem na „zvučne" simvole antike (čudotvorna pesma sirena, život muza ispunjen pesmom, slavni mitski pevač i svirač Orfej):

„A kada je despot izlazio iz grada, množina naroda likovala je i klicala, sirenskim glasovima i jezikom, i izlažaše trubni glas, kojim i muze u starini pobeđivahu i kamenje se pokretaše Orfejevim pesmama."

Izvor: Wikipedia