Autor: Dijana:) Tema: Milan Rakić  (Pročitano 1175 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 18. februar 2011, 15:43 »


Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti. Pored oca Mite i dede po majci, akademika Milana Đ. Milićevića imao je sve uslove za tako nešto. Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu. U njoj je proveo veći deo života. Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.

Svojim prvim pesmama javio se u "Srpskom književnom glasniku" iz 1902. godine. Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini. Malo je pisao, objavio je oko pedeset pesama i dve tanke sveske stihova 1903. i 1912. godine i posle toga samo još nekoliko pesama.

Sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola nad "tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom". Situacija čovekove učmalosti i njegovog robovanja na zemlji našla je u njega osoben izraz u "Dolapu" i "U kvrgama". Jedini izlaz iz te situacije po njemu je smrt. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. On odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku i bez straha se suočava sa smrću. U ljubavi, pak, smatra da je istinit samo trenutni zanos. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Poznate njegove pesme ljubavne tematike su "Iskrena pesma" i "Očajna pesma".

Svog pesimizma i skepse Rakić se oslobađa samo u rodoljubivim pesmama i to u ciklusu "Sa Kosova" sa svega sedam pesama. Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentičnosti našeg srednjeg veka. Njegovo rodoljublje je plemenito, a jezik čist i krepak, što i pokazuje pesma "Na Gazi Mestanu". Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Rakić je jedan od stubova naše poezije: skromniji od "najvećih, ali stub svakako", napisao je jezgrovitu ocenu o ovom srpskom pesniku Vojislav Đurić. Skerlić je povodom prve Rakićeve pesničke zbirke napisao da je reč o velikom umetniku stiha. Kasnije je, međutim, sasvim promenio mišljenje — povodom "Novih pesama" on Rakića preporučuje novom naraštaju kao učitelja u poetici. Miodrag Pavlović, međutim, konstatuje da bitne razlike između dve Rakićeve knjige u pesničkoj veštini nije bilo. Bogdan Popović je u svoju antologiju uvrstio četrnaest Rakićevih što ljubavnih, što misaonih, što rodoljubivih pesama. "Čak ni mlađi, buntovni duhovi, koji su se javili uoči rata kao prethodnica avangarde, čak ni oni u Rakića nisu dirali, kaže Predrag Palavestra, 'nego su mu priznavali misaonu napregnutost i pripadnost "zamišljenoj poeziji"'.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 18. februar 2011, 15:48 »
Književni rad

Milan Rakić je napisao relativno malo pesama; oko pedeset od kojih nekoliko antologijskih. Dosta rano je prestao da piše. Rakić se svojim prvim pesmama javio u "Srpskom književnom glasniku" 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, 1903. i 1912., koje je publika i književna kritika oduševljeno pozdravila.

Rakić spada u one naše pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gašenje života u mrtvilu, prelaz iz bića u nebiće, postepeno tonjenje u mir koji je taman i dubok - tema koju smo otkrili kod Zmaja i M. Jakšića a koja će dobiti konačan izraz u Disovom nirvanizmu - javlja se i u nekim Rakićevim pesmama. Njegov pesimizam obojen je ironijom i samo-ironijom. Rakić je stalno skeptičan, osmehnut, ironičan...


Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i pretstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu ("Simonida"), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazi-Mestan ("Na Gazi-Mestanu") itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapidaran. "U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i "naslade u patnji". Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oceća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 18. februar 2011, 15:51 »
Poezija ljubavi i rodoljublja


Milan Rakić je Šantićev savremenik, iako nešto mlađi.

U svojim lepim, ali ne i mnogobrojnim pesmama, izražavao je i snažna, topla ljubavna i rodoljubiva osećanja. Ima više ljubavnih i desetak patriotskih pesama koje su svaka za sebe mala remek-dela. Nacionalna uzbuđenost i vrenje u prvoj i u početku druge decenije ovoga veka bili su podsticaj za Rakićevu rodoljubivu liriku. Oslonce rodoljuba u njegovim pesmama predstavljaju srpska istorijska prošlost i Kosovo kao simbol i kao legenda. Iz njih su izostali poetski zanosi pesnikovi i u njih su uvirali ljubav i divljenje potomka prema precima; istovremeno, oni su bili podstrek novim generacijama da osete sopstvenu snagu, da stvaraju nove ideale, nove poglede i nova dela kojima će obeležiti vreme svoje mladosti.

Za razliku od Zmajevih, pa unekoliko i od Šantićevih pesama, rodoljubivost u Rakićevoj poeziji ne izražava se jurišnim zanosima i bojnim poklocima. Iako uzavreo, njegov patriotizam se ne preliva u krv i u jarke boje; u njegovim stihovima se ne preuveličava amanet očeva i ne daju vatrene izjave o spremnosti i neodoljivoj snazi mladih koji će ostvariti nacionalne zavete i svoje snove o slobodi. Rakićeve patriotske pesme odaju utisak prigušene temperature koju nosi u sebi smiren, ali odlučan čovek, čovek koji dobro poznaje sebe i svoje snage i koji ima realne životne ciljeve. Kao da je ta odlika sažeta u završetku pesme Na Gazi-Mestanu:

"I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!"


Dakle, misao i saznanje su pokretači i rodoljubivih osećanja u njegovoj poeziji.

Rakić je bio srpski konzul u Prištini pred kraj prve decenije ovoga veka, i u neposrednom dodiru sa Kosovom, koje je još bilo pod Turcima, oživeo je viziju legende o kosovskoj bici i njenim posledicama. Bolno je primao stvarnost svoga položaja — da je diplomatski predstavnik Srbije na nacionalnom tlu, a kod porobljivača. I njegova rodoljubiva poezija, naročito kosovski ciklus, koji je tada nastao, nosi pečat te tuge. Uporedo sa tugom javlja se i jaka čežnja za ostvarenjem vekovnih snova o slobodi. Te dve crte uklapale su se u nacionalnz raspoloženja onoga vremena.

Izbor i pogovor
Dr Slobodan Marković
POEZIJA LJUBAVI
I RODOLJUBLA
Mlado pokoljenje
Beograd, 1971.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 18. februar 2011, 15:58 »
Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostаvi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvojа ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećаje moje.

Ćuti, i pusti dа sаd žile moje
Zаbrekću novim, zаnosnim životom,
Dа zаborаvim dа smo tu nаs dvoje
Pred veličinom prirode; а potom,

Kаd prođe sve, i mаlаksаlo telo
Ponovo pаdne u običnu čаmu,
I život nov i nаdаhnuće celo
Nečujno, tiho potone u tаmu,

Jа ću ti drаgа, opet reći tаdа
Otužnu pesmu o ljubаvi, kаko
Čeznem i strаdаm i ljubim te, mаdа
U tom trenutku ne osećаm tаko.

I ti ćeš, bednа ženo, kаo vаzdа
Slušаti rаdo ove reči lаžne,
I zаhvаlićeš Bogu što te sаzdа,
I oči će ti biti suzom vlаžne.

I gledаjući vrh zаspаlih njivа
Kаko se spuštа nemа polutаmа,
Ti nećeš znаti štа u meni bivа-
Dа jа u tebi volim sebe sаmа,

I moju ljubаv nаsprаm tebe, kаd me
Obuzme celog silom koju imа,
I svаki živаc rаstrese i nаdme,
I osećаji nаvаle ko plimа!

Zа tаj trenutаk životа i miljа,
Kаd zаtreperi celа mojа snаgа,
Nekа te srce moje blаgosiljа.
Al' ne volim te, nа volim te, drаgа!

I zаto ću ti uvek reći: ćuti,
Ostаvi dušu nek spokojno snivа,
Dok krаj nаs lišće nа drvetu žuti
I tаmа pаdа vrh zаspаlih njivа.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #4 poslato: 21. februar 2011, 20:00 »
Kosovski ciklus pesama: "Arnautin ti je izbio oko"

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpskohrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u "Srpskom književnom glasniku".

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom "Na Kosovu", Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.


Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema".


"Umirahu ćutke na hladnom kolju"

U pesmi Nasleđe, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret - mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljaja svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad-sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj-tama, mit-kulatura) briše kao ne-otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa:
 
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.
Svesna, razumna ljubav prema svom narodu.


S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija - mada ona najviše. Skerlić ih je nazvao dubokima, naglasivši pritom da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu".

Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate:

"Kada se navede: Ja ću dati život, otadžbino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."

Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preobražavala (Nikola Koljević) - uzdižući ga istovremeno, posredstvom jedne sugestivne i slikovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor - lično pregnuće, individualni čin.

U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionano-patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina. Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini.

Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O tome postoje brojna svedočanstva. Navešću samo jedno: tadašnji srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić isticao je u svojim izveštajima i prepisci da su odlični i da ih je on, na položaju na kom je, iskoristio do maksimuma.

Piše: Jovan Pejčić

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #5 poslato: 28. februar 2011, 12:33 »
Čekanje

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeđ k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam - i večno bih čeko!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada.
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strašnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 03. mart 2011, 11:23 »
Dolаp

Jа znаm jedаn dolаp. Crn, glomаzаn, truo,
Stoji kаo spomen iz prаstаrih dаnа.
Njegovu sаm škripu kаo dete čuo;
Stаrа grubа sprаvа dаvno mi je znаnа.

Jedаn mаli vrаnаc okreće gа tromo,
Mаlаksаo dаvno od teškogа trudа;
Vuče bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bič gа bije, ulаr steže, žulji rudа.

Vrаnče! Ti si bio pun snаge i volje,
I dolаp si stаri okretаo živo;
Tešilа te nаdа dа će biti bolje;
Mlаd i snаžаn, ti si zlаtne snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glаve,
Iznemoglo telo, mаlаksаle moći;
Poznаo si život i nevolje prаve,
I julijske žege, i studene noći.

O, kаko te žаlim! - Gle, suze me guše,
Olišenа sudbo svih životа redom! -
Tebe, brаću ljude, i sve žive duše,
Jednаke pred opštom, neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dаti?
Tu krаj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne... Nаpred, nemoj stаti,
Dok ne pаdne nаjzаd spаsonosno veče.

Podne. Ti si glаdаn. Ti bi trаve hteo;
Svudа oko tebe bujа trаvа gustа,
I mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nаdo pustа!

Ti si, kаo i jа, mlаdosti rаne,
Osetio opštu sudbu što nаs gаzi,
I glаdаn i žedаn provodio dаne
Sve u uskom krugu, sve nа istoj stаzi.

Ti si, kаo i jа, nа julijskoj žezi,
Dok žubori vodа krаj tebe u viru,
Sаnjаo o sreći, nаgrаdi i nezi,
Sаnjаo o dobrom, zаsluženom miru.

O, k'o zmijа ljutа košuljicu svoju,
Ostаviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udаrce bičа stečene u znoju,
I svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Nаpred, vrаnče, nemoj stаti,
Ne miriši trаvu, ne osećаj vir:
Nаgrаdu zа trude nebo će ti dаti,
Mrаčnu, dobru rаku, i večiti mir!


Dolap - drvena naprava (točak) kojim se crpi voda za navodnjavanje.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 03. mart 2011, 11:26 »
Simonidа

Iskopаše ti oči, lepа sliko!
Večeri jedne nа kаmenoj ploči,
Znаjući dа gа tаd ne vidi niko,
Arbаnаs ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti ustа,
Ni zlаtnu krunu, ni krаljevski veo,
Pod kojim leži kosа tvojа gustа.

I sаd u crkvi, nа kаmenom stubu,
U iskićenom mozаik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledаm te tužnu, svečаnu, i belu;

I kаo zvezde ugаšene, koje
Čoveku ipаk šаlju svetlost svoju,
I čovek vidi sjаj, oblik, i boju
Dаlekih zvezdа što već ne postoje,

Tаko nа mene, sа mrаčnogа zidа,
Nа iščаđаloj i stаrinskoj ploči,
Sijаju sаdа, tužnа Simonidа, —
Tvoje već dаvno iskopаne oči!

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 04. mart 2011, 10:50 »
Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.
 
U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja...
 
Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.
 
I tako kraj cveća ostaćemo sami...
Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 04. mart 2011, 10:54 »
Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana,
i rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.
 
U svađi nam je prošlo pola dana,
u pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana
tražeći mira u poljskoj samoći.
 
No to je bilo samo kratko vreme,
pa postadosmo tuđi jedno drugom,
i gledasmo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme.
 
I tako sve je prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il', s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu.
 
Pa ipak, da si samo katkad znala
veliki kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi ko hala
sve druge misli, i nade, i snove;
 
Pa ipak, da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da kažeš nežnu reč iz srca vrela -
mi bismo možda dugo srećni bili!
 
A sad polako teče ovo vreme,
postasmo tako tuđi jedno drugom,
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme.