Autor: Dijana:) Tema: Jovan Jovanović Zmaj  (Pročitano 1941 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 17. februar 2011, 11:27 »


Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 24. novembar 1833 — Sremska Kamenica 3. jun 1904)

Jovan Jovanović Zmaj je rođen 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao je još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.

Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).

Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena.

Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.

Dve najbolje zbirke njegovih pesama su Đulići i Đulići uveoci. Veliki broj njegovih šaljivih i dečijih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: Pevanija i Druga pevanija. Poslednje su štampane zbirke: Snohvatice i Devesilje. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“).

Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika Šandora Petefija (rođenog Petrović). Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodi Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“). Od ostalih prevoda iz strane književnosti znatniji su mu: „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona.

Pored „Zmaja“, uređivao je još dva satirična lista: „Žižu“ i „Starmali“. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečiji list Neven, najbolji srpski dečiji list onoga doba.

Domaća sreća i kob inspirisala je ovog pesnika za najlepše stihove koje je dao, ne samo u „Đulićima“ već i u svojim dečijim pesmama, upravo u „pesmama o deci“. Nežan i dobar otac, čija su deca rano preminula, i uman čovek i veliki rodoljub koji zna vrednost podmlatka, on se, naročito poslednjih godina života, sav posvetio stvaranju poezije o deci i za decu. Taj deo njegove lirike je od osobitog značaja, jer je Zmaj ostao nenadmašni srpski dečji pesnik — „Čika Jova“. One imaju veliki moralni i poučni značaj; u njima su mnoge generacije prvi put počele da saznaju za ono što je istinito, dobro i lepo. Zmaj je imao naročita razumevanja za decu, umeo da se uživi u njihov način mišljenja i osećanja i da stvori poeziju koju deca razumeju i vole. To je didaktična, vaspitna poezija, ali i poezija koja ima umetničke vrednosti. U tim pesmama su dati realno i živopisno ne samo lepi već i ružni dečiji nagoni, ceo dečiji život. U njima deca poznaju sebe, proživljuju svoju intimnu ličnost, koja je dražesna, a i vrlo zagonetna. Snažno i reljefno, Zmaj je u kratkim i lakim lirskim pesmicama ovekovečio nekoliko dečijih tipova, kao „Pura Moca“, „Materina maza“, „Mali konjanik“ i druge. Kao pretežno intelektualan pesnik, Zmaj nije opevao u dečijem životu tragičnu stranu, već samo ono što razum može da zapazi spolja, što je komično. Kad se deca postave u te komične okvire, onda neminovno izazivaju bezazlen i vedar humor. Zato svi junaci Zmajeve dečije epopeje, zajedno sa domaćim životinjama, izazivaju osmejak i osveženje pri čitanju.

Istočnjačka poezija Zmajeva je uglavnom prevod ili prerada orijentalske poezije iz tuđih književ-nosti. Štampao je dve knjige istočnjačkih stihova: „Istočni biser“ i „Pesme Mirca Shafije“ (po Bodenštetu). Zmajevi prepevi su često bolji od originala, a ima i originalnih pesama. Naročito su lepe one popularne: „Lem Edim“ i „Selim-beg“.

Zmaj nije samo pesnik „Đulića“, dečije i istočnjačke poezije. On je pevao mnogo, o svemu i svačem:sva osećanja, sve ideje, sve događaje i mnoge ličnosti svoga vremena; „po njegovim pesmama može se najbolje razumeti duhovni život srpskog naroda od 1850 do 1900“. U tim svojim pesmama, rodoljubivim, programskim, didaktičnim i satiričnim, Zmaj je iznosio sve ono što je dobro i plemenito, krepio narod i potsticao na visoke ideale. On je, smelo i nepoštedno, žigosao porok i nazadnjaštvo. Njegova se satirična poezija odlikuje duhovitošću i retkom pronicljivošću. On je nesumnjivo najbolji srpski satirični pesnik, najobilniji inače, ma da u njegovoj satiričnoj poeziji ima i ličnog obračunavanja i kafanskih dosetaka.

Najraznovrsniji i najobilniji srpski pesnik, Zmaj je ujedno i najpopularniji. Od svih srpskih pesnika, on je najdublje ušao u narod, bio najviše čitan i najviše voljen. Građansko društvo je volelo njegov lak i pristupačan izražaj. Zbog te velike popularnosti stekao je glas najvećeg srpskog pesnika, ali mu kritika to nigda nije priznala, izuzev u samom početku. U izražaju — on je stvorio ogroman broj novih jezičnih i ritmičnih mogućnosti; time je nadmašio sve ono što je pre njega stvarano i udario sigurne temelje za nove pothvate. Značaj njegova talenta je poglavito u tome. Neiscrpan u izražaju, on je neiscrpan i u invenciji. On je bio plodan i darovit pesnik svoje generacije, svih njenih ideala i čeznuća, velikih kao i običnih i svakodnevnih. Otuda kod njega, pored najlepših pesama, nalazimo i veliki broj prigodnih i programskih pesama, često sa najpovršnijom i najbanalnijom sadržinom.

U toku cele druge polovine XIX veka on je najobilniji srpski pesnik, urednik mnogih listova i časopisa i jedan od najistaknutijih nacionalnih radnika. Ostavio je poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti.

Umro je 1904 god. u Sremskoj Kamenici, u Sremu. Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja.

Izvor: Antikvarneknjige.com

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 17. februar 2011, 11:30 »
Jovan Jovanović Zmaj je jedan od najpoznatijih srpskih pjesnika 19. vijeka: liričar, urednik mnogih književnih listova i dječijih časopisa, pisac rodoljubive poezije, satiričar i humorista, ljekar, dramaturg i prevodilac. Mnoga su njegova zanimanja bila, raznovrsno djelo koje je ostavio za sobom, a još raznovrsnije i oprečnije kritike koje je ono izazvalo. No svi se kritičari gotovo jednodušno slažu u tome da je Zmaj naš možda najveći dječiji pjesnik, na čijoj poeziji su odrastale i još odrastaju generacije dječije populacije

piše: Anja Jeftić

Sredina 19. vijeka je po mnogo čemu ključna za istoriju srpskog naroda i srpske književnosti. U poeziji je to doba smjene dviju generacija "romatičara" i dolaska na književnu scenu onih pjesnika po kojima je ovaj period i ostao najviše upamćen: Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića i Laze Kostića. Središte kulturne djelatnosti bio je Novi Sad, a sporna pitanja osnovice srpskog jezika i Vukove reforme, koja su jedno vrijeme oblikovala javni život, sada su postala pitanja formiranja nacionalne svijesti i njenog artikulisanja. Naime, otkada su se naselili na teritoriju današnje Mađarske i Austrije, u 17. i 18. vijeku, Srbi su se počeli polako prilagođavati oblicima života koji su postojali u zemlji u koju su došli. U tome su pomalo gubili svoje specifične nacionalne karakteristike, a pogotvo pod pritiskom antisrpske kampanje sa austrijskog i ugarskog dvora. Impuls pak za šire narodno stasavanje došao je zajedno sa srpskim ustancima i životom postustaničke Srbije. U južnoj Ugarskoj, na prostoru današnje Vojvodine, Srbi su bili izazvani i lošim stanjem u državi, u kojoj su se naglo počele dizati bune manjih naroda u cilju osamostaljivanja. Tako je 1848. u Karlovcima sazvana Narodna skupština, na kojoj je iznesena potreba za nacionalnom autonomijom, kao i crkvenom, što nije bilo ostvareno, ali je stanje u narodu od tada pa nadalje počelo intenzivno da se menja. Pitanje nacionalnog identiteta postalo je suštinsko pitanje i mlađa generacija darovitih i obrazovanih ljudi ga je neprestano afirmisala i pokušavala u različitim oblicima da da odgovor na njega. U to doba je u književnosti stasao i Jovan Jovanović Zmaj, koji je, kako kaže Jovan Skerlić, postao pesnički zastavnik nekoliko naših naraštaja, moralni istoričar celog jednog velikog i značajnog perioda našeg narodnog života.


ŽIVOT J. J. ZMAJA

J. J. Zmaj je rođen 1833. godine u Novom Sadu, u činovničkoj građanskoj porodici. Studirao je u Pešti, Pragu i Beču. Pošto je bio završio medicinu, kao ljekar je radio i živio u mnogim mjestima, a jedno vrijeme je bio i dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Uporedo s tim, uređivao je mnoge književne, satirične i dječije listove, između ostalih i list Zmaj, po kojem je kasnije i dobio nadimak. Bio je izuzetno predan ovom poslu, a najpoznatiji njegov časopis je sigurno bio Neven, koji se do danas preštampava i čita. Neven je izlazio u Beogradu i Novom Sadu preko dvadeset godina, i za njega je Zmaj rekao da mu je mezimče idealnog života na zemljištu praktičnog iskustva. Takođe, on je intenzivno pisao uglavnom poeziju i po količini napisanih pjesama rijetko je plodan pjesnik kod Srba. Kada se pojavio u književnosti pedesetih godina 19. vijeka, Svetozar Miletić je pisao: Kako nam je literatura svakolika sumorna, sad bi joj osobito prek bio potreban sjajan i velelepan meteor, da je potrese, elektrizira, oživi. Kod sina G. Jovanovića našao sam lep dar poezije. I zaista, kako je tada počeo pisati, Zmaj se nije zaustavljao u narednih pedeset godina. Objavio je: Đuliće, Sve dojakojašnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića, Druga pevanija, Đulići uveoci i naravno sa kasnijim ponovljenim i kompiliranim izdanjima. Ono što će trajno da obilježi njegov rad, i da bude u nekom mislu prekretnica u pjesničkom i duhovnom zrenju jeste porodična tragedija smrti žene i njihovih petero djece. Pored toga je i prevodio njemačke i mađarske pjesnike, kako one poznatije, tako i one manjeg kvaliteta, ali koji su njemu lično bili bliski. Kao i Branko Radičević, i Zmaj je učio srpski jezik i riječi iz Vukovog Rječnika, nadahnjivao se narodnom poezijom i sam skupljao rječničku građu, koju je pred kraj života predao Matici srpskoj. Mnogi su ga optuživali da nije imao sistematsko književno obrazovanje i dovoljno izgrađen ukus, da nije imao suptilno pjesničko osjećanje i individualni artizam. Laza Kostić je čak napisao posebnu Knjigu o Zmaju, oštru i domišljatu kritiku njegovog rada, svojevrsan kalambur, u kojoj je iznio teoriju da je kod njega "zmaj" pojeo "slavuja", to jest da je pjesnik satiričar pojeo lirskog pjesnika. A zbog čega je bio satiričar, Zmaj je obrazložio u programu svog satiričnog rada u trećem broju Zmaja: Dok se korov i kopriva ne istrebi, ne može se dobro seme sejati; dok se lažni apostoli ne otkriju, ne može istinita nauka procvasti; dok se ropski duhovi ne izobliče, ne može sloboda sinuti; dok se sebičnost ne žigoše, ne može se rodoljublje uzvisiti... dok se na nadriknjige prstom ne pokaže, ne može se pravo znanje i nauka raširiti... Zmaj je poslednje godine života proveo u Sremskoj Kamenici, gdje je i umro 1904. godine.


PJESNIŠTVO

Bilo je nekoliko vrlo bitnih uticaja koji su formirali Zmajev pjesnički izraz: narodna poezija, građanska pjesma, njemački romantičari i orijentalna poezija, mađarski pjesnik Petefi itd. A obim njegovog pjesništva pravazilazi sve prosječne okvire — on je bio jednako plodan liričar, dječiji pjesnik, satiričar i pjesnik rodoljubive poezije. O samom fenomenu poetskog prizvanja on pjeva u Pesmi o pesmi. Tu veli da, kad su ljudi bili prognani iz raja i počeli da žive tužnim i teškim životom, Tvorac se smilovao i poslao im poeziju. I na zemlji ko da novo/ sunce sinu, te razvedri praznu tminu, pustolinu. Gde je bola, ge je jada, — pesma blaži; Gde se klone, gde se pada, — pesma snaži; — Gde su ljudi dobre ćudi, — pesma s' ori; Što ne možeš drukče reći, — pesma zbori; Gde utehe nema druge, — pesma stiže; A gde sumnja sve obara, -pesma diže... Ali poezija nije samo tu da bude čovjeku na utjehu nego i da bude kritika društva i da ima svoju — u doslovnom smislu te riječi — "praktičnu upotrebu". Takve prirode su Zmajeve satirične inspiracije. Npr. poznata Jututunska juhuhaha pjesma je uprena protiv režima Miloša Obrenovića, koji je rekao kada je preuzeo vlast u Srbiji, 1860. godine, da će "zakon biti najviša volja u Srbiji". On je kritikovao i tadašnje pomodarstvo, frajle i nobles društvo, buržoasku ljenost i neutemeljenu superiornost. Najnježnije lirske pjesme Zmaj je posvetio svojoj ljubljenoj suprugi Eufrosiniji, Ruži, i njihovoj djeci — i one koje slave život i projavljuju ljubav prema voljenoj osobi, ali nakon njihove smrti, i one koje vapiju nad gubitkom i samoćom. Evo jedne takve ljubavne pjesme, koja je muzički adaptirana i čini nezaobilazan repertoar tzv. starogradskih pjesama: Tijo, noći /moje sunce spava;/ Za glavom joj /od bisera grana, /a na grani /ka da nešto bruji, /to su pali sićani slavuju /žice predu /od svilena glasa, /otkali joj /duvak do pojasa, /pokrili joj / i lice i grudi, /da se moje /sunce ne probudi. Osjećanja ljubavne radosti nalaze se u zbirci Đulići, a u Đulići uveoci su u žalosnom raspoloženju. Pođem, klecnem, idem, zastajavam, /šetalicu satu zadržavam; /jurim, bežim, ka očajnik kleti: /zborim reči, reči bez pameti: /"Ne sme nam umreti!" /Vičem Bogu: Ona je još mlada! /Vičem pravdi: Ona se još nada! /Anđelima: Vi joj srca znate! /Vičem zemlji: Ona nije za te! /Niotkuda nema mi odjeka...

Bitan segmenat opusa J. J. Zmaja je i rodoljubiva poezija, sa pjesmama kao što su: Vila, Tri hajduka, Sveti Sava; kao i didaktična poezija za djecu i odrasle.


ZMAJ, DJEČIJI PJESNIK

Ono što se zaista ne može osporiti Zmajevom pjesničkom talentu jeste to da je on vjerovatno naš najveći dječiji pjesnik. I do danas djeca u školama naizust uče njegove pjesme, skladnog, vrcavog stiha i finog zvuka. Kako je jednom primijećeno, te pjesme štede roditeljima trud i pedagoške brige — djeca se na njima neosjetno uče kako se treba ponašati, uče o prirodi, stvarima i životnim situacijama. Pjesnik se šali s njima, budi njihovu maštu a ne raspaljuje je i, što je najvažnije — dijete koje čita tu poeziju uvijek će lako odvojiti dobro od zlog i ružno od lijepog na jedan neposredan i prihvatljiv način. Neke od njih i nisu pretjerano poučne, ali su zanimljive, kreativne, smiješne, kao dječija igra. Malo je onih koji nisu čuli za pjesme na kojima su mnoge generacije odrasle, kao što su: Pačija škola, Materina maza, Pesma o Maksimu, Konjanik, Ded i unuk i druge, kao i niz zagonetki, pitalica, pošalica koje je čika-Jova, kako su ga djeca prozvala, za njih smišljao. On je tako volio djecu da je uređujući list Neven pisao u jednom pismu prijatelju kako mu je "malo" teško jer ne samo što nema novca za štampanje lista nego još i kasni sa tekstovima, koje mora sam da napiše i uredi i pride da iscrta ilustracije! I pored toga, on je ponekad štampao posebno dijelove za bogatu djecu, a posebno za siromašnu. Bogatima je govorio kako čovjeka ne čini odijelo i materijalno blago nego nešto drugo i kako visokoumlje i gordost nisu dobri, a siromašne ohrabrivao da ne budu tužni što nemaju sve što im treba i podsticao njihova plemenita osjećanja.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 17. februar 2011, 11:42 »
IZ "PESME O PESMI"

Gde je bola, gde je jada,
— Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada,
— Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi,
— Pesma s' ori;
Što ne možeš drukče reći
— Pesma zbori;
Gde utehe nema druge,
— Pesma stiže;
Jer u pesmi nema mržnje,
— Ljubav vlada;
U pesmi je cvetak vere
— Melem nada.

Svoje pjesničko uvjerenje izrekao je Jovan Jovanović Zmaj u "Pesmi o pesmi". Ova programatsko-deklarativna pjesma uvest će nas u Zmajev pjesnički svijet, otkriti njegove tvoračke elemente, njegovo biće i Zmajevo shvaćanje biti i uloge poezije. U poeziji Zmaj otkriva najčišći, najplemenitiji i najdublji izraz ljudskoga duha.

Pjesnički prvijenci Zmaja Jovana Jovanovića pojavili su se sredinom 19. stoljeća. (Prva sačuvana pjesma "Proletno jutro" napisana je 1849. god. a objavljena je 1852.) Prvijenci nose vidljive tragove lektire (Mušicki, Svetozar Miletić, Pavle Popović Šapčanin, Branko Radičević, narodna pjesma). Međutim, već i u ovim ranim radovima nalazimo nagovještaj Zmajeva pjesničkog talenta koji se očituje u lakoći kazivanja i okretnom rukovanju novim izražajnim oblicima.

Kasniji Zmajev stvaralački put obilježen je bogatom lirskom produkcijom u kojoj se spaja pjesnikova intimna biografija s konkretnom povijesnom situacijom.

Intimna pjesnikova biografija poetski je oživotvorena u zbirkama pjesama "Đulići" i "Đulići uveoci".
 
U "Đulićima" (1864. god.) pjesnik kazuje sretne trenutke svoje ljubavi i poeziju obiteljskog života. To je kliktava, raznježena poezija zaljubljenog bića koje čitav vanjski svijet podređuje svom ljubavnom raspoloženju. To je lirika u kojoj na spontan i sugestivan način progovara ljubavna psihologija: ljubavna razdraganost, ljubavna čežnja, ljubavno sanjarenje, ljubomora. Sva su ta pjesnikova ljubavna raspoloženja položena u specifično Zmajeve nokturalne i astralne ugođaje.

U Zmajevu doživljavanju žene i ljubavi vidljiva je romantična koncepcija. U svoje ljubavne ispovijesti ugradio je jarko nacionalno osjećanje. Pjesnikova odabranica javlja se kao oličenje nacionalnog ideala. Nacionalna komponenta progovara i u onom dijelu "Đulića" gdje pjesnik izražava obiteljsku sreću. "Đulići" su, prema tome, lirska sinteza pjesnikove intime i nacionalnog ideala.

"Đulići uveoci" (1883) izrazili su pjesnikovu ljubavnu i obiteljsku tragediju. Poezija "Đulića uvelaka" rođena je u jakim prolomima pjesnikova bola. Jednostavna i naivna raspoloženja iz "Đulića" zamijenjena su u ovoj zbirci dubljim, refleksivnijim akcentima. Intenzitet ljudskog, supružničkog i roditeljskog bola konkretizirao se u "Đulićima uveocima" u direktnim, zgusnutim i dramatičnim lirskim ispovijestima.
 
Obje pjesničke zbirke svojom lirskom čistoćom i neposrednošću, svojom neishitrenom emocionalnošću zauzimaju posebno mjesto u razdoblju srpskog romantizma.


Najplodniji period u stvaranju Zmaja Jovana Jovanovića bile su šezdesete i sedamdesete godine 19. stoljeća. U tom razdoblju nastale su njegove najbolje satirične pjesme koje su inspirirane političkim i društvenim kretanjima u tim decenijama. To su deceniji u kojima aktivno djeluje Ujedinjena omladina srpska i napredna građanska inteligencija koja se bori protiv monarhističko-birokratskog i policijskog režima u Srbiji, protiv pojava odnarođivanja i snobizma. Ideolog napredno orijentirane inteligencije bio je Svetozar Miletić. Zmajeva politička satira britko protestira protiv krutog monarhističkog obrenovićevskog režima, protiv moralne i nacionalne deformiranosti suvremenika.

U Zmajevim satiričnim pjesmama došla je do izražaja demokratsko-liberalna i nacionalna ideja kakvu je zastupao Svetozar Miletić. U pjesmama te vrste očitovala se nova kvaliteta Zmajeva talenta — sposobnost zapažanja tipičnih pojava u svom vremenu, razvijen smisao za ironiziranje i karikiranje nezdravih životnih pojara. Ovim sposobnostima pridružuje se i sposobnost pronalaženja adekvatnog jezičnog izraza. Satirične pjesme Zmaja Jovana Jovanovića proširile su leksički fond srpske romantične poezije.

Zmajeva satirična poezija svjedoči o jakoj pjesnikovoj angažiranosti i obuzetosti društvenom, moralnom i političkom problematikom svoga vremena.

Potpun stvaralački lik Zmaja Jovana Jovanovića ne možemo doživjeti bez njegove dječje poezije. Pjesnikova sposobnost saživljavanja s dječjim svijetom očitovala se već u "Đulićima" i "Đulićima uveocima". Ta sposobnost poetskog fiksiranja dječjeg svijeta predstavlja značajnu komponentu Zmajeve stvaralačke ličnosti. U djetinjstvu Zmaj otkriva osebujni svijet mašte i senzibilnosti. U dječjim pjesmama Zmaj je profinjen psihološki opservator koji proniče u najzagonetnije predjele dječje psihe. Za svoje opservacije pronalazi svjež i primjeran pjesnički izraz.

Iako su Zmajeve dječje pjesme stvorene u vremenu s drugačijim senzibilitetom, one se svojom poetskom snagom dižu iznad konkretnih vremenskih uvjeta i izražavaju psihologiju i poeziju djetinjstva uopće.

U svom književnom djelu Zmaj se predstavio kao složena stvaralačka ličnost koja je svestrano doživljavala svoje vrijeme i sebe u vremenu poklanjajući svoja najdublja i najintimnija ljudska uvjerenja i nemire poetskoj riječi koja nas i danas zaokuplja.



Propjevao je sredinom 19. stoleća. Ostavio je iza sebe bogat književni opus (pjesme, nekoliko pripovijedaka, šaljivi igrokaz "Šaran" i brojni prijevodi):

"Đulići", Novi Sad, 1864; "Sve dojakošnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića", N. Sad, 1871; "Pevanija", Novi Sad, 1882. Preostala djela izdala je Srpska književna zadruga: "Druga Pevanija" — dvije knjige, Beograd 1895—1896; "Đulići uveoci", Novi Sad, 1883. "Đulići" i "Đulići uveoci" izišli su ponovo u Zagrebu 1899. godine.

Nakon pjesnikove smrti izišla su brojna izdanja njegovih pjesama. Među najnovijim izdanjima ističe se: "Pesme", Novi Sad, 1958. u redakciji Mladena Leskovca.

Dr Dragutin Rosandrić
Pregled književnosti s čitankom, 1967.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 17. februar 2011, 11:45 »
O DEČIJOJ POEZIJI JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA
 

U decjim pesmama Zmaj je obuhvatio celo detinjstvo od kolevke do decastva, sa svim onim sto pripada decjem svetu: igrama i igrackama, zivotinjama, odnosom prema odraslima itd. U njima je dao bogatu i raznovrsnu galeriju decjih likova. Glavne odlike Zmajevih decjih pesama jesu: fini lirizam koji ih priblizava njegovoj ranoj ljubavnoj poeziji, ozarenom svetu Djulica, smisao za uzivljavanje u zbilju i psihu deteta, jednostavan, lak, neposredan izraz pristupacan deci i istovremeno privlacan odraslima.

Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveci predstavnik. Njegove decje pesme imaju, medjutim, i sire znacenje. One nisu samo spesijalisticka, namenska poezija, nego i osobena forma pesnickog, lirskog jezika, kojim su na nov nacin izrazene osnovne preokupacije Zmajevog stvaralastva. U njegovom knjizevnom razvitku one se javljaju kao poslednja njegova pesnicka obnova. Posto je iscrpeo svoje mogucnosti u lirskoj i satiricnoj pesmi, Zmaj je u subliterarnoj, polupoetskoj-polupedagoskoj formi decje pesme nasao novu neiscrpnu riznicu poetskih motiva i formalnih mogucnosti.

Oslobodjen stega, koje su mu u izvesnoj meri nametale ranije pesnicke forme, on ce pod maskom naivnosti postici maksimalnu lirsku spontanost. Nova poezija bice sveza, laka, jednostavna, bogata hitrim invencijama i slobodnim asocijacijama. Puna lirskih boja i topline, sva u ceznji za necim cistim i svetlijim, ona ce, na svoj minijaturni nacin, predstavljati obnovu zlatnih vremena srpske romantike sezdesetih i sedamdesetih godina.

M. Popović



Urođena ljubav prema djeci, a posebno smrt njegove djece, snažno su podstakli Zmaja da piše za djecu. To je radio svih pedeset godina svoga pjevanja i ovo je najobimnija oblast stvaranja. Pjesme za djecu imale su prije svega vaspitnu funkciju, ali je iz nje proistekla i rodoljubiva funkcija: zadatak ovih pjesama je da dijete uvede u probleme svijeta i života na jednostavan i pristupačan način, kroz zgodne situacije, dobro odabranim "junacima", vedrim tonom, toplom ljubavlju. Predmet pjevanja je kompletan svijet djetinjstva, sve životne situacije, sve manifestacije svakodnevnog dječjeg života. Izvanredno poznavanje psihologije djeteta omogućilo je pjesniku da realistiki i objektivno, bez idealizacije, predoči svijet djeteta i djetinjstva. Pjeva o dobroj djeci, ali i o nemarnoj, nemirnoj i neradnoj djeci, ali je to pjevanje spontano, nenametljivo, nježno. Tako je stvorio likove Lenjog Gaše, Malog Jove, Materine Maze, ... Dječji svijet sagledan je šire, predočen je odnos djece i životinja, djece i prirode.

Pjesme za djecu imaju najtrajniju vrijednost ne po umjetničkoj, nego po etičkoj vrijednosti. Time je Zmaj postao rodonačelnik pjesništva za djecu u srpskoj poeziji i najznačajniji predstavnik ove lirske vrste. Ovoj oblasti Zmajevog pjevanja odao je priznanje čak i Ljubomir Nedić, koji je inače imao negativno mišljenje o Zmaju kao pjesniku.

Van mreže Ana

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.149
  • 0 date prim. 6
« Odgovor #4 poslato: 18. februar 2011, 08:31 »
Kad se setim

Kad se setim, mila duso,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.

Al' kada mi na um dodju,
Dodju tvoje crne oci,
Onda krcmar nis' ne radi,
Samo crno vino toci.

A ja pijem, pevam, placem
Od zalosti, od milina,
Pa kad podjem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva,-
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vasa cerka kriva.[/center]


Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
U misli se neke gubim;
Cini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Cisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina,
To se ne sme porusiti
Sa zemaljskim poljupcima.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 18. februar 2011, 12:26 »
Rodoljubiva poezija Jovana Jovanovića Zmaja


Rodoljubiva poezija Zmajeva predstavlja odgovor na stvarne probleme i savremena pitanja, na aktuelne ideje, slobode, pravde, prosvete, knjige, Srpstva. Ona je odmerena i racionalna, trezvena ali snažna; nema u njoj nacionalizma ali ima velike ljubavi prema zemlji, narodu, Srpstvu. Rodoljublje je prisutno Đulićima i Đulićima uveocima, u misaonim pesmama i pesmama za decu. U najbolje rodoljubive pesme ubrajaju se: "Vila", "Tri hajduka", "Ded i unuk", "Dižimo škole", "Ja bih bio", "Svetli grobovi". Za shvatanje suštine Zmajevog rodoljublja karakteristične su "Vila" i "Ja bih bio". Vila vidi srpsku neslobodu kao neveselu, mračnu noć u kojoj "jedna lepota devojka" jadikuje što je ostala sama jer "što bi muško, to mi izginulo, / što bi žensko, to mi presvisnulo". Bog je jedini čuo ovo jadikovanje i

Tako traje nekoliko dana,
Od tuge je kosu raspustila,
Od žalosti licem pobledela,
Suze su joj ruho obelele,
Od težnje joj ponikoše krila —
Te se stvari u gorici vila.

Ovo je objašnjenje nastanka vile, ali to nije tema pesme. Slika nastanka vile jeste objašnjenje kako se javila snaga koja je pokrenula Srbe na borbu protiv petovekovnog ropstva:

Evo skoro pet stotin' godina
Otkako se suzi i krvavi,
Gora nam je rađala junake,
Nevolja im grudi čeličila,
A vila im đorde naoštrila,
Pa se slavno biše i braniše.

Ona je pevala "srpski i junački", slepcu udesila gusle koje vesele dušu, mrtvima slavu podižu, žive hrabre. Poenta je u poslednjem stihu: "Blago onom ko se čemu nada".

Pesma "Ja bih bio" nastala je pod uticajem ustanka 1875. godine. Pesnikov ideal je da bude pesnik mira jer to prija njegovoj duši, mrska mu je vojna truba, grozi se tuđih suza. Stih "Ja bih bio pesnik mira" ponavlja se pet puta i svaki put se objašnjavaju razlozi zašto i kako — to je sreća, bratstvo, čoveštvo — sreća ne samo pojedinca nego svih.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 18. februar 2011, 13:08 »
Tužno srce Jovana Jovanovića branilo se stihovima od lične nesreće


Čudne su i nepredvidive pesničke sudbine u ovim krajevima, pod ovim teškim nebom, nad ovom ravnicom koja se svakonoć preobražuje u drugi predeo, da bi se oku učinilo bar da se nešto menja. Ovde su veliki pesnici u kratkom ili dugom veku doživljavali i slavu i pad, kako to sa pesnicima i danas i ovde i svugde biva. Zmaj, otac naše poezije za decu, veliki srpski liričar, branio se pesmom od lične nesreće. Sva zla ovoga sveta svalila su se na krhka Zmajjovina pleća. Ali sve se zaboravilo, sve je pokrio tamni prah prolaznosti, a ostali su "Đulići" i "Đulići uveoci". Kao večni svedoci sreće i nesreće koja prati pesnike u svevremenu. I Ruža, devojka kojoj je pesnik izmislio ime i posvetio joj svoje najlepše i najtrajnije pesme...

Jovan Jovanović, sin uglednog i bogatog novosadskog advokata Pavla Jovanovića, rođen je i rastao u senovitoj ulici Zlatna greda, i danas jednom od najtiših novosadskih sokaka u starom delu grada. Sretno detinjstvo, u pažnji i brizi starijih, bezbolno školovanje, prve spevane pesme u šesnaestoj godini, u Irigu, 1849. gde se kratkotrajno sklanja u vreme Mađarske bune. Potom, kako je to bivalo, školovanje na pravnim naukama u Beču. Tamo, u istoj sobi, druguje i tuguje sa Đurom Jakšićem. Nerazdvojni su, čak i iste snove sanjaju, kako Zmaj zapisa u jednoj pesmi, tadašnjoj:

"Sećaš li se kad smo ono
Jedne noći jedno snili,
Tom se nismo začudili,
Mi smo onda jedno bili..."


A u Beču, kako Zmaj zapisa, "...Branko je već bio stari đak i s visine gledaše na nas mladunčad. Omladina ga je obožavala, ali niko više nego ja, te sam svakim načinom nastojao da skrenem njegovu pažnju na sebe — išao sam u kafane i gostionice, gde on iđaše, sedeo sam blizu njega, upletao sam se u razgovor, grohotom se smejao njegovim dosetkama i šalama, pokušavao i sam da izbacim koju — ali mi sve bi uzalud, nikada Branko ozbiljnije ne svrnu pažnju na mene, nikada ne progovori pravce sa mnom"... Bi to vreme, i salonsko i siromzaško, i boemsko i radino, vreme u kome se stvarala istorija srpskog pesništva, daleko od Srbije, a sve u tuzi za starim krajem. Lepo neko vreme.

Jovan Jovanović rano postaje slavan i omiljen, klasik bez ijedne sede vlasi, piše pesme, uređuje listove i novine, putuje. Znan je po lepim i pevnim ljubavnim pesmama. A devojka koju u pesmama spominje ne postoji. Vizija, pesnički san, imaginaran lik. Sve do jednom, kada 1860. počesto posećuje bolesnu sestru od tetke Pavu Nešković, a koju, vidi sudbine, dvori i pomaže umilo devojče iz susedstva sa čudnim, neobičnim, retkim imenom — Eufrosina.

U jednoj pesmi-pismu svojoj bolesnoj sestri pesnik stidljivo otkriva svoju tajnu ljubav za njenu prijateljicu:

"Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli sestro
Svoju vernu drugu.
Pa joj seci, reci,
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna,
Neka i ne sluti.
Što da čuje jade
Kad razumet neće
Tužna je to pesma:
"Oj pelen-pelenče".


Tako počinje tajna Zmajjovina ljubav, jer on beše stidljiv, sramežljiv, čak je i pisma Ruži, kako je devojku nazvao, slao poštom a stanovali su na dohvat oka, stid ga je bilo i pismo u sanduče, krišom, obnoć, ubaciti:

"Mila gospođice Ružo,

...Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati — što i da znate gde pomoć možete, - poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim — Vi ćete lako a ja kako uzmogu..."

A Ruža njemu, poštom, otpisuje:

"Poštovani gospodine,

kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al' osećala i verovala nisam."

I u potpisu, samo, Ruža.

Zapisano je da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović.

Poroda puno imaše, ali dete jedno po jedno umiraše, mada je Zmaj u međuvremenu i medicinu završio. Posle smrti i četvrtog deteta Ruža presvisnu u Pančevu, 1872. godine.

Za ljubavi njihove nastali su "Đulići" (po reči đul-ruža), a po smrti i nešto u bolesti "Đulići uveoci". Kako je nevolja Zmaja pratila govori podatak da je dvoje dece, dva zlatna devojčurka, koje prihvati uz udovu Mariju Kostić, pobrzo potom iz života otišlo. Nije se dalo najvećem prijatelju dece da sa decom svojom podeli radost.

O Ruži je malo slova ostalo. Zmaj je zapisao da je "anđeo po duši, anđeo po liku", a Đura Jakšić da je bila "nešto malo, lepuškasto a pritom i lako i lukavo! znaš — to je kao moler po vizionomiji sudim — a za drugo znaće Kiš!" (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš).

Laza Kostić, opet, u svojoj knjizi o Zmaju piše o Ruži Ličanin. "Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisi o najlepšoj, najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al' ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre ona ga otprati, ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi..." Još je Laza, u trenima srdžbe na Zmaja, zapisao da Zmaj Ružu hipnotiše stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.

Zmaj (zanimljivo je da taj dodatak imenu nije imao nameru da se čita kao Zmaj već je uzet jedan datum iz istorije Srba ovih krajeva 3. maj), i u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ostavlja traga kako je Eufrosini dao ime Ruža:...

"Kaži mi, kaži,
kako da te zovem,
kaži mi, kakvo
ime da ti dam, —


al' ja bih proveo čitav jedan vek,
tražeći lepše,
dičnije i slađe,
milije ime,
što još ne ču svet,
da njim nazovem
moj rumeni cvet."


Retko je koji pesnik ostavio u svojoj poeziji toliko vedrine, smeha, jetkosti, šaljivosti, nežnosti, ljubavi i tuge, straha, očaja, a sve pišući pesme kao pisma istom biću, istom srcu.

U radnoj sobi Zmajevoj, u Zmajevom muzeju u Sremskoj Kamenici, namernik, putnik, patnik, čovek željan mira, samoće i lepote, može odahnuti zagledan u staro, minulo vreme, u njegovu lepotu, ali, bez obzira u kakvom raspoloženju bio, izlazeći iz potonjeg Zmajevog boravišta, suočen sa lepotom predela, uvek će se, siguran sam, setiti pre Đulića uveoka nego Đulića. Iz te kuće izlazi se s tugom:

"Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano"

(Đulić uveok, XXII)


I setiće se one stare, nezaboravne Mitrovićeve pesme: "Bila jednom Ruža jedna..."

I dugo će ga, hodu il mirovanju, zvuk te pesme pratiti.

Zmaj je napisao 470 pesama za decu, ali međ njima nema one najpoznatije: "Ala je lep ovaj svet". Ona se nalazi u prvoj knjizi "Đulića". A vreme ju je svrstalo među dečje, jer u toj pesmi je čistota dečjeg pogleda na svet.

Naša deca Zmaja pamte po vedrini, pošalicama, duhovitosti, a pravi Zmaj je patnik, nevoljnik, stradalnik, nesrećnik u životu, izbeglica međ svojima, lekar koji ne naplaćuje usluge ako već ne mora, čovek koji i poslednje mesto boravka bira zbog fruškog vazduha, u nadi, da će možda pomoći njegovoj oboleloj poćerci Maci. Onoj Maci koja "upravo beše i njegov sekretar i administrator njegovih izdanja, a naročito Nevena."

Eto, otuda Zmaj na kraju života u Sremskoj Kamenici. Iz dobročinstva, od čega se sastojao ceo njegov život. A i Maca je pisala pesme. Objavljena je samo jedna u "Srpskoj domaji" 8. januara 1902. godine:

Briga mlade devojke


S đavolom se borit
Na megdanu stojim.
Kad đavola poznam,
Ja ga se ne bojim.
Ali, jaoj, šta bih, —
Ta ja sad študiram, —
Kad bi đavo došo
Anđelski maskiran."


Kako to biva u vremenima, na kraju ovog veka, kao i na kraju prošloga, đavoli anđelski maskirani svuda su oko nas. Ali ne treba ih se bojati. Ipak je lep ovaj svet. A pesmu je, Maca, sa zahvalnošću potpisala: Maca Jovanović Zmajjovina.

Pero Zubac, 30.12.2007.
Dnevnik

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 21. februar 2011, 14:43 »
Đulići

Đulići su prvo pesničko ostvarenje J. J. Zmaja. Oni su pesnikov "razgovor sa srcem", pesnički dnevnik njegove uznemirene duše. Nastajanje pesama iz ovoga ciklusa započelo je sa njegovom ljubavlju prema devojci Ruži Ličanin, po čijem se imenu da zaključiti kako je i naslov dela simboličan: đul, turska reč i znači ruža, mirišljavi cvet. Prema tome na sve njegove pesme treba gledati kao na cvetove njegove duše. Pesme su đulići, ali i bližnji sa kojima je bio neizmerno srećan: žena i deca. Pošto su za kratko vreme svi pomrli, ditirambično stanje duše se preobrazilo u elegično, a đulići su postali njegovi uveoci, izvor njegovih tugovanki.

Pre nego što će se pojaviti ljubav, postojali su samo "mračni, kratki dani", postojali su "na nebu oblaci na srcu kamenje". Sa ljubavlju sve se izmenilo: došla je ljubav, sreća, zanos duše i otvorenost prema svetu. A sve je počelo kao romansa sramežljivog zaljubljenika, kao odjek patrijarhalnog ustručavanja i mladalačke čednosti, kao neodoljiva privlačnost jedne devojke koja neguje njegovu sestru. Međutim, vremenom, njegova sreća se sve više uobličava, uvećava i središte njegovog pevanja postaje upravo ona, pred kojom se toliko kolebao i ustručavao. Voljeno biće je sada pored njega; ono ispunjava njegovu javu i san. Kad ona spava i sanja, svetli kao mesečina. To svetli njen nesvesni blagi osmeh, njena duša koja se u snu opušta i sanja nešto lepo. Ona je njegova: snaga, dika, lane, blago, duša... I čini mu se da je svako od ovih imena nemoćno i nedovoljno kao značenje da izrazi ono što on oseća. A on bi hteo sveobuhvatnu i neponovljivu reeč - najljepšu i najmoćniju reč, jer njena funkcija ne bi bila da izrazi samo njegovo osećanje, intenzitet toga osećanja i sveukupan njegov odnos prema njoj, nego i njenu prirodu, sva ona svojstva koja je određuju i bez kojih se ona ne bi mogla ni zamisliti.

Kada spava, ona postaje njegovo sunce; iznad nje je "od bisera grana", a uspavljuju je "sićani slavuji" svojim "svilenim glasom". Zmaj očevidno romantizuje svoju ljubav i dragu, slikajući je kao neponovljivu i idealnu. Da bi kasnije u 14. "đuliću" sve poprimilo dimenziju pomahnitalosti i raspamećenosti od zanosa i unutrašnjeg pijanstva, pitajući se da li je to java ili san. Sve mu liči na "pletisanku" koju on u običnoj pesmi i običnim rečima ne može da izrazi.

Ciklus "Đulići uveoci" tematski je mnogo širi, emotivno razgranatiji, dublji po svom smislu i jači po svojim umetničkim vrednostima. "Đulići uveoci" za temu imaju: bolest voljene žene, lažnu nadu u njeno ozdravljenje, njenu smrt i nestanak dece. Tuga, bol i patnja potisnuli su raniju ditirambičnost. Umesto kratkog stiha koji podseća na žubor, skakutanje ili leptirov let: "Ala je lep ovaj svet", javiće se težak od bola i nespokoja stih: "Bolna leži, a nas vara nada ozdraviće, ozdraviće mlada!" Umesto smrti koja predstoji voljenoj ženi on će joj ponuditi viziju života, sliku umišljenog idiličnog izleta u prirodi, na Fruškoj gori; u slikama koje su utopija njenog srca, predočavaće joj: proleće, sunce, "u lugu slavuje", "jagode i cveće", odmaranje u hladovini, vodu sa bistroga izvora koja krepi i zdravlje vraća, penjanje na vis sa kojega se vide polja... Ona nakon toga utešnog monologa nad svojom glavom, kao da se umorila od zamišljenog hoda i sreće, pa je sklopila oči i počela da tone u predsmrtni mir.

Pođem, Klecnem, Idem, Zastajavam...

Jedna od najuspelijih Zmajevih pesama iz ovoga ciklusa je ona pod brojem IV, čiji prvi stih glasi: "Pođem, klecnem, idem, zastajavam... " U ovoj pesmi izrazito elegičnoj ritam je sav u znaku bola i panike. Glagoli na početku pjesme: pođem, klecnem, idem, zastajavam — dati su u asidentskom nizu, upućuju na unutrašnji nemir. Preostali glagoli: zadržavam, jurim, bezim — još više naglašavaju unutrašnji nemir i haotizam tj. paniku koja dolazi od pomisli na ono najgore — na smrt. Primećujemo da su glagoli trajni, u prezentu, i da kao takvi ostavljaju utisak svevremenog nemira i očaja — u svesti čitaoca uvek se to doživljava kao sadašnji trenutak. Ali, među tim glagolima ima i jedan trenutni glagol — klecnem, a što se doživljava kao trenutna paraliza, nešto kao psihološka blokada koja dolazi od trenutne pomisli da će ona umreti. Dakle, uvek kada provali misao o smrti, biće doživi psihički udar, praćen saznanjem da će, kad je to najpoptrebnije dete i on ostati sami. Uplašen tim saznanjem on bi da zaustavi vrema, da odloži njenu smrt: "Šetalicu zadržavam". A kad već to ne može — vreme i mimo toga neumitno teče - on bi da pobegne od te apsurdne situacije i tog poražavajućeg saznanja: jurim, bježim ka očajnik kleti. U ovim glagolima sadržan je najveći stepen očaja i bola, iskazan na vizuelan način. Na kraju ove strofe čuje se i glas: "Ne sme nam umreti!" koji će se kao refren javljati još dva puta na kraju svake strofe. Zašto: "Zborim reči, reči bez pameti?"

"Bez pameti" zato što ih izgovara čovek u košmarnom stanju i što su izraz njegovoga beznađa: priželjkuje nešto što je bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Upravo počev od ovog stiha započinje drugi umjetnički postupak u iskazivanju bola i očaja - ređanje akustičnih slika, gradacijski raspoređenih:

Vičem Bogu...
Vičem pravdi...
Anđelima...
Vičem zemlji...
Vičem sebi...


Pesnik uviđajući uzaludnost svih obraćanja molbi i proklinjanja — okreće se sebi i, svojoj svesti i lekarskoj nemoći, pitajući se, a ujedno i prekoravajući sebe: "Zar joj nemaš leka?" Kao da optužuje sebe za svoju nemoć, njenu bolest i smrt. Obraćajući se sebi, on se ustvari obraća čoveku, lekaru, znanju. Na jednoj strani je priroda, univerzum i njegova ravnodušnost prema svemu što je ljudsko, emotivno i misleće, a na drugoj strani je čovek, smrtan, sam u svom bolu, nemoćan da bilo šta učini u svoju korist. Da je baš tako pokazuje i pesma Đure Jakšića "Na liparu"....

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 21. februar 2011, 19:22 »
Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: "Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese."

Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio "pola srca, pola kamen", ali je ona "kamen naučila ljubit, goreti". Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

"Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe."

"Mesečina, al' Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala."

"Može l' Sunce sjati
I u mirnoj noći?"
Odgovor će dati
Tvoje crne oči."



Pesnik nema zlata ali zato ima: "Pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane..." Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa "te s' ne dadu ispevati" — njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi, kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (Diko, snago, lane, moje blago, dušo, moje drago) pokazuje da su to sve mila "imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa". Želja je prevelika da se nađe baš ime "što još ne ču svet". Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme - peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer "moje sunce spava". Nežnost i ljupkost izražena je pre svega Tijo mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik "tiho" koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dečjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.

Đulić XIV (Ljubim li te... il' me sanak vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko - intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te... il' me sanak vara,
Ljubim li te... il' me duša vara,
Ljubim li te... il' me bezum ganja,
Ljubim li te... il' ljubavi nije,
Ljubim li te... il' mene nema,
Ljubim li te... il' nema sveta.


Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja "Ljubim li te..." naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. "Ljubim li te... ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema" — pitanje o postojanju ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 25. februar 2011, 11:04 »
Jovan Jovanović Zmaj - Đulići i Đulići uveoci




Mila gospođice Ružo!

Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati  — nikako.
 
Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili  — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.
 
Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.

Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.

Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
 
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.

U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.

Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.


5. dek. 1861.               J. Jovanović



Poštovani gospodine!

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al' osećala i verovala nisam.

                                                                                     
Ruža




Jovan Jovanović Zmaj
ZMAJJOVINA
ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Izdavač: Muzej grada Novog Sada
Novi Sad, 1983.