Autor: Eric Cantona Tema: The Doors  (Pročitano 416 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Eric Cantona

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 2.390
  • 0 date prim. 8
« poslato: 15. februar 2011, 17:45 »
The Doors



Osnivanje 1965. Mjesto Los Angeles, California, SAD Žanr/ovi Psihodelični rock
Hard rock
Blues-rock
Acid rock Djelatno razdoblje 1965.-1973.
(Djelomično djelovanje: 1978., 2001., 2003., 2008.) Producentska kuća Elektra, Rhino Records Web-stranica Službene stranice Članovi Jim Morrison
John Densmore
Ray Manzarek
Robby Krieger The Doors američki je psihodelični rock sastav. Nastaju 1965., a prvi album izdaju 1967. godine. Glazba je mješavina bluesa, rocka i popa sve to umotano u psihodelični stil glazbe. Tekstovi su pod utjecajem Aldousa Huxleya, Williama Blakea - od koga preuzima ideju da: "put pretjerivanja vodi do palače mudrosti - The road of excess leads to the palace of wisdom" - Friedricha Nietzschea, te francuskih simbolističkih pjesnika kao što su Baudelaire i Rimbaud, od kojega pruzimaju ideju "dugoročnog poremećaja osjetila da bi se prodrlo u nepoznato", a svoja osjetila remete pomoću psihoaktivnih droga i alkohola. Ime "The Doors" predstavlja vrata koja otvaraju to nepoznato, što preuzimaju od W. Blakea i Huxleya, koji u svojoj knjizi "Vrata percepcije" testira djelovanje meskalina i zaključuje da droga otvara ventil u mozgu. Taj ventil filtrira podatke koje primamo percepcijom te nas prisiljava da stvarnost promatramo "utilitarno", odnosno promatramo predmete na način na koji su nam evolutivno korisni, dok pod utjecajem psihoaktivnih droga ventil se otvara i propušta sve podatke stoga počinjemo percipirati predmete onakve kakvi jesu sami po sebi. Huxley kao uvod u navedenu knjigu koristi sljedeći citat iz pjesme "The Marriage of Heaven and Hell" Williama Blakea: "Ako se vrata percepcije pročiste, sve će pred čovjekom biti kakvo jest, beskrajno."
Sve albume grupe "The Doors" izdala je izdavačka kuća "Electra", koja je osim Doorsa objavljivala radove sastava "MC 5", "The Stooges", "Television"... Za vrijeme Doorsa to je bila mala diskografska kuća, dok je danas "Electra" jedna od najbogatijih.

1965.-'71.

Osnivanje sastava The Doors počinje susretom između dva učenika, Jima Morrisona i Raya Manzarekasrpnju 1965. godine u filmskoj školi 'UCLA' iz Beach Californije. Morrison je rekao Manzareku da je napisao pjesmu (Morrison mu je rekao: "Zabilježio sam fantastičan rock and roll koncert koji se događa u mojoj glavi"), i na Manzarekovo ohrabrenje otpjevao mu je skladbu "Moonlight Drive". Impresioniran Morrisonovim tekstovima, Manzarek je predložio da formiraju sastav. u
1967. godine sastav izdaje prvi album, The Doors, koji za Doorse ima karakterističan, blues-rock i psihodelični stil. Izdaju singl "Light my fire" (poslije "Break on through"), koji postaje #1 na billboardovoj Top ljestvici, i zadržava taj status puna četiri tjedna. 1968. mijenjaju zvuk na psihodeliju koja je izazvana metafizičkim vizijama Jima Morrisona, i snimaju svoj najkvalitetniji album , Strange Days. Poslije toga izdaju i Waiting For The Sun, treći album, koji opet mijenja zvuk na malo komercijalniju stranu, kao i novi singl #1, "Hello, I love you".
1969. godine izlazi četvrti album The Soft Parade, koji nastavlja zvuk Waiting for the sun, premda dijelom krivnjom menadžera, koji su birali pjesme.
Također iste godine dogodio se zloglasni koncert u Miamiu, nakon kojeg je sastav (nakon još par koncerata), odlučio prekinuti turneje.
1970. godine posvećuju se studijskom radu i vraćaju se blues korijenima snimanjem albuma Morrison Hotel. 1971. godine Morrison snima svoj zadnji album L.A. Woman, na kojem je vokale snimao u WC-u. Tada, nakon završetka uvjetne kazne, seli se u Pariz sa svojom curom Pam Courson i menadžerom Billom Siddonsom na kraći odmor, gdje i umire.

Nakon Morrisonove smrti

Pjevač Jim Morrison umire 1971. u Parizu. Nakon njegove smrti bend izdaje još tri albuma: American Prayer, "Other voices" i "Full circle". Gitarist Robby Krieger je pokušao napraviti projekt s Iggyjem Popom, pa se proširila glasina da će Iggy Pop biti novi pjevač Doorsa, međutim izgleda da je Iggy u to vrijeme bio previše navučen na heroin da bi bio sposoban nositi se s ulogom zamjene za Morrisona. Doorsi ponovno izdaju još jedan album s Morrisonom na vokalu, tako što su naknadno snimili muziku na njegove stare snimke recitiranja poezije sa zbirke "An American Prayer", te 1978. izlazi istoimeni album. Danas su Krieger i Manzarek zajedno sa Brett Scallionsom, bivšim pjevačem grupe The Fuel ponovno počeli svirati pjesme The Doorsa. Kako se bubnjar John Densmore nije slagao s tim da oni nastupaju pod imenom The Doors, sada Manzarek, Krieger i Scallions sviraju pod imenom Riders on the Storm. Osim što se protivio obnavljanju Doorsa, John Densmore je žestoki protivnik komercijalizacije rocka u smislu prodavanja skladbi za reklamne spotove velikih korporacija.

Članovi

• Jim Morrison - pjevač
• Ray Manzarek - klavijaturist
• Robby Krieger - gitarist
• John Densmore - bubnjar
 
Diskografija

Albumi


• The Doors
• Strange Days
• Waiting For The Sun
• The Soft Parade
• Morrison Hotel
• Absolutely Live
• LA Woman
• The Doors in concert
• Other Voices
• Full Circle
• An American Prayer

Izvor: Wikipedija






Van mreže Eric Cantona

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 2.390
  • 0 date prim. 8
« Odgovor #1 poslato: 19. februar 2011, 01:15 »

Van mreže Exselon

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.610
  • 1 date prim. 19
« Odgovor #2 poslato: 19. februar 2011, 23:46 »

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 21. februar 2011, 09:13 »



Džejms Daglas Morison je bio američki pevač, tekstopisac, pisac i pesnik. Rođen je u Melburnu, Florida 8. decembra 1943, a umro je 3. jula 1971. u Parizu. Bio je pevač i vođa rok grupe Dorsi i smatran je za jednog od najharizmatičnijih pevača u istoriji rok muzike. Takođe je i autor nekoliko knjiga pesama, kratkih dokumentarnih filmova i ranih muzičkih spotova. Morisonova smrt u 27. godini je zaprepastila njegove obožavatelje. Okolnosti njegove smrti i tajna sahrana su bile predmet beskrajnih glasina i igrali su značajnu ulogu u mistici koja nastavlja da ga okružuje.

Rane godine

Morison je škotskog porekla i sin admirala Džordža Stivena Morisona i Klare Klark Morison, koji su se upoznali na Havajima, gde je Stiv Morison, tada zastavnik, bio stacioniran.
Trudna Klara Morison se preselila u Klirvoter, Florida 1943. godine da živi sa svekrom i svekrvom, dok je Stiven obučavan za pilota u obližnjoj bazi mornarice Sjedinjenih Američkih Država. Kada je njegova pilotska obuka bila završena, u proleće 1944, krenuo je da služi na Pacifičkom frontu za vreme Drugog svetskog rata. Klara je ostala na Floridi sa tek rođenim sinom. Vremenom, Morison je dobio mlađu sestru Anu i brata Endija.
Kao što bi se očekivalo u vojničkom domu, Morisonov otac i deda su bili strogo disciplinovani. Međutim, Morison je kasnije pripovedao, sa malo ironije, da je Klara, kada je njegov otac bio kod kuće, bila ta koja je bila admiralov zapovednik.
Prema Morisonu, jedan od najznačajnijih događaja u njegovom životu se desio 1947. tokom porodičnog putovanja u Novi Meksiko. On je taj događaj opisao ovako:

„Prvi put sam otkrio smrt... Majka, otac, baba, deda i ja smo se vozili kroz pustinju u zoru. Kamion sa Indijancima je udario u kola ili tako nešto. Bilo je Indijanaca razbacanih po putu, krvareći do smrti. Ja sam bio samo dete, tako da sam ostao u kolima, dok su otac i deda otišli da provere to. Nisam video ništa... Sve što sam primetio je bila čudna crvena boja i ljudi koji leže unaokolo, ali sam znao da se nešto desilo, zato što sam mogao da iskopam vibracije ljudi oko mene i odjednom sam osetio da ni oni ne znaju šta se dogodilo više nego što sam ja znao. To je bio prvi put da sam osetio strah... i osetio sam u tom trenutku da su se duše tih Indijanaca, možda jednog ili dvojice, kretale unaokolo i da su sletele u moju dušu, a ja sam bio poput sunđera, spreman da sedim tamo i upijam.“

o uverenje ga neće napustiti do smrti; čak i u pesmi „Peace Frog“, sa albuma „Morrison Hotel“, opisuje to iskustvo.
Oba Morisonova roditelja su tvrdila da se taj događaj nikada nije desio. U mnogim svojim komentarima o tom događaju, Morison je tvrdio da je bio toliko potresen zbog nesreće da su mu čak roditelji rekli da je imao ružan san, da bi ga smirili. Bez obzira da li je događaj bio stvaran, zamišljen ili isfabrikovan, Morison se držao toga i ponavljao je činjenice o toj slici u svojim pesmama, poemama i intervjuima.
Morison je maturirao u gimnaziji „Džordž Vašington“ u Aleksandriji, Virdžinija, juna 1961. Prateći njegovog oca, cela porodica se preselila u južnu Kaliforniju avgusta iste godine. Džim je još jednom poslat da živi sa babom i dedom u Klirvoteru, gde je pohađao koledž „Sent Peterburg“.
Međutim, život sa strogim trezvenjačkim starcima bio je težak za Morisona, koji je voleo alkohol. Kasnije se prebacio na Državni univerzitet Floride u Talahasiju. Januara 1964, uprkos roditeljskim prigovorima, Morison se konačno uputio u Los Anđeles, gde je nastavio svoje nezavršeno studiranje na UCLA, upisavši se na studije filma.

Umetnički koreni

Pošto mu je otac bio mornarički oficir, Morisonovi su se često selili. To je za posledicu imalo da je Džimovo rano školovanje bilo stalno prekidano dok se premeštao iz škole u školu. Ipak, pokazao se kao inteligentan i sposoban đak posvećen časovima književnosti, poezije, religije, filozofije i psihologije. Međutim, Morisonova sklonost za akademskim poslovima je pod velikom senkom njegove reputacije odmetnika i hedoniste, ali ova interesovanja su se jasno odrazila u njegovom razvoju kao pesnika i od velike su važnosti za razumevanje njegove vizije muzičkih nastupa ukopčanih sa elementima pozorišta.
Biografi su konstano ukazivali na pisce i filozofe koji su uticali na Morisonovo razmišljanje i ponašanje. Još dok je bio tinejdžer, Morison je otkrio rad filozofa Fridriha Ničea. Takođe je bio privučen simbolističkim pesnicima iz 19. veka najviše engleskim pesnikom Vilijamom Blejkom i francuskom pesnicima Šarlom Bodlerom i Arturom Remboom. Bitnički pisci, kao na primer Džek Keruak i njegov roman „Na drumu“ (On the Road), imali su, takođe, jak uticaj na Morisonove poglede i načine izražavanja. Takođe je bio privučen francuskim bitničkim piscem Lujom Ferdinandom Destušom, poznatijim pod imenom Selin. Selinova knjiga Putovanje do kraja noći i Blejkovo Predosećanje nevinosti (Auguries of Innocence) odjekuju kroz Morisonovu ranu pesmu „End of the Night“. Morison je čak upoznao i sprijateljio se sa Majklom Maklurom, vrlo poznatim bitničkim pesnikom koga je cenio. Maklur je uživao u Morisonovim stihovima, ali je još više bio zadivljen njegovom poezijom i ohrabrivao ga je da razvija svoje umeće.
Morisonova vizija umetnosti i psihologije predstave je bilo obojeno radovima dramskog pisca Antonina Artoa, tvorcem Pozorišta i njegove zamene i Živim pozorištem Džulijena Beka.
Ostali radovi su povezani sa religijom, misticizmom, antičkim mitom i simbolikom su bili od stalnog interesa, posebno Heroj sa hiljadu licaDžozefa Kembela. "Zlatna grana" Džejmsa Frejzera takođe je postala izvor inspiracije i oslikana je u uvodnim redovima pesme „Not to Touch the Earth“.
Morison je posebno bio privučen mitovima i religijom Indijanaca. Još dok je bio u školi, njegova porodica se preselila u Novi Meksiko, gde je mogao da vidi neka mesta i artefakte važne za Indijansku kulturu. Ova zanimanja su bila izvor mnogih veza sa stvorenjima i mestima, kao što su gušteri, zmije, pustinje i drevna jezera koji se pojavljuju u njegovim pesmama i poeziji. Radnje indijanskih šamana u bile ugrađene u neke Morisonove pokrete na sceni.

Sa Dorsima

Nakon diplomiranja filma na UCLA, 1965, Morison je vodio boemski život na obližnjoj plaži Venecija. Zbog režima sa malo hrane i mnogo LSD-ija, 1966, nekada punačak Morison, oblikovao se u boga roka, učinjenim besmrtnim u čuvenoj seriji crno-belih slika koje je snimila Džoel Brodski. Poznata pod imenom "Sesija mladog lava", uključivala je kultnu pozu razapetog Hrista, koja je bila na omotu ploče Best of the Doors.
Morison je zapanjio kolegu sa UCLA Reja Manzareka čitanjem svojih stihova za „Moonlight Drive“ i njih dvojica su osnovali Dorse. Uskoro im se pridružio bubnjar Džon Densmor, a gitarista Robi Kriger je primljen na Densmorovu preporuku i odmah je dodat u postavu.
Ime Dors („Vrata“) dolazi od imena knjige Oldosa Hakslija, Vrata opažanja, koje je pozajmljeno iz citata Vilijama Blejka: Kada se vrata opažanja očiste, bilo koja stvar će se pojaviti čoveku onako kako jeste, beskrajna. Vrata se mogu smatrati kao prelaz između dva sveta; ne znaš šta se dešava u drugom svetu ako ne pređeš prelaz. Kako je Morison to iskazao: Postoje poznate i nepoznate stvari, a između njih su vrata.
Zvuk Dorsa je bila značajna novina, kojom je dominirao Morisonov dubok, zvučan bariton protiv Manzarekovih klavijatura, Krigerovog gitarskog stila pod uticajem flamenka i klasike, i Densmorovog tečnog udaranja u bubanj. Dorsi su bili jedinstveni, jer nisu imali bas-gitaru u postavi. Manzarek je obezbeđivao bas na tek izdanim Fenderovom bas-klavijaturama. Iako su Dorsi snimali sa bas gitaristom, na koncertima su se pojavljivala njih četvorica.
Što se tiče stihova, Dorsi su razvili novu podlogu za muziku, sa Morisonovim kopleksnim, punim iluzijama stihovima koji su istraživali teme poput seksa, misticizma, droga, ubistva, ludila i smrti. Iako je Morison poznat kao onaj koji je pisao tekstove za grupu, to nije sasvim tačno, jer je on uvek bio na mukama da se izrazi. Značajan doprinos, što se tiče stihova, dao je Kriger, koji sam ili zajedno sa Morisonom napisao neke od najvećih pesama grupe, ukljućujući „Light My Fire“ i „Touch Me“.
Morisonovo i Manzarekovo studiranje filma se brzo iskoristilo. Decenije pre nego što će video-spotovi postati uobičajenost, Morison i "Dorsi" su snimili promotivni fim za „Break On Through“, koji je bio njihov prvi izdani singl. Spot je bio prost, ali profesionalno urađen. Sadržao je sva četiri člana grupe dok izvode pesmu na zatamljenoj sceni sa naizmeničnim kadrovima i krupnim planovima izvođača dok je Morison izgovarao tekst. Morison i Dorsi su nastavili da prave inovativne spotove, uključujući one za „Unknown Soldier“ i „People Are Strange“.
"Dorsi" su prvi put primećeni na nacionalnoj sceni u proleće 1967, nakon potpisivanja za "Elektra Rekords". Singl, koji je napisao Kriger, bio je hit juna 1967. Tri meseca kasnije, Dorsi su se pojavili u Šou Eda Salivana, popularnoj emisiji nedeljom uveče koja je predstavila mladog Elvisa Prislija, a kasnije i Bitlse Americi.
Izdavanjem drugog albuma „Strange Days“, "Dorsi" su postali jedan od najpopularnijih rok bendova u SAD. Njihova mešavina bluza, džeza i roka sa primesama psihodelije nikada ranije nije bila poznata. Repertoar Dorsa je uključivao originalne pesme i karakteristične obrade, kao što su nezeboravna obrada Alabama Song Bertolda Brehta i operete Kurta Vila „Rise And Fall City of Mahagonny“. Četvorka je takođe uspostavila novo tlo za rok muziku njihovim daljim radovima, uključujući čuvene pesme „The End“ i „When a Music's Over“ i proširenu svitu koju su svirali na koncertu „Celebration of Lizard“.
Krajem šezdesetih, pritisak života pop zvezde je počeo da uzima danak nad Morisonom i nekada vitak pevač je počeo da se goji zbog svog intezivnijeg pijančenja. Iako ga omot albuma iz 1970. „Absolutely Live“ prikazuje kao doteranog, sveže obrijanog u kožnim pantalonama, ta fotografija je zapravo bila slikana 2 godine ranije. Za vreme turneje na kojoj je album snimljen, Morison je bio kilograma teži. To je bilo za vreme dok je pokušao da pobegne od imidža kralja guštera, pustio je bradu i počeo je da nosi obične široke pantalone i majice.
Morison je živeo slavno po često ponavljanom citatu Vilijama Blejka: "Put razuzdanosti vodi ka palati mudrosti". Čak i pre stvaranja Dorsa, uzimao je velike količine LSD-ja, ali se ubrzo po stvaranju grupe prebacio na alkohol, koji je počeo da pije u velikim količinama i govoreno je da je učestvovao je u raznim bahanalijama. Nekada je dolazio na snimanja pijan (može se čuti njegovo štucanje u pesmi „Five to One“. Na kraju mu je to uzelo danak.
Tokom koncerta u Majamiju 1969, pijani Morison je optužen i naknadno osuđen zbog nepristojnog ponašanja i navodne javne golotinje. Taj događaj je rezultovao sa mnogo negativnog publiciteta i otkazivanja mnogih zakazanih koncerata.
Zbog Morisonove kazne, Dorsi su počeli da menjaju pravac uspešnim izdavanjem albuma „Morrison Hotel“. Album je sadržao mnogo gitarskog, orijentisanim bluzom zvuka i primećivalo se da se grupa vraća njihovim bluz korenima. U to vreme su imali samo hrpu Morisovih tekstova koji su napisani u ranim danima grupe i koji su obezbeđivali većinu materijala za prve tri ploče.
Nakon poduže pauze, grupa se ponovo okupila da bi snimila krajem 1970. da bi snimila ono što će se ispostaviti kao poslednja ploča sa Džimom Morisonom, „L.A. Woman“. Ona je učvrstila povratak grupe svojim muzičkim korenima i uključivala je pesme koje će ubrzo postati jedne o njihovih najpopularnijih, uključujući naslovnu pesmu, „Texas Radio and the Big Beat“ i ep „Riders on the Storm“.
Album „L.A. Woman“ je takođe svedočio o drugoj većoj promeni u karijeri grupe. Ubrzo nakon što je počelo snimanje, producent Pol Rotčild, koji je nadgledao sve njihove ranija snimanja, napustio je projekat, a dugogodišnji inženjer Brus Botnik je došao kao zamena i uradio je album za koji su mnogi obožavaoci mislili da je njihov najbolji od debija 1967. Album je takođe pokazao rastuću zrelost Morisonovog pevanja; neki od njegovih vokala su snimljeni u sobama za odmor studija Dorsa, zahvaljujući njihovoj odličnoj akustičnosti, što se posebno tiče kvaliteta odjeka.
Među Morisonovim poznatijim nadimcima su Mr. Mojo Risin, anagram njegovog imena i "Lizard King", iz stiha njegove čuvene poeme „Celebration of the Lizard“, dela koji se pojavio na albumu Dorsa iz 1968, „Waiting for the Sun“, a koji je snimljen u završenom obliku na albumu „Absolutely Live“.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #4 poslato: 21. februar 2011, 09:25 »
Nastavak:


Poezija i filmovi

Kao prvo i najbitnije, Morison je video sebe kao pesnika. On je počeo da piše još dok je bio u školi, noseći sveske sa sobom gde god da je išao, beležeći svoje misli i zapažanja. Nastavio je sa tom navikom do kraja života. Posebno je bio zaljubljen u pesnike kao što su Rembo i Bodler, koji su postali poznati pesnici još dok su bili mladi. Na koledžu. On se interesovao za pozorište, film i kinematografiju. Ovi mediji su omogućili opipljivu prezentaciju ili okruženje za njegove reči i omogućili su da ikone i simboli koji su ispunjavali njegov rad budu vidljivi. Morison, uvek nestrpljiv da savlada svaki predmet koji preuzme, govorio je pozitivno o istoriji filma. Zato što je taj medij bio toliko nov, svaki student je mogao da zna skoro isto koliko je i njegov profesor znao. Ovaj kvalitet se činio Morisonu kao velika stvar i on je to video kao otvoren poziv za kreativnost.
Iako je Morison bio dobro poznat pevač i pesnik, nailazio je na probleme kada je tražio izdavača za svoju poeziju, posebno za tip poezije koje je želeo da izda nego pesme koju su već imale svoju publiku. Morison je želeo da njegova poezija bude shvaćena ozbiljno, ne zapakovana u proste pop pesme, kao što su veći izdavači želeli. Nakon mnogo razmatranja i pomoći pesnika Majkla MekKlura, Morison je uspeo da izda dve knjige "The Lords / Notes on Vision" i "The New Creatures". Obe knjige su bile posvećene Pameli Suzan (Kurson). Ovo su bile jedine dve knjige koje su izdate za Morisonovog života.
Mnogo kasnije su uzdana dva posthumna izdanja poezije, a njih je odabrao i priredio Morisonov dobar prijatelj, fotograf Grenk Liskijandro. Prva knjiga, "The Lost Writings of Jim Morrison", naslovnjena je "Wilderness", i za vreme svog izdavanja, 1988, postala je bestseler. Druga knjiga, naslovljena "The American Night", izdata 1990, takođe je bila uspeh.
Samo jednom prilikom, Morison je snimio svoje recitovanje poezije u studiju. Legenda kaže da je snimak zabeležen decembra 1970, na njegov 27. rođendan. Nekoliko godina kasnije, traka je pronađena i 1978. godine okupili su se preostali "Dorsi" i snimili muzičku podlogu za nju. Rad je izdat pod imenom "American Prayer", i stigao je do 54. mesta na muzičkim top-listama.
Morison je imao malo prilika da isproba svoju strast za film pre svoje smrti. Njegov najpoznatiji, ali retko viđen pokušaj je HWY, projekat koji je započeo 1969. Morison je finansirao projekat i osnovao je svoju producentsku kompaniju da bi obezbedio potpunu nezavisnost svog rada. Film je više bio umetnički film neko komercijalni pokušaj, a Morison je glumio stopera koji je postao ubica i kradljivac kola. Isti ili vrlo sličan lik je nagovešten u pesmi [/b]"Riders On The Storm"[/b]. Film pokazuje uticaj ostalih producenata nezavisnih umetničkih filmova kao što su Vorhol, Antonioni, Godard i Enger.


Smrt

Morison se marta 1971. preselio u Pariz, sa namerom da napravi pauzu od koncerata i da se koncentriše na pisanje. Nadajući se da će vratiti svoj život na pravi put, Morison je oslabio i obrijao bradu.
Umro je ubrzo nakon toga, 3. jula 1971, u svojoj kadi u 27. godini; mnogi obožavatelji i biografi su tvrdili da je to bilo zbog predoziranja drogom, ali zvanični izveštaj kaže da je uzrok otkazivanje srca. Autopsija nije izvršena zato što je medicinski veštak, postupajući po francuskom zakonu, nije pronašao tragove borbe ili zločina. Nepostojanje zvanične autopsije ostavilo je mnoga pitanja nedogovorena i obezbedilo je pogodno tle za spekulacije i glasine.
U svojoj autobiografiji, Deni Sagerman pripoveda da se nakratko sreo sa Pamelom kada se vratila u Ameriku polovinom sedamdesetih. Prema ovoj priči, Pamela mu je rekla da je Morison umro od predoziranja heroinom, kada je ušmrkao obilnu količinu te supstance verujući da je to kokain. Sagerman je dodao da je Pamela dala različite kontradiktorne verzije Morisonove smrti, ali izgleda da je većina fanova prihvatila teoriju o heroinu. I sama Pamela je umrla od predoziranja heroinom ubrzo pošto je priznata za Morisonovu vanbračnu ženu. Kao i Morison, i ona je imala 27 godina kada je preminula.
Morison je sahranjen u Uglu pesnika, na poznatom groblju Per Lašez u istočnom Parizu. Povodom 10. godišnjice Morisonove smrti, 1981. hrvatski vajar izradio je i postavio na grob kamenu bistu Džima Morisona, koju su posetioci godinama uništavali, sve dok 1988. nije ukradena s groblja. U prošlosti su njegovi obožavaoci ostavljali đubre, grafite i kanabis iza mesta gde je grob okružen ogradom. Žalbe zbog skrnavljenja okolnih grobova od strane brojnih porodica pokojnika su dovele do brojnih očekivanja da će Morisonovi ostaci biti premešteni kada istegne tridesetogodišnji zakup. Ipak, pariske vlasti su demantovale takvu nameru. Doista, Morisonov grob je posto jedna od najpopularnijih turističkih odrednica u Parizu, zajedno sa Ajfelovim tornjem, Notr Damom i Luvrom. 1993, njegova porodica je posetila grob i sklopila ugovor sa kompanijom za čišćenje da se uklone grafite sa obližnjih grobova.
Mnogi obožavaoci su pokušali da prevedu natpis na grčkom jeziku Κατά τον δαίμονα εαυτού (na latinici: KATA TON DAIMONA EAVTOU) koji je urezan u nadgrobni spomenik. Različite interpretacije su predložene, uključujući ”dole (verovatno u Paklu) sa svojim demonima”, ”sagoreo zbog svojih demona”, ”sa samim đavolom” i slično. Međutim, na starogrčkom jeziku reč daimon znači pre duh nego demon, i nema negativne ili pežorativne osobine. Fraza je pravilnija prevedena kao ”veran svom duhu” i to je značenje koje je želela Morisonova porodica kada je odabran natpis. Morisonov otac je bio taj koji je ili odabrao frazu ili je sam smislio.
Neki teoretičari zavere smatraju da Morison nije preminuo u Parizu. Činjenica je da je samo dvoje ljudi (osim policije, medicinskog osoblja i pogrebnika), priznalo štampi da je videlo njegovo telo, što je pomoglo da se glasina da je živ održi preko 30 godina.
Tokom Morisonove burne karijere, bilo je brojnih glasina da je poginuo u saobraćajne nesreće ili je umro od predoziranja drogom. Takođe je u danima pre objavave njegove smrti, štampi bilo rečeno da je Morison prosto ”vrlo umoran” i da se odmara u neimenovanoj francuskoj bolnici. Možda zato nije začuđujuće da obožavaoci sumnjaju u realnost njegove smrti.
Džeri Hopkins se seća u "The Lizard King" da, pre nego što su "Dorsi" stekli veliki uspeh, Morison se šalio da će lažirati svoju smrt da bi generisao publicitet. Prema nekim Morisonovim prijateljima i kolegama iz benda, jednom kada "Dorsi" steknu svoj izvanredan supeh, javnost ih neće više videti tako poželjnim. Morison je tada pričao o želji da lažira svoju smrt i ode u Afriku da bi izbegao pogled koji je pratio svaki njegov pokret. Rekao im je da će im pisati, ako uspe sa svojim planom, koristeći svoj pseudonim Gospodin Modžo Rajsin. Takav čin nestajanja bi imao paralelu sa sa životom Artura Remboa. Prema Robiju Krigeru i ostalim članovima Dorsa, oni nisu primili nikakva pisma. Ipak, neki njegovi obožavaoci i dalje veruju da je to prevara.
Spekulacije oko razloga i stvarnosti Morisonove smrti igra veliku ulogu u Morisonovom misticizmu. Glasine još kruže da je Morison izvršio samoubistvo, da ga je ubila CIA ili veštica, da je umro u toaletu u poznatom pariskom noćnom klubu "Rock and Roll Circus" i slično. Ako se doda to upornim tvrdnjama da je još uvek živ i da živi u Indiji, Africi, Južnoj Americi, kao kauboj u Oregonu ili u Nju Džerziju, ispada da i Morisonova legenda ima svoj život. Možda je podesno da se Morison kao čovek, uvek fasciniran drevnom mitologijom, spojio sa slikom Morisona kao Dionisa, uvek umirućeg i ponovnog rođenog boga ekstaze starih Grka.


Uticaj

Morison je ostao jedan od najpopularnijih i najuticjnijih pevača u istoriji roka, dok su pesme "Dorsa" postale obavezne u kompilacijama stanica koje su puštale klasičnu rok muziku. Do današnjih dana, on je široko poštovan kao prototip rok zvezde: grub, privlačan i misteriozan. Kožne pantalone kojima je bio privržen na sceni i van nje su postale stereotip nošnje rok zvezde.
Džim Morison je uticao na mnoge, uključujući: Peti Smit, Jana Kurtisa, Dejvida Gejhana, Henrija Rolinsa, Jana Ostberija, Perija Farela, Skota Vejlanda, Trenta Reznora, Skota Stapa, Edija Vedera i čak Merilina Mensona.
Legendarni pank prototip "Iggy And Stooges" su govorili da su se okupili nakon što je pevač Igi Pop bio inspirisan Morisonom na koncertu u En Arboru, Mičigen. Jedna od Igijevih najbolje prihvaćenih pesama The Passenger je zasnovana na jednoj od Morisonovih poema.
MekKlur je napisao poemu Za Džima Morisona, u čast njihovog prijateljstva. On je recitovao ovaj rad uz pratnju klavijatura Reja Manzareka.
Valas Fouli, profesor francuske književnosti na univertitetu Djuk i međunarodno priznat stručnjak za pesnika Artura Remboa, napisao je knjigu „Rembo i Džim Morison“ sa podnaslovom „Pobunjenik kao pesnik“. U ovoj knjizi, Fouli se priseća kako se iznenadio kada je primio pismo od Džima Morisona, koji se zahvalio Fouliju na najnovijem prevodu Remboovih pesama na engleski. „Ne čitam francuski lako“, napisao je, „vaša knjiga putuje sa mnom“. Ovo je bilo Morisonovo predstavljanje Fouliju. Kada je prvi put čuo muziku "Dorsa", Fouli je odmah prepoznao Reboov uticaj na Morisonove stihove. Fouli je držao predavanja na brojnim univertitetima poredići živote, filozofije i poeziju Morisona i Remboa. Druge kolege su videle očiglednu vrednost dodavanja Morisona njihovim reportažama o simbolizmu i časovima moderne poezije, mameći mnogo studenata u ozbiljne studije poezije.
Ranih osamdesetih, režiser niskobudžetnih filmova Keri Bučanan je snimio film "Više od 'Dorsa'", koji ističe teoriju da je Morisona zajedno sa Džimijem Hendriksom i Dženis Džoplin, ubila vlada u pokušaju da se obračuna sa radikalima.
1991. Oliver Stoun je snimio film Dors o životu Džima Morisona sa Valom Kilmerom u glavnoj ulozi. Film je kritički dobro prošao, ali je bio komercijalni neuspeh. Preživeli Dorsi nisu bili zadovoljni istorijskim slobodama koje je Stoun ubacio u njihovu priču. Obožavaoci su verovali da nije uspeo da prikaže Morisonovu poetsku stranu i da se samo držao njegove hedonističke strane. Kilmer je bio Stounov drugi izbor za ulogu, a prvi je bio Jan Ostberi (što je on odbio), iako je takođe bilo izvešteno da je Kajl MekLahan (koji je glumio Manzareka) želeo ulogu Morisona za sebe. Ostberi se 2000. pridružio kao pevač novoj inkarnaciji "Dorsa" (Dors 21. vek).
Iako nije potvrđeno, Bob Barden, tvorac stripa Flaming Carrot Comics je ostavio par tragova da je glavni lik zasnovan na Džimu Morisonu.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 21. februar 2011, 09:27 »

Van mreže Eric Cantona

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 2.390
  • 0 date prim. 8
« Odgovor #6 poslato: 21. februar 2011, 23:18 »

Van mreže Eric Cantona

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 2.390
  • 0 date prim. 8
« Odgovor #7 poslato: 06. mart 2011, 03:43 »

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 06. mart 2011, 11:16 »

Van mreže Tito Pulo

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.922
  • 0 date prim. 6
« Odgovor #9 poslato: 07. april 2011, 23:39 »