Autor: Dijana:) Tema: Vladislav Petković Dis  (Pročitano 1311 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 08. februar 2011, 10:25 »
http://i.imgur.com/qXlwQFz.jpg
Vladislav Petković Dis


Vladislav Petković Dis (10. marta 1880. Zablaće kod Čačka — 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik.

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

Školovanje

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu "Na prozoru sveća gori" i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast:

— Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...

Dis je, dakle, bio prosečan učenik, ali sa natprosečnim pesničkim talentom.

Posao


U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Brak

Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

— Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

Na svet je došlo i njihovo dvoje dece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svetski, rastanak...

Knjige

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dve knjige poezije — zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pesnik slutnji još mogao das nam podari.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".

Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u celini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

Disova nagrada

Grаdskа bibliotekа „Vlаdislаv Petković Dis” od 1964. godine dodeljuje Disovu nаgrаdu zа životno delo sаvremenog jugoslovenskog, odnosno srpskog pesnikа. Mаnifestаcijа povodom dodele nаgrаde I književno veče posvećeno nаgrаđenom gostu predstаvljаju centrаlni I zаvršni dogаđаj svаkog „Disovog prolećа”, а trаdicionаlno se održаvаju u drugoj polovini mаjа mesecа. Disovа nаgrаdа se svojom dugotrаjnošću, izborom dobitnikа, sаstаvimа žirijа čvrsto ukorenilа nа mestu jedne od nаjprestižnijih domаćih pesničkih i književnih nаgrаdа. Poslednjih godinа Disovu nаgrаdu čine plаketа kojа se uručuje dobitniku i novčаni iznos nаgrаde.

Dodeljuje se svake godine, žiri zaseda u Čačku. Nagradu je 2007. godine dobio Milan Đorđević. Novčani deo nagrade je 160.000 dinara a nagrada se uručuje na završnoj svečanosti "Disovog proleća" koje je 2007. održano po 44. put

• Disovu nagradu za 2008. godinu dobio je Vladimir Kopicl iz Novog Sada

• Disovu nagradu za 2009. godinu dobio je Nikola Vujčić iz Beograda

• Disovu nagradu za 2010. godinu dobio je Saša Jelenković iz Zaječara

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 08. februar 2011, 10:37 »
Istorija srpske književnosti

Vladislav Petković Dis


Vladislav Petković Dis (1880—1917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju parnaso-simboličke poezije. Bio je neobična, tragična ličnost. U životu ga prate neuspesi, porazi i nedaće. Završio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao položiti te je jedno vreme radio kao privremeni učitelj na selu, a zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je šljive u opštinskoj carinarnici. Vreme je najviše provodio po kafanama te je ostao u sećanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s početka ovog veka. Izvesno vreme, posle srećne ženidbe, bi se ipak smirio, ali su ubrzo došli ratovi da sve nade u lepše dane odnesu u nepovrat. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveštač; u prvom svetskom ratu, tragične 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teško je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da će preživeti rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obična, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od sušice već se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemačke podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama "Utopljene duše" (1911) i osnovnim raspoloženjima što veje iz nje.

Za razliku od logičnog i racionalnog Pandurovića, Dis je sanjar koji je duboko zagazio u oblasti snoviđenja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnička kultura, poznavanje stranih jezika, čime se mogla pohvaliti većina tadašnjih pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajedničke preokupacije: doživljaj egzistencijalne utamničenosti, umiranje ljubavi, gašenje osećanja i života. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma "Tamnica", štampana kao 'prolog' "Utopljenih duša", od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili slične teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizičkim nagoveštajima. Ona donosi, kao što je primetio M. Pavlović, čitavu malu kosmogoniju, sličnu onoj koju je Njegoš dao u "Luči mikrokozma", ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laičku, individualnu i lirsku. Izgrađena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i očima, od kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju čovekovoj preegzistenciji. Rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči nose odsjaj te maglovite preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari što nas okružuju. Pesnik nosi svet u svojim očima kao što sebe oseća u "pogledu trava i noći i voda". U tim isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i očituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bića. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, već zaboravljenoj ljubavi. Lik drage izranja iz prošlosti i obasjava "ovaj život grubi". U njegovoj najlepšoj pesmi "Možda spava" draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladičnom tonu, teško uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i "Tamnica". I u jednoj i u drugoj pre sadašnjeg stanja, u "Tamnici" pre rođenja a u "Možda spava" pre buđenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u sećanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz čijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči, dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodređenosti doprinosi i osobena melodija stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima učinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha.

Ta svetlost — koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prošlosti, iz snova — postepeno se sasvim gubi. Iščezava sjaj zvezda iz očiju i stara ljubav iz sećanja, gasi se želja za nečim lepšim i svetlijim. San bez snova, utrnuće želje, prelazak iz bića u nebiće — to su motivi čitavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine, "Nirvana", možemo nazvati nirvanističkim. U nekim pesmama to osećanje povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doživljaja proticanja vremena. Pesnik se oseća nemoćan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz života u smrt, tonući u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu sećanju nema više snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi "Nirvana" iščezavaju svi znaci života. Pesnik se više ne seća onoga što je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomičan pred navalom nebića, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez sreće, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko".

Tradicionalna polarizacija srpske poezije između stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnog i iracionalnog, individualnih težnji i potreba trenutka oseća se i u Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka "Mi čekamo cara" (1913), s rodoljubivim pesmama, predstavlja, doduše, pesnički danak imperativu istorije. U toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali već u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričnom oštricom ("Naši dani", "Raspadanje"). U pesmama nastalim u izgnanstvu ("Među svojima", "Nedovršene pesme") došla je do izraza izvesna porodična nežnost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukčiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesnički, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu.

U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovu pesničkom duhu. Čvrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stanković u prozi, i Dis je u poeziji bio uklešten između tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je više naslućivao nego što ga je shvatio. U Disovom izrazu, koji je često sputan, nevešt, nedograđen, ogledaju se ipak tamne dubine njegovog doživljaja bića.

Jovan Deretić

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 08. februar 2011, 10:40 »
Poginuli dom

Bez pesama, želja, potresa i smeha,
Odneseni zvuci, miris i dobrota,
Avlija je crna, crna je i streha,
I crna su okna na kući života.

I danju i noću obavija patnja,
Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.
Čini se da i sad tu silazi pratnja
Za šum, čim se javi, da ga vodi sobom.

Dvorištem su kratke i duboke staze
Nepomične senke i duša pustinje:
Kao da čuvari neumorno paze
Da ih ne poseti proleće, ni inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja
Stoje k'o kajanja, kao učenici
Apostola mrtvog, što poraze sanja,
Zemlju koju nose grešni mučenici.

Odajama doma zaborav je seo
Na kolevku praznu i postelju bdenja;
Zidove i slike vuče pokrov beo
S nameštajem starim u san razorenja.

Sve se umirilo u toj kući smrti:
Nagoveštaj reda, uspomene blede,
Odmor i pregnuća, odaje i vrti,
Duh života kobnog, i još ruka bede.

U tome dodiru tišine umorne
Izgleda da tu se ipak neko krije
Je li to obmana vizije sumorne,
Il' časovnik smrti što bez srca bije.

Ja znam ovu kuću, i čija je bila,
Znam je po poretku, propasti i boji.
Znam je, što na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.


Srpski kniževni glasnik
Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 16. februar 2011, 13:16 »
"Svako umetnicko delo javlja se kao produkt drustvenih okolnosti" — Dis

I kako moze da se prigovori nekom ko je stvarao osvrcuci se na ono sto mu zivot nije pruzio, odnosno na to koliko ga nije mazio.

A kolike su se u najmanju ruku potrebne kritike prosule po njegovim pesmama. Stvarao je za svoju dusu, jer je to bilo zadovoljstvo koje je nadoknadjivalo nezeljenu neprozivljenost. Stroge kritike postavljene u oblasti pesnistva - glavna primedba je stavljena na stihove u kojima sprovodi svoj vlastiti dozivljaj sveta i prozivljava patnju individualno. Ali Dis svojom pesnickom sposobnoscu kao nekom varkom navodi da se dozivinecija individualna patnja, jer otkriva dubine neizrecivog. Taj boem je znacio izvor novog poetskog saznanja.

Blatio je zivot onoliko koliko ga on nije cuvao od svih zala ovog sveta. Pa ni tim zakonima i uslovima knjizevnosti i "njegove oblasti" (pesnistva), koji opet imaju veze sa njegovim neprijateljem — zivotom, ne moze i ne zeli da im se podredjuje.

Na nikakva ogranicenja Dis nije ni pogledao. Pisao je srcem i dusom, slobodom bez granica — jednim skromnim pravom koje je sebi podario.

U trenucima kada nestaje jedna ovakva slobodna poezija, Dis se ocigledno prepusta rapolozenju rastrojstva i onog boemskog odricanja od sveta. I tada nastaju stihovi kao ovi...

..."Mracan i vedar ja idem zivotom
do starih, crnih i svetlih obala,
gde dise pustos i mir sa lepotom,
gde propast zivi i gde nama zala."

A onda nastupaju snovi u koje se bezi od sve okrutnoti i nemilosti koje zivot ima na javi. Sve je tamo mirno, puno dozivljaja srece koja prija, tamo u predelima sna bude se zelje da zivis da bi sanjao i opet bio nedostupan kandzama zivota koje ruiniraju svaki trenutak... U tim se casovima spoznaje kakvo bi nase bitisanje moglo biti... slatko... uzivanje...

A to je ono sto je kobno jer nastaje nastavak price — budjenje, spoznaja... u kojoj covek postaje samokritican zbog predhodnog uzivanja samo u snovima...

..."U prirodi ima mnogo dana,
mutnih, tamnih kao noci krilo,
u zivotu ima mnogo rana
samo zato sto je snova bilo."

Izvor: http://www.znanje.org/

Van mreže Ana

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.149
  • 0 date prim. 6
« Odgovor #4 poslato: 18. februar 2011, 08:35 »

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 18. februar 2011, 12:29 »
Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća,
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođeše.

To su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
To su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada.
Pogled koji nemo ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideju, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 18. februar 2011, 12:39 »
Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju,

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reči;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju što životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju, što ih vidi moja snaga,
očiju što zovu kao glas tišina,
kao govor šuma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 18. februar 2011, 12:39 »
Orgije

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrštene ruke
I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima tražimo besno
Izraza, sna;
Plačemo mrtvima što je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob,
Ni svoje dane, što gore k'o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i časa. Maštom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 18. februar 2011, 12:40 »
Među svojima

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja...
Bože! Šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja koja stalno raste
u grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
hrani ljubav majke: ''Neka žive deca.''

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
u tvome su krilu, obraze ti suše:
"Mama, zašto plačeš? Je l' pisao tata?"

U velike patnje nevino pitanje
dubi dublju ranu: plač ti trese grudi...
Napolju je vidno, kao pred svitanje,
k'o da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 18. februar 2011, 12:40 »
Rob

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
ja sam tebe pronašao do svog groba
da te gledam, da te volim iz svog mraka.
 
I dok stara ponoć nosi moje dane,
i dok lanac muka steže i okiva,
bol, padanja i potresi da sarane -
moja glava na tvom krilu nek počiva.
 
I dok dubi verna slutnja strah jezivi,
i jedina pesma dok je još krik sova,
moje srce, jadno srce, neka živi,
nek još kuca, knjigo moja sviju snova.
 
Čelom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oči ozarene uvek tobom;
ti si izvor i slobode i odmora,
izmirenje sa pustinjom i sa grobom.
 
Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
ja sam tebe pronašao do svog groba
da te gledam, da te volim iz svog mraka.
 
Ti nikada možda nisi znala da je
tvoja mladost meni život, moja snaga,
što obilno pruža meni zagrljaje,
i zaborav i pijanstva tako draga.
 
Da li ti je kadgod na um mis'o pala,
bujnu kosu kad prgavo sama splećeš,
kad u vrtu bereš ružu što je cvala,
Ružu bereš i na grudi svoje mećeš,
 
kad haljinu svoju držiš s puno pošte,
i ti prsti, i te ruke - da l' si znala,
kol'ku radost meni nose i milošte -
da li ti je kadgod na um mis'o pala?
 
I dok imam ruke, grudi, usne tvoje,
i te oči pune sreće i neznanja,
ja osećam kako diše leto moje
i moj suton u kome se toplo sanja.
 
Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
vera mi je tvoje lice bez oblaka -
knjigo moja sviju snova, evo roba,
da te grli, da te voli iz svog mraka.
 
1912.