Autor: black wizard Tema: Ludwig van Beethoven  (Pročitano 1090 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže black wizard

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.659
  • 0 date prim. 3
« poslato: 10. decembar 2010, 19:08 »



Ludvig van Betoven (nem. Ludwig van Beethoven, 16. decembar 1770. — 26. mart, 1827), nemački kompozitor, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma.

Smatra se jednim od najvećih kompozitora svih vremena. Među njegovim najpoznatijim delima su V simfonija, VI simfonija, IX simfonija, Misa Solemnis, klavirska dela kao na primer, komad Za Elizu, sonate Patetična Sonata i Mesečeva Sonata, Klavirska sonata Br. 23, Apasionata ili poslednja, Klavirska Sonata Br. 32, C-mol, opus 111.



Život i delo

Ludvig van Betoven rođen je u Bonu u Nemačkoj, od oca Johana van Betovena (nem. Johann van Beethoven) (1740—1792), flamanskog porekla, i majke Magdalene Keferih van Betoven (nem. Magdalena Keverich van Beethoven) (1744—1787). Njegova porodica se generacijama bavila muzikom - njegov deda Lodewijk van Beethoven (1712–1773), po kom je dobio ime, bio je bas pevač na dvoru Kelnškog elektorata, a kasnije i kapelmajster (svojevrsni muzički direktor). Njegov sin, a Betovenov otac, je bio tenor pevač na istom dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda. Sve donedavno, veliki broj referentne literature označavao je 16. decembar kao Betovenov datum rođenja, jer je bio kršten 17. decembra, u vremenu kada su novorođena deca krštavana dan nakon rođenja. Međutim, moderno učenje odbacuje takvu pretpostavku.

Betovenov prvi muzički učitelj bio je njegov otac, muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i alkoholičar, koji ga je u više navrata tukao, budio usred noći u društvu muzičara - amatera Tobajasa Pfajfera (koji mu je zapravo bio prvi učitelj), kada bi počinjale lekcije, a sve to pokušavajući da ga načini „muzičkim čudom“ poput Mocarta. Međutim, drugi su ubrzo i sami primetili Betovenov talenat. Kristijan Gotlob Nef je podučavao i zaposlio Betovena, koji je ujedno i primao sponzorstvo Upravničkog elektorata. Betoven je ostao bez majke sa 17 godina i obaveza uzdizanja dva mlađa brata pala je na njega. Za Nefa je imao puno poštovanja. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betoven mu je rekao: Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga.

Posle očeve smrti 1792. godine Betoven se seli za Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, prosledio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru. Ubrzo je dobio reputaciju klavirskog virtuoza i, postepeno, kompozitora. Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i jedna nesreća, koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje: sa nepunih 26 godina počeo je gubiti sluh, zbog čega je 1808. godine morao okončati pijanističku karijeru. Pojavio se još samo jednom, 1814. godine, ali 1818. godine gluvoća je postala i definitivna. Zbog toga je tokom vremena imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se u izvođenje uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija spasla.

Betovenova pijanistička tehnika bile je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava detonacija eksploziva prema pijanističkoj tehnici starog kova koja je krasila Betovenove prethodnike, koja je upoređivana sa baratanjem lukom i strelom[traži se izvor od 09. 2009.]. Kada bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Uopšte uzev, kao interpretator bio je nemiran, plahovit, emotivan, ali i veoma izražajan, pa čak i savršen.

Kako je gluvoća postajala izraženija, on je to sve teže podnosio, zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica, koje su kasnije štampane i prodavane, a otkrile su dobar deo duše ovog umetnika.[traži se izvor od 09. 2009.]Poslednjih devet godina svog života, kada je gluvoća postala definitivna, povukao se u svoj vlastiti svet tišine, u kome stvara svoja najveća remek dela: Misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete. Ono što je manje poznato i uglavnom se iz određenog obzira ne navodi u zvaničnim izvorima, jeste mogućnost da je Betoven svoju gluvoću, pa tako i polaganu i preranu smrt, zaradio zahvaljujući preteranom konzumiranju alkohola.



Muzičko delo

38 klavirskih sonata (6 mladalačkih iz 1783, što su zvanično prva Betovenova dela i 32 zrele, sa brojevima opusa od 2 - tri prve sonate - do broja 111 - poslednja, 32 sonata za klavir.

Klavirski komadi, samostalni ili ujedinjeni u cikluse, najčešće u obliku varijacija na osnovnu temu, za klavir. Najpoznatije su Eroika - Varijacije i 33 Varijacije na temu Dijabelijevog valcera, C-dur, opus 120.

17 gudačkih kvarteta (prvih šest iz opusa 18; sledeća tri iz opusa 59; kvarteti opus 74. i 95; poslednji kvarteti opus 127, 130, 131, 132, Velika Fuga za gudački kvartet, opus 133 i opus 135).

9 Sonata za violinu i klavir.

5 Sonata za violončelo i klavir

Koncert za violinu, violončelo, klavir i orkestar, opus 56.

Dela za violinu i orkestar: Dve romanse, opus 40. i opus 50. i Koncert za violinu i orkestar, opus 61

Vokalni ciklusi: najpoznatiji su pesma Adelaida, opus 4. i ciklus Udaljenoj dragoj, opus 96

Misa Solemnis (Svečana Misa), opus 123.



Klavirski koncerti

1. Koncert, C - Dur, opus 15;
2. Koncert, B - Dur, opus 19;
3. Koncert, c - mol, opus 37;
4. Koncert, G - Dur, opus 58:
5. Koncert, Es - Dur, opus 73, Carski;
Fantazija za klavir, hor i orkestar, c - mol, opus 80.



KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 1. C - Dur, opus 15.

Rad na svom Prvom Koncertu, Betoven je započeo još 1795. godine. Dovršio ga je 1798. a 2. aprila 1801. godine u Beču i premijerno izveo u njegovoj konačnoj verziji, zajedno sa tek završenom Prvom Simfonijom (koja je u istom osnovnom tonalitetu). Ovo je već mnogo manje klasični koncert, iako za polaznu osnovu ima Mocartova dostignuća. Već u njemu se uočavaju naznake kasnijih kolosalnih romantičarskih ostvarenja i smele tonske gradacije koje ukazuju na lične crte svog stvaraoca. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 35 minuta.

Prvi stav je tematski snažni Allegro con brio, koji traje nešto manje od polovine ukupne dužine Koncerta i već ukazuje na nadolazeću romantiku. Drugi stav je Largo i predstavlja najsenzibilniji vrhunac Koncerta. Obiluje temama tajanstvene lepote, a imponuje središnji deo stava, sa dramatičnim, ali elegantnim, signalima u rogovima, na koje solista daje svoj eho. Finalni stav je Rondo - Allegro, kroz koji progovara jedan hajdnovski razuzdani šeret.



KONCERT ZA KLAVIR I ORKESTAR broj 2. B - Dur, opus 19.

U tesnoj vezi sa Prvim je Betovenov Drugi Klavirski Koncert. Rad na njemu započet je istodobno sa Prvim, pre Prvog je bio dovršen, ali 1798. godine prerađen i u konačnoj verzji se pojavio samo kratko vreme posle Prvog. Za ovaj Koncert se već sa više razloga nego za Prvi, može reći da je nastao pod uticajem Betovenovih prethodnika, posebno Mocarta. Njegovi se uticaji (upravo iz Klavirskog Koncerta KV. 491), manje - više provlače kroz celo delo. I orkestar je više kamernog sastava, blizak stilu Mocartovih Koncerata. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 29 minuta.

Prvi stav je opet jedan Allegro con brio, samo sa nešto manje snage i jakim Mocartovim prisustvom, kroz ceo sonatni stav. Drugi stav je kratki Adagio sav u svečanom ruhu, dok je finalni treći stav Rondo - Molto allegro, sa karakterističnim motivom koji dočarava zov kukavice, već jedan tipično betovenski snažan stav, koji dovodi Koncert do pobedonosnog kraja.



Koncert za klavir i orkestar broj 3. c - moll, opus 37

Betovenov Treći klavirski koncert, c-moll, opus 37, prevratničko je delo u svom muzičkom rodu. Nastao je 1800., premijerno je izveden 1803. godine. Klasična forma koncerta se proširuje i klavirski koncert time postaje od dosadašnjeg žanra u službi virtuoznosti (što je bilo karakteristično za Mocarta), delo gde se iskazuje i kompozitorova lična ispovest.

Posebno su efektni bočni stavovi, opsežni prvi, Allegro con brio i treći, finalni Rondo. Središnji stav, osećajni i melodiozni Largo, sa pastoralnom temom u flauti i fagotu koju obgrljava solista i modulacijom u E-Dur, koja se zatim ponavlja u finalu, može smatrati srećnim vrhuncem Koncerta.



Koncert za klavir i orkestar broj 4. G - Dur, opus 58

Koncert za klavir i orkestar broj 4. G - Dur, opus 58, nastao 1806. godine, dovršava ono što je u Trećem Koncertu započeto i što će dalje vršiti jak uticaj na stvaraoce XIX veka: značajno proširuje i obogaćuje nasleđenu klasičnu formu i uvodi nove i smele efekte. Zato se ovaj Koncert smatra kod mnogih ljubitelja muzike prvim vrhuncem kod Betovena, pre onog najlepšeg - u Petom, Carskom Koncertu. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 34 minuta.

Prvi stav je opsežni Allegro moderato. Traje duže od polovine ukupnog trajanja Koncerta. Odmah na početku, jedna novost: Nastupa solista, bez pratnje, ali u G-Duru donosi samo početak, dok dalje ekspoziciju nastavlja orkestar, započinjući u pijanisimu H-Dura. Prva tema je neuobičajeno blaga, dok je druga tema marševskog karaktera i nastupa nakon lestvičnog pasaža u klaviru. To sve govori kakav se duševni razvoj zbio u Betovenu u periodu između Trećeg i Četvrtog Koncerta. U međuvremenu, kroz variranje motivskog materijala prva dva takta, violine intoniraju svečani marš koji preuzimaju flauta i oboa, a gudači u trijumfalnom toku završavaju. U razvojnom delu, orkestar vodi glavnu reč, a klavir nad njegovim muzičkim tokom donosi svoju deonicu. Na prelasku u reprizu, nastupa karakterističan triler i klimaks u violončelima, na prvim taktovima glavne teme. Repriza ima klasičan tok.

Drugi stav je kratki Andante con moto, slobodan po obliku. Orkestar nastupa u unisonu tokom celog stava i nastupi mu se prema kraju postupno skraćuju. To daje maha solisti, koji sve više dolazi do izaražaja i neprekidnio vrti svoju melodiju oko jedne note. To se zatim pretače u finalni stav, Rondo - Vivace. Stav je kombinacija ronda i sonatnog oblika. Glavnu temu karakteriše jedan refren koji se nekoliko puta varira i u marševskom je pokretu, dok se druga tema javlja nad jednim orgelpunktom u violončelima i u ovaj vedar, razuzdan stav unosi trenutke predaha. Sve se to razvija u jednom klasičnom toku, karakterističnom za sonatni rondo i okončava u jednoj elegantnoj, skokovitoj završnici.



Koncert za klavir i orkestar broj 5. Es - Dur, opus 73. Carski

Koncert za klavir i orkestar broj 5. Es - Dur, opus 73, nastao 1809. godine, poslednji je i najveći u ciklusu Betovenovih klavirskih koncerata. Kod šire publike, on je i najpopularniji, pre svega zbog svojih snažnih melodijskih i idejnih oprečnosti između dramatičnog i intimnog, a zatim i zbog svoje blještave, raskošne instrumentacije i orkestarskog aparata. Svojim sadržajem, ovaj je Koncert definitivno ukazao na put kojim će ići stvaraoci u epohi romantike XIX veka, jer je on upravo prvi najveći primer koncerta te epohe. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 40 minuta. Zbog svojih blještavih zvučnih boja i kolosalnih idejnih rešenja, ovaj Koncert je nazvan Carski.

Prvi stav je moćni Allegro trajanja polovine ukupne vremenske dužine Koncerta. Karakteriše ga snažan marševski pokret, ali bez one sakralne karakteristike koju smo imali u prvom stavu Četvrtog Koncerta. Odmah na početku, nalazimo se pred neobičnim muzičkim materijalom: stav započinju fortisimo akordi čitavog orkestra, na koje solista daje improvizatorske pasaže, na koje orkestar zatim odgovara jednom kratkom izražajnom melodijom. Ovaj postupak se zatim dva puta ponavlja i tada iskače veličanstvena prva tema koju donose violine. Prvu notu, one izvode picikato, a nastavljaju njen razvoj coll' arco (gudalom). Klarinet zatim daje svoj eho, a orkestar nastavlja razvoj tematskog materijala. Nastupa dvodelna druga tema: prvi njen deo modulira u es-moll, a predvode ga viole; drugi deo se vraća u osnovni Es-Dur i praćen je udarima timpana. Nakon ovoga, Betoven ponovo ubacuje prvu temu. Intersantne su i sporedne teme: jedna koju donosi oboa, pa je preuzima flauta i drugu u violinama, koju prate violončela i basovi, sa fanfarnim završetkom. Ova kolosalna ekspozicija se zatim ponavlja, a u ponavljanju se javlja i karakterističan preobražaj druge teme, iz h-mola (jedan leggieramente u klaviru, gde desna ruka proširuje melodiju svojim triolama, a u levoj se javlja motiv u timpanima iz Es-Dur epizode druge teme) u B-Dur, nakon jedne varijacije u Ces-Duru. Sledi razvojni deo, sa karakterističnim fanfarnim dijalogom između soliste i orkestra i oktavnim pasažima koji se ukrštaju. Treći deo stava je klasična repriza, a pri kraju, prvi put u istoriji klavirskog koncerta, u celini ispisana Betovenova kadenca - tu već ništa nije prepušteno improvizovanju. Sve u svemu, jedan kolosalan i originalan sonatni stav, prototip prvog stava Devete Simfonije.

Drugi stav je Adagio un poco mosso. Prema Karlu Černiju, Betoven je, pišući ovaj stav, mislio na pobožne pesme austrijskih hodočasnika. Na ovaj religiozni momenat ukazuje već početak, gde nastupaju prigušene violine. Klavirska deonica na to odgovara temom koju će Betoven kasnije upotrebiti u svojoj velikoj Misi Solemnis (stav Benedictus qui venit...). A kada, nakon izlaganja solista preuzme glavnu temu, ona prolazi kroz par varijacija i vraća se u svoj prvobitni oblik gde je donosi flauta uz akordsku pratnju gudača. Na to zatim solista ponovo daje svoje odgovore. Iz te igre nastaje sanjalački završetak stava, koji se zatim otkriva kao prvo i smireno izlaganje završnog stava, koji se direktno nadovezuje. To je Rondo - Allegro, koga nad pedalom rogova, predvodi solista. Vesela i razigrana tema se sastoji iz dva dela, oba sa po osam taktova, koji se jasno razlikuju. Prvi deo je sastavljen iz dva jednaka dela snažne ritmike, dok je drugi u stilu glavne misli prvog stava Sedme Simfonije, koju je ovaj Klavirski Koncert uostalom i inspirisao. Ovaj razigrani muzički materijal se uliva u veličanstvenu završnicu, potcrtanu snažnim melodijsko - ritmičkim skokovima svih izvođača.



Uvertire

Koriolan', opus 62;
Egmont, opus 84;
Leonora ciklus od tri uvertire.
Fidelio, jedina Betovenova opera, u dva velika čina.



Simfonije

I simfonija
II simfonija
III simfonija
IV simfonija
V simfonija
VI simfonija
VII simfonija
VIII simfonija
IX simfonija



Simfonija broj 1, C - Dur, opus 21, (posvecena baronu Gotfridu Van Svitenu (Gottfried van Swieten))

Punih deset godina, radio je Betoven na svom simfonijskom prvencu. Započeo ga je 1791. godine, iz ideje da napiše muziku za Šilerovu Odu radosti. Tu ideju će ostavriti tek 1823. godine, kada je dovršio Devetu Simfoniju, a u međuvremenu je tokom 32 godine stvaralaštva, načinio jedan veličanstveni simfonijski lanac. Najpre se iz te, početne ideje, iskristalisala Prva Simfonija, dovršena 1797. godine, a zatim dorađena i premijerno izvedena 1800. godine, a u konačnoj verziji objavljena 1801. godine. Već u ovom delu Betoven postaje rastom viši od svojih prethodnika, iako polazi od njihovih dostignuća. Nastala je pod ociglednim uticajem Hajdna. Tadašnja Bečka kritika je delo smatrala teškim i preopterećenim, iako su docnija simfoniska dela tu konstataciju postupno opovrgavala, svojim sve novijim efektima. Jer, i u njoj je za doba njenog nastanka bilo toliko novog i originalnog. Četiri njena stava obrazuju celinu trajanja 23 minuta.

Ova simfonija je napisana za 2 flaute, 2 oboe, 2 klarineta in C i D, 2 fagota, 2 horne in C i F, 2 trube in C, timpane i gudace.

Prvi stav je Adagio molto - Allegro con brio. U laganom uvodu od 12 taktova, prvi takt je postao manifest budućeg Betovena: disonantni početak. kakofonija za Betovenovo vreme nečuvena! Materijal uvoda se kratko reprizira pre kode. U daljem toku, lagani uvod podseća na Hajdna i uliva se u sonatni stav. Njegov muzički materijal se razvija u vedrom toku Mocartove Jupiter - Simfonije. Samo, u razvojnom delu, pre prelaska u reprizu, javljaju se tihe meditacije u baspovima nad materijalom druge teme i ukazuju na kasnijeg Betovena.

Drugi stav je Andante cantabile con moto, u Betovenskoj je dramatici i fugirano razrađen. Zvuk postupno nabujava do eksplzivnog pražnjenja, praćenog udarima timpana i postepeno splašnjava.

Treći stav, iako se još zove Menuet zapravo je već jedan prkosni skerco. Ritmički pokret bočnih delova je izrazito brz, a u središnjem triju, pažnju privlači mirno talasanje akrada u duvačima koje se preobražava u smele begove violina.

Finalni stav, za koji postoje skice nastale u prolece 1795, za vreme Betovenovih studija sa Albrehtsbergerom (Albrechtsberger) je Adagio - Allegro vivace, gde u laganom uvodu, violine nastupaju neobično duhovito, a iz njih lagano nastaju motivi i iznenadne pauze, što sve dobija na ubrzanju do Hajdnovski šeretskog ronda. Majstor Betoven, polako je nastajao.



Simfonija broj 2, D-Dur, opus 36

Nastala je i premijerno izvedena u vreme čuvenog majstorovog Hajligenštatskog testamenta u jesen 1802. godine, dokumenta o prvim velikim Betovenovim patnjama izazvanim otkrivenom gluvoćom u progresiji. Kao prkosni odgovor na te patnje i krupan korak napred u razvoju simfonijske muzike nastala je Druga Simfonija.

Međutim, ona je jedno izrazito vedro, čovek bi rekao radosno delo, puno melodijske inventivnosti. Nespokojstva gotovo da i nema. Kritika je i prema ovom delu bila uzdržana. Betovenovim savremenicima, ova je Simfonija ličila na zmaja koji iz usta bljuje vatru, a repom maše i razbacuje blato na sve strane. Na šta li im je tek ličila potonja Treća, Eroika? Četiri stava Druge Simfonije obrazuju celinu trajanja 34 minuta.

Prvi stav je sonatni Allegro con brio. Počinje ga snažna uvodna akordika koja već ukazuje na majstorovu Sedmu Simfoniju. A zatim, u snažnom unisonu celog orkestra, na koji se nadovezuje izlaganje tema, već nailazimo na prve nagoveštaje Devete. Mada u ovom sonatnom stavu tematski materijal ima puno reljefnosti i masivniji zvuk, Betoven se u izlaganju tema, njihovoj razradi i rekapitulaciji, vraća stilu svojih prethodnika.

Drugi stav je vedri i raspevani Larghetto, koji objedinjuje intimnost i smirenu sreću.

Treći stav je konačno, pravi skerco. U jednom žustrom pokretu bočnih delova, osećamo prisustvo razigranih vilenjaka, koji prestrašuju jedan drugog. Za dirigente je ovo posebno interesantan komad, jer se u njemu svaka notna vrednost treba doslovno taktirati. Središnji trio deluje mistično i već ukazuje na postupak iz središnjeg dela skerca Devete Simfonije.

Četvrti stav, finalni Allegro, najpre nastavlja neobuzdano raspoloženje skerca, a zatim se pretače u jednu tipično Olimpsku vedrinu koja u veseloj završnici ukazuje na finale Osme Simfonije.



Simfonija broj 3, Es - Dur, opus 55, Eroika

Nastala je tokom 1803. i 1804. godine. Premijerno je izvedena u Beču 7. aprila 1805. godine, u organizaciji tada istaknutog Bečkog violiniste i koncertmajstora Franca Klementa.

Bila je pravi bum u simfonijskoj muzici toga vremena. Imala je do tada najduže vreme trajanja i značajno proširen, ali veoma jedinstven sonatni stav. Simfonija je prosečnog trajanja oko 49 minuta.

Priča o njenom nastanku veoma je poznata. Prvobitno je bila zamišljena kao oda Napoleonu, za koga se do samokrunisanja za cara verovalo da pronosi Evropom ideje francuske revolucije. Napoleon je nakon tog fatalnog 31. marta 1804. godine kao car pošao putem zavojevanja i tiranije, što je slobodoljubivog i do srži demokratiji naklonjenog Betovena nateralo da delo preradi u veliku simfoniju, dajući joj moto U spomen na jednog velikog heroja.

Jedinstvo i širina klasičnog sonatnog stava su posebno vidljivi u prvom stavu, Allegro con brio. Počinje sa dva snažna udara u čitavom orkestru, a zatim se snažno razvijaju prva i druga tema sonatnog stava, evocirajući nam idealnog heroja i njegovu borbu. Veoma je opsežan razvojni deo koji sa efektnim kontrastima forte-piano, razrađuje teme ekspozicije. Repriza, oko koje se Betoven dvoumio zbog dužine razvojnog dela, majstorski ponavlja teme i uvodi u najpre patetičnu i na kraju efektnu kodu.

Drugi stav, Adagio assai je najmonumentalniji (pre Gustava Malera) i u muzičkoj literaturi jedinstven posmrtni marš. Upravo je on to sećanje na jednog velikog heroja. U njemu se, kroz formu od tri bočna dela i dva trija, muzika u ritmu procesije i marša postepeno kuva, dostiže veoma bolnu kulminaciju, izjada se i ispovedi, a na kraju zamire, kao poslednji znak života velikog heroja.

Treći stav, Allegro vivace, je već ustaljeni skerco u simfonijskoj muzici. Umesto dotadašnjeg menueta, koga Betoven zamenjuje (u svojoj prethodnoj, Drugoj simfoniji), skercom. To je zapravo, ubrzani menuet. U Eroici, treći stav je jedna groteska, igra senki, koja u svom predahu, triju, ima karakteristične fanfare tri, ponekad pet, horni.

Finalni stav, Allegro molto, donosi razrešenje. Kroz uvodnu temu i jedanaest varijacija (to je oblik kojim se Betoven rado služio u svom stvaralaštvu), prikazuje nam se konačna pobeda velikog heroja, pobeda dobra nad zlim. Konačnu potvrdu, ona dobija u završnoj kodi, u tempu Presto, karaktera ditiramba.

I kao što je bila sudbina brojnih drugih velikih dela, ni ova simfonija nije u početku nailazila na razumevanje. Ipak, ona je kao dragocena partitura i udžbenik orkestarskog zvuka, puna dva veka redovno prisutna na programima koncerata svih simfonijskih ansambala sveta. Jedna koncidencija: ova simfonija, koja je dala ovom muzičkom rodu nov razvojni tok, napisana je upravo u vreme, godini, izbijanja Prvog srpskog ustanka.



Simfonija broj 4, B - Dur, opus 60

Godine 1806, između Četvrtog Klavirskog i Violinskog Koncerta, Betoven dovršava svoju Četvrtu Simfoniju, koja između Treće, Eroike i Pete Simfonije, predstavlja trenutak predaha, idile. Njom je Betoven ustanovio jedno lično pravilo, koje je zatim primenjivao na potonje četiri simfonije: Peta i Šesta, te Sedma i Osma, grupisane su 1808. i 1813. godine u parove, jedna iza druge, idilična posle dramatične.

Betovenova Četvrta Simfonija je umereno romantičarska, vedra Simfonija, sa obiljem komičnih efekata. Četiri njena klasična stava, obrazuju celinu trajanja 32 minuta.

Prvi stav je Adagio - Allegro Vivace. Tajanstven lagani uvod, dočarava nam igru duhova, na šta se nadovezuje razigrani sonatni stav, sa komičnim pauzama i skokovima u drugoj temi.

Popularan je drugi stav, Adagio, koji se smatra muzičkom parafrazom pisma Besmrtno voljenoj. Stav je melanholičan, uzdržano sanjalački i komponovan je pod uticajem Betovenove ljubavi prema grofici Terezi Brunsvik.

Treći stav je opet jedan menuet, Allegro vivace, sada već pravi menuet, ali burniji u pokretu, sa više tamnijih mesta. Konačno se ustanovljava i značenje toga: u Prvoj Simfoniji, menuet označava betovenski preobražaj u skerco; u Četvrtoj, on simbolizuje idilični predah. To će zatim biti slučaj i u Osmoj Simfoniji.

Iza njega nastupa finalni stav, Allegro ma non troppo, vedar, razigran, sav u Mocartovom stilu.



Simfonija broj 5, c - moll, opus 67

Upravo je ova Simfonija najpoznatija, ona osnovni moto Eroike - ideal herojstva junaka pojedinca - prenosi na opšti, čovečanski plan i evocira borbu i pobedu čovečanstva kao svetske celine. Zato je Peta Betovenova simfonija postala „Simfonija sudbine“.

Nastala je i premijerno izvedena u Beču 1808. godine, zajedno sa Šestom, Pastoralnom. Ni za nju u Bečkim muzičkim krugovima i među publikom toga vremena, nije bilo mnogo razumevanja. Zbog smelih idejnih i melodijskih rešenja. Muzički pisac Paul Beker je srećno okarakterisao četiri njena stava kao: I. Borba; II. Nada; III. Očajanje; IV. Pobeda. Tek kasnije, u Devetoj Simfoniji, Betoven će ponovo obraditi muzičke ideje ove Simfonije, samo u još širem i još snažnijem (mada ne i dovršenom) idejnom i zvučnom kontekstu. U Petoj Simfoniji, postignuto je do tada i gotovo do danas, neprevaziđeno jedinstvo oblika i sadržaja, zbog čega se ova Simfonija kod šire publike najviše i ceni. Ukupno, Simfonija traje 31 minut.

Prvi stav je svuda poznati Allegro con brio. Početni motiv MI - MI - MI - DO, postao je praktično najcitiraniji muzički motiv svuda u svetu, kada bi se o klasičnoj muzici poveo makar neki razgovor. Na ovom motivu, praktično se razvija ceo prvi stav, a zasnivaju i tri potonja. Tako sudbina kuca na vrata opisao je Betoven. Nastupa u ovom stavu i druga tema, jedna dolce-melodija, koja međutim ne predstavlja nikakav kontrast demonskoj snazi prve. Betoven u razvojnom delu vrlo sažeto, sa ona četiri osnovna tona, razrađuje borbu i iznurenost opštečovečanskog junaka, a u reprizu uvodi jedan impresivni rečitativ oboe.

Drugi stav je Andante con moto i jednostavna tema stava, koja za osnovu ima početni motiv Simfonije, raspreda se u čitav niz varijacija, u kojima trube razlažu prva tri tona u jedan sekundni pomak, na koji odgovaraju violine, a u violončelima se konačno obrušava početni motiv sudbine. Nakon skalnih pasaža gudača, orkestar najvaljuje trijumf poslednjeg stava, na šta fagoti i oboe daju smireni dijalog, potcrtani akordima gudača. Prema kraju, ovaj dramatično - ljupki tok dobija na širini i uzvišenosti.

Treći i četvrti stav su povezani u jednu celinu i nose identičnu oznaku: Allegro. Trećem stavu teško da odgovara naziv skerco, jer deluje vrlo mračno, avetinjski. Srodnost sa prvim stavom i ovde je upadljiva: posle zatamnjenog nastupa violončela, rogovi daju signal uzbune, u tempu početnog motiva Simfonije. Središnji trio u fugiranju započinju basovi, ali fantomska melodija u violončelima ponovo unosi strepnju, a kada na akorde gudača nastupi bubnjanje timpana, sledi burno nabujavanje kojim ulazimo u finalni stav. Nabujavanje se razlije u jedan snažni i jednostavni marš koji slušaoce osvaja na prepad. I tada se prvi put oglašavaju tromboni. Prvi talas napada se razvio, ali biva odbijen i nakratko nastupa smirivanje, vraćanjem u idejne okvire trećeg stava. Finalni marš ponovo započinje i vođen početnim sudbinskim motivom, prelazi u pobedonosni jurš, koji narasta u pravi finale: zanos konačne pobede. Ali, završnica je podosta razvučena i u tom pogledu, ona je pravi izazov za dirigente. Potrebno je dosta kontrole i maštovitosti, da se ovaj zanos drži u što manje razvučenom vremenskom okviru, za šta je potrebno sporije i raspevanije - nikako žustro - izvođenje svih prethodnih stavova. Završnica predstavlja konačni trijumf čovečanstva i Veru u njegovu konačnu pobedu.



Simfonija broj 6, F-Dur, opus 68, Pastoralna

O prirodi su pevali i muziku stvarali gotovo svi veliki kompozitori Evropske muzičke baštine, na svim stvaralačkim poljima. A na polju simfonijske muzike, kultno delo posvećeno prirodi je SIMFONIJA broj 6. F-Dur, opus 68. zvana PASTORALNA, velikog Ludviga Van Betovena.

Nastala je i premijerno izvedena zajedno sa Petom, 1808. godine, izazivajući nerazumevanje ondašnjih bečkih muzičkih krugova, svojim smelim muzičkim rešenjima. U odnosu na ostalih osam simfonija, u Pastoralnoj su harmonmije posebno bujne, bogate i smele. Nema mnogo praštavih tema, izuzimajući snažni četvrti stav. I dalje, to je ipak jedna prava klasična simfonija iako se u njoj uočavaju pet zasebnih stavova. Četvrti stav je samo uvod u finalni peti, sa kojim ipak gradi jednu formalnu celinu. Što je posebno značajno, u ovoj simfoniji stavovi imaju i programske nazive, ali je Betoven,poput objašnjenja koje izvinjava, naznačio: Delo je više izraz osećanja, manje je slikanje. Dovoljno da se shvati suština dela. Ukupnog je trajanja 40 minuta.

Prvi stav je BUĐENJE RADOSNIH OSEĆANJA PRI DOLASKU U PRIRODU (Allegro ma non troppo). Radosna i rustična atmosfera se oseća već u uvodu i prvoj temi stava sa karakterističnim kvinatama u basu, koje dočaravaju zvuk gajdi. Ova tema će se u stalnim promenama oblika pojavljivati kroz ceo stav, koncipiran ipak u klasičnom sonatnom obliku. Povremeno se, posebno u razvojnom delu stava probija i imitativni zvuk pevanja ptica, a susreće se i foklorni motiv koga je Betoven upoznao u Gradišću, slovenskom delu Austrije.

Drugi stav je PRIZOR NA POTOKU (Allegro molto moto). Odmah se mora primetiti da ova Simfonija nema pravi lagani stav iako je drugi po svom obliku njemu najbliži. U ovom opsežnom stavu dominira karakteristični motiv koji svojom ritmikom u stilu dolaska i povlačenja opisuje žubor potoka. A nad njim se uzdižu jedna italijanska tema, te imitativni opis pevanja ptica: pesmu slavuja prikazuje flauta, prepelice oboa, a zov kukavice opisuje klarinet. U miru i stišavanju stav se okončava.

Posle uobičajene pauze u izvođenju, treći, četvrti i peti stav se stapaju u jednu celinu. Treći stav je skerco, VESELI SKUP SELJAKA (Allegro). Nespretnu i premosrenu družinu seoskih svirača i igrača nam prikazuje tema koju započinju oboa i klarinet, a fagot ih prati u nespretnom pokretu f-c-f i f-c-c-f, na šta igrački pokret prihvata ceo orkestar. U centralnom triju, javlja se jedna seoska austrijska igra. Uobičajeno ponavljanje prekida preteća oluja u violončelima i basovima, koja uvodi u četvrti stav, NEVREME, OLUJA (Allegro). Njeno izbijanje, trajanje i zamiranje, prikazani su prodornim tonom pikola, treštanjem truba i udarima timpana. Oluja se smirujue i tako ulazimo u finalni peti stav, PESMA PASTIRA: RADOSNA I ZAHVALNA OSEĆANJA POSLE OLUJE (Allegretto). Pastoralnu, bujnu, pobožnu i ljupku melodiju, neobične lepote i zanosa, naizmenično odnose klarinet i rog, a gudački instrumenti dalje je razvijaju i u ponešto razvučenom toku, dovode je do spokojnog završetka dela.



Simfonija broj 7, A - Dur, opus 92

Betovenovu Sedmu Simfoniju, Rihard Vagner je nazvao Apoteoza igre. I zaista, sva njena četiri kolosalna stava su u razuzdanom igračkom pokretu, pravog laganog stava nema, a Džordž Bernard Šo, veliki britanski dramski pisac i muzički kritičar je sa pravom primetio da je u poređenju sa finalnim stavom i najrazuzdaniji džez prava Molitva Device. Simfonija je nastala tokom Betovenovog boravka u Teplicu od jeseni 1811. do juna 1812. godine (čuven je Betovenov susret sa Geteom u to vreme, kada je Gete rekao za Betovena da je on jedna sasvim neukrotiva ličnost). Simfonija je premijerno izvedena u Beču decembra 1812. godine. Četiri njena stava obrazuju celinu trajanja 38 minuta.

Prvi stav je opsežni poko sostenuto vivače (muz. Poco sostenuto vivace). Najpre je to opsežan lagani uvod, sa karakterističnim burnim skokovima, koji nabujavaju i uvode u razuzdani, razigrani sonatni stav. Ni druga njegova tema više ne deluje mirno.

Drugi stav je, skroz neuobičajeno, alegreto (muz.Allegreto). To je jedan posmrtni marš, ali za razliku od onog epski tragičnog u Eroici, ovaj je manjih dimenzija i više lirski intoniran. Nekih burnih izliva bola gotovo nema.

Treći stav je skerco, sa oznakom presto (muz.Presto). To je opet jedna betovenska igra duhova koja između bočnih delova ima idilični centralni trio, asai meno presto (muz.Assai meno presto). Tu nastupa jedna molitvena tema austrijskih hodočasnika.

Četvrti i finalni stav je jedan od najrazuzdanijih u svetskoj simfonijskoj literaturi: vrlo razigrani alegro kon brio (muz.Allegro con brio). Njegovi brzi, vatreni i do krajnih granica razigrani ritmovi, nad kojima se samo razvija odgovarajuća igračka melodika, sa pravom su dali Bernardu Šou razlog za konstataciju koju je izneo o ovom stavu 1927. godine: Do danas neprevaziđena igračka ritmika!

Zbog ovakvog svog zvučnog sadržaja (koju i dalje tumači klasičan orkestarski sastav) Bečka kritika Betovenovog vremena, a i kasnija Evropska, morali su imati malo razumevanja i delo okarakterisati kao proizvod stanovnika ludnice. Ali, Rihard Vagner je među prvima imao puno razumevanja za delo i bio njegov prvi veliki dirigent - tumač, kao što je bio i prvi veliki majstor za Betovenov simfonijski opus.



Simfonija broj 8, F - Dur, opus 93

Svojom Osmom Simfonijom, Betoven takoreći dovršava jedan osoben simfonijski lanac koji se, polazeći od Prve Simfonije, pri čemu se svaka nadovezuje jedna na drugu, pretvara u priču o čovekovom životu i njegovoj borbi. U Osmoj Simfoniji pak, Betoven daje jednu nasmejanu filozofiju života, poput glasa iskusnog mudraca nakon što je na kraju životnog puta, prebrodio sve teškoće pred kojima se našao i svoj žvot zaokružio. Iza nje je mogao napisati samo još veličanstvenu Devetu Simfoniju, kojoj je mesto takoreći za sebe i koja daje opštu rekapitulaciju svih životnih iskustava i završava ciklus pesmom u slavu životne radosti i ljudskog zajedništva.

Simfonija je komponovana u Lincu krajem 1812, a premijerno izvedena u Beču 27. februara 1814. godine, nastala je u jednom relativno mračnom perodu Betovenovog života, kada ga je napustila jedna od poslednjih velikih ljubavi, Antonija Brentano. Ideje, inspiracije, počele su da presušuju, depresija je uzimala maha... Pa ipak, ova kratka Simfonija je sva u znaku životne radosti i humorističkih efekata. Nekada se i ona, zbog svog tonaliteta, zvala Pastoralnom, ali je taj naziv odbačen i ustaljen samo za Šestu. Četiri njena stava obrazuju ukupno trajanje 25 minuta.

Prvi stav je sonatni Allegro vivace e con brio. Primećuje se da Osma Simfonja počinje tamo gde se Sedma završava. Ali, muzički materijal se zatim pretače u pravu muzičku vedrinu i Olimpsko spokojstvo. U vezi sa ovim stavom je sa razlogom primećeno da bi ga mogao napisati (kao i celu Osmu Simfoniju) i Mocart, da je poživeo 25 godina više.

Drugi stav je Allegretto scherzando. Opet dakle, nema pravog laganog stava. To je kratak stav, od svega nekoliko stranica i obiluje komičnim efektima: iznenađujuće razlike u tonskoj dinamici i neočekivane pauze. Stav je posvećen pronalazaču metronoma - sprave za označavanje takta - i konstruktoru mnogih specijalno Betovenu namenjenih slušnih cevi, Betovenovom prijatelju Melcelu. Betoven je kasnije metronomizirao sve svoje Simfonije, a u drugom stavu Osme, prve koju je napisao uz pomoć metronoma, iskoristio je svoj šaljivi kanon Ta, ta, ta, moj dragi Melcelu.

Treći stav je još jednom, kao Betovenov simbol predaha, menuet, sa oznakom Tempo di minuetto. Iako je on posle menueta u Prvoj i Četvrtoj Simfoniji, najbliži starome stilu ipak, ni on mu se ne vraća doslovno. Bočni njegovi delovi kombinuju menuet i lendler, dok u središnjem triju imamo karakterističnu, ponešto valcersku, nemačku igru. Na kraju stava, horne, trube i timpani, daju neuobičajeni svečani završetak.

Finalni stav je Allegro vivace. To je jedan razuzdan i veseo stav, pun spokojne, ponešto drastične i luckaste, životne intime. Pravi Olimpski završetak.



Simfonija br. 9 ili Deveta simfonija, d - moll, opus 125

To je Betovenova najveća i najmonumentalnija simfonija. Betoven ju je komponovao između 1818. i 1823. godine. Koncipirana je u četiri velika stava i ukupnog je trajanja oko 1 sat i 6 minuta. Premijerno je izvedena u „Kertnertor Teatru“ u Beču, 7. maja 1824. godine. To je u pravom smislu te reči rezime i kruna Betovenovog simfonijskog stvaralaštva. Prva tri stava su instrumentalni, dok u finalnom četvrtom stavu, opsežnih dimenzija, Betoven uvodi kvartet vokalnih solista i veliki mešoviti hor, čime je simfonijski oblik revolucionisao za ceo XIX vek. I upravo kako to biva sa velikim muzičkim delima, i Betovenova Deveta nije imala slavnu premijeru. Tek je nekih desetak godina kasnije, mladi Rihard Vagner svojim dirigovanjem ovog dela, jasno ukazao na njegovu istorijsku vrednost.

Još jedan podatak danas svedoči o tom istorijskom značaju: centralna horska partija iz finalnog stava, Oda Radosti, danas je zvanična himna Evropske Unije.

prizivanja se ponavlja, ponovo eskalira i mitski heroj se pojavio u svom obliku, sa motom:Ti možeš biti ili beskrajno srećan ili beskonačno bedan. Posle ove, prve teme nema uobičajene druge, već joj Betoven suprotstavlja, da bi dobio valjan kontrast, čitav niz instrumentalnih motiva. Sve se to u burnom toku razvija i prepliće u razvojnom delu, a nakon reprize, ponavljanje uvodnog burnog motiva kao da kaže: Ti si ipak bedan.

Drugi stav je Molto vivace - Presto. To je skerco. Evo prve promene u odnosu na nasleđenu klasičnu simfoniju: skerco je postao drugi stav! Uobičajena trodelna forma je nešto labavija, a stavom sve vreme dominira igra derviša i senki, u jednom vrlo žustrm melodijskom i ritmičkom pokretu. Poslednji akordi su kao potez slikarske kičice.

Treći stav je Adagio molto e cantabile - Andante moderato - Adagio. Treći stav je sada lagani stav. To je u odnosu na prethodne stavove, veoma melodiozan i pevljiv stav, kao trenutak predaha. Samo, u njegovom drugom delu, fanfare u trubama i orkestru, zloslutno podsećaju na surovu stvarnost. Završni akordi odjekuju prazninom. A onda...

... Iznenada ulazimo u finalno razrešenje. To je četvrti stav, Presto - Allegro assai, Oda radosti. Najpre je to orkestarski uvod. Počinje strahovitim disakordom koji kao da briše sve iza sebe, a iza njegovog ponavljanja slede varijacije na temu Ode radosti, koju je Betoven napisao prema tekstu Fridriha Šilera. Dugo je Betoven tražio najpodesniji način da pesmom i muzikom prikaže veličinu konačne pobede dobra nad zlim. Padali su mu na um i neki naivni usklici (Ne, ne ovo, ja tražim nešto drugo, na primer), ali se konačno opredelio za početni nastup baritona, koji nakon serije varijacija i ponavljanja uvodnog disakorda, nastupa rečima:' 'O prijatelji, ne ove zvuke. Zapevajmo umilnije i radosnije. Ovaj rečitativ baritona prihvataju ostali solisti i hor, te sa orkestrom nastavljaju seriju varijacija na stihove Šilerove Ode. Nakon jednog orkestarskog interludijuma punog strepnje, hor peva centralnu partiju:
Radosti, divna iskro Bogova, Kćeri polja nebeskih,
Tvojim žarom opijeni stižemo do hrama Tvog,
Kada tvoja moć izmiri i nestane razdor sav,
Svi su ljudi opet braća ispod nežnog krila Tvog!.

Serija varijacija se zatim produžava i dovodi do veličanstvene završnice. Svi slave Boga, ljubav i radost. Muzika i orkestracija stava je sva u stilu marševske, mornaričke i vojne muzike. Na kraju, solisti, hor i orkestar kliču: Budite zagrljeni milioni!, čime je Betoven konačno potcrtao idejnu osnovu svog stvaralaštva, naplemenitiji uzor i ideal čovečanstva: Prevazilaženje svih raskola i približavanje naroda sveta. Ovaj stav nema ni prave kulminacije ni kraja, nakon Budite zagrljeni, instrumentalna koda u žustrom Prestu, kao da prekida muzički razvoj, jedan pravi perpetuum mobile na temu radosti.

Betovenova Deveta Simfonija redovno je prisutna na programima koncerata svuda u svetu. Po pravilu se izvodi kao celovečernje delo, ali dirigenti prema potrebi, mogućnostima, prilikama i ukusu, mogu delo izvoditi i kao finalno na konkretnom simfonijskom koncertu. Gotovo svaki dirigent obavezno u svojoj umetničkoj biografiji ima i po nekoliko velikih izvođenja ovog moćnog dela. U svečanijim i prazničnim prilikama, ova se Simfonija gotovo redovno izvodi. Na njenim dostignućima, napajali su se i kasniji veliki simfoničari, kao što su bili Berlioz, List, Maler, Skrjabin i Šostakovič.



Izvor: Wikipedia, Wikimedia

Van mreže Exselon

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.610
  • 1 date prim. 19
« Odgovor #1 poslato: 11. decembar 2010, 04:29 »

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 24. jun 2011, 19:16 »

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #3 poslato: 11. jul 2011, 12:50 »

Van mreže tetkaD

  • Master
  • *****
  • poruke: 2.992
  • 529 date prim. 437
« Odgovor #4 poslato: 17. avgust 2011, 14:18 »

Van mreže Doktor Zo

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 23.500
  • 28 date prim. 248
« Odgovor #5 poslato: 19. avgust 2011, 22:16 »

Van mreže Doktor Zo

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 23.500
  • 28 date prim. 248
« Odgovor #6 poslato: 19. avgust 2011, 22:18 »

Van mreže Doktor Zo

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 23.500
  • 28 date prim. 248
« Odgovor #7 poslato: 19. avgust 2011, 22:20 »

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #8 poslato: 10. oktobar 2011, 21:46 »

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 10. oktobar 2011, 21:47 »