Autor: Venera Tema: Srpske slave i važni datumi i običaji  (Pročitano 4961 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« poslato: 08. novembar 2010, 09:20 »



Danas je Mitrovdan

Praznik Svetog velikomučenika Dimitrija, uspomena na smrt i stradanje velikog borca za hrišćanstvo, biće obeležen danas, kao zapovedni praznik Srpske pravoslavne crkve i krsna slava pravoslavnih vernika.

Na ovaj praznik, u srpskom narodu poznatom kao Mitrovdan, pominje se pogibija svetitelja koji je život okončao u tamnici 306. godine gde je zatočen, otkazavši poslušnost progoniteljima hrišćana.

Prema predanju, svetitelj Dimitrije rođen je i živeo u Solunu, a car Maksimilijan (240-310) ga je postavio za vojvodu, nadajući se njegovoj odanosti u progonu hrišćana.

Car Maksimilijan postavio je svetog Dimitrija za solunskog vojvodu naročito mu preporučujući da izgoni hrišćane, ali, umesto toga, svetitelj je propovedao hrišćanstvo u rodnom gradu, zbog čega je bio izveden pred cara.

Nesuđeni gonitelj hrišćanja javno je pred carem priznao da je primio Hristovu veru, zbog čega je utamničen.

Prema predanju, u zatvorskoj ćeliji ubili su ga vojnici, zatekavši ga u molitvi. Dželati su ga, kako je zapisano, iz daljine gađali kopljima, jer nisu smeli da mu priđu.

Hrišćani su telo krišom sahranili, a na grobu su se, veli predanje, počela dešavati čuda i isceljenja, pa su odlučili da na tom mestu podignu crkvu.

Solunski hram je podigao velikodostojnik Leontije, izlečivši se nad moštima svetitelja.

Prema drevnim zapisima, Sveti Dimitrije se iz kivota javio caru Justinijanu (483-565), sprečivši ga da mu mošti prenese u Carigrad, pa je tako ostao u Solunu, gde i danas počiva kao zaštitnik tog grada.

Sveti Dimitrije predstavljen je na freskama srednjevekovnih manastira u redu svetih ratnika koji su propovedali i borili se za hrišćansku veru.

Jedna od najlepših predstava Svetog Dimitrija nalazi se na Kosovu i Metohiji, u manastiru Dečani, čiji su ktitori Stefan Dečanski (srpski kralj od 1321-1331) i car Dušan (1308-1355). Svetitelj je oslikan u ratničkoj opremi sa štitom i šlemom, pored Svetog Đorđa.

Svetog Dimitrija s velikim poštovanjem, pored Grka i Srba, slave i Rusi. Njegov kult je počeo da se širi u Rusij u 12. veku, a godine 1581. izabran je za zaštitnika Sibira.

U Srpskoj crkvi je više od 120 hramova posvećeno svetom Dimitriju, među kojima je i nedavno sagrađena crkva u Novom Beogradu.

Njegov lik nalazi se od 1388. godine na grbu Sremske Mitrovice gde se, takođe, veoma poštuje ovaj svetitelj.

Crkveni istoričari nisu saglasni oko toga da li život svetitelja treba vezati za Solun ili Sremsku Mitrovicu, jer je, prema zapisima iz osmog veka, pogubljen u Sirmijumu, a ostaci su mu preneti u Solun, nakon što su varvari osvojili Srem.

Postoje mnogobrojna narodna verovanja vezana za Mitrovdan, među kojima i da treba biti kod kuće kako cele godine ne bi noćivali po tuđim kućama.

Poznato je i da su se na Mitrovdan hajduci razilazili i odlazili da prezime kod jataka, da bi se opet sastali na Đurđevdan

(Tanjug)

Van mreže Estela

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.569
  • 457 date prim. 687
« Odgovor #1 poslato: 11. novembar 2010, 22:27 »

                 Sveti Kozma i Damjan - Vracevi




    14.11. pravoslavna crkva proslavlja sv. lekare Kuzmana i Damjana, u narodu poznate kao sveti Vračevi. Ovaj praznik je slavljen od starine u svim srpskim krajevima. Smatralo se da će se razboleti onaj ko ovog dana radi, dozvoljeno je bilo raditi samo posle podne i to najpreče poslove, kao što su zbiranje letine i plašćenje sena.

Sveta braća Kuzman i Damjan bili su rodom iz Rima, od detinjstva vaspitani u hrišćanskom duhu. Od Boga su dobili blagodat da leče ljude i životinje, uglavnom polaganjem ruku. Svoj trud nisu naplaćivali, pa su nazvani neumitnim, besplatnim lekarima i besrebrenicima. Izvedeni pred cara da se odreknu vere, i njega su iscelili, tako da je i on postao hrišćanin. Na njihovu slavu u narodu nije se od svih gledalo blagonaklono, tako da ih jedan lekar, iz zavisti, izvede u planinu pod izgovorom da sakupljaju lekovite trave, i ubi ih kamenjem. To je bilo 284. godine.

Mnogi teški bolesnici mole se i zavetuju njima, da bi dobili isceljenje.

Ovim svetiteljima posvećen je bio srednjevekovni manastir Zočište, gde se čuvao deo lobanje sv. Damjana, razoren 1999. godine.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 20. novembar 2010, 22:17 »
Porodicama koje slave Aranđelovdan želimo srećnu slavu! Srpska pravoslavna crkva i vernici slave u mesecu novembru svetog arhanđela Mihaila ili Aranđelovdan, koji je u Srbiji, prema broju vernika koji ga slave, na drugom mestu, posle svetog Nikole.
Aranđelovdan je i esnafska slava vrećara.
Praznik je ustanovljen u vreme rimskog pape Silvestra Prvog i aleksandrijskog patrijarha Aleksandra. Arhanđeo Mihailo je, prema verovanju, "živi svetac", sedi na Mesecu i gleda šta ljudi rade, a povremeno i silazi medju ljude. Zbog verovanja da je živ svetac, neki slavari za taj dan ne kuvaju žito. Veruje se i da slavaru arhanđel Mihailo sve vreme slave stoji na desnom ramenu.


Prema učenju Crkve, u početku, kada je Bog stvarao svet, sem vidljivog ili materijalnog, najpre je stvorio duhovni, nevidljivi svet - duhove. U početku svi duhovi behu dobri, ali se jedan, Denica, poneo zbog velike moći koju je dobio od Boga, pa je postao neposlusan, čineći mnoga zla. Tada su se duhovi podelili na dobre i na zle, na anđele i demone. Grčka reč angelos znači vesnik, a demon - pakosnik. Arhanđel Mihailo smatra se predvodnikom nebeske bestelesne sile, a ime mu znači - koji je kao Bog.
Anđeli nemaju tela, ali se na ikonama prikazuju u ljudskom obliku. Živopišu se kao mladi ljudi i zbog toga što nemaju telesnih želja i briga kao ljudi. Pošto nemaju ničeg telesnog, pretpostavlja se da nemaju ništa sto bi im kvarilo i ružilo mladost i lepotu, zato su anđeli večno mladi i lepi. Anđela je sedam, a imaju devet činova. Sveti arhanđel Mihailo slavi se u novembru, jer je to deveti mesec posle marta, u kojem je stvoren svet. Anđeoski činovi su: šestokrili Serafimi, mnogooki Heruvimi, bogonosni Prestoli, Gospodstva, Sile, Vlasti, Nacala, Arhanđeli i Anđeli, a svima je predvodnik arhanđel Mihailo. Među anđelskim činovima, prema učenju Crkve, savršeno je slaganje, ljubav, jednomislije, jednodušnost, pokoravanje jedno drugom, a svi skupa pokoravaju se volji Božjoj. Anđeli su uvek obučeni u belu odeću, plaštove, u znak čistote i nevinosti, a samo se arhistrat Mihailo živopiše u odelu, kako su, u davna vremena, nosile vojvode.

 

Veruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike. Prema verovanju, ako im stane više glave - bolesnik ce ozdraviti, a stane li bolnome kod nogu - dani su mu odbrojani.
Veruje i da arhanđel Mihailo vucima zatvara čeljusti i ostavlja tajne znake kojima zveri ne smeju da priđu, pa tako štiti čobanska stada.


Van mreže black wizard

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.659
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #3 poslato: 11. decembar 2010, 23:25 »
Sveti Nikola, Čudotvorac




Nikola Mirlikijski (grčki: -{Νικόλαος}-, Nikolaos; rođen oko 270. godine, umro 6. decembra 343. godine), poznat i kao sveti Nikola Čudotvorac, je bio episkop Mire Likijske u Maloj Aziji (današnja Turska).

Živeo je u 4. veku u gradu Mira. Bio je poznat je po tome što je tajno davao ljudima novac, a sada se na zapadu često poredi sa Deda Mrazom. Deda Mraza na engleskom zovu Santa Klaus (en: -{Santa Claus}-) što je skraćeno od Santa Nikolaus (sveti Nikola).

U čitavom hrišćanstvu se poštuje kao svetitelj i čudotvorac. Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece, i studenata u Grčkoj, Rusiji, Makedoniji i Srbiji. Takođe sveti Nikola je u Srbiji najčešća slava.

Rodio se u maloazijskoj oblasti Likiji u gradu Patari oko 270. godine. Njegovi roditelji, otac Teofan i majka Nona imali su samo njega. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeditelj naroda. Duhovnom životu poučavao ga je stric Nikolaj episkop Patarski. Oni su se zajedno zamonašili u manastiru "Novi Sion". Nakon smrti svojih roditelja, prodao je celo imanje i novac je razdelio sirotinji. Neko vreme je bio sveštenik u svom rodnom gradu. Odlikovao se milosrđem, ali pošto je bio skroman, povukao se u samoću i bezmolvije da tako sačeka smrt. Hrišćani veruju da mu se potom javio glas Gospodnji i rekao mu: "Nikolaje, pođi u narod na podvig ako želiš biti od mene uvenčan". Tada je napustio pustinjački život i otišao u narod. Izabran je za arhiepiskopa grada Mira u Likiji (oblast današnje Turske).

Tokom vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana u vreme gonjenja i mučenja hrišćana bio je zatvoren u tamnicu, ali ni tu nije prestajao da propoveda i širi hrišćanstvo. Prisustvovao je Prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji, ali zbog toga što je udario aleksandrijskog sveštenika Arija, optuženog za jeres, udaljen je sa sabora i zabranjeno mu je dalje prisustvo.[1] U hrišćanskoj tradiciji se spominje da su mu odobrili ponovno prisustvo na saboru tek kada se preko izabranih arhijereja javio glas Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice, da je učinjena velika nepravda prema Svetom Nikolaju.

Ljudi su ga još za vreme njegovog života smatrali za svetitelja. Prizivali su ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći ili nemoći. Hrišćani veruju da se on svima odazivao i da svima je pomagao, a da je iz njegovog lica sijala svetlost. U starosti se razboleo i preminuo 6. decembra 343. godine. Sveti Nikola se i slavi se toga dana, što je ustvari 19. decembar po novom kalendaru.

26. avgusta, 1071. godine vizantijska vojska je poražena od Turaka Seldžuka tako da je Vizantija privremeno izgubila kontrolu nad velikim delom Male Azije. Ovo područje vraćeno je u sastav Vizantije tek za vreme vladavine Aleksija I Komnina (vladao 1081–1118), ali je i dalje ostalo pod napadima Turaka. Hrišćani veruju da se u ovoj pometnji sveti Nikola u jednom čudesnom snu javio nekom časnom svešteniku iz Barija i naredio da mu se mošti prenesu u Bari (Italija) koji je u to vreme bio pravoslavni grad i pod pravoslavnim patrijarhom. Mošti su u Bari stigle 9. maja 1087. godine, prema nekim izvorima, mošti su ukrali taljanski pirati i preneli ih u Bari, gde se danas nalaze.



(Wikipedia)

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #4 poslato: 01. januar 2011, 14:41 »
Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!"

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

Detinci
U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice
U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Oci ili Očevi
Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke.
Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.

Tucindan
Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica "tukla" ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu "ne valja" tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva



Badnjidan
Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

Šta je badnjak?
Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću.

Kako se seče badnjak?
Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

Šta simboliše badnjak?
Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče
Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao "Božić i Badnjidan". Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.
Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Slama
Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.
Večera uoči Božića
Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Božić
Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.
Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!"
Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

Položajnik
Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.
Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: "Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj".
Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Česnica
Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićna pečenica
Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Božić u urbanoj sredini
Postavlja se pitanje kako slaviti Božić danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama, gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu. Srbi su Božić, isto kao i krsnu slavu, slavili u teškom ratnim uslovima u rovu, na straži, na frontu, tim pre ga je lakše slaviti u svetlim, prostranim, toplim i komfornim stanovima, u gradskim sredinama Umesto velikog drveta u crkvi se uzme osvećena grančica badnjaka i slame. Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod slavske ikone na istočnom zidu stana ili kuće.


Izvor: SPCPortal

Van mreže ronhil

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.617
  • 0 date prim. 2
« Odgovor #5 poslato: 18. januar 2011, 10:08 »


Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici danas slave Krstovdan, kao uspomenu na prve hrisćane koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi.
Prema predanju, prvi koji su primili hrišćansku veru i prve pouke nove vere pominju se kao katihumeni ili - oglašeni, dok je u srpskoj crkvi i narodu dan krštenja prvih hrišćana poznat kao - zimski Krstovdan. Praznik se vezuje za svetkovanje Bogojavljenja, praznika Krštenja Isusa Hrista, kao i za dan posvećen Svetom Jovanu Krstitelju, koji ga je krstio u reci Jordanu.

Zimski Krstovdan slavi se uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike.

U kalendaru SPC nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji se slavi 27. septembra, kao uspomena na pronalaženje Časnog Krsta, na kojem je na Golgoti razapet Hristos.

U pravoslavnim hramovima se na Krstovdan služi liturgija svetog Jovana Zlatoustog, uz ritual velikog osvećenja vode, koji prati praznično bogosluženje.

Krstovdanska vodica se posle vodoosvećenja deli vernicima i, prema običaju, čuva u kućama radi zdravlja.

Krstovdan uoči Bogojavljenja je posni dan za pravoslavne vernike, bez obzira na to koji dan u nedelji "pada".

Prema predanju tog dana se ukrštaju vetrovi pa u nekim krajevima Srbije postoji običaj da se uoči praznika krst stavi u vodu i unese u crkvu.

Ako se krst smrzne, veruje se da će godina biti rodna i zdrava, a ako se ne smrzne biće oskudna i bolešljiva.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 19. januar 2011, 10:50 »


19. januar / po starom, 6. januar

Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva (SPC) u januaru proslavljaju Bogojavljenje kao jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika.

Prema hrišćanskoj tradiciji, Hristos je, kada je napunio 30 godina, došao na reku Jordan kako bi ga krstio Sveti Jovan.

Osećajući da je pred njim Mesija, Sveti Jovan dočeka Isusa rečima: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni da ja tebe krstim". Isus mu na to odgovori: "Ostavi sad to, jer nam treba ispuniti svaku pravdu".

Posle tih reči Sin Božji uđe u Jordan. Tada se nad njim otvori nebo i Duh Sveti siđe na Isusa u vidu goluba. Istovremeno se sa neba čuo glas Boga Oca koji je rekao: "Ovo je Sin moj ljubljeni. On je po mojoj volji".

Tako se, pri Isusovom krštenju, Bog javio u tri ličnosti - Bog Otac je govorio sa neba, Bog Sin se krstio u Jordanu, a Bog Duh Sveti je, u vidu goluba, sišao sa neba nad Hristovu glavu.Taj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i uvođenje Hrista u mesijansku misiju. Događaj objavljivanja Bogočoveka, navodi se u svetim knjigama, slavi se kao Bogojavljanje.

Takođe, Crkva je ustanovila Svetu tajnu krštenja za svako ljudsko biće. Krštenjem se postaje član Hristove crkve i duša se čisti od svakog greha.Na Krstovdan (uoči Bogojavljenja), kao i na sam praznik, posle liturgije, vrši se veliko osvećenje vode u hramu ili u porti hrama.

Ta voda se uzima i nosi kući. Čuva se kao čudotvorna sveta dragocenost. Nikada se ne kvari. Njom se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i ostalih nečistih sila. Pije se tokom cele godine radi isceljenja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, očišćenja duše i tela.

Bogojavljensku vodicu nekada su pile trudnice da bi se "otvorile kao nebo na Bogojavljenje" pa da se lako porode. Ta se voda sipa i u bunar da se pročisti ako u njega padne kakva životinja. U stara vremena osvećena vodica davala se bolesnicima koji nisu mogli da odu u crkvu na pričest.

Vernici se, na Bogojavljenje, pozdravljaju rečima "Hristos se javi" a otpozdravljaju sa "Vaistinu se javi".
Nekada se smatralo da su dani pogodni za venčanja počinjali od Bogojavljenja. Od Božića do Bogojavljenja mrsni su dani; mrsi se i sredom i petkom, ali se dan uoči Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Dani od Božića do Bogojavljenja u narodu se zovu "nekršteni".
Veruje se da se, u gluvo doba, uoči Bogojavljenja, na tren otvara nebo, da se krste (ukrštaju) vetrovi što duvaju zimi s onima što duvaju leti i da sva voda postaje sveta. Ko se tada zatekne na otvorenom i to vidi može od Boga da zatraži ispunjenje jedne želje.

Od pre desetak godina kod Srba je obnovljen stari običaj da se u reku baci krst, a mladići se takmiče da do njega stignu i prvi ga uhvate.


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #7 poslato: 20. januar 2011, 07:56 »
Seti Jovan Krstitelj

http://i53.tinypic.com/npkgwh.jpg
Srpske slave i važni datumi i običaji


Zbog toga što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je jos i događaj sa rukom Pretecinom. Jevanđelist Luka poželeo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posećen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No, uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji čuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka.

Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najviše svečara ima 20. januara. Među ličnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim posebno mesto, kako po načinu svoga dolaska u svet tako i po načinu života u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krštenja Mesije, i tako najzad po svome tragičnom izlasku iz ovog života. On je bio takve moralne čistote, da se vaistinu pre mogao nazvati anđelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom.

Od svih ostalih proroka, sv. Jovan se razlikuje naročito time što je on imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku sv. Jovana priča se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.



Van mreže pet boy

  • Master
  • *****
  • poruke: 4.390
  • 0 date prim. 2
« Odgovor #8 poslato: 20. januar 2011, 13:26 »
Sabor svetog Jovana je 20. januara (7. januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januara), posle Boga Oca i Svetog Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.

U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu", verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i poštenja.

O Ivanjdanu pletu se venci od ivanjskog cveća, i njima se kite staje, a uoči toga dana čobani pale brezove lile (vatre), pa obilaze torove i ovce gde čuvaju stoku, a zatim se penju na visove i igraju svakojake igre oko tih pobodenih masala. Ovo paljenje masala za Ivanj-dan dovodi se u vezu sa paljenjem badnjaka uoči Božića čime se hoće reći da zimsko, božićno sunce ne sja tako visoko kao letnje, ivandanjsko, niti onako toplo greje. A što se o Ivanj-danu pletu venci od ivanjskog cveća, time se svakako želi pokazati da je priroda u razvoju došla do svoje najviše tačke (na sred leta), i da se priroda time ovenčava, kao što na vence (svadbene) treba da pomišljaju i oni koji su za ovenčavanje, tj. za ženidbu i udaju.

U vence od ivanjskog cveća stavlja se i beli luk, da kuću čuva od groma. Devojke u venac stave i crvenu ružu, da bi bile crvene kao ruža, ili gledaju kroz venac rađanje sunca, da bi bile rumene kao sunce. Kojoj devojci ukradu venac u toku noći, udaće se te godine.

Misli se da je Ivanj-dan tako veliki praznik da se sunce od veličine i straha tri puta ustavi toga dana.


 


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #9 poslato: 27. januar 2011, 09:44 »



PRAZNIK SVETI SAVA    
27. januar 2011.


Vernici Srpske pravoslavne crkve 27. januara proslavljaju Svetog Savu, svog prvog arhiepiskopa, toga dana je školska slava, održavaju se akademije, duhovne večeri posvećene ovom izuzetnom čoveku.

Srpski narod je iznedrio brojne velike ljude, vladare, svetitelje, naučnike, umetnike ali je iznad svih njih Sveti Sava. U čemu je njegov značaj? Živeo je jevanđelski ugledavši se na Gospoda Isusa Hrista, uspeo je prvo sebe da preobrazi a onda da bude uzor drugima, sve ono što je radio, ceo život svoj posvetio je Bogu i narodu.
Sveti Sava je bio sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje i zvao se Rastko. Rođen je 1169. godine i još kao dečačić opčinjen Božijom naukom beži sa očevog dvora, odlazi na Svetu Goru i zamonašuje se. Zabeleženo je da je živeo monaški skromno, da je malo jelo, da se puno molio, da je svima pomagao, jednom rečju, ostavivši blaga i zadovoljstva ovoga sveta težio je ka nebeskom. Za svojim sinom na Svetu Goru ubrzo odlazi i njegov otac, srpski župan Stefan, koji dobija monaško ime Simeon. Njih dvojica, otac i sin, obnoviše napušteni i opustošeni manastir Hilandar, koji je vizantijski car Aleksije III predao Srbima u vlasništvo i otada je Hilandar za srpski narod izvor duhovnosti, prosvete i kulture. Savinim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva.

Sveti Sava je podizao brojne manastire u Srbiji, pomagao je manastire u Svetoj Zemlji, na Sinaju, Grčkoj, Bugarskoj, puno je putovao, pisao, podizao bolnice i škole, mirio zavađene i unosio mir među balkanske narode, radio je na dobro sviju, zbog čega je i bio poštovan od svih. Koliko je rad Svetog Save sastavni deo srpskog naroda može se videti i po tome što mnoga deca nose njegovo ime, reke, planine takođe, puno mu je pesama ispevano i ono najvažnije, ostavio je uzor kako treba živeti i voleti. U brojnim narodnim pesmama se, pored ostalog, kaže: „Srbin ima svoju krsnu slavu, Srbin ima svoga oca Savu.“ Tipici koje je napisao i danas su u upotrebi, njegove reči i danas se citiraju u raznim prilikama, a vernici koji posećuju brojne crkve po svetu koje je pohodio i danas bivaju sa radošću dočekivani, jer su naslednici Svetog Save.

Po povratku sa puta iz Svete Zemlje razboleo se i upokojio u Trnovu u Bugarskoj 1236. godine a telo mu je bilo preneto u manastir Mileševu, gde i danas na zidu može da se vidi jedna od najlepših fresaka posvećena Svetom Savi. Turci su, shvativši kakav i koliki značaj ima Sveti Sava za srpski narod njegovo telo doneli u Beograd i spalili na Vračaru 1595. godine, ali je to još više učvrstilo narodnu veru.

Sveti Sava i danas upućuje kojim putem treba ići u životu, kako se kroz veru u Boga živi ovozemaljski život, uči i danas bogoljublju, bratoljublju i čovekoljublju. 

Prilog Ljiljane Sinđelić Nikolić