Autor: gost Tema: Rabindranat Tagore  (Pročitano 979 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Crnka

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.787
  • 0 date prim. 1
« poslato: 02. jul 2010, 16:17 »
 

Rođen: 7. svibnja 1861. u Kalkuti
Umro: 7. kolovoza 1941. u Kalkuti

Godine 1912. Europa je otkrila novo pjesničko ime - bio je to Rabindranat Tagore. Rođen je u dalekoj Indiji, u gradu Kalkuti, 7. svibnja 1861. u uglednoj bramanskoj obitelji.

Doputovao je u Englesku i ondje je objavio zbirku Gitanjali, koju je sâm preveo s bengalskog jezika na engleski. Poznati engleski pjesnik Yeats napisao je oduševljeni predgovor toj knjizi, koja će godinu dana nakon toga njezinu autoru donijeti Nobelovu nagradu. Zbirka Gitanjali, što u prijevodu znači pjesme darovnice, sadrži pjesme što ih je Tagore ispjevao nakon ženine i kćerine smrti, nakon desetogodišnjeg razdoblja pisanja bujne ljubavne lirike.

Dan i noć, mojim žilama struji ista bujica života što igra i struji u ritmu svijeta.
To je taj isti život što kroz zemski prah klija radošću u bezbrojnim vlatima trave
i što suklja u šumnim talasima lišća i cvijeća. To je taj isti život što se ljulja u
oceanskoj kolijevci rođenja i smrti, u plimi i oseci. Osjećam da mi je udove uzvisio
taj dodir svjetskog žića. A ponos je moj od živog bila vjekova što ovoga časa igra u mojoj krvi.

Tagore nije bio samo pjesnik, već i pripovjedač, filozof, skladatelj, slikar, pedagog, esejist, dramski pisac i prevoditelj. Sam je mnoge svoje pjesme uglazbio i one se pjevaju poput narodnih svagdje gdje se govori bengalskim jezikom, a njime govori više od 50 milijuna ljudi.

Pri drugom posjetu Europi Tagore je 12. studenoga 1926. došao i u Zagreb. Kulturni djelatnici društva i organizacije natjecali su se u pružanju gostoprimstva. Tagore je u Zagrebu održao dva predavanja na engleskom jeziku, dok je pjesme čitao na bengalskom.

Pjesnikova priča prva je njegova knjiga objavljena 1878.; potom slijede zbirke pjesama Mladi mjesec i Vrtlar, zbirke pripovjedaka Gladno kamenje i Prekinute veze, romani Dom i svijet, Gradinar i Brodolom te drame Citra i Kralj tamne sobe.

Nehru je, govoreći o Tagori, rekao da je ... on više nego ijedan Indijac uskladio ideale Istoka i Zapada proširivši osnovu indijskog nacionalnog osjećaja te da je, kao i Gandi na drugome planu, naveo svoje narod da misli o širim pitanjima koja se tiču čovječanstva.
Tagore je umro 7. kolovoza 1941. u rodnoj Kalkuti.

Izvor :http://www.hrt.hr/arhiv/ndd/05sviban...%20Tagore.html


Van mreže Crnka

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.787
  • 0 date prim. 1
« Odgovor #1 poslato: 09. jul 2010, 07:41 »


Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Van mreže Crnka

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.787
  • 0 date prim. 1
« Odgovor #2 poslato: 14. avgust 2010, 08:59 »
Begunica

Dodji, prolece,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca srece suma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dodji u naletima nemira usred lisca
i cveca koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noc,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugusenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo poceo, cudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao zice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kise.
Ona je bila krisom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeci se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho usla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okrece iglu u tisini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kise.
Jedan cas kisnog popodneva,
punog senki, pesme i tisine.
Nista drugo.

Te noci ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronasao sam reci
koje sam uzalud trazio vazdan.
Jest, iz nedara nocne tisine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reci mi izmicu
sada kraj si kad mene.

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira,
kojom sija vecito.

Gazeci travu na stazi,zacuh:
''Poznajes li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oci su blistale kao rosno jutro.
Pocutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plac
imao vremena da nauci govor osmeha.
''Nekada'',
prosapta ona,
''govorio si da ces uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav''.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadasnji bol postao je vedrina''.

Srecan sam sto me ne gledas
vise sazaljivo.
Zlokobna car noci
i odjek mojih reci
koje kazuju zbogom,
prestrasene od ocajnog naglaska,
dovele su me do ivice placa.
Ali dan ce se roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo,
i nece biti vise vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguc?
Samilosna smrt buja
u samom srcu zivota,
obuzdavajuci njegovu ludu
zelju za trajanjem.
Burno more na kraju otpocine
u svojoj pokretnoj kolevci;
sumski pozar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid ce pokriti
ziva trava i cvece nasmejano
na suncu.

Van mreže Crnka

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.787
  • 0 date prim. 1
« Odgovor #3 poslato: 14. avgust 2010, 09:04 »
Zadrhtacu bez sumnje... ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta...
Zaustavljajuci se, prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvjezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku predjashnjeg zivota...
Reci cu:
car tvog lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila...

Uvecala si me svojom ljubavlju,
mene koji sam samo...
jedan covjek izmeðu drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom promenljive milosti sveta...
Dala si mi mjesto
tamo gde pjesnici svih vremena
donose svoje darove,
gdje ljubavnici u ime vjecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoljeca...

U tvome smijehu je muzika izvora moga zivota..

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #4 poslato: 16. februar 2011, 12:26 »
Volim te,dragane,oprosti mi ljubav moju
Uhvacena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo,srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo,
Pokri ga svojim sazaljenjem,dragane,i oprosti mi ljubav moju.

Ako me ne mozes voleti,dragane,oprosti mi moj bol
Ne gledaj me prezrivo iz daljine
Povuci cu se u svoj kut i sedeti u mraku
Obema rukama pokricu svoju golu sramotu
Odvrati svoje lice od mene,dragane,i oprosti mi moj bol.

Ako me volis,dragane,oprosti mi moju radost
Ako moje srce ponese bujica srece,ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom
tiranijom ljubavi svoje,
Ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
Podnesi oholost moju,dragane,i oprosti mi moju radost.


Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #5 poslato: 16. februar 2011, 12:36 »
Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 17. februar 2011, 10:35 »
Gradinar

Čeznem da ti kažem najudblje reči koje
ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mi se mogla nasmijati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu
svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti
imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim
suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući
da bi to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te, ali se ne usuđujem, strahujući
da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom
surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada
saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se
ne usuđujem, jer bi mi srce iskočilo na
usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam
svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne
usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj
kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo
u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je
moj bol večito svež.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 17. februar 2011, 11:17 »
Prijatelju moj

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #8 poslato: 09. mart 2011, 12:17 »
Pevaceve zrtve



U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korkom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glsne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena -
ne mimoidji je kao san.

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oci i stisavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedistu mog zivota;
svetlost dotice, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri sire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuce veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San sto pociva na detinjim ocima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavicaju vila,
gde u sumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oci.
Osmeh sto u snu prelece preko detinjih usana -
ko zna gde je rodjen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji prelece u snu preko detinjih usana.
Slatka svezina sto nezno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, jos dok je majka bila nevesta,
prozela je u nemoj neznoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svezina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je sto se siri svetom,
sto radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je sto nemo nocu
ukoceno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u zuboru lisca sumornog
kisnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
sto se udubljuje u ljubav i zudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
sto se uvek topi i tece pesmom
kroz moje pesnicko srce. Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #9 poslato: 09. mart 2011, 12:19 »
               
Ako hoces da budes jednom vredna
i da napunis svoj krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Voda ce se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svezina kise koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dodji, dodji na moje jezero,
ako moras da napunis svoj krcag.
Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis,
dok ti voda nosi krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveca
bezbrojno.
Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju
kao ptice iz svojih gnezda.
Preves ce ti spasi na stopala.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da sedis besposlena.
Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtac,
plava ce te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho sapcucu.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da se zagnjuris u vodu.
Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, -
dodji, o dodji na moje jezero.
Jezero je moje sveze i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noci,
a pesma je cutanje.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da utones u svoju smrt.