Autor: Modesty Tema: Vinsent Van Gog  (Pročitano 1154 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Modesty

  • Iskusan član
  • *****
  • poruke: 854
  • 13 date prim. 12
« poslato: 17. avgust 2010, 18:45 »
Vinsent Van Gog

Vinsent van Gog (30. mart 1853. – 29. jul 1890) jedan je od trojice najvećih slikara postimpresionizma i jedan od najcenjenijih slikara uopšte.

Poreklom iz Holandije, bio je teolog i sveštenik u rudniku i slikao je rudare tamnim mrkozelenim bojama. Posle kratke pariske impresionističke faze kada rasvetljava paletu i napušta socijalne teme, Van Gog odlazi u Arl, na jugu Francuske, gde započinje njegov arlezijski period. Kopirao je Milea, Gogena i Lotreka.

Intenzivno je koristio crvenu i zelenu boju i povodom svoje slike Kafana noću piše svom bratu Teu u Parizu: "Soba je krvavocrvena i tamnožuta, u sredini je zeleni bilijar i četiri svetiljke limunove boje, koje bacaju narandžastozelenu svetlost. Svuda se bore najrazličitije zelene i crvene boje: u sitnim likovima protuva koje spavaju, u praznoj i žalosnoj sobi... Pokušao sam da crvenim i zelenim izrazim strašne strasti ljudske duše."

Van Gog je začetnik kolorističkog ekspresionizma. Kada je Pol Gogen došao u Arl počeo je da slika zajedno sa Van Gogom, ali ubrzo njih dvojica počinju da se svađaju. Gogen napušta Van Goga, koji očajan odseca sebi uvo i kasnije završava u duševnoj bolnici Sen Remi. Na slikanju u prirodi kada mu nije išlo od ruke, u svojoj 37. godini ubio se iz pištolja koji je uvek nosio da se brani od šumskih životinja.

Slika Seljanka iz njegovog ranog holandskog perioda (mart 1885) nalazi se u beogradskom Narodnom muzeju.

Preneto sa http://sr.wikipedia.org/

*********
Volim Van Goga ali i ostale slikare iz pravca postimpresionizma.

Suncokreti su slika koja mi je najdraža od svih.


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #1 poslato: 29. jul 2011, 13:57 »
Na samom početku slikarske karijere, Vinsentu je moralo biti sasvim jasno da on u ovome svetu nikada neće uspeti, zato što nije od ovoga sveta. Planetom vladaju krdo i svetina, a na čelu čopora je uvek najlukaviji. Umetnici su sveta, preplašena manjina, koja zna da mora kalkulisati sa masom ako hoće da preživi. (Nekada je postojala inkvizicija, danas postoje mediji, dakle, uvek postoji način da se slabiji obezvredi i izbaci iz igre ili života). U pariski umetnički svet, zaveden privlačnim i često sračunato zavodljivim slikama, Van Gog je doneo svoje mračne holandske motive, a zatim blistavi vatromet svetlosti načinjene od najfinije krvi. Sopstvene. Ali to više niko nije uzimao u obzir. Pojavio se među njima višestruko opasan slikar: autentičan, bez straha da sedo kraja razotkrije, bez bilo kakve želje da napravi kompromis, ogromne energije i sa silnom željom za učenjem i neprestanim usavršavanjem. Trebalo je samo smisliti način egzekucije: i
odluka je pala - prepustiti ga da sagori u sopstvenoj vatri. Jer ako se sveta vatra u nama ne održava ljubavlju, prihvatanjem, međusobnmim prožimanjima, ona će sagoreti hram u kome gori - telo. (Uostalom, ovo je oproban egzekutivni recept - istom smrću umrli su i Mocart, Čehov,
Cvetajeva, Milena Barili, Kiš...)
Pa ipak, na početku je Van Gog sopstveni krst nosio gotovo vedro. Genijalni su naivni. Pošto istinska veličina mora ići uz dobrotu. U suprotnom, nije veličina. Slikao je predmete, smatrajući svet predmeta takođe svetom živih, koji često traje mnogo duže od nas i koji traži
naše nerve, našu percepciju i našu strast da bi postojao. Van Gog je udovoljio svetoj želji predmeta da budu prikazani u novoj svetlosti - iznutra, kao i svetoj želji duše da bude jasno portretisana u blistavim zenicama modela. (A sve su zenice vrtlozi, samo ako smete da se u njih
zagledate dovoljno duboko. Jer je u dnu čovekog bića vir. Odatle ona silna čovekova želja da skoči).
U Parizu, pre nego što će mu se dogoditi ekstatična eksplozija boja vezana za Arl, Van Gog upoznaje Bernara, Rasela, Tuluz-Lotreka, (tri godine kasnije, Tuluz-Lotrek će izazvati na dvoboj slikara koji je kritikovao Vinsentove slike). Njegov četiri godine mlađi brat, koji će ga čitavog života novčano pomagati, upoznaje ga i sa Moneom, Renoarom, Pisaroom, Degaom, Sinjakom i Seraom. Reakcije na njegovu ličnost i njegove slike su različite. Kamij Pisaro kaže: "Ovaj čovek će ili da poludi ili da nas sve nadmaši", dok Sezan o njemu u jednom pariskom kafeu kaže: "To su radovi ludaka". (Čini se da je ova primedba ipak bilasamo plod ljubomore, pošto je genije morao prepoznati onog koji ga premašuje. Pre svega po strasti.) . Van Gog kratko komentariše Moneov
ciklus "Ruanske katedrale", rečima: "Pre ću da slikam ljudske oči nego katedrale". Možda najdublje i najstrastvenije oči on i jeste naslikao u Parizu. (Kasnije je lica portreta slikao pastuozno, kao da su predeli. Putovao je predelima između obrva i usana.) U Parizu je naslikao portret Agostine Segatori, bivšeg Degaoovog i Koroovog modela. Kratko vreme u
Parizu, oni su bili ljubavnici i na njenom licu postoji sjaj one koja jegrlila jednog od najgenijalnijih ljudi svih vremena. Ona to, možda i nije znala. Ali njeno telo jeste. Prepoznalo ga je po nežnosti.
Kritičari kažu da je kruna Van Gogovog pariskog perioda portret čiča Tangija, velikog prijatelja pariskih slikara. Čiča Tangi im je davao boje i platna na veresiju, a imao je i malu galeriju koja je u javnosti bila malo poznata. U njoj su zajedno izlagane slike Van Goga, Sezana, Gogena... Uveče galerija nije zaključavana. Kažu da je jedan od retkih posetilaca rekao da u njoj miriše dah Gestimanskog vrta.
Kada na nagovor Tuluz -Lotreka, Van Gog napušta Pariz, on odlazi u Arl. Iz Arla piše Teu: "Osećam koliko je važno da ostanem na jugu i da doživim boju sa kojom treba ići do kraja - Afrika je blizu". Ovde će Vinsent naslikati platna kojima su carevale i strepnje i strasti i strah, suncokrete sjajne kao vatra, dah pakla u noćnoj kafani, ali i slike radosti i nade, breskvu ljubavno procvetalu, ribarske čamce na obali, "boja i oblika lepih kao cveće". U Arlu će naslikati i jednu od
svojih najčuvenijih radva, "Kafansku terasu u noći", i to je slika noći koja je strasno procvetala, pod nežnim, sumporno žutim zvezdama. U trenutku kad u Arl stiže Gogen, Van Gog oseća mešavinu radosti i
ushićenja. On želi da tu osnuje umetničku slikarsku koloniju gde će slikari zajedno živeti, raditi i darovati jedni drugima nadahnuće. A zapravo je ostalo samo nešto više od godinu dana do njegove smrti.
Njegova ogromna želja da Gogenu udovolji ovoga opterećuje. Kada najavi mogućnost svog odlaska iz Arla, Vinsent noćima izbezumljeno tumara po kući. Onda mu jedne noći ispod vrata ubacuje naslov izrezan iz novina: "Ubica je pobegao". Ubica je bio, dakle, Gogen i to ubica Van Gogove nade. Razlaz sa Gogenom do kojeg je moralo doći, za njega će biti fatalan: jedne noći će odseći deo uha, zaviti ga u novinsku hartiju, odneti u javnu kuću i polako ga i nežno staviti u ruke jednoj bludnici. Čitav Arl bio je na nogama. Gogen je iskoristio ovaj događaj kao priliku da pobegne. Nije došao u bolnicu ni da vidi prijatelja. Iznuren bedom, žusamljenošću, siromaštvom, Van Gog je dobio još jednog neprijatelja - ludilo. Iako nikada nije tačno utvrđena dijagnoza njegove patnje (pošto ne postoje psihijatrijske dijagnoze, postoje samo nesrećni i ostavljeni
ljudi), Vinsent kao da shvata da su njegovi dani odbrojani. I periode između dva nervna napada koristi za mahnito slikanje. "Posvetio sam se radu dušom i telom i gotovo poludeo". Sestra pesnika Ežena Boka, kupila je 1890. njegove "Crvene vinograde" za 400 franaka. Van Gogu je od
radosti pozlilo. Dobio je napad koji je trajao duže od dva meseca. Kada se oporavlja, njegov život dobija strahovito ubrzanje. U svim trenucima kada se bolest povuče, on ima samo jednu želju - da ispuni svoju misiju ida slika. Boravi u duševnim bolnicama, trpi epileptične napade, napade
besa, strahova, najrazličitijih manija. Sobe u kojima je boravio su sirotinjske, bez boja, bez nade, dakle, nalik na one u kojima je samovao Arto ili na onu u kojoj je umro Munk. Potpuno je usamljen i odbačen. Osim Tea, više nema nikoga. Između nervnih kriza i napada, u vrtovima
duševnih bolnica, Van Gog slika platna najrafiniranije i najraskošnije lepote - duboko plave, grozdaste irise, studije ustreptalih čempresa, čudesno strasnih, koji lebde negde između svetova, korenjem duboko u ovom, a vrhovima dodirujući svih devet nebesa. U Sen-Remiju Vinsent slika veličanstvenu "Zvezdanu noć", sliku na kojoj majušni, usnuli grad
ebdi u hipnotičkom snu, dok nad njim pulsira jedanaest blistavih, ogromnih zvezda, nalik na jedanaest sunaca što muzikalnim plesom zavode zaprepašćeni, nestvarno ustreptali mesec. Jedini svedok ove nezemaljske,čudne ljubavne noći su budni čempresi. U trenutku kada pred njim bude
još sedamdeset dana života, Van Gog će naslikati ravno osamdeset slika, od kojih neke predstavljaju sam vrh njegovog opusa. Njegova poslednja slika ipak nije "Žitno polje sa gavranima", iako je uz portret "Doktora Gašea" svakako jedno od njegovih najboljih ostvarenja. (I doktor Gaše, kao i mnogi drugi koje je portretisao, vremenom su počinjali da liče na svoje portrete. Van Gog nije, dakle, slikao njihova lica onakvima kakva su bila u trenutku portretisanja, već onakvima kakva će biti zapamćena uvečnosti).
Van Gog je umro u Ravuovoj krčmi, na Teovim rukama, dva dana pošto je sebi u overskim poljima pucao u grudi. Godinu dana kasnije, umire i Teo Van Gog. Šta god da je bila lekarska dijagnoza, uzrok smrti je bila tuga. Trinaest godina posle Teove smrti, njegovo telo preneto je i sahranjeno pored Vinsentovog, u Overu. Danas gotovo da nema kraja sveta ukome se ne zna za Van Gogovo delo. Reprodukcije njegovih slika gledaju nas odasvud, jer su čiste, nepatvorene i neophodne kao molitva ili kao nada . Niko na ovoj grešnoj zemlji nije doživeo veću posmrtnu slavu od Van Goga niko nije umro u strašnijim okolnostima i u većoj bedi. No, odavno je tačno napisano da će poslednji biti prvi. Ponekad, u providnimi sjajnim decembarskim večerima nalik na ovu, potpuno prazne ulice, u onaj najtamniji trenutak pred svitanje, načinju nejednaki koraci, koji bi se mogli nazavati i zaljuljanim tangom sa mesečinom i sa vetrom.
Jedna prilika plamene kose, u tamnom kaputu čudno nabranom na leđima (jer tu krije krila), polako mine gradom. Saginjem duboko glavu i pravimse da ne primećujem, jer se oni plaše nas, baš kao što se i mi bojimo njih. A onda, on podiže glavu i zvezde se duboko sagnu da mu osvetle nežno čelo. Osmehuje i ja znam: u bilo kom od svetova gde se sada nalazi, on je i dalje sam, samo što je sada miran i srećan. I ovamo se više neće vraćati.

Sanja Domazet

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 29. jul 2011, 14:03 »
http://i53.tinypic.com/2ezrc5t.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #3 poslato: 29. jul 2011, 14:04 »
http://i54.tinypic.com/m9mtt3.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #4 poslato: 29. jul 2011, 14:04 »
http://i52.tinypic.com/1zzn6a.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #5 poslato: 29. jul 2011, 14:05 »
http://i56.tinypic.com/xmrcw4.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 29. jul 2011, 14:06 »
http://i56.tinypic.com/2ptnm0w.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #7 poslato: 29. jul 2011, 14:06 »
http://i53.tinypic.com/2yv4di8.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 29. jul 2011, 14:08 »
http://i52.tinypic.com/11m407s.jpg
Vinsent Van Gog

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.087
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #9 poslato: 29. jul 2011, 14:08 »