Autor: Olja Tema: Goran Tadić  (Pročitano 212 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« poslato: 20. februar 2017, 10:13 »


GORAN TADIĆ
Novi Sad, 05.02.1963.


Goran Tadić, pesnik i kompozitor, rođen je 05. februara 1963. godine u Novom Sadu.

Bavio se raznim zanimanjima. Bio je bravar, električar, stolar, tapetar, magacioner, transportni radnik... Komponovao je za pozorišne predstave, sveukupno preko 200 instrumentalnih kompozicija. 2006. godine izdao je kantautorski cd pod nazivom "Sitnice". Poslednjih trinaest godina radi u privatnoj firmi administrativne poslove.

Počeo je da piše stihove kad je imao samo pet godina.

"Tad i nikad više bila je to tek igra reči koje se rimuju. Spoznaja slobodne forme, dakle stiha bez ritma i rime, pružila mi je mogućnost da pišem šta osećam, a ne da pišem pesme. Do dana današnjeg je tako."

"...Ponekad poneko kaže da se igram rečima. Priznajem da mi takva konstatacija ne prija, jer pisanje ne doživljavam kao igru, već kao posledicu veoma ozbiljnog procesa ― razmišljanja. Dakle, ako se i igram, ne igram se rečima, već mislima."

Sticajem okolnosti od 2010. godine prestaje da se aktivno bavi muzikom i svoje vreme posvećuje pisanju poezije. Privukao je mnogo pažnje već prvom knjigom "Satenski stihovi", koja je objavljena 2011. godine. Od tada je imao brojne samostalne književne večeri u Srbiji i u bivšim republikama SFRJ.

Goran Tadić je veoma omiljen kod mladih čitalaca na društvenim mrežama. Naročitu pažnju izazvala je Tadićeva zbirka, "Kad pročitaš, spali", inače peta po redu, objavljena u januaru, 2016. Pesnička knjiga ― neobična po svemu. Zbirka obuhvata trideset i dve pesme koje je pisao rukom a potom kopirao i štampao. Jedna pesma ― jedno pismo. Svaki paket, pored pesama, sadrži i po jednu dopisnicu, razglednicu i novogodišnju čestitku. Jedinstven i vrlo neobičan gest pre svega za najmlađe čitaoce koji nikada nisu dobili pismo rukom pisano.

Pesme Gorana Tadića mogu se pročitati u elektronskoj formi na zvaničnoj internet prezentaciji.

Voli rad u vrtu, šetnju u prirodi... Živi i stvara u Novom Sadu.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #1 poslato: 20. februar 2017, 10:15 »
Ispuniš mi oči


Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #2 poslato: 20. februar 2017, 10:16 »
Nežna pesma

Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje,
kažnjavaš me zbog, tek raspakovane, besplatne sreće,
koja nas zadesila mojom krivicom, jer sam poverovao
detelini sa četiri lista, tebi, sebi i nama,
a ti poverovala svemu u šta verujem
i dozvolila me sebi.
Pružio sam ti sve, a dao samo onoliko koliko si uzela.
Sve ostalo je netaknuto ostalo, da kod mene praznuje.
Badava mi ovo trokrilno srce, kad zvrji prazno,
škripi pri svakom otkucaju, kao da ječi,
nesrećno, jer nisi srećna, a mogla si i sada biti,
kao što si bila, dok si govorila.
Tešim ga da nisi nesrećna i da samo nisi srećna.
Odakle mi više ovolika nežnost? Od čega?
Tako se lako dosetim da te nežno želim,
kao da je to tek tako: ljubiš, miluješ, kao svi drugi.
Nadmašim sebe nežnijim nežnostima,
al’ me iznenada savest izgrize što nisi tu,
da, kao fil za tortu, probaš neku od nežnosti,
da kažeš: “Moglo bi biti slađe. Umeš ti to bolje”,
a ja, kakav sam, nežnije te želim
i tražim način da nežnije zamolim
da ponekad ćutiš nežno.
Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje.
Stisnuti zubi satenu neće nauditi.
Dok me ima, kliziće nežnost niz moje usne,
jer sve što izgovorim, tvoje je zauvek.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #3 poslato: 20. februar 2017, 10:18 »


Tu… tu… i tu…


Voliš da te ljubim tu… tu… i tu…
Umeš da te ljubim tu… tu… i tu…
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš… ne, nemoj,
dodirni me rečima…
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči…
Želim, kažeš…
I ja, kažem…
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene…
Ustvari, ne znaš ti mene…
Želim, kažem…
I ja, kažeš…

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu… i tu… i tu…

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #4 poslato: 20. februar 2017, 10:20 »
Da se nisi usudila da sanjaš


Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,
a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.
Nije mala stvar, snovi su to.
Zapamtiš slike, pa izgleda
kao da se stvarno dogodilo.
Pretrnem kad samo pomislim
da bi mogla sanjati da odlazim sa drugom.
Ja to ne bih ni u snu, al’ snovi su to.
Već te vidim kako idućeg jutra
digneš taj pegavi nosić
nebu pod oblake i sve nekud žuriš
i sve ti nešto nisam važan
i kažeš da bih se samo mazio (što je tačno),
a ima toliko važnijih stvari od toga (Kojih?).
Pitam se šta ti je (tebe ne smem),
sve mislim možda sam nešto zgrešio,
pa se umiljavam preslađenim rečima,
al’ badava, kad sam kriv, a nisam.
Samo da se čovek nervira sa tobom.
Ne jede se za večeru sarma.
Ode krv u želudac, srce odbije da radi za glavu,
poblesaviš, manje, ili više i sanjaš koješta.
Što se ne ugledaš na mene i ne sanjaš sebe?
Nažuljam prste na gitari,
vežbam da ti se udvaram,
kad budeš želela da me slušaš,
a žulja me srce, jer strepim
da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio.
Kako i ne bih, kad te neprestano volim?
Kad prođe neko vreme, pitaš šta ima novo,
kao, nije ti ništa, kao ćaskamo, a komadić oblaka
još uvek se beli na pegavom slatkišu.
Pa, ništa, volim te, kažem.
Zakolutaš okicama, kao, dosadan sam,
a milo ti, samo se duriš,
jer nije svejedno kad sanjaš
da odlazi neko tvoj.
Približim se da ti usnama sklonim oblačić,
a ti se, kao, baš tada setiš, onako usput,
da kažeš kroz smeh šta si sanjala,
a ja u zemlju da propadnem,
jer znam da ne bih ni u snu…
E, zato treba stalno da se mazimo,
da nemaš vremena da sanjaš gluposti.


Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #5 poslato: 20. februar 2017, 19:08 »
Znam koliko je sati
Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,
kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,
kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,
kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima
i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,
kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,
kad razmišljam da ponovo propušim,
i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,
morao prestati da razmišljam.

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat
da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene
preko tvojih očiju, uz zagonetno “pogodi ko je”.

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim
i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,
što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,
a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka
da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,
a nit’ umem da te volim, nit’ umem da te zaboravim.

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,
vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga sustigneš,
da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #6 poslato: 20. februar 2017, 19:09 »
Potrebno je…


Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,
da me uteši što sam na pogrešan način stario,
da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,
da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,
da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.

Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,
da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,
da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,
da bude moja, umesto moje,
da me greje i da me nasmeje.

Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,
koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća
i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,
reći šta misli o mojim mislima.

Potrebno je…
Tako je mnogo potrebno za sreću,
kada se prokocka ono malo potrebno za sreću.


Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #7 poslato: 20. februar 2017, 19:10 »
Pročitaj ovo kad odem


Hrabrosti imam, ali nemam srca
da ti u oči na rastanku kažem da te volim.
Plašim se da bi nas naša slabost
mogla ohrabriti da nas ne napustimo.
Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.
Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi
s kojom ne znamo šta bismo,
jer je onakva kakvu smo je priželjkivali,
a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,
pa sada boli ono što nas je golicalo.
Hteli smo ljubav.
Hvala joj, prokleta da je.

Želim da znaš da ono što znaš
nije ni delić ovoga što osećam
i zaista ne znam
kojim bih rečima mogao dokazati
da zaslužuješ više od nežnih reči.
Ono što bi morala pročitati ne umem da napišem.
Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči
i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.
Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,
pa me u sebi čuvaš (znaš da se ne bih opirao).

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,
koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.
Nedostajaćeš dugo na bolan način.
Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,
nedostajaćeš na lepši, topliji način,
neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.
Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.
Kad pročitaš, spali.
Kud sve drugo, tu i moje reči.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #8 poslato: 20. februar 2017, 19:11 »
San pred san


Umesto mene maziš rame dok nameštaš bretelu,
nakriviš glavu, prisloniš obraz na nadlanicu,
zadrhtiš i zastaneš, jer strepiš kako ćeš bez mene
podneti ono što sledi ako nastaviš.
Umiriš prste i misli, miruješ, al’ djavo ne miruje,
uđe u prste, tera ih da traže žilu kucavicu na tvom vratu,
pa ih ponovo zavuče ispod bretele i spusti do srca
da ga umesto mene preko grudi dodirnu.
Trgneš se, naglo se okreneš.
Zar je moguće da sam ipak tu?
Uplaši te moje prisustvo bez mene,
odustaneš od mojih dodira
i žustro sa sebe svučeš odeću i mene,
verujući da će kapljice vode ispod tuša
sprati moj miris s tvoje kože,
ali te njihovo golicanje još više podseti na mene,
pa zabaciš glavu i dopustiš da radim šta hoću,
a ja, znaš me, hoću sve što želiš.
Klizim niz tebe, topim se, topiš se,
dok te hladna voda ne opomene da nisam tu.
Umotaš se u peškir, to nije peškir, već moj zagrljaj,
pa ti bude toplo oko srca.
Ljutiš se što ti dosađujem,
pokušavaš da me obrišeš sa sebe,
ali me još jače utrljavaš u kožu,
pa me sa sobom odneseš u postelju
da ti snove smišljam, da nas sanjaš,
da nam bude k’o na javi,
da nam bude k’o u snu.

Van mreže Olja

  • Zvezda
  • *****
  • poruke: 1.688
  • 12 date prim. 23
« Odgovor #9 poslato: 20. februar 2017, 19:12 »
Nije pošteno da ti nedostajem


Nije pošteno da ti nedostajem.
Ne sme ništa da ti fali, zaboravi me.
Sve što je vredelo pamtiću ja,
svakako neću doživeti ništa za pamćenje,
a tvoja budućnost tek će da se pamti.
Mirisaću na tebe, da zbunim druge žene,
a tvoj dah na mom dahu
treperiće u ritmu ovoga što osećam
i sve što izgovorim biće tvoja zasluga.
Ja sam svoje u dve reči rekao.
Nije pošteno da ti nedostajem.
Moja kosa je srasla sa kožom
među tvojim prstima,
pa te ponekad golicam, kao uspomena.
Ne dam da te uspomena muči,
al’ ne pitam se ja,
već nešto u tvojim grudima,
što osećam k’o svoje,
a ti misliš da je tvoje,
pa ti nedostaje bilo šta moje.
Nije pošteno, ti si ipak ti, a ja samo ja.