Autor: Venera Tema: Momo Kapor  (Pročitano 815 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« poslato: 08. jul 2010, 23:08 »
Momo Kapor - Hroničar naše stvarnosti

http://www.glassrpske.com/slika/slikacitava.php?slika=20130412164526_115725.jpg
Momo Kapor


Momčilo - Momo Kapor, jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih pisaca, autor kultnih knjiga, slikar i novinar, rođen je 8. aprila u Sarajevu, prije 76 godina.

Odmah po završetku Drugog svjetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd, u kome je, uz povremena izbivanja širom svijeta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.

Kapor je neobičnom neposrednošću i lakoćom osvajao pažnju čitalačke publike, pišući na ivici komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista.

Svojevrsni književni fenomen Mome Kapora prisutan je u srpskoj  književnosti više od tri decenije.

Rad
Kapor je diplomirao slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Pored velikog broja slika koje je ostavio, objavio je i veliki romana i zbirki priča.

Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova ("Bademi s onu stranu smrti", "Banket", "Valter brani Sarajevo", "Džoli džokej", "Kraj vikenda").

Neka od njegovih najpoznatijih djela su romani "Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Od sedam do tri", "Zelena čoja Montenegra", "Poslednji let za Sarajevo", "Hronika izgubljenog grada", "Beleške jedne Ane", "Hej, nisam ti to pričala". Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživjeli su ekranizaciju.

Njegova su djela prevedena na francuski, njemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Smrt
- Smrt i ja smo na ti. Ne bojim je se, jer se ispostavilo da je ona potpuno uobičajena stvar koja daje dimenziju životu. Čovek koji ne misli o smrti svakog jutra kad se probudi nije normalan - govorio je Kapor.

Kad je saznao da boluje od opake bolesti, primio je to najnormalnije.

- Već sam uradio sve što je trebalo, napisao silne knjige, naslikao masu slika. Imam sjajnu suprugu, dve kćerke i četrnaestogodišnjeg unuka. Pitao sam se šta još treba da uradim - govorio je Kapor.

Momo Kapor preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 3. marta 2010. godine.

Iste godine, u novembru, njegova supruga Ljiljana Kapor je osnovala Zadužbinu "Momčilo Momo Kapor" i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umjetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival "Momin krug".

Izvor: glassrpske.com

Van mreže Modesty

  • Iskusan član
  • *****
  • poruke: 854
  • 13 date prim. 12
« Odgovor #1 poslato: 05. avgust 2010, 19:37 »
CRTICE ZA PORTRET JEDNOG UMETNIKA

                                                   *******

Sarajliju koji je u svojim knjigama oživeo duh starog Beograda,svi poznaju kao Momu Kapora.

Njegovo pravo ime je Momčilo Kapor i rođen je davne 1937.godine. Diplomirani slikar i novinar.
2010.godine je preminuo u Beogradu, posle duge i teške bolesti.

                                     ***************************

Pisac, slikar, osporavan u nekim književnim krugovima da mu je literatura " laka ".

                                       ***************************

Odrasla sam uz " Beleške jedne Ane ". Čitala sam tu knjigu u jednom dahu.

Zatim su došli na red " Foliranti ", " Provincijalac " - knjige koje na svoj način prikazuju Beograd koga više nema.

                                              ********************  

" Unu " svi pamtimo i po filmu u kome je glavnu ulogu profesora odigrao Rade Šerbedžija. Jedna od knjiga koje opisuju ljubav u kojoj postoji razlika u godinama.

                                                ***************

" Konte " - novija knjiga koja opisuje život Nika Kazanegra, njegove životne avanture. Roman o ljubavi, nadi, o umetnosti falsifikovanja.

                                         ****************
" Zelena čoja Montenegra " i Zuko Džumhur

                                                   ********

Sećam se da je nekih davnih godina Kapor objavljivao svoje tekstove u nedeljnom izdanju " Politike ". Pamtim tekst o starim Beograđankama koje svu svoju ljubav poklanjaju unucima, gospođama koje su štedele navikle na nemaštinu i ratne godine pune nedaća.

                                               **********

Kapor. Umetnik koji na jednostavan način prikazuje čar malih stvari, sitnica. Stari džentlmen koji je svoj rodni grad opisao u " Poslednjem letu za Sarajevo " i " Hronici jednog grada ".

                                                           *******    

Evo šta sam pisac misli o sebi:

" Momo Kapor, slikar i knjizevnik
JA SAM PISAC IZ PROSLOG VEKA

Jedamput su me u Njujorku moji prijatelji zakljucali u sobu i ostavili pred kompjuterom. Kad su se posle dva sata vratili, ja sam buljio u prazan ekran i na pitanje sta radim, rekao sam im da cekam da pocne kriminalisticka serija na drugom programu.
Knjige Moma Kapora su, uz Seleniceve i Paviceve, najtrazenije u beogradskim knjizarama. Ovih dana je predao u stampu novi roman "Cuvar adresa" koji predstavlja treci deo Sarajevske trilogije ("Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo") i zanimljivo je objasnjenje otkuda ovaj naziv:

"Pre nekoliko godina, jedna devojka je u Parizu intervjuisala slikara Batu Mihajlovica i pitala ga je gde se rodio i ko sada zivi u toj kuci. Bata je rekao da se rodio u Beogradu, na Cuburi u ulici Filipa Kljajica, da su mu otac i majka umrli, brat se odselio, a tamo zivi samo sestra koja je cuvar adrese. Moj novi roman je cuvar adrese Sarajeva koje vise ne postoji, a koje je postojalo pre rata".

- Za Kapora (63) se mirne duse moze reci da je cuvar rasutih vrednosti jednog vremena, i zato nije ni cudo sto za sebe mirne duse govori da je pisac iz proslog veka:

"Ja sam jedan veoma staromodan covek koji jos uvek ne zna kako radi telefon, da li se u radio-aparatima zaista krije mnogo malih ljudi koji pricaju, sviraju i pevaju, a o televiziji nemam pojma i uvek se zapanjim kada se pojavi slika. Poslednje cudo o kojem takodje nista ne znam je kompjuter. Naravno, vi u ovom trenutku, kao da vas vidim, sedite ispred svog kompjutera, i ako citate ovo sto sam pricao mojoj koleginici Radmili Stankovic, onda znaci da ste veoma usamljeni. Sedite u tisini i buljite u ekran, a napolju, ma gde se nalazili, napolju je zivot. Pazite da ne udjete suvise duboko u kompjuter i da se zauvek ne odstranite iz zivota."

- Sada je svima jasno da vi nemate komjuter?

"Ja nemam kompjuter niti umem da radim na njemu. Ali sam cuo da se mnogi dopisuju putem onoga sto se zove e-mail. Cuo sam da je to citava suma poziva, adresa, pa cak salju i svoje fotografije da se vidi kako izgledaju. U moje vreme to su bile rubrike "Usamljena srca" i "Upoznajte se preko novina" i to je bilo, cini mi se, mnogo iskrenije i spontanije. Medjutim, visoka tehnologija nije izmislila nista novo. Tu se predstavljaju mladi i manje mladi, navodno uspesni ljudi, i traze emotivne veze sa slicnim osobama koje bazaju po e-mail-u, sto sve skupa odaje njihovu usamljenost. I tako je mnogo udobnije predstavljati se preko e-mail-a u svetlu koje vam odgovara, nego se zaista videti sa osobom i prici joj uzivo, kao sto se to radi jos od antickih vremena."

- Pa dobro, zbog cega kompjuter ne koristite prosto za pisanje, ako vec ne zelite da se dopisujete?

"To pitanje mi cesto postavljaju kolege koje pisu na kompjuteru. Ja im odgovaram da sam jedva naucio da sa dva prsta kucam na staroj pisacoj masini. Oni kazu da se na kompjuteru mnogo brze pise, a ja im odgovaram da pisem onom brzinom kojom mislim, ne mogu brze. Oni me ubedjuju da se na kompjuteru lakse ispravljaju greske, a ja im odgovaram da ne gresim kad pisem, valjda sam toliko naucio.

Pokojni Branko Copic, moj prijatelj, pisao je olovkom koju bi, kada se istrosi do kraja, produzavao komadom trske (to vise ne postoji, pa mladi ljudi i ne znaju kako izgleda) i prakticno je koristio do poslednjeg santimetra. Ivo Andric je pisao nalivperom, takodje u svesku, Dobrica Cosic pise flomasterom "Pilot" koji je vrlo tanak i sa njim se ispisuju lepa slova, a ja sam poceo da pisem price u isto vreme uceci i da pisem na masini. Zbog toga su moje rane price od pre 35 godina mnogo sporije od ovih danasnjih. Andric je govorio da se, kada se pise rukom, postize prava veza izmedju srca i krvotoka koji klizi niz ruku, kroz prste, u ono cime se pise. Kada je za vreme bombardovanja Beograda nestalo struje, vratio sam se olovci kao srednjevekovni monah i shvatio kako je tacna ona stara izreka da 'olovka pise srcem'."

- Pa nije, valjda, da nikada niste seli za kompjuter?

"Pisanje na kompjuteru je sigurno korisna stvar, pre svega za ljude koji se bave naukom. Mene su nekoliko puta pokusavali da nauce. Jedanput su me u Njujorku moji prijatelji zakljucali u sobu i ostavili pred kompjuterom. Kad su se posle dva sata vratili, ja sam buljio u prazan ekran i na pitanje sta radim, rekao sam im da cekam da pocne kriminalisticka serija na drugom programu.

U ovom vremenu koje je mnoge ljude zavelo i odvuklo daleko od sustine, jos uvek postoje sela, trava, drvece, drveni sto, musema, postoje manastiri, kaludjeri, postoji vino koje se pravi od grozdja, a ne sinteticki, postoji hleb koji se mesi, mladi sir i mladi luk, postoje mirisi i znacenja koji ne smeju i ne mogu da se pretvore u elektroniku. Zbog toga je za mene, i pored sve korisnosti za planetu, svet kompjutera jedan potpuno izmisljen svet koji postoji paralelno sa mnom, ali me se uopste ne dotice."

- Intervju prenet sa http://news.beograd.com

                                               ***********

Da li ste čitali knjige Mome Kapora? Šta vam se u njima sviđa, a šta vam se ne sviđa?

Van mreže beogradski fantom

  • Master
  • *****
  • poruke: 4.177
  • 2 date prim. 14
« Odgovor #2 poslato: 20. oktobar 2010, 01:33 »
"Čovjek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.
U zemlji slijepih jednooki čovjek je kralj.
Čovjek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.
Ima li tragičnijeg čovjeka od onog koji je najzad dobio sve što je nekada želio?!
Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.
Postoji jedan jutarnji čas poslije svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno grijeha. To je onaj trenutak kada se na usnama osjećaju posljedice duhovitih dosjetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovijesti, da ne govorimo o griži savjesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.
Zar je čitava igra tako udešena da upravo kad počneš da dobijaš, počinješ i da gubiš?!
Ipak nisam pobijeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem."
                       
                                                                                         

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #3 poslato: 12. mart 2011, 19:53 »
Oglas


Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
 
   
 

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #4 poslato: 12. mart 2011, 19:54 »
Snežana



Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile
prave a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama
od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva
jedva vidljiva kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa,
a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prošla je kraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa!
Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko
ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio
i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan
od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Da li je to bila Snežana kojoj su dosadili pijani patuljci?
Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona
možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala
one noći.

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #5 poslato: 12. mart 2011, 19:59 »
"...Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima
ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa
u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u
kafani kod „Znaka ?” I začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…”
i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči
koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao:
„U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići.
Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi:
„Ja cu prva u kupatilo!” - i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete,
istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu,
taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje nista."





"Una"

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #6 poslato: 24. mart 2011, 21:34 »
"Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih."

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #7 poslato: 24. mart 2011, 21:35 »
"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #8 poslato: 24. mart 2011, 21:35 »
"Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas, dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti; obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa, ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju..."

Van mreže Alina

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 5.191
  • 0 date prim. 3
« Odgovor #9 poslato: 26. mart 2011, 21:25 »
Pravo pravcato cudo



Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu,  pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.