Autor: Dijana:) Tema: Ružica Sokić  (Pročitano 165 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 10. oktobar 2013, 11:27 »


Ružica Sokić (14. decembar 1934, Beograd) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Karijeru je počela davne 1957. godine, u filmu Doktor, da bi potom igrala u filmovima Kad budem mrtav i beo, Bokseri idu u raj, Užička republika, Savamala i drugima. Komedija Tesna koža donela joj je najveću popularnost, a za film Žuta nagrađena je Zlatnom arenom na Filmskom festivalu u Puli. Neke od njenih poznijih velikih uloga su Taska u velikom bioskopskom hitu Zona Zamfirova i kuma Anica u popularnoj seriji Greh njene majke.

Ružica je često prikazivana kao zavodnica. Neke od tih uloga, poput Žute ostale su najupečatljivije. Tu spadaju još i snaja Ruža u Drugoj Žikinoj dinastiji i Veliborka Veca u Srećnim ljudima.

Sokićeva je dobitnica nagrada Velika Žanka i Dobričin prsten.

Rođena je 1934. u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista „Pravda“ Petra Sokića (1893 — 1964). Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkriti i potvrditi dar „rođene glumice“. Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (igrala je i u istimenom komadu G. Mihića u Ateljeu 212), te sporednom ulogom majke kojoj sin gine u borbi u „Užičkoj republici“ (Ž. Mitrović, 1974), za koju je takođe nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (npr. komedije B. Crnčevića i A. Popovića, televizijske serije „Ceo život za godinu dana“, „Rađanje jednog naroda“, „Zanati“, „Samci“ i dr.).

Tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem“.

Nagrade

Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja (npr. na Sterijinom pozorju, Nagrada Pavle Vuisić, Statueta zlatni ćuran, Statueta Joakim Vujić, Velika Žanka).

Godine 2011. dobila je nagradu Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo „Dobričin prsten“.

Izvor: Vikipedija

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 10. oktobar 2013, 11:32 »
NE SAMO O POSLU: Ružica Sokić
Meni je potrebna ljubav


Volim život, ljude, sva živa bića. Žalim drvo kad seku, razgovaram sa cvetom, ubeđena sam da me taj cvet razume, kaže dramska umetnica Ružica Sokić.



Iza Ružice Sokić je više od pet decenija glumačkog staža. Vredan jubilej želida obeleži do kraja ove sezone radno, u matičnom Ateljeu 212 – svečanošću i ulogom u nekoj od novih predstava svog teatra jer je, voli da kaže, retko preživeli veteran ove kuće. Upravo tako je protekla i njena karijera ispunjena trudom i borbom za svaku novu ulogu. A bilo ih je u izobilju: oko 200 pozorišnih likova, isto toliko filmskih i televizijskih. Svakoj svojoj heroini se davala nesebično, dokraja i svaku je volela na svoj način. Za svoj umetnički rad dobila je sva najveća priznanja esnafa.

Ružica Sokić i danas može da igra sa istim žarom, jer gluma je njen život. Vitalna je, ima energiju da igra zahtevne uloge. Dok nam se ovih hladnih zimskih večeri toplo smeši sa „malih ekrana” u liku stare kume Anice u gledanoj seriji „Greh njene majke” režisera Zdravka Šotre, poverava nam se kako je jako usamljena. U svom domu piše knjigu, autobiografsku ispovest sa anegdotama, sećanjima na događaje koji su obeležili dugu tradiciju Ateljea 212.

Rođena neku godinu pre Drugog svetskom rata u Beogradu, kao kćerka Petra Sokića, suvlasnika lista „Pravda” rano je osetila svu gorčinu života.

Ceni vredne ljude

– Sudbina me je tako zaljuljala da budem ratno dete. Žao mi je što nisam rođena u nekom manjem mestu, jer bih imala zavičaj. U Beogradu je to teško, jer je tu asfalt, kaldrma, ulica. Tu je počelo moje detinjstvo obeleženo gubitkom oca, patnjama, oduzimanjem imovine. Moj otac je bio večiti buntovnik i ostavio mi je u amanet da se klonim politike, da ne čitam ni prve stranice dnevnih novina – kaže Ružica Sokić i kao da priča za sebe:



– Neki refleks ipak imam. Interesuje me život, a u to spada i politika. Samo sam se emocijom vezivala, verovala u preporod, novu budućnost... Bila sam na svim barikadama, stajala uz Zorana Đinđića, Vuka Draškovića i borce za bolju budućnost. Nikada nisam zloupotrebila poznanstva sa ljudima od uticaja. Uvek sam razmišljala: jao da ne pomisle da hoću nešto da iskoristim. I shvatila da bez udruge i udruživanja nema ništa. Ova moderna vremena donela su nova pravila, da kao individualac ne možete kao da prođete bez masovne podrške.

Ružicu Sokić fasciniraju vredni, kvalitetni ljudi, sa puno mašte, emocija, ideja, pameti, mudrosti, morala. Zbunjena kao devojčica, tvrdi, stoji pred veličinom nekog lika.

– Ima, naravno, i zlih ljudi. Na to se ne osvrćem, trudim se da ih ne vidim, iako sam se mnogo puta saplela. Bila sam jako usamljena, tužna, melanholična, ali nikada nisam klonula. I danas sam vrlo ugrožena. Moram biti realna, tu su godine, nove prilike, okolnosti. Već pola veka sam na sceni, mnogo toga je iza mene. Sećam se kako sam počinjala, ulazila u svet glume u Beogradskom dramskom pozorištu sa Radetom i Oliverom Marković – kaže umetnica.

Sećanja naviru. Iza Ružice je mnogo godina iskustva, rada, uspona, padova... Pamćenje je dobro služi. Seća se svake uloge, nastupa, anegdote. Kako je stasavala njena generacija, koja je u to vreme delovala kao svež vazduh.

Teže je igrati u komediji

Iza Ružice Sokić je čitav spektar komičnih junakinja. Nikada nije igrala Šekspira, ali je srećna što je tumačila Ledi Magbet iz našeg sokaka.



Glumica sam domaćeg autora. Mnogo sam rizikovala. Igrala sam naše ljude, a znate kakvi smo mi, potcenjujemo sve što je naše. To je u mentalitetu još nezrelih ljudi, a mi smo baš takvi. Igrala sam kod divnih autora –  Aca Popović, Siniša Kovačević, Gordan Mihić, Zdravko Šotra, Nebojša Romčević.... Žao mi je što Brana Crnčević nije više pisao, jer je darovit. Pojela ga je politika i to je njegova lična nesreća. Igrati komediju je mnogo teže nego dramu, jer je u pitanju dijalog sa publikom. Ako ne dobijete odgovor, repliku, gotovo je. Propadamo! Imamo izuzetne glumce, i mlađe i srednje generacije – smatra naša sagovornica.

– U Americi smo – dodaje –  videli da su glumci predsednici država. Imali smo i mi naše pretendente koji su bili ministri. Nemam ništa protiv. Bitno je da svako radi ono za šta se spremao. Da imam kćerku, nikada joj ne bih dozvolila da bude glumica. Najgora stvar koja može da pogodi čoveka jeste nesloboda, zavisnost. Čovek je najsrećniji kada je slobodan, a glumac zavisi. Ne može da se razvija, da radi sam. E, onda dođe negativna selekcija. Oni koji postavljaju visoke standarde nisu poželjni u ovom vremenu mediokriteta.

– Govorim iskreno i to me boli – kaže Ružica Sokić koja je verujuća osoba. Na nepravde, nečasne radnje ne gleda tragično.

–  Oni me obore, ja uzmem vazduh,  ustanem i krenem dalje. To je moj život. Na to sam ponosna. Cena je ogromna. Veličina bilo kakvog uspeha zavisi od veličine žrtve. I to sam iskusila. Ostala sam, na neki način, sakata. Ispustila sam materinstvo. Za noć sam učila glavnu ulogu, da zamenim koleginicu koja odlazi da snima film, da je zamenim. Kada se vrati sa snimanja, mene zaborave. Gluma je ogromna posvećenost, ljubav. Ceo život sam ugurala u svoju profesiju. Danas, kada se okrenem, mislim da sam preterala, da nije trebalo tako. Volim život, ljude, sva živa bića. Žalim drvo kad seku, razgovaram sa cvetom, ubeđena sam da me taj cvet razume. Meni je potrebna ljubav. Nikoga ne mrzim, nikome ne želim zlo. Na znam zašto ljudi žure, zašto su nezasiti?  Uživam poverenje muškaraca. Veliki sam drugar sa njima. Oni mi se poveravaju. Družim se naravno i sa ženama, ali one se ne žale, a muškarci se žale – kaže na kraju razgovora Ružica Sokić.

Izvor: Politika; Objavljeno: 17.01.2010.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 19. decembar 2013, 18:57 »
Preminula glumica Ružica Sokić

 
 
Poznata srpska glumica, koja je bolovala od Alchajmerove bolesti, umrla je jutros u 79. godini života u Beogradu.
Ružica Sokić
Ružica Sokić / Foto: Petar Marković
Legendarna glumica Ružica Sokić umrla je jutros u 79. godini života posle duge i teške bolesti. Kako Telegraf saznaje, bolovola je Alchajmerove bolesti i preminula je odeljenju neurohirurgije u Beogradu. Datum sahrane biće naknadno saopšten.

Ružica Sokić započela je karijeru davne 1957. godine. Glumila je više od 180 filmova i TV serija ,a njena najpoznatija ostvarenja su u su “Bokseri idu u raj” i “Užička republika”.

Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu “Kad budem mrtav i beo” i uličarke u filmu “Žuta”.

Ostvarila je i čitav niz zapaženih uloga u pozorištu za koje je nagrađena.

Ružica Sokić je rođena je 1934. u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista „Pravda“ Petra Sokića (1893 — 1964). Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkriti i potvrditi dar „rođene glumice“. Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (igrala je i u istimenom komadu G. Mihića u Ateljeu 212), te sporednom ulogom majke kojoj sin gine u borbi u „Užičkoj republici“ (Ž. Mitrović, 1974), za koju je takođe nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (npr. komedije B. Crnčevića i A. Popovića, televizijske serije „Ceo život za godinu dana“, „Rađanje jednog naroda“, „Zanati“, „Samci“ i dr.). Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja (npr. na Sterijinom pozorju, Nagrada Pavle Vuisić, Statueta zlatni ćuran, Statueta Joakim Vujić, Velika Žanka).

Tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem“.

alo.rs