Autor: Dijana:) Tema: Milovan Glišić  (Pročitano 214 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 15. jun 2013, 18:52 »
Milovan Đ. Glišić (rođen 6. januara 1847. u selu Gracu, preminuo 1. februara 1908. u Dubrovniku) je bio srpski književnik.

http://i.imgur.com/PyYevRI.jpg
Milovan Glišić


Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine.

Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja.

Izvor: Vikipedija

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 15. jun 2013, 20:45 »
Bibliografija

Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera", „Roga", „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver"; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda". Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba"), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti.

Po njegovoj pripoveci „Posle devedest godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira.

http://i.imgur.com/K2nRTM4.jpg
Milovan Glišić

(Spomenik Glišiću u Valjevu)

Kritički osvrt

Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku.

Izvor: Vikipedija

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 15. jun 2013, 20:49 »


Milovan Glišić juri suštog leptira

Preko Save Savanovića, veličanstvenog vampira, Glišić je istovremeno izrazio strah od stvarnosti i od samog sebe. Nije reč ni o kakvim duhovima nad vodama niti o pukoj piščevoj izmišljotini – a daleko bilo o fantastici – nego se radi o ludoj realnosti. Savu je Glišić na svojim leđima uneo u srpsku književnost, potvrđujući staro pravilo da nijedan narod nije preživeo – bez vampira.

 Milovanu Glišiću nije pomoglo ni to šta su ga odlikovala dva kralja niti što ga je uzdigao Jovan Skerlić. Nije mu pomogao ni prvi srpski zvanični vampir Sava Savanović koga je Glišić pustio u srpsku javnost u vidu noćnog straha i trepeta. Ništa od toga nije bilo dovoljno za njegovu sreću u životu. Njegov se život talasao i njihao između padova i prividnih uspona, onih uspona koji najčešće bacaju senku lažne nade i duboke gorčine. Bio je osuđen da provede opak život. Više u nesreći i nemiru nego u dobru, njegov život je bio vezan za knjige koje su mu na kraju donele samo očaj i prazninu. "U zemlji gde je priznatih i nepriznatih kao na gori lista, i gde se jubileji velikih ljudi nižu kao božji dani u godini, traje svoje dane jedan pisac koji je istinski stvarao... i koji... poluzaboravljen radi svoje poslove i čeka pravedniji sud pokolenja", napisao je Skerlić, koji je neretko bio gnevan i kivan na društvo svoga vremena koje, uzgred budi rečeno, kao da je – kao neka ukočena, mrtva i balsamovana stvar – preneseno u današnje vreme. "Kad ne bi bio filozof i znao cenu stvari i vrednost reči, on bi mogao gorko da zažali što mu je priroda dala zdravog razuma i obraza, u doba vašarskih reklama i u zemlji gde nametljivi i grlati otačastveni geniji probijaju uši celom svetu o svojim zaslugama, uveravaju da zemlja postoji pomoću njih i radi njih, traže sve i uzimaju sve", završava Skerlić ovu crnu sliku.

ČOVEK OD POLA STOLEĆA: Ovaj "čovek od pola stoleća" – kako ga je prozvao njegov veliki prijatelj Janko Veselinović – nije 1868. dobio dozvolu da pokrene list "Venac", jer se Glišićev "položaj u građanstvu sa takvim preduzećem ne podudara", a 1872. "dopao se zatvora" zbog prenošenja knjige Srbija na istoku Svetozara Markovića iz Zemuna u Beograd, da bi 1875. zbog sukoba sa profesorima napustio Filozofski fakultet. Dve godine uređuje "Srpske novine", a 1881. ukazom kralja Milana, onoga kralja čija se vizitkarta pojavljuje u filmu Tuluz Lotrek Džona Hjustona, postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Oženio se 1882, i pet godina njegov brak je bio "vrelo očajanja, najgrđih zala i nesreća": "Naš nesrećni život bio je takav da sam morao bežati od svoje kuće – ujutru čim ustanem i u podne čim ručam. Kad sam sa svoga posla kući dolazio, obuzimalo me je takvo očajničko, mrsko i gorko osećanje kao da idem u grob", napisao je Glišić u svom obraćanju "prečasnom duhovnom sudu" radi razvoda braka.

Kralj Aleksandar ga 1893. odlikuje ordenom Svetog Save IV reda, ali ga isti kralj 1898. "stavlja u stanje pokoja", tj. penzioniše ga, pa on "od penzionisanja do 1900. kuburi sa sitninom, živi od tantijema i penzije, otplaćuje dugove i ponovo se zadužuje" (svedočanstvo Janka Veselinovića). Kralj Aleksandar ga 1900. odlikuje Takovskim krstom IV reda, i postavlja ga za pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. A 1904. Petar I odlikuje ga ordenom Svetog Save III reda. Za potpredsednika SKZ-a izabran je 1905. Razbolevši se od tuberkuloze, 1. februara 1908. umire u Dubrovačkoj bolnici izgovorivši pred smrt: "Čekam sa veselošću taj momenat." Sahranjen je na pravoslavnom groblju Boninovo u Dubrovniku, a 8. februara škole u Srbiji nisu radile zbog parastosa u Sabornoj crkvi.

Ali ni posle smrti oko Glišića nije bilo mira, jer su govori održani na njegovoj sahrani poremetili tadašnji prividni društveni mir u Dubrovniku. Naime, Glišić je umro nekoliko meseci pre aneksije Bosne i Hercegovine, pa je pominjanje "srpskog Primorja", "srpske Atine" i "srpskog Dubrovnika" na njegovom pogrebu izazvalo određene reakcije proaustrougarskog dela stanovništva. Između ostalih, na njegovoj sahrani su govorili Jovan Tomić, upravnik Narodne biblioteke iz Beograda, i Kristo Domeniković, urednik "Dubrovnika", lista Srpske stranke na Primorju. U svom govoru Tomić je rekao: "Mi se lišavamo jednog groba koji bi nam bio mio na našoj grudvi. Ali ga se mi lišavamo zato što ga predajemo vama s uverenjem da ćete ga čuvati, jer vam predajemo zalogu naše ljubavi prema ovoj vašoj grudvi, pružamo vam dokaze o našem bratstvu, udaramo još jedan kamen u zgradu jedinstva jezika i osećanja jedinstva narodnog. Zato, draga braćo, ne zaboravite taj grob što vam ga ostavljamo u amanet." Međutim, namesništvo u Zadru nije ostalo ravnodušno prema Domenikovićevom govoru u kojem je istaknuto: "Do brzo će crna zemlja da pokrije Tvoje plemenito tijelo. Neće te pokriti rođena gruda, ali će Ti ova ipak biti jednako laka, jer je i ovo jednako srpska zemlja, kao i ona na kojoj si ponikao. S Tobom ona prima jednog dostojnog druga velikih sinova Dubrovnika." Takođe je istakao da će Glišićev grob da "spaja slobodno i neoslobođeno Srpstvo od plavog Dunava do bučnog Jadrana". Budući da je Domeniković bio izričit protivnik Austro-Ugarske i pristalica ujedinjenja, taj govor je pokrenuo ideju o "srpskoj veleizdaji" u Hrvatskoj plaćenoj od strane srpske vlade u Beogradu, koja je imala za cilj ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Kada je došlo do aneksije, Domeniković je uhapšen kao veleizdajnik. Ali, to nije bilo sve: između Glišićeve sahrane i prenošenja njegovih kostiju iz privremenog groba u grobnicu (1911) pojavio se neki Crnogorac u "Cetinjskom vjesniku", javno protestujući zbog zanemarivanja Glišićevog groba, naglasivši: "Odavno u Srpstvu (beogradskog stila) mrtvi služe za paradu živima. Kad je umro dolazila je čitava deputacija iz Beograda da prisustvuje pogrebu. Ta deputacija je koštala... Sad su davali parastos, i tu je bez sumnje palo vazda suza, tronutih riječi i izjava saučešća... A Glišićev grob? Izgubio se. Drveni krst sišao u zemlju. Korov i trava obrasli ga...", da bi svoj protest ironično završio: "Slava današnjem srbovanju!" "Ne može se, sinovče, protiv sudbine", Glišićevo je zaveštanje koje je ostavio Janku Veselinoviću.

O NARODU I VAMPIRU: Napisao je 27 pripovedaka i dva pozorišna komada. Nisu mi u ovom tekstu tema njegovi pozorišni komadi i realističke pripovetke, ali bih naveo jedan od retkih tačnih sudova o ovom Glišićevom radu. Reč je o mišljenju Slobodana Jovanovića (iz 1895): "Da stvara tipove, prvi je pokušao g. Milovan Glišić, i ima izgleda da je bar unekoliko uspeo. Jer izvesno je da se njegov Pupavac neće tako odmah zaboraviti. Njegova je mana samo što nema dovoljno veštine da svoje ličnosti jednu s drugom veže, one ostaju siluete koje nam ispred očiju prolaze svaka za sebe... Njegova Podvala predstavlja dosta neodređenu smesu od prave komedije i od proste lakrdije."

Glišić je što sam, što sa svojom sestrom Stankom – velikim zaboravljenim prevodiocem – preveo Tolstojev Rat i mir, Gogoljeve Mrtve duše i Tarasa Buljbu, Gončarovljevog Oblomova, Balzakovu Šagrinsku kožu, Merimeovu Kolombu, zatim Tvena, Žila Verna i Edgara Alana Poa. Priča Srce izdajice Idgara Pua – kako je njegovo ime Glišić transkribovao – bila je prva Poova priča prevedena na srpski (1886).

Kada se pogleda šta je napisao i šta je preveo, vidi se da je Milovan Glišić bio u toku svoga vremena. Od svojih realističkih priča (najpoznatija je Prva brazda), koje je Skerlić uzdizao na najviše visine, preko Gončarovljevog Oblomova, lenjivca koji i danas uzbuđuje svojim uzvišenim odsustvom iz ljudskih i svetskih događaja, i Gogoljevih društveno-državno-političkih nakaza koje istovremeno izazivaju i bol i smeh kao idealni i sublimirani zli dusi, put je vodio do Save Savanovića, veličanstvenog vampira, preko koga je Glišić istovremeno izrazio strah od stvarnosti i od samog sebe. Nije reč ni o kakvim duhovima nad vodama niti o pukoj piščevoj izmišljotini – a daleko bilo o fantastici – nego se radi o ludoj realnosti. Savu je Glišić na svojim leđima uneo u srpsku književnost, potvrđujući staro pravilo da nijedan narod nije preživeo bez vampira.

Iako je – da još jednom pomenem Skerlićeve reči – činjenica da u ono vreme "niko ne zna bolje srpski jezik od njega", Glišić je kao prevodilac koji se odvažio da prevodi najveća književna dela svoga vremena bio ograničen skromnim bogatstvom tadašnjeg srpskog jezika i zaostalošću društva i države (Tolstoj je, na primer, znao 13 jezika, bio je izrazito obrazovan pisac, a poticao je iz plemićkog društva, što je bilo kao da je poticao iz razvijenog evropskog sveta). Činjenica da je Glišić prvi prevod Mrtvih duša (zajedno sa nekim Lj. Miljkovićem) kupovao i spaljivao govori o prevodilačkim preprekama i mukama onoga doba. Ali zahvaljujući u velikoj meri i njegovoj sestri, njegovi prevodi i danas spadaju u najbolje prevode na srpski jezik.

U ZAGRLJAJU ĐAVOLA: Kod nas o Glišiću nije mnogo pisano; zaobišlo ga je današnje drndanje književnosti, ali je kod nekih istraživača preovlađivalo mišljenje da je on pisac fantastike koji je za motive koristio srpski folklor i da je osnovu za svoje priče nalazio uglavnom kod Gogolja. Mislim da je to pogrešna tvrdnja iz prostog razloga što je sam Gogolj rekao: "Moj predmet je bila stvarnost." Ali ni Gogolj ni Glišić "stvarnost" nisu shvatali kao puku "realnost", budući da ona u stvaraocu i u njegovoj imaginaciji kao takva ne postoji, nego je reč o imaginarnom prostoru "kad se ne zna dokle je mračni vilajet i dokle krštena zemlja" (Glišić u priči Noć na mostu).

Dakle, to što je Glišić pisao nije fantastika. To je opis zlih sila, to su metafore za zle duhe izašle iz čoveka da prošetaju okolo, da ih svi vide, jer zlo ne podnosi skrovitost. Njihova vidljivost – koju neki pogrešno nazivaju priviđenje – jeste zla kob čovečanstva. Kod Glišića se najmanje radi o praznoverju i utvarama mašte – kod njega je reč o večnom zlu koje kruži, izlazi i ulazi, žari i pali, lažno gradi i ruši ne pitajući koliko košta. U tim scenama Glišić obznanjuje da je suština sveta – strah. Prilog ovoj tvrdnji jeste Glišićevo interesovanje za Gogolja: nije njega Gogolj privlačio nadnaravnim pričama – on je preko Gogolja spoznao Đavola, i taj Đavo ga je progonio i vijao, pokretao u njemu jezu, bacao ga sa paklenih visina u još paklenije ponore.

Prevod one Poove priče ukazuje na Glišićevo uverenje da je ponor u samom čoveku – ponor koji će kad-tad da uzavri, iz kojeg će da pokulja uzmuljani potop gorčine, jeda i panike. Zbog toga je čovek najfantastičnije biće u Prirodi. I u njemu i oko njega nadvikuju se utvare. Atmosfera koja se oseća u prvim rečenicama Mrtvih duša i Oblomova ukazuje da će se dogoditi nešto neuobičajeno, nenormalno i suludo: "Na kapiju jedne gostionice... uđe dosta lepa omanja brička... a u brički je sedeo gospodin ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše mršav; ne bi se moglo reći da je star, a ne može se kazati ni da je suviše mlad" (Mrtve duše). – "U Gorohovoj ulici, u jednoj velikoj kući, gde je stanovalo toliko sveta da bi se njime mogao naseliti čitav okružni grad, ležao je izjutra u postelji, u svom stanu, Ilja Iljič Oblomov" (Oblomov).

Oblomov koji leži jeste realnost iza koje je skrivena irealnost: neki Đavo kome je dosadno; Gospodin ni Lep ni Ružan jeste realnost koja će uleteti u "irealan" svet ljudske ludosti. Prema tome, zar ovo nisu knjige koje daju odgovor na pitanje na čemu se zasniva svet: zasniva se na ljudskoj dosadi i na ljudskoj ludosti! Zbog svega ovoga ne čudi me zašto je Glišić preveo onu Poovu priču (tačan naziv priče je Izdajničko srce) u kojoj je osnovna tema upravo strah koji junaka priče navodi na ubistvo i prisiljava ga – kada ga potpuno obuzme – da ubistvo i prizna. "Bio je to tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noći, tačno u ponoć, kada je ceo svet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su me rastrojili", piše Po.

Opisujući događaje u gluvo doba noći – a sve se kod Glišića, kako i dolikuje, dešava u ponoć – on u stvari opisuje pakao: uzvitlane nakaze, crnu decu noći, krike ludila i pomame, užas i jezu, vreme koje se vrti oko prostora kao oko nekog planetarnog poprišta, infernalnog gumna u plamenu... Ti opisi pripadaju najboljim primerima iz srpske književnosti: "Zagustila nečastiva sila: crni se, svi kao ljudi, zubi im kao u veprova pa beli, pa se uzvili do ušiju... jure. Neki nose kao vile... neki kao ostve, neki lopate, neki pijukove, neki čaklje, neki noževe velike." – "Kad tamo, opet igraju, prevrću se jedno preko drugog, skaču, gamižu. Dok eto ti četiri sablasti, dve s jedne strane mosta a dve s druge – uzeše most, pa počeše izdizati... Izdižu a sve rastu, izdižu a rastu..." – "Malo postaja, pa poče da se čuje zviždanje, najpre jedno pa drugo, pa treće, pa se posle osu – rekao bi ima ih milijun milijuna te zvižde. Ču se i zveket bukagija... Začu se neki hod kao da se valja na mostu vodenično kamenje... Most se više ne vidi od sablasti... Dok eto ti vode jednu grdobu, u bukagijama; usta joj stoje više obrva, a jedno oko ispod nosa." – "Kad tamo, a ono visi jedan miš o konjskoj dlaci na ekserčiću." – "Dok ti na jedanmah uđe... povisok čovek crvena kao krv lica; uđe nečujno, rekao bi vrata se i ne otvoriše." – "Dok eto ti dva mala crna deteta: jure, isplazili jezik, repovi im se vuku po zemlji, oči im svetle kao dve male varnice." – "Imaju šta videti! Leži čitav čitavcat čovek, kao da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio, a drugo mu otvoreno... U taj mah izlete vampiru iz usta plamičak nekakve magle – sušti leptir, i odlete nekud."

Ali vreme je učinilo svoje. I zli dusi su se kamuflirali. Željni promena i svesni duha vremena, uzeli su nove oblike, promenili su strategiju, postali su državno i crkveno dobro, čuvari sefa i pečata. Što bi Glišić, ne bez sarkastične nostalgije, rekao: "Svet se danas izopačio, pa ni zmajevi ne dolaze više." Avaj, čiča Milovane, oni su odavno stigli i imaju ljudsko lice!

Izvor

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.655
  • 3382 date prim. 2486
« Odgovor #3 poslato: 27. jun 2013, 13:40 »
Roga



E, ljudi, to je baš da bog sačuva! Lepo ne možeš živeti od gazda-Rake Radišića! Dosadio je već svakome u selu M. - Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da mu gazda Raka nije što zakinuo, opanjkao ga, posmehnuo mu se, ili makar u čemu natrunio. Već omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda. Toliko imanje, stoka, baština - pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija! Barem da ima kome ostaviti - ni po jada, ali sam kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime... Pa hajde što grabi - neka ga đavo nosi - nek grabi! Niko se nije od srama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama? Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga đavo nosi - kad je taki! Nego što se onako mator pomamio, te ne da nikakom čeljadetu s mirom proći? Jali će se iskašljati, jali reći kakvu nepristojnu reč - tek će, crkao, pukao, darnuti svako čeljade. Gdešto su ga i odalamili za to, pa opet neće da miruje.

Gazda Raka nema nikakog najamnika, jer "brate, ne može se: godine omahnule, svet se iskvario, neće mlađi da te sluša, a ovamo izvlači i krade gde što dočepa". Njegov sinovac Paja sluša ga u svemu: i čuva volove i svinje, i ide u drva i vodenicu, i gde god što zatreba. Samo je malo trom i jednako čmava. Kud se god makne - leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska - čuje se po svem selu. Šta se on puta uspavao kod svinja, a svinje pravo te u Rakinu njivu pa načine pokor od kukuruza.

Jedno jutro seo gazda Raka kraj vatre, pa puri purenjake i pripija pomalo rakije... A duša mu je bila jesti purenjake i pripijati uz njih rakiju. Paja izašao pred kuću, zapalio svoju simsiju, pa se izvalio koliko je dug. A pušio je nekakav duvan tako ljut da su gazda-Raku više puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimani pred njim.

Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka Gazda-Rake iz kuće:

- Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje! Eno nečijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor - stoku mu poganu!

Paja skoči nezgrapno, pa poče klimati - bajagi trči, vičući leno:

- Uša! uša!

- Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!... - razvikao se gazda Raka, pa polete kao smušen za Pajom.

Kad tamo, a ono - dva nazimeta nekog Sime Ivanića provukla se kroz plot, pa riškaju oko uvratina.

Siromah Sima! Sad će imati posla! A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima nešto baštine i mala, petlja i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kući. Na pakost njegovu prvi je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu.

- Ah, goni u obor!... - dere se gazda Raka, trči kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao.

Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne:

- Uša! uša!

- Ta makni se sad ću te ovim kocem! - ciknu na nj Raka. - Što se gigaš kao da su ti jaja u nedrima! - Pa i on dostiže i zaokupi nazimad, bacivši se za njima kocem, te umalo ne prebi jedno.

Kad Paja vide da tu već nema šale, rastrese se malo i on, pa zaokupi s jedne i gazda Raka s druge strane, te poteraše nazimad naniže, seoskom oboru.

Psuje gazda Raka, psuje - ama ne ostavlja, što kažu, ni miša u duvaru. Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: "Eno, eno našeg gazda Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!"

Gazda Raka, psujući veselom Simi i gde i šta ima, sagna već nazimad u obor, pa nakriči Paji da ide kući i da gleda da opet ne bude kake štete, a on okrete pravo u seosku mehanu.

Kad Paja malo odmače, obazre se dva-tri puta, pa kad vide da je Raka već daleko, iskresa vatre i opet zadimani, pa onda pođe polagano - sve nogu pred nogu. Duvan ga zagrcne; zastane da se iskašlje, pa se, onako dugačak, previje kao pruglo čak do zemlje. Udariše mu i suze od muke, a on ih rastrlja pesnicama, promrmlja nešto, pa opet najlak giga naviše... Ne kida se on toliko. Dugo je do podne - stići će kući; a može gde još i prospavati.

***

Mehana je u selu M... građena sasvim po planu, kao što su već obično u nas mehane po selima i drumovima. Stolice slamne, obojene zelenom bojom; u nekih se već slama odrla pa visi dole. Stolovi obojeni crvenom bojom; a tako je obojen i kelneraj. Na kelneraju: čaše, polići, čokanji, okanice i polokanice, s vinom i rakijom; šoljice, šafoljić sa slatkim od ruže, u kom se vrlo često nađe po nekoliko muva, mravi svakad, a kašto i po neki iver ili čitav šipurak. Po zidu slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na nj tek nanišanili. Osim tih slika poređane su još i neke ženske slike, što tokorse pokazuju delove sveta i godišnja vremena; slika nekakog deteta s naočarima a dole piše: Kleiner Grosspapa i druga - opet dete, žensko, s naočarima a dole piše: Kleiner Grosspapa... Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. Mehandžija i momci - Cincari, kao što je i to već obično u nas po svim mehanama.

Osim seljaka, tu su počesto svraćali na kavu učitelj i dva praktikanta iz sreske kuće. Istina, sreska je kuća podaleko, za čitavo po sata hoda; ali oni pred veče, kad iziđu iz kancelarije, pođu malo u šetnju, i neće obići a da ne svrate.

To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u šali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.

Kmet Stevan seo s odabranijim ljudima, pa srče kavu, i uza svaki gutljaj tek rekne:

- Ih, baš sam ječam!...

A oni uz njega dodadu:

- Pogani Cincari!...

Za jednim stolom zasela njih četvorica; pred svakim po polić rakije, pljuckaju i već zavodnili očima.

- Hajde, hoćemo li? - upita jedan od njih ispivši polić do dna.

- Neka još, dok ode kmet - odgovori drugi, a ispod stola sklonio ruku i u njoj paklo ulepljenih karta.

- Ako je kmet! Što ti prezaš od kmeta?... De, ko izgubi da da polokanik rakije - prihvati treći.

- Ama hoće da zanoveta. Znam ja njega... - reče opet onaj drugi, otpljucnu, pa naže polić.

- Neka, neka... baš i ja volim, dok ode - pripomože četvrti.

Utom se otvoriše vrata i uđe gazda Raka. Onako osorljivo, kao što mu je već običaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu. I ne upita se s njim, nego odmah poče:

- Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj opštini?

- Jesam, gazda-Rako... A što pitaš? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet! - odgovori mu Stevan malo začuđeno.

- Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? - poče vikati gazda Raka.

Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: "Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!"

- Šta je tebi, Radovane? - reče Stevan ozbiljno. - Kakav arnautluk, bog s tobom jutros?

- Kako, šta mi je! - poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. - Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal.

- Koji lopov? Kakve svinje?

- Eno onaj tvoj pošteni Sima, što ga jednako hvališ!... Zatreše mi sav kukuruz.

- E, e, zatreše?...

- Zatreše, jakako!... A ti bajagi kmet, pa zaseo tu u mehani, a nije ti ni u uvo što se ovamo poštenim ljudma čini šteta! - podviknu Raka još žešće.

Dok ti i Stevan planu, pa skoči:

- Ama, šta ti hoćeš, Radovane? Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li?

Raka se trže malo, pa poče lakše:

- Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta!

- Ama šta hoćeš ti, more! - podviknu Stevan i unese se preda nj.

- Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast!

- Pa što ljucki ne kažeš, nego si se tu raspomamio kao besan!? Potra, potra - dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti.

- E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja ću vas čekati - reče gazda Raka sasvim mirno.

- Ne mogu ja to danas - odgovori Stevan. - Imam ja još trista poslova... Sutra ćemo!

- Ama potra je najpreča, Stevane... Reci ljudima nek iziđu sad.

- E baš da ti ne iziđu sad! Neće se do sutra svet prevrnuti.

- Dobro, dobro, Stevane! - reče gazda Raka kao preteći. - Ima suda i osem tebe! - pa ljutito iziđe iz mehane.

Gazda Raka udari preko seoskih livada da obiđe uzgred i svoj zabran, a jednako psuje đa Simu, đa kmeta.

Baš do njegovog zabrana kuća je Đure i Spasoje Pavića. To su vam dva otresna, valjana i vredna momka. Imaju sestru - da je nije šale u svoj kapetaniji. Marica Pavićeva jedna je po jedna devojka i po lepoti i po vrednoći.

Taman beše iznela hleb da metne u peć, a sva se zapurila od posla i vatre te došla još rumenija - dok eto ti Rake ozdo, gunđa nešto, jednako. Kad bi pored njihovih vratnica, a on vragolasto namignu na nju i reče:

- Jesi li sustala, Maro?

- O, kljusino matora! - promrmlja ljutito Marica, pa ode u kuću da iznese i ostalo testo.

Gazda Raka osvrte se još jednom za njom, mahnu glavom, učini: "hm, hm!" pa zamače gore u svoj zabran.

***

Sutradan, baš u sami mrak, stade vreva u Rakinoj njivi. Gazda Raka razmlatao se i razvikao kao da ih je deset. Kmet Stevan prislonio se uz plot, pa samo ćuti i gleda šta se čini. Srećko i Ilija, potričari, obilaze po kukuruzima, zagledaju oborene i upola izedene klipove i sumnjivo vrte glavom. Sima se opet razgoropadio, pa viče na drugu stranu:

- Hajde, hajde, gazda Rako, spomogni se!

- Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! - viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom.

- Neka, neka, gazda-Rako!... Mogu ja još toliko platiti. Nemoj misliti što sam ja siromah, a ti - gazda Radovan Radišić!...

- Batali, more, svađu, pa se namirite lepo kao ljudi... To je sramota - komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! - poče Stevan da ih miri.

- Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća - po duši reci! - prihvati Ilija.

- Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven? - viknu gazda Raka, pa poče trčati od oborena do oborena struka i dizati ih vičući: - Nuto! Nuto!

- Vala, Rako, baš da ne vidiš u tvom ambaru dvaest vreća, pa makar ti bio dvaest puta gazda Raka! - odupre se Sima u inat. - Dva nazimeta samo što se provukla kroz plot, pa hoćeš dvaest vreća?... E nećeš, beli!

- Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! - dere se Raka.

- Čuješ, Simo! Daj ti njemu četiri vreće pa nek legne ta kavga - reći će Stevan.

- Četiri vreće! - dreknu Raka i pljesnu rukama. - Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!...

- Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! - dočeka ga Stevan. - Potru smo videli i naše je da osečemo...

- Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! - upade mu u reč Sima. - Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra.

- Ama vidimo mi to, Simo brate, ali šta ćeš mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo! - reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. - Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.

- Pravo kažeš, Stevane - prihvati potričar Srećko, - neka mu da dve vreće, pa zbogom!

Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče.

- Dobro, dobro, gazda-Radovane - viknu Sima odvojivši se malo od potričara - evo ću ti dati dve vreće. Ne mogu samo za ater ovih poštenih ljudi, a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima sudovima!... Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo - zaista!

- Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! - udari u viku gazda Raka.

- Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! - podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: - Eto tako, Simo! Daćeš mu dve vreće kukuruza, a sad idi te goni onu nazimad kući i gledaj da ne odu opet u štetu.

I svi se raziđoše. Raka ode niz kukuruze psujući i Simu, i kmeta, i potričare, sve izreda. A Stevan, opet, sa Srećkom i Ilijom na drugu stranu.

- E jest pogan čovek! - reći će Srećko Iliji i Stevanu.

- Ne može ti ono, brate, dok ne zakine tuđe muke - crklo bi! - dodade Ilija. - Eno, sve stara potra - gotovo istrunuli oni strukovi... Poznaje se, brate, što je skoro potrveno.

- Vala ionako mi već dosadi ta potra svaki čas - reći će na to Stevan, ali ovake napasti još nisam video! Ima deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: "Hajde", veli, "rekao Raka da osečete potru..." Sad skidoh i tu bedu s vrata! - Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre. Ali šta ćeš?... Jednako govorim ljudima: čuvajte stoku, ne dajte u štetu, pa ništa! Nego odsad ću i ja drukčije... Ti ćeš se, Ilija uvratiti kod birova, pa mu reci nek zakaže po selu da ljudi udare roge na stoku...

Sutradan zorom već poče birov vikati po selu:

- Čujte, ljudi, zapovest od kmeta: udarite roge na stoku da ne čini štete! Hoće kmet sve u obor! Nemojte reći da vam nije kazano!...

A znate li vi šta je to roga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!... Kao što vidite po samom imenu, to nije ništa lepo, što bi se, na primer, moglo od kicošluka poneti. Roga je strašna stvar!

Ona se ovako gradi: oseče se račvasto drvo, ali se gleda da vrat može taman stati između onih račava; onaj kraj u dnu račava ostavi se poduži, koliko već zatreba; račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se živinče ne izvuče odatle lako. Eto, to vam je roga.

Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze. Kad se na volove ili krave udari da ne čine štetu, onda im se to obesi o vrat: duži kraj visi niz grudi a račve su za vratom, i tada se zove klečka. A kad se udari na svinje, onda se duži kraj ostavi za vratom a račva ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom - roga...

Nego da se mi okanimo te đavolske roge! Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka.

***

Prošlo je već dva-tri dana kako je osecana ona potra. Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće - hoće preko livade dole mehani. Taman beše okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srećkovom - idu s vode. Gazda Raka uze već da se smeši onako vragolasto, pa poče:

- Nuto, nuto, poranile cure! One ćute, skretoše s putanje i prođoše. Raka se osvrte za njima, pa, smeškajući se, upita:

- A kamo ti dobro jutro, Marice?

- Ostalo u potoku!... - oseče se ona na nj, pa pođe dalje.

Gazda Raka mahnu glavom, učini: "Hm, hm! đavo dete!" pa okrete naniže, preko Ilijine njive, dole seoskoj mehani.

Tu zateče Simu, ispsova se opet s njime zbog one potre i reče da će ga tužiti kapetanu ako mu danas ne donese dve vreće.

Pošto se već sit navikao i popio čokanj rakije i kavu, pođe opet preko livade, pored Pavića kuće.

Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa. Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zaškilji očima i poče, smešeći se:

- Baš ti, Maro, kopaš, ne šališ se? Ona ćuti.

- A gde ti je Spasoje i Đuro?

- Ne znam... Idi pa ih traži! - odgovori ona ljutito.

- E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće.

Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče:

- Zar baš ostade u potoku, Maro?

- Šta veliš? - upita Marica, pa stade, naslonivši se na motiku, i pogleda ga popreko.

- Ono tvoje "dobro jutro"... Baš si mi ti neki đavo! - reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se.

- More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo!

- A što, čedo moje?

- Čedićeš se ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom! - oseče se Marica.

- O, o, bogami, ona se ne šali! - progunđa gazda Raka, pa odmače od plota.

- E, zbogom, Maro, zbogom! - reče brzo i, klimnuvši glavom, učini "hm! hm!" pa zamače preko jednog prelaza u voćnjak.

- Đavo te nosio, kljusino matora! - reče ona, pa nastavi kopati.

Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih:

- Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi - nek me se okani jednom!

- Šta, zar ti opet ne da s mirom? - upita Spasoje.

- Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam đavo nanese - kud god pođem, jali će me sresti, ja stići... Sad, baš pred vama, htela sam ga motikom međ oba oka... Ja kopam, a on ti se odnekud privulao i nadneo nad plot, pa tek stade zanovetati koješta...

- A, valja to javiti kmetu - reći će Đura.

- To je već i suviše.

- Nije vajde, Đuro, ja ti kažem, prihvati Spasoje. - Nego hajde da mi njega izdevetamo... to će biti bolje. A da ga tužiš, nije vajde, niti on mari što, pa će posle još gore...

- Nije, vala, vajde ni devetati ga - reče Đura. - Već nekoliko puta lemali su ga ljudi kao vola, pa ništa... Valjalo bi njega kako drukčije zavarčiti.

- A čekaj ti, znam šta ćemo - poče Spasoje- pa prsnu u smeh.

- Šta? - upita Đura.

Spasoje se smeje jednako i sve više.

- Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo...

- Neka stoji, kazaću ti posle - reče Spasoje prekidajući smehom.

Povuče Đuru za rukav, iziđoše oba na stranu i počeše nešto šaptati. Na to se i Đura poče smejati - obojicu suze obliše od smeha.

- Odide amo, Marice! - zovnu Đura svoju sestru.

I oba brata šaptaše joj nešto, šaptaše pa rekoše:

- Ali tako mu reci "biće u mehani" - znaš!

- Baš ste đavoli! - reče ona i ode da posluje nešto po kući.

Đura i Spasoje uzeše sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoše, smejući se, naviše u osoje.

***

Bilo je već oko zaranka. Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole. Čuje u avliji školskoj dreku i smeh dečji, pa se nadviri da vidi šta je to. Kad ima šta videti! Đaci udarili učiteljevu ćuranu malu rogu na vrat. Siromah ćuran zapurio se, mučio se da smakne, pa sve otresa vrat i brblja, a roga se okreće unaokolo... Ćurke se sletele, pa pućkaju i kljuju u rogu - hoće da mu skinu, ali sve promašuju te mimo rogu ćurana u go vrat. Kad mu, valjda, dodija muka, a on ti zaokupi ćurke tući, one opet njega... Deca udarila u alakanje i u smeh, da se poizvrću. I Sima se stade smejati. Dok najedanput prsnuše đaci kud koji - samo ostade na čistini ona gomila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura. Obre se na jedan mah učitelj, zdepana neka ljudeskara s postriženim brkovima i boginjavim licem; nekakvu singavu kaputinu preturio preko ramena, a razdrljio se. Uhvatio ćurana, i, psujući kao kočijaš, skide mu rogu, pa se razmlata onom kaputinom i rastera ćurke, te se tako smiri ta galama.

Malo posle a stade vrisak dece u školi; prut samo puca, a učitelj se dere:

- Obešenjaci! Magarci jedni! Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni!

- More ne udri tu decu! - viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k osoju da obiđe krčevinu.

Kad tamo, a Đura i Spasoje deljaju nekakvo drvo i grade nešto. Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da popucaju od smeha. Sima hajde te k njima:

- Šta vi to deljate?

Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori:

- Evo gradimo rogu; hoćemo da udarimo na jednoga brava. Čini nam zijan pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja.

- Bogme, to nije roga nego čitava ruda! - reče Sima zagledajući je. - Ne može to nijedan vo u našem selu poneti.

- Ima jedan te će moći - prihvati Spasoje.

- Golem je zijanćar - reče Đura - pa mu valja podobru udariti. Ako bude golema, lasno je pokratiti... A otkle ti s tim vrećama?

- Ta odnesoh onom ugursuzu potru. - (Tu se Đura i Spasoje opet zgledaše i osmehnuše.) - Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza... Vala da mi hoće pasti šaka da mu vratim zajam - voleo bih nego bogzna šta!...

- A ne brini se, može ti lasno i pasti - reći će Spasoje.

Sima spusti vreću na jedan kamen, pa sede i poče:

- Udarih na školu, pa htedoh pući od smeha onoj vraškoj deci... E baš su đavoli! Uhvatili učiteljevog ćurana, nabili mu rogu, pa ti se tu digao čitav urnebes!

- Đavoli deca! - reče Đura, osmehnu se i mahnu rukom.

- Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece!

- Gad! - reći će Spasoje. - Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao!

- Ovo dana, kako ono zapovedi kmet - reći će Đura - kud se god makneš, sve ljudi grade roge...

- Ja zbilja! I ja to htedoh reći - potvrdi Sima.

- Zato su je đaci i udarili učiteljevu ćuranu... Vide gde se udara na stoku, pa hajd' i mi, veli, na ćurke - reče Spasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm. - E hoćemo li kući? Sad će i mrak. Hajde i ti, Simo, ako ćeš naniže.

I sva tri pođoše niz osoje.

Sima se odvoji te ode svojoj kući, a Spasoje i Đura uputiše se svojim vratnicama.

- Ama, da li će on odista doći? - upita Đura.

- Neće ja! Zar ti ne znaš njega?

- Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti?

- Neće mu, vala, pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi...

- Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a?

- More, gledaj ti samo posla... U tom razgovoru dođoše oba brata kući. Rogu ostaviše u Maričin vajat za vrata; spremiše i konopac. Opet nešto šaputaše s Maricom, pa odoše polagano niza šljivar k mehani.

***

U mehani već zasela ona četvorica pa igralu žandara, a pred svakim po polić rakije. Dolazi još seljaka - po jedan ili po dvojica. Mehandžija trči tamo-amo, dodaje kavu, rakiju, vino, vatru.

Pomoli se i učitelj, nazva: "dobar veče!" Seljaci odgovoriše.

Začudo, što ti beše taj učitelj "dostojanstven" čovek! Često je u razgovoru mešao po neku stranu reč. I to kad hoće da je izgovori, čisto zažmuri da bi po tom okolina videla kolika je tu učenost! A okolina obično tada šane među sobom: "Nuto, nuto! kako se naš učo pući!...

Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli. Istina, neki su viđali u njegovom ćileriću neke čekiće i šila, ali kad su ga upitali: "A šta ti je ovo, učitelju?" on im je odgovorio sasvim dostojanstveno: "To su neke moje inštrukcije!..."

Šeta se učitelj polagano po mehani, a ćuti. Eto ti zatim i Sime. Čim uđe, odmah se okrete učitelju:

- Što ti, učitelju, pobi onu decu?

- Koju? - upita učitelj isprsivši se.

- Znaš, hvala bogu, koju!... Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak - rekoh, niko ne osta živ!

- Treba ošinuti obešenjake. Htedoše da mi pomore onoliku živinu... Načinili čitavu epidemiju!...

Šta je hteo kazati ovom "epidemijom" ovde - bog bi ga znao!

- Ne znam ja, šta ti je to - reče Sima - samo ne dao tebi bog da ti moje dete onako istučeš, potražio bih ja tu tvoju vlast da pitam sme li to biti!

- Ja ne zovem nikoga da se meša u moj zvanični posao. To nije komesijalno... - poče učitelj uplećući opet po neku stranu reč, i hoćaše zabrazditi daleka sa Simom da ne uđoše ona dva praktikanta iz sreske kuće.

Razgovor se odmah prekide.

Učitelj priđe k njima da se upita. Mehandžija pritrča uslužno te smahnu rukavom prašinu s jednog stola ukraju, naređa tri stolice, metnu zapaljenu lojanu sveću u svećnjaku od tenećke, s repićem i mumakazama već iskrivljenim da nisi mogao nikako useknuti njima, i - odmah ponudi goste:

- Izvolite, gospodine! Što zapovedate?

- Daj vina!... Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo - reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto.

Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima.

Učitelj je veoma uvažavao ta dva praktikanta, i često je govorio da nije lako naći njihove "dekoracije". Jedan podugačak, brkova obešenih naniže, te su mu se često seljaci zbog tog i smejali. Govori svakad "važno" i rasteže reči, udarajući na nekim slogovima jače glasom. Uvek gleda čitav korak iznad čoveka s kojim se razgovara. Drugi malo sniži. Brkovi mu nakostrešeni napred, pa izgledaju kao da je u nozdrve udenuo dva pramena crne čekinje. On govori malo običnije nego onaj s obešenim brkovima. I kad govori, gleda obično po svima gostima, kao da iščekuje da mu se čude kako on to zna! Obojica vole, osobito kad se nađu s učiteljem u mehani, da se razgovaraju o naučnim stvarima. Onome što gleda preko čoveka bilo je ime Maksim, a onome što gleda po svima gostima - Marko.

Čim su zaseli, odmah Marko poče o naučnim stvarima:

- Ama što je kapetanica dobila danas merdžane... da si samo video, učitelju! - reče i pogleda po svima gostima.

- Komesijalno... Znam ja to! - reče učitelj običnim svojim tonom.

- Zar su ono merdžani? - upita Maksim i pogleda iznad njega čitav korak.

- Ja, merdžani... to su oni korali? Je li, učitelju?

- Jest, jest... korali - potvrđuje učitelj.

- A gde li to raste?

- Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! - reče Marko, pa pogleda opet po svima.

Seljaci gurnuše jedan drugog laktom.

- Iz mora? - upita Maksim i pogleda još malo više.

- Iz mora, dabome, ja šta ti misliš? Je li, učitelju? - reče opet Marko i opet pogleda po svima.

- Naturalno! - potvrđuje učitelj.

- Pa kako li se to vadi? - upita Maksim i pogleda još za jedan korak više.

- Evo, gospodine, vino! - reče mehandžija i metnu polokanicu na sto i tri čaše. - Ama što sum go dobio vino - carigradska forma! - pohvali vino, pa ode za drugi sto da nešto dodaje.

- Imaju ronci pa oni - je li, učitelju? - reče Marko okrenuvši se učitelju i točeći vino u čaše.

- Jest, jest, ronci! - potvrđuje učitelj.

- Oni to valjda zarone, pa vade? - upita Maksim.

- Dabogme, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest merdžane. Je li, učitelju? Učitelj potvrđuje:

- Jest, jest!

Seljaci se opet gurnuše; neki se i nasmehnuše.

- A kit? - uzviknu najedanput Maksim, čisto smešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami tavan.

- Jest, ja - kit! - reče Marko i čisto se ošvanji što naiđe na takav čvor. - Hm, hm! Kit - ja!... To je, bogme, strašna zverka!

- Znate li vi - uplete se učitelj - da su u kita usta kao ova mehana, pa samo hukne u se - a čovek uleti!.. Taka je to konkurcija!... (Šta mu je to "konkurcija", to valjda samo on zna.)

- E to valja posoliti! - šanuše među sobom neki seljaci. Neki se iskašljaše. A neki opet gurnuše jedan drugog laktom i zgledaše se.

- Kako bi to bilo da načini čovek haljine od eksera, pa onda da zaroni?... Baš bi se nabo! - reče Marko i opet pogleda po svima.

- To bi dobro bilo! - potvrdi Maksim pogledavši malo niže od tavana.

Utom ti uđe gazda Raka i obazre se svud po mehani, pa mahnu nešto glavom.

- E, je li ti stalo srce na meru, gazda-Rako? - upita ga Sima zajedljivo.

- Ja, brate, ničije neću, a svoje ne dam... Što si puštao stoku u štetu?

- Neka, neka, gazda-Rako!... Platićeš ti to meni! - reče Sima kao preteći.

I opet bi se svadili, ali uđe Đura sa Spasojem, pa se malo povode - tokorse pijani.

Gazda Raka pogleda ih, nešto se uzvrpolji, pa sede za jedan sto blizu vrata što nikad nije imao običaj.

Đura i Spasoje zasedoše na klupu pored onih što igraju karata, pa Spasoje, kao jedva prevrćući jezikom, viknu i lupi rukom o klupu:

- Mehandžija!... Vina ovamo! Maksim, Marko i učitelj zgledaše se, a mehandžija pritrča.

- Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem!

- Ama gde se vi tako okvasiste? - upita Sima.

- E, pa... tamo eto... gore!... - reče Đura i pone prelivati preko čaše već doneseno vino.

Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvuče; niko ga valjda i ne opazi osim Đure i Spasoja.

Oni bajagi popiše još po jednu čašu, nađoše nekaku mahnu vinu, proinatiše se s mehandžijom oko plaćanja, pa odoše.

Odmah udariše jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih Raka ne opazi, pa u stopu za njim. Pomrčina beše gusta, a on nije baš toliko oštra vida da ih smotri. Uputio se pravo njihovoj kući, a govori sam. On je imao običaj da se kašto i sam razgovara.

"Hm! hm!" govori Raka da su Đura i Spasoje rahat mogli čuti: "Reče da će biti njih dva u mehani... Aja! Ne verujem ja - đavo je to! Htede me jutros motikom. Ali svejedno. Samo opet se bojim da ne bude kaka podvala!..."

Đura i Spasoje umalo se tu ne nasmejaše. Kad već da zađu u voćnjak, oni promakoše mimo Raku, pa pohitaše u vajat.

Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je čuti u vajatu zagušen Rakin glas:

- Nemojte, braćo, molim vas! Daću vam dvaest dukata... Kumim vas, pustite me!...

Kud ću od bruke sutra?!...

***

Tek se dan i noć deli, a Sima obišao svoju livadu, pa ide kući; gunjac preturio preko ramena i pevuši polagano. Pogleda nešto u trnje kraj puta, kad ima šta videti! Nov, otesan direk, strči iz trnjaka - pa se miče, naginje se đa ovamo, đa onamo! Sima stade i ućuta. Gleda da mu se nije što učinilo. Aja! Baš se lepo miče direk! Kaka je to napast jutros?! Hajde, što je udaren tu kraj puta - valjda je kmet naredio da se potes obeleži, ali što se miče? Bi li prišav da vidi izbliže, ne bi li? Gotovo ga neka sumnja hvata. Hajde da priđe. Kad tamo, a ono - gazda Raka čuči u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga mu srči za vratom! Duži kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj.

- Jeli li ti to, gazda-Raka? - upita Sima, a čisto mu raste kapa što ga nađe tako ubrađena.

- Ja sam, brate slatki!... Eto vidiš... beda! - odgovori Raka, umoran od onog tereta, teško stenjući.

- A šta to činiš, bolan? - upita opet Sima.

- Ne pitaj, moj brate... Zlo ti činim! Snađe me, vidiš, beda!

Sima se obazre da ne ide ko, pa upita:

- A ko te to tako jutros ubradi?

- Nije, brate, jutros, nego još noćas... One lole, Đura i Spasoje... Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga znaš, skini mi ovu bedu!

- E, e... bogami, gazda-Radovane - poče Sima kao da se zateže - ono ja bih ti kao i skinuo... ama šta ja znam ko ti je to naturio.

- Ama oni, Simo, brate, bogami!... Eto, lepo hoće da me obrukaju. Kumim te bogom, skini mi!...

- Ne znam, bogami, gazda-Rako - stade opet Sima oklevati i slegati ramenima. - Šta ja znam, može biti da ti je to i vlast naturila.

- Ama molim te kao brata skini, platiću ti!

- Znam, znam... Nije to da rekneš zbog plate - poče opet Sima da ga muči - nego može otkud doznati vlast, pa da ja budem kriv...

- Daću ti deset dukata, Simo brate, kurtališi me ove napasti! Ako boga znaš - eto ti u gunjcu šest dukata, uzmi... Nemam sve kod sebe, bogami! Kusur ću ti dati čim odem kući - samo se navrati do, mojih vratnica...

- E, hajde baš, gazda-Rako - ne mogu gde si ti a vere mi da je ko drugi, ne bih ni po koje novce.

I to rekavši, Sima priđe Raki, izvadi mu iz džepa u gunjcu četiri dukata u zlatu i dva u sitnini, pa zaveza u peškir i strpa u nedra. Zatim mu odreši ruke, pa uze jedan kamen i poče mu izbijati klin ispod vrata. Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će.

Kad mu skide rogu s vrata, reče:

- Bolan, gazda-Rako, nije veća ni u mog sivonje - dobro si je mogao nositi!

Raka to i ne čuje, nego okupi moliti Simu:

- Molim te kao brata, nemoj da se čuje ova bruka! Ako se razglasi, ne smem ti izići na beo dan... Uvrati se pred ručak na moju kuću da ti dam pare... Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se čuje!...

Iako je bio gazda Raka onakav kao što ga već znamo, opet se čuvao da se ne tera posmeh s njime. Bolje da ga ubiješ nego da mu se posmehneš za što.

- Nemaj ti brige, gazda Rako - uverava ga Sima. - Kako bih ja to kazao... Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo! bogami, gazda-Rako, ne brini se ti!

Raka udari naviše, sve uz potok kroz trnje da ga ko ne ugleda.

Sima ne hte kući, nego okrete naniže mehani.

***

Puna mehana seljaka. Zbijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, pričaju gde je koji što nagrabusio, i smeju se. Dok će početi jedan između njih:

- Ama, ljudi, što sam se ja jednom hteo osramotiti.

- A kako? - upitaše ga neki i okretoše se da čuju.

- Odem ti ja u Šabac nešto poslom. Uvratim se kod nekog Nikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. Uđem u kuću, a sama mu gospođa njegova tu. Pogledam, a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal... Kao postavljen da se ruča, kao nije... Pometani lonci na astal, pa vru - valjda skinuti skoro s vatre. Ona gospođa uzela pa kao meša - ono vru jednako... O, kako to vri?! Podvirim se pod astal da nije ozdo vatra naložena. Aja! nema nigde. Pipnem astal - vruć! O, anatema ga bilo!... đavolska posla! Napunim ti lulu, zapalio bih. Šta ću? Nema nigde vatre. Kao upitao bih onu gospođu, ama opet ne smem... Može zameriti što. Dok ti se ona okrete, pa meni:

"Ti bi, kanda, vatre?" - "Ja, vala, bih malo, da zapalim." A ona ti izvuče čekmedže iz onog astala, izvadi žišku, te meni na lulu... Gledam ja - baš vatra! Gori lepo kao god s ognjišta.

Seljaci udariše u smeh.

- Ta to je bio čporet! - povikaše neki uza smeh.

- Znam ja - kazaše mi posle. Krstio sam se đavolskoj napravi...

- Ama jeste li vi koji čuli što ono rikaše noćas goveda po livadama? - upitaće jedan.

- Jest ja - odgovori drugi. - Mora da ih je nešto poplašilo.

- Oko neko doba noći - reći će jedan - stade ti uktanje mojih svinja, pa bež' kući kao da ih neko juri.

Na to će jedan između onih što su igrali karata:

- Ama što su goveda rikala, što su svinje uktale - to je ništa, nego što ti ja umalo ne stradah... Nisam ono čudo video nikad! Tolike noći prolazio sam i preko raskršća i preko groblja, pa ništa...

- A šta je to bilo? - počeše ga zapitkivati i iskupiše se oko njega.

- Eto šta!... Pođem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim, preče je, te udarim preko livada... Čujem krive se goveda - jest, bogami, neki đavo! Pođe meni kosa naviše. Vratio bih se, ali kud ću obilaziti. Hajde ja, hajde... Kad bih u Pavićevu livadu, dok ti nešto pristade za mnom. Kao čovek dole... Ide lepo baš kao čovek... Ali mu na vrh glave rog, kao ovaj direk pred mehanom - ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usađen!... Bogami, mene ti podiđoše mravci! Nadam ti ja bežati, a ono sve brže za mnom. Potegnem te preskočim vrljike i sapletem se te koliko dug - ljos o ledinu! Senuše mi svetlaci pred očima... Podignem se, a ono došlo već do vrljike, zamahuje onim rogom na me, a viče:

"Stani, stani - ne beži!" Ja ti se onda popuželjke skotrljam za jedan trnjak, pa beži koliko igda mogu kući!... Što sam se noćas prestravio, nikad nisam!

Seljaci slegoše ramenima, pa se zgledaše začuđeno. Neki rekoše:

- More, ti si se ti opio, pa ti se učinilo!

- Ama šta je stoku plašilo? - pitahu se drugi.

Utom bahnu Sima na vrata:

- Dobro jutro vam! Svi mu prihvatiše.

- Da nije i tebe što jurilo noćas, Simo? - upita ga jedan.

- Nije, vala, ništa.

- A što li su se goveda onoliko krivila po livadama?

Sima se uze smejati, pa viknu:

- Mehandžija! Daj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda Raka časti!

I odmah se obre oka šljivovice pred njima. Onda Sima ispriča sve: kako je našao gazda-Raku jutros, kako mu je skinuo rogu, kako su mu tu rogu nabili Đura i Spasoje da ne zadirkuje više Maricu...

Kad ljudi to čuše, sve udari u pljesak i u smeh.

- A zato li su međer goveda rikala! - vikahu jedni.

- Kaki si ti to momak? Uplašio se od gazda Rake i roge! - podsmevahu se drugi onome...

Ele, za časak ti puče taj glas po selu. Ljudi i žene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda Raki i smejali se. Sima je taj dan popio više časti nego na kakoj slavi. A tako isto i Đura i Spasoje.

Gazda Raka utekao u kačaru na tavan, pa nije odatle tri dana silazio. I od tada se uvek klonio ženskinja. Čim sretne, bilo ženu bilo devojku, tek samo progunđa nešto, pa zaobiđe podalje, a poklompi se kao vodom poliven.

Rastko.rs