Autor: Suton Tema: Pero Zubac  (Pročitano 301 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Suton

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 7.499
  • 1048 date prim. 1412
« poslato: 03. jun 2013, 14:18 »


Биографија

Основну школу завршио у родном месту Невесињу, а експерименталну гимназију у Лиштици и Зрењанину. Студирао књижевност јужнословенских народа на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан Удружења новинара Југославије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.
Објавио 50 књига поезије, 20 књига песама за децу, једну књигу есеја („Ти дани“, Стражилово, Нови Сад, 1976), лирску студију о Ленки Дунђерској, три књиге пародија на југословенско песништво (Пантологија нова, Смејуљци, Перодије), 16 антологија југословенског и страног песништва. На стране језике преведено му је 7 књига (две књиге на македонски, две на албански, једна на мађарски, једна на италијански језик и једна на румунски језик), а песме су му превођене на двадесет светских језика. Налази се у десетак страних и преко три стотине српских антологија песништва и песништва за децу.
Био је главни уредник студентског листа ИНДЕКС, главни и одговорни уредник часописа за културу ПОЉА у Новом Саду, уредник загребачке ревије ПОЛЕТ, уредник скопске МИСЛЕ, часописа „Детињство“ Змајевих дечјих игара и часописа за децу „Витез“ из Београда, сарадник бројних југословенских ревија, часописа и листова. Као новинар, имао је своје колумне и фељтоне у “Борби” (Београд), “Побједи” (Подгорица), “Свијету” и “Недјељи” (Сарајево), “Оку” (Загреб), “Дневнику” (Нови Сад), “Полету” (Загреб), “Раду” (Београд), “Гласу омладине” (Нови Сад), “Уни” (Сарајево), “Суботичким новинама” (Суботица)...
Објавио је (са Гораном Бабићем, Луком Паљетком, Владимиром Николићем) драму “Мудбол”, изведену 1968. године, позоришни комад “Вратио се Николетина” (са Драганом Јерковићем), изведен у Београду 2000. године, ТВ драму “Избацивач”, која је емитована 1979. године, на ТВ Нови Сад и ТВ Београд.
Написао је либрето за балет “Бановић Страхиња” Стевана Дивјаковића и либрето за оперу Мирослава Штаткића “Ленка Дунђерска”.
На стихове Пера Зубца компоновано је више кантата, соло песама, ораторијума, а за стихове је добио најзначајније награде на југословенским фестивалима у Опатији, Београду, Подгорици, Нишу, Доњем Милановцу, Панчеву, Рожају, Никшићу.
Написао је сценарија за 8 документарних филмова и целовечерњи филм “Центар филма” из Београда о Јовану Јовановићу Змају. Добио је Златну повељу међународног Београдског фестивала документарног и краткометражног филма за сценарио филма Кароља Вичека “Пинки”.
Реализовао је педесетак мултимедијалних спектакала (Дани младости, логорске ватре, отварања олимпијских такмичења), а као телевизијски аутор и уредник написао је и реализовао преко четири стотине сценарија за документарне, музичке, забавне, уметничке и емисије за децу и младе. Уредник је популарних југословенских серијала за децу “Музички тобоган” и “Фазони и форе”.
Био је уредник популарне серије класичне музике Радио-телевизије Србије „Хармонија сфера“, шеснаест филмова о савременим композиторима класичне музике.

Признања

За књижевни рад награђен је значајним југословенским наградама као што су: “Награда пунолетства” ОК ССО Нови Сад, “Горанов вијенац”, “Горанова плакета” за књижевност за дјецу, “Јован Поповић”, “Жарко Васиљев”, Октобарска награда Новог Сада, Повеља Новог Сада, Награда ослобођења Мостара, Златна плакета града Вуковара, Велика повеља града Краљева, Награда ослобођења Кикинде, “Златна кап сунца Мостара”, “Стражилово”, “Змајев штап”, Награда Сремских Карловаца “Павле Адамов”, Годишње награде Радио Београда, Награде “Змајевих дечјих игара” за књижевност за децу, награда “Стара маслина” за књижевност за децу, Бар, “Гашино перо”, Лазаревац, за животно дело у књижевности за децу, “Златни кључић” Смедеревске песничке јесени за књижевност за децу, Златна чаша манифестације “Чаша воде са извора”, Награда ослобођења Војводине.
Заступљен је у читанкама и лектири у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.

Радови


Објавио је више текстова о југословенској периодици на теме из совјетске и руске уметности. Писао је о С. Јесењину, В. Мајаковском, Б. Пастернаку, М. Цветајевој, О. Мандељштаму, В. Висоцком, В. Полонској, Ц. Ајтматову и другима.
Поему „Мостарске кише“ у преводу Ирине Чивилихине, објавио је московски часопис “Работница” (фебруар 1988.) у тиражу од 19.750.000 примерака. Неколико његових песама преведено је на руски језик и објављено у руским ревијама. Поема “Руска варка” објављена је и на италијанском језику, у Барију 2001. године.
Преводи Пера Зубца песника руских војника палих у отаџбинској војни, посебно песме Захара Городијског, објављени су у Југославији, а песма “Кад ми часи смрти постану блиски”, дуго година је веома популарна међу младима у Југославији.
Перо Зубац живи и ствара у Новом Саду. Запослен је у Радио-телевизији Србије, Телевизији Нови Сад, као одговорни уредник Редакције програма за децу и младе.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Suton

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 7.499
  • 1048 date prim. 1412
« Odgovor #1 poslato: 03. jun 2013, 14:19 »
MOSTARSKE KIŠE


U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kazem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

1965.

Van mreže Suton

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 7.499
  • 1048 date prim. 1412
« Odgovor #2 poslato: 03. jun 2013, 14:20 »
Spiram te sa koze


Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Van mreže Suton

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 7.499
  • 1048 date prim. 1412
« Odgovor #3 poslato: 03. jun 2013, 14:20 »
Blag da je čas

Najlepše reči kazuješ kada se
u mene pretvaraš,
blag da je čas kada me nema;
najlepše dišeš kada se u mene
pretapaš, more si, kiša si proletnja
zelena;
najviše si ti kada u meni nestaješ
i vatrom me obnavljaš.
I seme si i plod odjednom
u trenu kada odlazimo,
na zelenim konjima
niz rascvetanu padinu leta,
ti na mome, ja na tvome konju,
a jedna pršte kopita
u zoru, u zoru, u zoru.

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.655
  • 3382 date prim. 2486
« Odgovor #4 poslato: 04. jul 2013, 19:44 »
I TI ĆEŠ NEKAKO

I ti ćeš nekad umoran od leta
pred stopama svojim spoznat' očajanje
leći na zemlju k'o cvet kad precveta

Nad čelom tvojim njihaće se granje
voćke bezopasne kosti gusto trnje
pokopani vetri u kasno oranje

I biće ti sve crnje i crnje
protiv sebe ćeš podizati ruke
osetiti svoje zadnje osvitanje

Bleda neka svetla ko zna koje luke
gde polomi sidra napušten od sveta
poražen od svega tih k'o pokajanje.

Van mreže Leona

  • Master
  • *****
  • poruke: 3.790
  • 747 date prim. 1065
« Odgovor #5 poslato: 19. jul 2013, 11:22 »
Ponovo ti govorim ljubavi moja


Ponovo ti govorim ljubavi moja
posle putovanja i svog života pusta,
ljubavnu pesmu ponovo ti pisem
posle pesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovde pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
počeo sam sjajno da ponižavam i grešim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na početku tu sam da se tešim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenim u tamu
posle sedam mora i vlastite zemlje
došao sam umret u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negde sam već bio, sad ostavljam sve to
da ti posle sreće, hrabrosti i znanja
da ti posle sveta vratim tvoje mesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
posle lošeg društva, vina, noćas stojim
sam pred tvojim licem spreman da ti kažem
kao prvi puta opet: Ja te volim!

Van mreže Veverica

  • Master
  • *****
  • poruke: 2.823
  • 419 date prim. 615
« Odgovor #6 poslato: 25. jul 2013, 11:40 »


O SMRTI
 
Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.
Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.
Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.

Van mreže Veverica

  • Master
  • *****
  • poruke: 2.823
  • 419 date prim. 615
« Odgovor #7 poslato: 25. jul 2013, 11:40 »
MATURALNA
 
Pola nas nije bilo na
tridesetoj godišnjici
mature.
 
Umrli, poginuli u ratu,
rasejani po kontinentima,
nestali.
 
Razmenjujemo adrese i
telefone u krhkoj nadi
da ćemo ostati u vezi.
 
Stari smo već i umorni.
 
U učionici smo ćutali.
 
Uzaludan pokušaj povratka
u vreme blagosti.

Pakao koji nas čeka
ujutro.
 
Zlatno grupno lice
moje mladosti.
 

Van mreže enigma

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 15.015
  • 13 date prim. 5
« Odgovor #8 poslato: 03. novembar 2016, 17:10 »
Dok sam te imao

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao
biljke sam razumeo, i u noćima
prepisivao razgovor trava,

tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći, u planini
tolike nevoljnike saslušati umeo
i činiti im male radosti
bez napora, bez sebičnosti imalo,

tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni,
san sam s radošću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
dok sam te imao…

Van mreže enigma

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 15.015
  • 13 date prim. 5
« Odgovor #9 poslato: 25. februar 2017, 09:13 »
Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se oduprijeti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
vidjeti.

Volio bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.