Autor: Venera Tema: Znameniti Srbi i Srpiknje  (Pročitano 1569 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« poslato: 12. april 2013, 13:11 »
Најмлађи каплар на свету-Момчило Гаврић



Пре више од девет деценија завршен је Први светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.

У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.



Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

http://i.imgur.com/gMdoM50.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

Извор: „Дан Ветерана 28. јун“

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #1 poslato: 12. april 2013, 13:19 »
Миша Анастасијевић (1803–1885), велики трговац и знаменити добротвор

Био је један од најбогатијих Срба кроз многа времена. У једном раздобљу, тргујући сољу, поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије. Позајмљивао је чак и свргнутом кнезу Милошу, од чије ће освете доцније заувек побећи из Србије. Нису му ишли од руке политика и мушка деца, али је његова трговачка флота бројала 74 брода, а његова пословна империја запошљавала је средином XIX века преко 10.000 људи! Он, у чијој велелепној задужбини је данас ректорат највећег српског универзитета, већ 122 године почива ван Србије, заборављен од „свога отечества”. Заувек?



Миша АнастасијевићКада је флота Мише Анастасијевића (24. фебруар 1803, Пореч на Дунаву — 27. јануар 1885, Букурешт) под српским заставама својевремено упловила у Београдско пристаниште, подно Калемегдана, Српске новине су о томе известиле: „Чудо невиђено!”
А почео је као сиротан од малих ногу. Изгледа да је и име, не наследивши га, стекао некако успут, на улици острвског града Пореча, на Дунаву, свог родног града. Као дете је рибарио, чувао овце, савладао буквар и рачун, био помоћник у дућану, сароар, теглио лађе уз Дунав. Првих 300 гроша зарадио је као кнежев цариник, а онда их уложио у трговину. Почео је трговином сапуном, затим стоком и јеленским роговима, а на врхунцу био је главни снабдевач Србије сољу из Влашке и Молдавије.
Кроз многе бурне и тешке године, тако радећи, стекао је толико богатство да су га у наредном веку, XX, плићем и мањем маштовитом, звали „дунавски Ротшилд” и „српски Оназис”.
Да је поред пет кћери (Јелене, Персиде, Саре, Ружице и Анке) имао бар једног сина, за којим је толико жудео, ко зна да ли би се његово благо истопило за само десетак година након његове смрти. Наследници су се трошкарили, живећи на високој нози и ниској памети, и до краја XIX века спискали и последњу пару.

НАЈТЕЖА ОД СВИХ ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Промућурни кнез Милош Обреновић, који ништа није радио случајно, 17. јула 1833. именовао је Мишу Анастасијевића за „дунавског капетана” на делу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока. Миша је срастао са Дунавом, узео га под своје! Све ћуди моћне реке је знао. Ту се родио, учио, трговао, стекао богатство. Са реком разговарао, умео да је савлада, укроти. Бродови у његовим рукама, док их је теглио Ђердапом, „постајали су лаки као играчке”. Од прве велике уштеђевине је и купио брод.
Видимо капетанов лик на једином сачуваном портрету. Сувоњав човек, густе косе и обрва, са бакенбартима и златним прстеном на кажипрсту леве руке. Одавао је кицоша. Једни га сматрали господином, други говорили: скоројевић. У сваком случају, трговац великог стила! Тајне свог карактера однео је са собом. Није се петљао у политику, а кад је једном и покушао, у зрелим годинама, одмах је пропао. Занимљив у сваком случају.
Биографски подаци су јасни: родио се 24. фебруара 1803, у граду Поречу, на дунавском острву. Родитеље није запамтио. Мајка Ружа умрла на порођају, а отац Настас тек што је дечак проходао. Од очевог имена настало је Мишино презиме, али се крсно име никада није сазнало. Остао надимак: Миша.
Јединче расло без браће и сестара. Остао би сироче да отац не беше оженио Миљу, удовицу без деце. Племенита жена чувала га као рођено дете и подигла уз велике муке.
И тако је бурни живот капетана Мише Анастасијевића почео је у тој чудној вароши насред Дунава, пограничном месту богомданом за трговину, привлачном за људе са свих страна: трговце, војнике, лађаре и разне пробисвете. У Поречу Мишиног времена цвета трговина, граде се бродови и мукотрпно Дунавом тегле... Варош је привукла и војводу Миленка Стојковића све са његовим харемом, театром, гардом и писарима.
Дечак расте у сенци турских зулума. Када османлије притисну, људи беже Дунавом, у Аустрију. Једне ноћи и Миља је у чамцу, са двогодишњим Мишом. Весла на другу обалу. У избеглиштву жена и дете остају годину дана, а када је ослобођен Београд (1806) враћају се у Пореч.
Ни богата деца се не школују, а Миша је савладао рачун и буквар. Покушао је да заради као учитељ, да описмењује децу за 10 пара, али посао му није ишао. Образовање није у моди. Нови посао је нашао код неког Динуловића, где је служио и успут учио, у дућану, вештину трговања.

КУЋА СА ЈЕЛЕНСКИМ РОГОВИМА


Капетан Мишино здање у Београду, данас Ректорат Београдског универзитетаМиша није ни дете ни младић — напунио је четрнаесту — када је 1817. у Пореч навратио кнез Милош Обреновић и поставио за нахијског писара ученог Стефана Стефановића Тенку, а за начелника Јоксу Милосављевића. И Миша тада напредује. Именован је за цариника (ђумрукџију) на скели Добровачкој. Цењено занимање оличава власт, али и омогућава додир са виђеним људима.
Ђумрук је напустио пет година касније, са уштеђевином од 300 гроша и одмах се латио трговине. Већ прве године умногостручио је капитал на 6.000 гроша. У круг богатих тада се улазило са 4.000 гроша.
Трговац од каријере се жени. Изабраница је Христина, девојка из села Брзаски, на аустро-румунској страни Дунава, из српске куће попа Илије Урошевића. Младожења је у „мираз” добио и младиног брата Симу Урошевића, једног од Милошевих писара-секретара.
Шурак га помаже финансијски и доводи у везу са највећим трговцем у Србији тог доба, кнезом Милошем Обреновићем, преко кога се одвија сва трговина. Познанство са Милошем омогућило му је да напусти трговину „на мало” и да почне да тргује стоком.
Догађаји младом Миши Анастасијевићу иду на руку. У то време Аустрија усмерава трговину на свој терен и брани својим трговцима да прелазе у Србију. Кнез Милош је то сазнао на време. Одмах је српским трговцима забранио да прелазе код суседа, а аустријским прелазак у Србију допушта само код скела и прелаза, где се једино купује стока.
Миша Анастасијевић од сељака у унутрашњости купује стоку и тера је до скела на продају. Тргује и веома траженим роговима, волујским и јеленским, од којих су Аустријанци правили чешљеве и дугмад, што му је донело лепу зараду од 40.000 гроша. Од тих пара подигао је двоспратну кућу у Поречу, а на оџаке ставио јеленске рогове!
У каснијим селидбама Пореча и Милановца, како је било ново име града, о чему је Национална ревија писала у свом претходном броју, и кућа капетана Мише Анастасијевића је пресељавана. У данашњи Доњи Милановац, пре потапања старог града 1964, због изградње хидроелектране и акумулационог језера „Ђердап”, пренете су и куће двојице најзначајнијих Поречана. Капетан Мишин конак саграђен је као спратна грађевина, са приземљем у камену и спратом у бандуку, а кућа Стефана Стефановића Тенке као приземна. И дан-данас, када кота Ђердапског језера падне за 5 до 6 метара, изроне остаци некадашњег Милановца. Препознају се главна улица, црква, па чак и имање капетана Мише.

ДАРОВИ И ДУГОВИ

Кнез Милош је владар чврсте руке, што изазива отпор „Уставобранитеља”. Они су потпомогли да Устав из 1835. оконча Милошев монопол на трговину, учинивши је свима доступном. Такозвани „Турски устав” поделио је власт између Кнеза и Савета, али деспотска природа српског владара се томе успротивила. Милош се 1839. одрекао престола и абдицирао у корист свог старијег сина Милана. Са другим сином Михаилом отишао је у Влашку.



Огорчени противници нису дозволили свргнутом владару да било шта понесе. Ни новац за пут. Кнез се обраћа молбом дунавском капетану за позајмицу. Миша му радо даје 400 гроша. Дуго ће остати привржен Милошу Обреновићу, али не и заувек.
Откуп соли у Влашкој и Молдавији је посао века, над којим, све до абдикације, кнез Милош има монопол. Кад се повукао са власти, Миша постаје једини закупац и једини снабдевач Србије сољу. Као и кнез Милош, тада он беспоштедно гуши сваку конкуренцију. Кад су турски трговци покушали да тргују сољу, Миша их је блокирао на Ђердапу. Није им дао коње да превуку своје лађе.
Удајом својих кћери, богати трговац се уплео у политику. Све су се поудавале за значајне политичке личности. Персида се удала за Јована Маринковића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, Сара за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, велепоседника у Мађарској, а Анка за Радована Рају Дамјановића, једног од главних покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Ородио се и са Илијом Гарашанином, најзаслужнијим за увођење уставобранитељског режима. Мишина ћерка Јелена удала се за Васу, Гарашаниновог синовца.
По Милошевој абдикацији, капетан Миша му је још једно време привржен. Није се истицао као велики поборник Уставобранитеља. Ипак, променио је страну. Спријатељио се са Александром Карађорђевићем када је овај 1842. године дошао на престо. Богати трговац дарежљив је према двору. Приређује балове и вечере у част кнегиње Персиде.
Уз двор, помаже он и просвету и писце. Један од ретких коме је само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Није му учинио ни поклон. Необјашњиво за богатог човека широке руке, који даје добротворне прилоге за Народно позориште, цркве, школе... и никада не заборавља на сиромашне. Када је одлазио у Милановац, све девојке је даривао јелецима, невесте либадетима, а бабе шкуртељкама (врста горње хаљине са оковратником од самуровине и дугачким рукавима).
По завршетку Револуције 1848, поново цвета трговина. Капетан Миша је преузео откуп соли из Влашке, Молдавије и Аустрије. Захваљујући својим пријатељским везама, слободно је продавао по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Он је једини закупац соли на Дунаву и Сави, од Сиска све до Сулине на Црном мору. Врхунац његове трговачке каријере потрајаће петнаестак година, све до 1865.

СМРТ У БУКУРЕШТУ

ЂердапВреме после Кримског рата обележено је сукобом Уставобранитеља са кнезом Александром Карађорђевићем. Међу кнежевим противницима је и зет капетана Мише Анастасијевића, Раја Дамјановић, министар унутрашњих дела и председник Врховног суда. Завереник је осуђен на дугогодишњу робију у злогласној Гургусовачкој кули, названој „српска Бастиља”.



Иако је капетан Миша све учинио да издејствује помиловање за зета, то му није пошло за руком. Раја Дамјановић је у заточеништву умро, а таст се зарекао да ће помоћи сваку акцију за свргавање кнеза са престола. У породици је имао претендента на титулу кнеза, зета Ђорђа Карађорђевића, владаревог синовца. Неки тврде да је „сањао о замени једног Карађорђевића другим Карађорђевићем”, како би његова мезимица Сара постала краљица. „Капетан Мишино здање” у Београду и зидао је желећи да то буде њихов и српски дворац.
То велелепно здање почео је да гради 1857, по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. Пред сам почетак Светоандрејске скупштине, он је са ћерком Саром и зетом Ђорђем Карађорђевићем у тек довршеном раскошном здању примио посланике.
Миша се својим богатством супротставио лавини новца коју је кнез Милош слао у Србију да се обори Карађорђевић. Једном приликом је изјавио да га је свргавање кнеза Александра, и покушај довођења зета на престо, коштало колико и подизање раскошне палате на Великој пијаци.
На Светоандрејској скупштини Миша Анастасијевић је изабран за председника, али су уставобранитељи поражени. Одлучено је да се у Србију врате кнезови Милош и Михајло. Да би избегао освету Милоша Обреновића, дунавски капетан одлази у изгнанство. Политиком се више никада није бавио. Напустио је Београд и Србију.
Жена му је остала у Београду, а он се, кажу, препустио лагодном животу. Огромне трошкове покривала је трговина сољу. Свака му је жеља доступна, изузев једне: богати трговац нема сина. Како су године пролазиле, све више је патио што није имао мушку децу, да наставе лозу.
Полагао је извесну наду у своја два унука, кнежевиће Алексија и Божидара Карађорђевића. Узалуд. Доживео је да види да од њих неће бити ништа. Један је био космополита и монден, који се оженио Американком да би се спасао дугова, други се изгубио у музици и књижевности.
У међувремену, богати трговац је распродао сву со и спахилуци су му једини извор прихода. У Влашкој је приређивао балове, позоришне представе и организовао лов за нови краљевски пар, краља Карла и краљицу Силву. Кад није бивао у Румунији, путовао је по Европи са великом свитом родбине и пријатеља и немилице трошио. Где год би се појавио, говорили су: „Из њега цури злато!”
Нарадио се, наживео и дочекао лепу старост. Свој богати живот окончао је у 82. години, на Св. Саву, 27. јануара 1885, далеко од Србије, у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна 6. Када је заувек напустио овај свет, његова имовина вредела је 20 милиона франака у злату!
Капетан Миша Анастасијевић сахрањен је на свом имању у Клежанима, у крипти Цркве Св. Архангела, његове задужбине. Земни остаци великог добротвора нису никада пренети у Београд. Остао је да почива у Клежанима, заборављен од „свога отечества”, према којем је био тако дарежљив.
Доњи Милановац, међутим, чува успомену на славног претка. Главна улица носи име Капетан Миша, уређено је спомен здање Мишин конак, а на малом тргу је и споменик чувеном трговцу и добротвору.
Доле, низ Дунав, у пристаништу, сидре се лађе страних земаља. Никако да се завијори и застава неке наше праве, велике, моћне лађе. Ех, да је капетана Мише, на то се не би тако дуго чекало...



***

Империја
Империја Мише Анастасијевића, коју неки сматрају и првом мултинационалном компанијом код нас, почивала је на великим бројкама. Она је упошљавала 10.000 људи, имала је 23 филјале-камарашије (стоваришта за смештај соли)у разним местима на Сави и Дунаву, флоту од најмање 74 брода „соларца”, 60 бродских агенција, контролоре у Бечу и Пешти, многобројне спахилуке у Влашкој, са покретним и непокретним инвентаром и масом влашких сељака на спахилуцима.


Капетан-Мишино здање
Био је, рекосмо, један од највећих добротвора и задужбинара у српском народу. Његова највећа задужбина, у срцу Београда, по њему названа Капетан-Мишино здање, данас је зграда Ректората Београдског универзитета. Представља складну мешавину романтике, готике и ренесансе. На здању је позлаћеним словима писало: „Миша Анастасијевић своме отечеству”. Својевремено се говорило: „Велик као капетан Мишино здање”.

Пише: Драгана Букумировић (Национална ревија)

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 13. april 2013, 10:48 »
Kicoš i narodni dobrotvor - Ilija Kolarac

Kako je institucija kulture u kojoj nastupa Filharmonija dobila ime po jednom selu?



U Kolarčevoj zadužbini, na Studentskom trgu, koncerte održava Beogradska filharmonija, kao i neki poznati svetski muzičari, jer se svečana sala Zadužbine smatra čudom akustičke tehnike arhitekte Petra Bajalovića (1876 – 1947). Osim koncerata, sale zadužbine služe i „polzi” zbog koje su i testamentarno stvorene – narodnom prosvetiteljstvu.

Zadužbinar Ilija Milosavljević – Kolarac, po svemu sudeći, nije završio nijedan razred bilo koje škole, o školovanju nema ikakvog traga u beleškama njegovih biografa, osim ako se pod školom ne podrazumevaju pijačni trgovi podunavskih gradova, ali je tvrdo testamentarno tražio da se svo njegovo bogatstvo uloži u narodno prosvetiteljstvo. Kada bi se sad pomolio iz svoje večne kuće na Novom groblju, Kolarac bi verovatno zadovoljno zaklimao. Zadužbina radi, u njoj se narod kulturno uzdiže i što je najvažnije – zgrada postoji.

Podignuta je. Što je veliki uspeh! I pored milion dinara u zlatu i 20 000 dukata, koje su, između ostalog, ostale zabeležene u njegovoj poslednjoj volji, izgradnja palate prosvetiteljstva je kasnila preko 50 godina. Zašto? E, to je već priča o ukrštenim životima jednog od najbogatijih Srba svoga doba i vladajuće dinastije, kako bi se današnjih jezikom reklo, sukoba tajkuna i politike.

Do prvog sukoba između trgovca Ilije Milosavljevića, koji je svom imenu dodao modifikovani naziv svog sela Kolare, da bi ga po tome odmah prepoznavali u trgovačkim čaršijama na Dunavu, i kneza Miloša Obrenovića došlo je zbog – oblačenja. Kicoškog.

Kolarac je u Beograd došao kao vispreni dečak bez imetka.

„Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi”, pričao je kasnije.

Osim što je bio radoholik, Kolarac je umeo i da bude razuman u ljubavi – radeći kod čuvenog beogradskog trgovca Milutina Radovanovića, „zaveo” je njegovu kćer Sinđeliju, i ubrzo se s njom venčao.

Obogatio se kao u bajci. Voleo je da pokazuje svoje bogatstvo: na jednoj slici je prikazan u bundi od samurovine, koja je tada vredela 500 dukata. Šepurio se kroz beogradsku varoš u odelu vezenom srmom, a nosio je i fes sa zlatnom kićankom. Kada je knez Miloš video konkurenta trgovca, toliko moćnog i naglo bogatog, zabranio mu je da se „šepuri”. Kolarac shvata poruku i beži u Austro-Ugarsku. Postaje veliki žitni trgovac u Pančevu.

Sa Obrenovićima se gledao celog života, od 1800. do 1878. preko nišana. Nekoliko meseci pred smrt, Milan Obrenović ga optužuje da je podstrekivao antidinastičku Topolsku bunu i stavlja mu bukagije na noge. Obrenovići su u njemu videli glavnog finasijera opozicije. Ne samo da su ga progonili za života, nego i posle smrti. Sudovi su bili podstrekivani da ospore Kolarčevu testamentarnu volju. Dve sudske instance su presudile u korist njegovih sestričina, koje su tražile da se poništi volja narodnog dobrotvora i da sva imovina pripadne njima. Tek je najviša sudska instanca, potvrdila testament. I tako je, zbog svih ovih odlaganja, uključujući ratove, Kolarčeva volja ostvarena tek pola veka po njegovoj smrti. Ali je ostvarena, na polzu narodnu.

Nenad Novak Stefanović

Izvor: politika.rs

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #3 poslato: 13. april 2013, 10:53 »
Стеван Мокрањац



Стеван Мокрањац је рођен 1856.год. у Неготину. Он је најзначајнија личност српске музичке историје. Његова улога у развоју српске музике с правом се пореди и изједначава са местом које Вук Караџић има у српској књижевности. Он је синтетизовао сва претходна искуства српских композитора на изградњи националног стила и својим делима - посебно руковетима и духовном музиком - поставио сигурне темеље за његов даљи развој.
Био је врсни познавалац фолклора и учинио је много за његово проучавање, али што је значајније, он је својим наследницима указао на пут спајања изражајног и садржајног богатства традиционалног народног музицирања с европским уметничким искуством. Како су прилике у музичком животу тадашње Србије налагале да централна област стваралаштва српских композитора буде хорска, Мокрањац се прилагодио тим могућностима, и у њиховим оквирима постигао изузетне стваралачке домете. Поред тога значајан је као диригент, организатор и педагог. Београдско певачко друштво је захваљујући његовој делатности (организаторској, педагошкој) достигло високи артиститички ниво и за то добило признања у многим крајевима у којима је гостовало (Црној Гори, Аустро - Угарској, Турској, Бугарској, Русији, Немачкој). Мокрањац је радио као наставник певања у Првој београдској гимназији а потом и у Богословији. Био је члан првог гудачког квартета у Србији. Са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким основао је 1899.год. Српску музичку школу у Београду (данас музичку школу "МОКРАЊАЦ") - прву сталну стручну школу у Србији. Сам је био њен наставник, веома заслужан за постављање темеља савремене музичке педагогије.

Izvor: skss.ch

Van mreže Viktor

  • Iskusan član
  • *****
  • poruke: 884
  • 202 date prim. 192
« Odgovor #4 poslato: 15. februar 2014, 11:21 »
Nikola Pašić



Nikola Pašić (Zaječar, 18. prosinca 1845. – Beograd, 10. prosinca 1926.), političar, dugogodišnji predsjednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Radikalne stranke

Rođen je 18. prosinca 1845. u Zaječaru u pekarskoj obitelji. Bugarski izvori redovno spominju da je Pašić bio Bugarin i s očeve i s majčine strane, jer mu je majka bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova. Tek je preudajom za g. Pašića mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbjeglištvo u Bugarsku u jednom periodu. Školovao se u vrijeme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao učenik boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom izvrsnim uspjehom.

Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao izvrsnog studenta 1868. uputila na školovanje u Zürich. Studirao je na Politehničkoj školi u Zürichu tehničke nauke kao državni stipendist. Za vrijeme boravka u Švicarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću, ali se kasnije razišao sa njim. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom.


Politička karijera
Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalist i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokraciju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.
Godine 1881. kad je osnovana Radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsjednik Glavnog odbora. Po izbijanju Timočke bune napušta zemlju, a u prosincu 1883. je u odsustvu osuđen na smrt. Poslije abdikacije kralja Milana (1889.), bio je amnestiran, vratio se u zemlju i ponovo preuzeo vodstvo Radikalne stranke.

Gradonačelnik
Dva puta je bio gradonačelnik Beograda:
1) 30.prosinca 1889. - 14. siječnja 1891.
2) 10. siječnja 1897. - 13. studenog 1897.
Raspisao je veliki zajam i asfaltirao glavne ulice.
Predsjednik Vlade [uredi]
Predsjednik srpske vlade postao je prvi put 11. studenog 1891. Predsjednik vlade je bio 1891-1892. i ministar vanjskih poslova Srbije od 21. ožujka 1892. do 9. kolovoza 1892.
U periodu od 1893. - 1894. bio je diplomat, predstavnik srpske vlade u Petrogradu. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i vanjskom politikom posljednjeg Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim.
Poslije neuspjelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana 1899., kao radikalni prvak osuđen je na 5 godina zatvora, ali je odmah pomilovan i pušten. Sljedećih nekoliko godina, do Svibanjskog prevrata 1903., bio je van političke scene. Uključuje se u politički život 1901., a poslije ubojstva Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević (1903.), Pašić ponovo preuzima vodstvo Radikalne stranke.
Predsjednik vlade po drugi put postaje 27. studenog 1904. Na ovom položaju je uglavnom bio sve do svoje smrti 1926. godine. Preciznije, predsjednik vlade Srbije je bio 1904-1918 sa tri prekida i predsjednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u periodu 1921-1926 sa jednim prekidom.
Osim ove velike funkcije bio je pet puta predsjednik Narodne skupštine, zatim ministar vanjskih poslova u periodima 1904.-05., 1906.-08., 1912.-18. i potom u Kraljevini SHS 1921. Osim toga, Pašić je od osnivanja 1881. do svoje smrti, vodio Narodnu radikalnu stranku.
Uspješno je vodio Srbiju kroz dva balkanska rata i kroz Prvi svjetski rat. Bio je predsjednik delegacije Srbije na Konferenciji mira u Bukureštu 1913. Početkom 1915. godine, kao predsjednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsjednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.
Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva.

Izvor: net

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #5 poslato: 07. jun 2014, 17:20 »
I Evropa se divila hrabroj Šapčanki

Draga Ljočić, prva lekarka i žena oficir na Balkanu: Bila je četvrta dama na Starom kontinentu sa univerzitetskom diplomom medicine. Napustila Švajcarsku i krenula u pomoć našim ratnicima

http://i.imgur.com/RVrOv1r.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Šapčanka Draga Ljočić je četvrta žena u Evropi koja je stekla univerzitetsku diplomu doktora medicine. Ne samo što je bila prva žena lekar u Srbiji, već i prva Srpkinja oficir, s činom poručnika sanitetske službe Vojske Kneževine Srbije. Draga je već kao iskusan lekar 1878. u Cirihu zvanično postala "doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti". Bogatu praksu stekla je na bojnim poljima južne Srbije u srpsko-turskim ratovima.

Draga je 1876. bila pred diplomiranjem, kad je srpska vojska krenula u rat za oslobađenje južnih krajeva. Hrabra studentkinja je istog trenutka napustila Švajcarsku i krenula u pomoć ratnicima Srbije. U znak priznanja za rad u bolnicama i u krvavim bitkama kakva je bila na Šumatovcu, dobila je čin sanitetskog poručnika. Doslovno iz ratne bolnice Draga je 1878. otišla u Cirih i diplomirala, a zatim se ponovo zaputila u Srbiju da radi kao prva žena lekar. To je izazavalo otpor u tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela, u čijoj nadležnosti je bilo i zdravstvo.

"Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli i to ću ispuniti", pisala je odlučna Draga.

Intervenisao je i njen ratni komandant, načelnik saniteta dr Vladan Đorđević, pa je ministar pristao da Draga dobije dozvolu za lekarsku praksu, ako položi državni ispit. Komisija u kojoj su bili najugledniji srpski lekari toga doba Vladan Đorđević, Mladen Janković i Đorđe Klinkovski proverili su Dragino znanje i dali joj odličnu ocenu.

Ipak, ona nije mogla da se zaposli u državnoj službi jer tadašnji zakoni to ženama nisu dozvoljavali. Zato je 1879. otvorila privatnu praksu u kući svog brata u Gospodar Jevremovoj u Beogradu. Već sledeće godine postala je član Srpskog lekarskog društva, što je bilo izuzetno priznanje, ali su joj od jake prehlade stradala pluća. Zbog komplikacija je 1880. otišla na lečenje u sanatorijum na Krimu, zahvaljujući koleginici Mariji Fjodorovnoj Siebold, koja je kasnije i sama došla u Srbiju da radi kao lekar.

Kad je 1882. Milutin Garašanin postao ministar unutrašnjih dela postavio je Dragu za pomoćnika lekara u Opštoj državnoj bolnici, najvećoj medicinskoj ustanovi tadašnje Srbije. U januaru 1883. ona se udala za opozicionara Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. Gospođa Draga Ljočić Milošević bila je prva Srpkinja koja je posle venčanja zadržala i svoje prezime. Početkom oktobra 1883. izbila je Timočka buna, a krajem meseca uhapšen je njen suprug. Samo osam dana pošto je Draga rodila kćerku, preki sud u Zaječaru je 28. novembra osudio Rašu Miloševića na smrt. Kralj Milan ga je istog dana pomilovao, a smrtna kazna zamenjena je šestogodišnjom robijom. Draga se našla u nezavidnoj situaciji, morala je da nastavi s privatnom praksom i da brine o bebi, mužu zatvoreniku i njegovim starim roditeljima.

Kad je 1885. izbio srpsko-bugarski rat radila je u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi. Posle poraza na Slivnici osuđeni radikali su pušteni na slobodu, pa se 1. januara 1886. Raša Milošević vratio kući. Krajem iste godine, na svet je došla njihova druga kćerka Radmila. Ona je kasnije nastavila majčinim stopama, studije medicine završila je u Cirihu i od 1911. je radila u Opštoj državnoj bolnici.

U decembru 1886. ministar Garašanin je unapredio Dragu Ljočić u "lekara sekundanta", ali ona i dalje nije bila izjednačena u pravima s kolegama, pa se u maju 1889. obratila ministru tražeći ravnopravnost u službi. Kao odgovor dobila je - otkaz. Zatim se zaposlila u Upravi monopola kao honorarni lekar, a sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala "Materinsko udruženje", ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu decu.

http://i.imgur.com/gjb3aPW.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Zahvaljujući preduzimljivosti dr Drage, udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici u kojoj je otvoren "Dom za nahočad". Ona je bez ikakvog honorara lečila i učenice Radničke škole pri beogradskom Ženskom udruženju. Platu je primala samo u Fabrici duvana i šibica, gde su je radnici zvali "svojom majkom".

Iako stalno u sukobu s predrasudama, dr Draga je postala krajem 19. veka idol Beograđana, pričao je akademik Aleksandar Deroko. U intervjuima i memoarima on je isticao da je progovorio zahavaljujući doktorki Ljočić.

Postala je poznata i širom Evrope, jer se i nemačka štampa divila ženi lekaru i učesniku ratova iz Srbije. Kad su počeli balkanski ratovi, doktorka Draga imala je 57 godina i zdravlje joj je bilo narušeno, ali to je nije sprečilo da 1912-1913. radi danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića.

Tokom Velikog rata organizovala je slanje paketa srpskim zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. Njen suprug Raša i kći Radmila s vojskom prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front. Tek kad se vratila se u Srbiju 1919. dr Draga je i formalno dobila zvanje lekara, a 1920. je postala prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara. Umrla je 5. novembra 1926. i sahranjena u Beogradu.

TALENTOVANA PORODICA

Draga je imala sedam godina kada je porodica izgubila imanje u parnici sa bogatom šabačkom porodicom. Ogorčen na presudu, njen otac Dimitrije je platio crkvenjaku da zvoni na sva zvona, a ljudima koji su se okupili oko crkve je rekao: "Umrla je pravda i nju danas sahranjujem". Nastavio je da radi kao pekar da bi školovao decu. Draga je osnovnu školu završila u Šapcu, a potom u Beogradu upisala Višu žensku školu. Visoko obrazovanje stekla su i dva Dragina brata. Đura je završio Vojnu akademiju, a na studijama u Parizu i Cirihu stekao diplomu inženjera. Svetozar je završio Vojnu akademiju i postao profesor.

DAME VAN ZAKONA

Ministarstvo unutrašnjih dela Kneževine Srbije je 1878. odugovlačilo da dr Ljočić da zvanično odborenje za lekarsku praksu, jer tadašnji zakoni nisu predviđali da žene mogu da budu lekari. U tome Srbija nije bila izuzetak, naprotiv, vreme je pokazalo da je bila i liberalnija i brže davala prava ženama od većeg dela Evrope. Ugarski ministar prosvete je tek u novembru 1895. izdao dozvolu "da se ženskinje puštaju na univerzitet".

Izvor: Novosti

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #6 poslato: 07. jun 2014, 17:23 »
Jelisaveta Načić - Velika graditeljka Beograda

Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta koja se školovala u Srbiji: Blistavu karijeru je završila na početku Prvog svetskog rata, kada je odvedena u logor u Mađarskoj

http://i.imgur.com/0DL8zEn.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Na padini ispod današnjeg hotela "Moskva", nekada je bilo imanje porodice Načić. Iste one koja je posedovala kuće i okućnice u Hilandarskoj ulici, a čije su se kočije iznajmljivale za svečane kraljevske događaje. U toj, bogatoj trgovačkoj familiji, 1878. godine rođena je Jelisaveta. Nepunih 18 godina kasnije, izrasla je u devojku koja je miraz potrošila na školovanje. I to ne bilo kakvo! Postala je studentkinja prve generacije arhitekture u Srbiji, prva žena sa tom diplomom i konačno - prvi glavni arhitekta Beograda. Ne zaboravimo, bio je to veliki podvig u Srbiji s kraja 19. veka, u kojoj su muškarci "kolo vodili".

Jelisaveta Načić je imala samo 22 godine kada je postavljena za crtača - tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevina. Kada je položila državni ispit, izborila se za mesto stručnjaka u Inžinjersko-arhitektonskom odseku u opštini. I tu je debitovala. U to vreme državne službe su bile namenjene samo onima koji su odslužili vojni rok, što znači - ne i za žene. Konkurs za izradu idejnog rešenja za projekat crkve Svetog Đorđa u Topoli, prepoznala je kao šansu za sebe. Treće mesto koje je osvojila, otvorilo joj je vrata u novi svet. I vreme joj je išlo na ruku. Početkom 20. veka, Beograd ima tendenciju da preraste u pravu prestonicu. Kao pečurke posle kiše niču javni objekti, uređuju se gradske površine, donosi se Građevinski pravilnik za varoš... Jelisaveta je tu da osmisli rešenje za Mali Kalemegdan, po idejnoj skici Dimitrija T. Leka. Ona kreira Malo stepenište od zelenog kamena, kojim se i danas ponosimo kada se penjemo na tvrđavu sa strane francuske ambasade. Mlada graditeljka Beograda zadužila nas je Terazijskim platoom, koji je tada dobio potpuno novi izgled i sjaj, ali i ogradom Savskog šetališta, razorenim u Prvom svetskom ratu.

Najveće zasluge, međutim, pripadaju joj za projekat škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane "Kralj Petar Prvi", gde su njen talenat i smelost došli do izražaja. Zgrada je podignuta u razdoblju između 1905. i 1907. godine na mestu nekadašnje osnovne škole na Varoš kapiji. Projektovala je 1912. godine i zgradu Paviljona za tuberkulozne bolesnike na Vračaru, koja je posle rata porušena, kao i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke. Prema njenim projektima, izgrađeni su i prvi radnički stanovi u današnjoj ulici Đure Đakovića, koji su u to vreme bili ne samo funkcionalni, nego i avangardni.

Jelisaveta je bila na sve boljem glasu, pa je počela da dobija i narudžbine za izradu projekata privatnih kuća u prestonici. Tako je, 1904. godine, lični pečat ostavila na domu knjižara Marka Markovića, na uglu Kapetan Mišine i Jovanove ulice, koja je kasnije proglašena za kulturno dobro. Zahvaljujući njoj, istakla se i kuća Arse Drenovca, na uglu Kosovske i Kondine ulice, koju je projektovala 1907. godine.

Međutim, njena karijera je prekinuta u uzletu. Kada je počeo Prvi svetski rat, Jelisavetu su odveli u logor Nežider u Mađarskoj. Razlog za ovaj čin je navodno bio natpis na slavoluku, koji je projektovala u okviru urbanističkog plana Terazija, na kome je pisalo "Ima još neoslobođenih Srba". Kasnije je verovala da joj je to bila sudbina, kako bi, baš u logoru, upoznala budućeg supruga - intelektualca i revolucionara Luku Lukaija. Posle rata, njih dvoje su otišli u Dubrovnik, a Jelisaveta je stavila tačku na karijeru. Jedni su za to krivili njeno bolno iskustvo iz logora, drugi su govorili da je rekla sve što je imala da kaže, a treći da se posvetila novoj ljubavi - porodici.

http://i.imgur.com/SFPtGss.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Pionirka ženske arhitekture u Srbiji umrla je 6. maja 1955. godine u Dubrovniku. Iza nje su ostala vredna dela, ali još vrednija misao:

- Koliko je lepota priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledima pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji sa ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji ne odgovara nijednoj većoj dobro uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici. No, za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje i pojedinaca, zauzimanje njenih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac - milioni - sa kojima smo mi tako siromašni.

SAKRALNI OBJEKTI

Kao autor projekta crkve u Štimlju na Kosovu i Metohiji, posvećene Svetom Arhangelu Mihailu, navodi se njeno ime. Prvo idejno rešenje dala je i za crkvu Aleksandra Nevskog u prestonici, čija je izgradnja počela neposredno pred Balkanski rat, pa su radovi stali i završeni 1930. godine, sa drugim arhitektom na čelu.

Izvor: B92

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 19. jun 2014, 13:14 »
Katarina Ivanović, umetnica, lepotica i rodoljub

Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Narodnom muzeju u Beogradu je poklonila 24 slike

http://i.imgur.com/D7yBB1q.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


BILA je naša prva slikarka, počasni član Srpskog učenog društva, prva žena koja je kod nas naslikala istorijsku kompoziciju... U mnogo čemu - bila je prva.

Katarina Ivanović na svet je došla 1811. godine, u porodici uglednog građevinskog preduzimača iz mađarskog grada Vesprema. Detinjstvo je provela u gradu Stolni Beograd i od najranijih dana bila "inficirana" željom da slika. Njen dar je, srećom, prepoznao bogati trgovac Đorđe Stanković i nije štedeo novac da je pošalje na školovanje u Peštu. U ateljeu Jozefa Peškog, mlada umetnica je ovladala četkicom i bojama. Bila je očarana svetom koji joj se otvarao na platnu. Tu je, 1834. godine, nastao njen prvi autoportret. A onda je otišla u Beč, gde joj je grofica Čaki, 1835. godine, pomogla da upiše Akademiju za likovnu umetnost, u vreme kada je za dame to bio - nedozvoljen "posed".

Posle pet godina, kreće njena slikarska avantura po evropskim sokacima. Italija, Holandija, Francuska - tu je iskrcavala svoje kofere da bi učila, saznavala, stvarala. Iz svakog grada je, gladna znanja, "ukrala" poneku važnu lekciju. Početkom 1844. godine odlazi na usavršavanje u Minhen, gde joj se, studirajući istorijsko slikarstvo, otvaraju novi vidici.

Sve vreme je, međutim, težila da dođe u zemlju svojih predaka, dok je boravila u Beču, intenzivno je učila srpski jezik. Katarina je u Beograd zakoračila 1846. godine, puna nade i velikih očekivanja. Želela je da pomogne svojim Srbima, da im otvori oči i da proširi vidike mladim ljudima željnih obrazovanja. Ali, bila je žena... A to je značilo da se njen glas jedva čuo i da njeni snovi o razvoju grada na dve reke ne mogu biti ostvareni.

http://i.imgur.com/5QSEVLt.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Dok je boravila u Beogradu, naslikala je dva portreta kneginje Perside, supruge Aleksandra Karađorđevića. I to nije prošlo toliko slavno. Kako nije stekla zasluženo priznanje, ostala je bez zaposlenja koje bi odgovaralo njenom talentu, pa je 1847. godine, pomalo razočarana, napustila našu prestonicu i vratila se u Stolni Beograd. Tu je provela ostatak života.

U periodu između 1865. i 1873. godine, stvarala je delo "Osvajanje Beograda 1806.", koje se smatra trijumfalnim početkom istorijskog slikarstva. Iako su, kako se govorilo, na njenoj slici sevale puške i buktao plamen, Katarinin talenat tada nije prepoznat. Ali, kasnije će greška biti ispravljena...

Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Bila je i iznenađena i raznežena:

- Ovo je za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje. Za žensku u ovom dobu još nečuveno - ushićeno je pisala Katarina.

Poneta ovim činom, odlučila je da preostali opus pokloni Beogradskoj srpskoj akademiji. Do 1880. godine u Narodnom muzeju su se našle 24 njene slike, a priložila je i 1.000 forinti za osnivanje fonda sa njenim imenom.

- Nadam se da će Srbi odati poštu mojim delima i da će me držati u svome spomenu - rekla je slikarka.

http://i.imgur.com/PWSH4w0.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


Katarina je preminula u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine. Iza nje je ostalo 38 slika. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, 1967. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd na Novo groblje. Tako se vratila gradu kojem je toliko želela da pomogne.

NAJPOZNATIJA DELA

U NjEN umetnički opus spadaju uglavnom portreti, istorijske žanr-kompozicije, a veliki uspeh je postigla komponujući mrtvu prirodu. Najpoznatija dela su: "Autoportret" (1836), "Portret mladog muškarca" (1837) "Grožđe s korpom" (1838), "Srpski Homer" (1839), "Portret Sime Milutinovića Sarajlije" (1840), "Italijanski vinogradar" (1842), a u drugoj polovini 19. veka naslikala je portrete kneginje Perside Karađorđević, vojvode Stevana Knićanina, "Beograđanku"...

PESMA SIME SARAJLIJE

IAKO je slabo govorila srpski jezik, Katarina je bila veliki rodoljub, koji je iskreno želeo da pomogne svom narodu. Time je "kupila" i slavnog pesnika, Njegoševog učitelja, Simu Milutinovića Sarajliju. Očaran njenim intelektom i lepotom, 1837. godine posvetio joj je jednu od najpoznatijih rodoljubivih pesama - "Trojesestarstvo".

Izvor: Novosti

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 07. decembar 2014, 13:24 »
http://i.imgur.com/BjDGqvB.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje



КНЕЗ СРБИЈЕ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ВЕЛИКИ
Народ приповеда, народ верује, а глас народа глас сина Божјега…

Устанак 1804. плану, обухвативши Шумадију, Подриње, Посавље и пожаревачко Поморавље с Ресавом. Корачајући живо напред, устаници имадоше прилике свакога дана давати летописцу необичнога градива, и у том се успеху једнога дана по освојењу Карановца кретоше да узму и царски град Ужице. Сваки успех дотле изнесе по које ново име на глас: двојно освајање Ужица везано је за славу имена, онда још врло млада и мало знана војводе Милоша Обреновића.

Главни заповедник те српске војске, Јаков Ненадовић, имађаше уза се проту Матију Ненадовића, рудничкога војводу Милана Обреновића са братом му Милошем, архимандрита рачанскога Хаџи-Мелентија, проту гучанскога Милутина, чувенога капетана Радича Петровића, попа Луку Лазаревића, Цинцар-Јанка, Лазара Мутапа, кнеза Грбовића и друге. Два српска топића натераше сузе на очи старим ужичкнм Турцима још пре боја кад их, изишавши да одврате рају од нападања на царски град, опипаше својим рукама и уверише се да нису од дрвета, као што су они дотле мислили.

Српска војска опколи Ужице са све четири стране: са севера на Татинцу и на Крчагову до Крушчице стајаше главни заповедник Јаков, са запада од Поникава кнез Милић Кедић и архимандрит Хаџи-Мелентије са Сокољанима, с југа на Забучју прота Милутин, а с истока уз Ђетињу Милан Обреновић са братом Милошем.

Ноћ у очи Светога Илије 1805. године бејаше красна и у чарима раскошна летња ноћ. Војвода Јаков заказа у то доба састанак свих старешина на Крушчици. Ту се имађаше довршити споразум о нападу, а то бејаше, за сваки случај, и последње виђење војводâ и старешинâ, јер је за мало већ требало отпочети одсудну борбу.

Велика ватра осветљаваше зборно место њихово, тисућама варница полетаху небу а са њима се дизаху и стрепње које у срцима завладаше.

Могло се знати — и знало се — шта ће се добити ако Ужице буде освојено. Али се тешко могаху предвидети зле последице кобнога неуспеха па можда и погибије. Ко зна где би се онда захуктана несрећа народне пропасти зауставила? У Ужицу заповедаху јаничарске старешине: Омер-ага, изасланик беснога Хафис-паше нишкога, страшни Бего Новл,анин, Осман-ага, брат дахије Фочић-Мехмед-аге. Борба са њима не бејаше шала.

Тисућу слутња испуњаваху груди српских главара; стотину стрепња струјаше душама њиховим; а мисли — час ведре и миле, што пријатном топлином загревају срца, часом страшне и црне, од којих се душевним очима стварају најужаснија привиђења несреће народнога устанка — такмичише се у брзини са безбројним искрама светлога пламена што обасјаваше овај чудновати збор...

Већање није трајало дуго и споразум је био готов. Ноћас ће се одсудно напасти пушчаном и топовском ватром. Још су само који тренутак главари на окупу, а онда ће се разићи на четири стране и очекивати уговорене знаке за напад.

Тада приђе ватри један Креманац, човек у најбољим годинама, за кога је војвода Јаков већ знао да је дотле о многим н многим догађајима унапред казивао свој суд, за чудо увек тачан.

— Знаш ли — упита га Јаков сада — шта нам носи сутра Свети Илија?

— Срећу! — одговори онај с места.

— Бог те чуо! — прихвати Јаков. — А шта мислиш: ко ће овде на крају крајева заповедати? — додаде Јаков очекујући одговор: Срби или Турци.

— Ево чуј: биће многе крви, много ће се добити, и опет: све ће се расути, и све ће остати — ено на ономе! — одговори упитан и прстом упре на Милоша, који сеђаше на клади баш крај самог огња.

— Не може бити? — намргођено прозбори Јаков.

— Истину ти велим!

— Хајд' не залудничи! — заврши Јаков говор готово срдито. — Боље би ти било да си мало прилегао, јер ти, бој се, Бего Новљанин неће дати зоре одспавати.

С чудним неким осећањем погледаху главари испод очију Милоша; а кад се, готово одмах за тим, разиђоше свак својој војсци, и Милош се крете — али с каквим мислима, с каквим осећајима, то листови историје не знају казати. Да ли је те ноћи душа његова тако рано — јер он тада бејаше тек у двадесет-петој години своје младости — запазила звезду живота његова, или му је живот тек тада настајао?

Истом је могао стићи свак на своје место, ас Крушчице даде прота Ненадовић Турцима у Ужицу абер да њихова влада престаје. За мало — па се око Ужица стеже гвоздена карика српске опсаде, и борба се разви на свима странама па се продужи и сутра дан, док по подне Турци не дадоше знак да желе преговарати о — предаји.

Град — варош — паде, тврђава оста, али се уредише одношаји двојне власти. И толиким успехом бејаху Срби сада задовољни.

Први који уђе у Ужице бејаше Милош. Њему је било суђено да заврши ослобођење тога краја.

Кад већ и београдску тврђаву имадоше у својим рукама, срећни устаници српски пођоше напред. На путу је стајала — ужичка тврђава. Њу освоји Милош 1807. Али при јуришу на шанац Милош паде тешко рањен: олово му прожсже груди. II док су срећни победиоци улазили у тврђаву, за рањенога се војводу спремаху необична носила: између два коња, који иђаху један за другим развише трубу платна и на њ положише рањеника па га понесоше у Београд.

Тешке ране јунак преболе и опет се јави извидан и ојачан. А глас му из дана у дан растијаше, да скори догађаји потврде истинитост необичне речи од пре неколико година...

Па ипак, како се обично зове, први устанак није оно поље рада на коме је Милош односио највеће мегдане своје. Млад, здрав, срчан, храбар јунак и мудар вођ — Милош је име своје, и у тој периоди народне историје, уплео у онај венац којим је судбина, за толике трнове венце, наградила савест народа српскога. Па опет — рођен од родитеља Тодора и Вишње у Средњој Добрњи, селу нахије ужичке, на Тодорову Суботу године 1780. и одрастао у бризи за сачување своје личности а за тим развијајући рад као помоћ и допуну раду старијега брата, по мајци, Милана Обреновића, великога војводе рудничкога — Милош је управо последњих година те периоде догађаја стао у ред оних који су имали да одлучују о судбини земље и народа. Али то бејаху тешке године и међу њима најтежа последња, 1813. Последњи и најжешћи отпор на западној страни Србије даде Милош на Равњу, где су Срби, по речима Вука Караџића, „за седамнаест дана такову ватру изели и муку поднели, каква ни на једноме крају Србије није била«. Последња, пак, одлука коју је Милош имао извршити, донесена је у најтежем часу: на глас да је Вожд оставио земљу и да су Турци прешли Мораву, буде изабран Милош да са две хиљаде коњаника потече Београду докле га Турци нису заузели. Али устопце за првим стиже и други глас: Београд је пао а Турци зашли у Шумадију, робећи и палећи. Милош ипак пође низа Саву. На Забрежју се нађе с Јаковом Ненадовићем који га позва да се склони у Срем. Тада је Милош изрекао оне знамените речи:

— Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, шта је вајде да и ја сам живим? Доста је браћо изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, кад другојаче нема живота!

И Милош, једини од великих војвода, остаде у Србији. Последњи покушај његов да се одупре Турцима би у граду ужичком, за њега тако знатном крају; али не имајући ни хране ни убојних потреба, мораде напустити Ужице и сазнавши да су се Турци већ сместили и у његову дому у Брусници, Милош — и ако бејаше своју породицу склонио под планину Каблар — пође право у погибао. Код таковске цркве, код које ће се после годину и нешто више дана започети нова периода српске историје, Милош се преда Али-аги Серчесми, који га одмах призна за кнеза нахије рудничке.

С јесени 1814. смести Милош своју породицу у село Црнућу.

Прилике бејаху необично тешке: у почетку разборита, кад остаде на Сулејман-паши Скопљаку управа турска хтеде повратити дане минуле владавине дахиске. Али та жеља турска изазва у Милоша који сада бејаше глава и нада народа у Србији одлуку да се — сила силом прогони.

И дотле спреман, на Цвети 11. априла 1815. у маленој цркви таковској, чуваној огранцима рудничких планина, би још једном утврђен договор народних првака који сложно ставише Милоша на чело покрета. Одатле се Милош јави у Црнући и, обучен у војводско одело, разви заставу војводску узвикнувши:

— Ево мене; ето вас — рат Турцима!

Отпоче нова војна, у којој се истичу нарочито бојеви на Љубићу, Пожаревцу и Дубљу. Проценивши снагу свога, толико изнуренога, народа, и знајући менљивост судбине и варљивост ратничке среће, Милош не мишљаше кушати бога Марса. Већ у самом почетку новога покрета програм рада Милошева бејаше јасан и утврђен: одбрана од зулумћара; не рат против цара; погодба са царем о извршењу онога на што је Турска већ обавезна и што је деветогодишњом војном српском било извојевано; вратити ствар на оно место с којега ју је стицај прилика потиснуо био последњих година. Тај мудри програм изведе мудри Милош до краја. Победама у појединим бојевима бејаше извршена прва тачка; а кад се на Дрини и Морави појавише велике војске султанове, Милош, ступивши у нову погибао, изведе и другу тачку: представници турскога царства ступише у погодбу. Тешко је било довести ствар дотле. Влада првога кривца, Скопљак-паше паде. Он хтеде поновити дане дахиске управе; неумитна судбина понови на њему казну дахијâ. Дотле рад Милошев имађаше за образац рад народних старешина првога устанка. Од тога тренутка он мења начин рада, јер је промењено п поље рада: са ратничкога пређе се на дипломатско бојиште. Основа за тај рад бејаше већ раније спремљена толиким жртвама; требаше само ум који ће га извести: за то се јавља Милош. И он успе у првим преговорима са силним Марашлијом: српска депутација оде у Цариград а кад се она отуда врати, сиђе Марашлија у Београд у коме се наставише нови преговори. Збир свега преговарања Милошева доведе ствар лагано дотле да се из скромних почетака разви — држава српска. Из дана у дан корачајући напред, сталан у одлуци која снажи Српство а руши пређашњу силу турску, уверен у победу своју и свога народа — Милош употреби све силе и све прилике да Србија доживи знаменити дан Св. Андрије 1830. када је на Врачару, на спалишту Св. Саве, прочитан хатишериф којим се Србија признаје за државу. Безбројне су сметње, у земљи и ван земље, стајале Милошу на путу и он их је савладао: умом и одлучношћу.

Букурешки Мир од 1812. уговаран у име два силна цара, извршио је, у колико се Срба тицао, тек Милош. Нимало мањи не бејаше посао извести одредбе тога мира него стећи права на њих. Историја живота Милошева 1815.—1839. у исто је доба историја нове државе српске, судбина историског Мира Букурешког у одредбама које Српство обухватају.

Године 1830. Милош је свечано потврђен у достојанству наследнога Кнеза Србије, у којој, постигавши успех с поља, не бејаше унутра још све уређено. Борбе на томе пољу доведоше до устава по коме је Порта, као врховни судија српским саветницима, могла у свако доба укочити сваки рад српски и онемогућити акцију Милошеву. Стога Кнез Милош 1. јуна 1839. дâ оставку на престо у корист свога старијега сина Милана и склони се у Влашку.

Године су се низале, догађаји су се развијали дотичући се, често, крајности, Кнез је Милош имао различитих доживљаја, које је све исплатио и крунисао народ у Србији кад је Старога Господара, на знаменитој Светоандрејској Скупштини, позвао на престо српски 11. декембра 1858. Стари Господар уђе у Београд 25. јануара 1859, обиђе Србију, иа ушавши на тај начин у Обећану Земљу испусти своју велику душу на Крстов дан 1860. у своме двору у Топчидеру, да потомству остане као Милош Велики.

„Народе — снаго моја!” бејаше девиза Милошева. У њој је карактеристика унутарње управе његове: између престола и народа не могаше бити средњега сталежа. Идеју, пак, националну, којој је Милош био представник својим радом у питањима поглавито спољне природе, лепо је карактерисао његов биограф и лични познавалац: „У љубави, у мржњи; у пријатељству, у непријатељству; у издашности, у тврдовању; у власти и без власти — Милош је бивао и прав и неправ; и отворен и лукав; и бујан и смотрен; и веран п забораван; и сталан п променљив; али, у тежњи да руши Турство и да диже Српство, био је свакад један исти, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан н никад уморан”.

Српство и Србију он је овако стављао једно према другоме:

— Србија треба да је као какав витез на белом коњу на врх каквога великога брега. Одело на витезу, његово оружје, и орма на коњу треба да се сјаје на далеко, те да маме Србе са свих страна у раван око оног брега, на ком стоји витез. Он с тога места не треба да силази докле год сва раван под брегом не буде пуна народа тако да за туђине не остане ни мало места...

У браку с одличном сапутницом свога живота, Кнегињом Љубицом, Милош је имао женске деце и два сина: Милана и Михаила. Михаило је био понос свога оца н нада српскога народа. —

Лик је по једној од слика Народнога Музеја у Београду.

sr.wikisource.org

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #9 poslato: 01. april 2015, 16:17 »
Milka Aleksić Grgureva - balkanska Sara Bernar

Milka Aleksić Grgureva, dramska umetnica i književnica: U više od 500 uloga obeležila je domaće pozorište u 19. i početkom 20. veka. Udali su je na silu, ali je uspela da pronađe pravu ljubav

http://i.imgur.com/p12tGu0.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


"Čarobno ono smešenje, umiljati onaj pogled u koji se slila sva bujica osećanja, bolni očaj, prebolni izraz na crtama, a vrh svega onaj glas, da glas, kome ne znam kakvoće naglasiti kraj najbolje volje, u snove poljuljkuje, glas što u smehu i plaču, očajanju i ushitu jednako neodoljivo ljupko zvuči". Ovako je o Milki Aleksić Grgurevoj pisao pesnik Jovan Grčić. I drugi su o velikoj glumici pisali sa divljenjem i poštovanjem, nazivajući je onom koja je obeležila jednu epohu.

Milka Grgureva je rođena 14. februara 1840. godine u Somboru, u imućnoj trgovačkoj porodici koja je brojala još troje dece. Glumu je zavolela još kao devojčica i nje se nije odrekla ni kada su je roditelji poslali na školovanje u Ženski zavod za vaspitanje. Slavica Garonja-Radovanac navodi kako se Milka iz Zavoda vratila u 15. godini, u vreme kada je njen otac, koji je naglo počeo da gubi parcele, sasvim bankrotirao.

- Izlazak iz krize otac je video samo u prodaji kuće u Somboru i celokupne trgovine bogatom trgovcu Matiću iz Sremskih Karlovaca, a uz to bogati Matić je tražio i ruku njegove mlade, tek stasale ćerke, na šta je otac pristao - zapisala je Slavica.

Ako je i bilo drugog rešenja, nije se uvažilo. Lepa Milka, bujne kose i plavih očiju, morala je da se uda u 16. godini i preseli u Sremske Karlovce. Da je to bila ljubav, možda bi brak i potrajao. Bila je nužda, u kojoj je Milka tri godine trpela agresivnog i nastranog muža, sa kojim je dobila ćerku Evicu. Nije više mogla da izdrži Matićev teror, spakovala se sa devojčicom i sklonila u roditeljski dom na jednom salašu, nedaleko od njenog rodnog grada. Bila je to nova šansa za Milkine snove. Dušu je lečila u knjigama iz privatne biblioteke njene tetke, a vrlo brzo se priključila diletantskom pozorištu u Somboru, kada prvi put staje na scenu. Svetla pozornice su je obasjala i ona će im se tog trenutka predati i zakleti na večnu ljubav. U 23. godini postaje članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koje u to vreme gostuje širom tadašnje Austro-ugarske. Debitovala je ulogom Ljubice u predstavi "Mejrima", kada je SNP gostovao u Vinkovcima, a ona odmah skrenula pažnju publike.

Među članovima ansambla koji su 1868. godine prešli u Beograd, u novoosnovano Narodno pozorište, bila je i Milka. Prihvatila je poziv osnivača i prvog upravnika tog teatra Jovana Đorđevića. On joj je šansu pružio i u Novom Sadu, sada uveren da joj je mesto na beogradskoj sceni. Na ovim "daskama" opravdaće glas koji je već počeo da je bije i zbog kojeg su je prozvali "srpskom Sarom Bernar". U više od 500 rola dokazaće da je "nenadmašna tragetkinja 19. veka", kojoj je publika frenetično aplaudirala u "Romeu i Juliji", "Otelu", "Hamletu", "Jovanki Orleanki"...

http://i.imgur.com/6z7z8Ou.jpg
Znameniti Srbi i Srpiknje


- Ženskim likovima koje je tumačila vidno je podigla nivo profesionalne glume u našoj sredini, a na vrhuncu slave je bila u periodu 1870-1889, kada proslavlja 25. godišnjicu umetničkog rada - piše Slavica Garonja Radovanac.

Njeni vokali podjednako su se čuli u prvom i poslednjem redu, a imala je i izuzetno dobru dikciju sa jasnom artikulacijom. Umela je pogledom da preseče, ali i ohrabri. Mnogi autori su pisali dela imajući u vidu njene mogućnosti. Prilagođavali su delo Milki.

Otkako je stupila na scenu, bila je najzad srećna, jer je počela da živi život glumice, ali ova Somborka nije prestala da veruje u ljubav. Udala se 1882. godine za bivšeg ruskog pukovnika Konstantina Aleksića, sa kojim je imala skladan brak. On joj je bio vetar u leđa kada je odlučila da se posveti književnom radu i ohrabrio ju je da ne odustane u trenutku nakon što je njen prvi rukopis, predat Kolarčevoj zadužbini, negativno ocenjen. Već 1897. godine je objavila zbirku sa dve pripovetke i nastavila da piše i objavljuje priče u "Brankovom kolu", "Zori", "Luči", "Domaćici"...

Bila je članica Književno umetničke zajednice u Beogradu, pisala je i putopise, nekrologe, polemičke tekstove, a kako je dobro govorila i čitala francuski i nemački jezik, bavila se i prevodilačkim radom. Na bezrezervnoj podršci, mužu se odužila posthumno, posvetivši mu knjigu "Pripovetke Milke Aleksić Grgurove".

Osećala je da još mnogo može da pruži publici, ali su je 1902. godine penzionisali. Njen glumački duh je na trenutak oživeo 1912, kada je posle toliko vremena izašla na binu, prihvativši poziv Srpskog diletantskog pozorišnog društva iz Mostara da odigra kraljicu Jakvatinu. Živela je još 12 godina, a pre nego što je 25. marta 1924. umrla i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, država joj se svečano "poklonila". Odlikovana je ordenom Belog orla, Svetog Save i Danilovim krstom četvrog reda. Kao uspomena na prvakinju Narodnog pozorišta ostao je njen uljani portret koji je Uroš Predić uradio 1918. godine.

Izvor: Novosti