Autor: Venera Tema: Milorad J. Mitrović  (Pročitano 1230 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« poslato: 07. april 2013, 14:04 »
http://i.imgur.com/hSBtFaf.jpg
Milorad J. Mitrović


MILORAD MITROVIĆ
(Beograd, 20.02.1867 — Beograd, 14.05.1907)

"Milorad Mitrović, srpski pisac, autor lirskih pesama, balada i romansi, koji je u političko-satiričnim pesmama izvrgao podsmehu političke prilike u Srbiji..."

"Počeo je da piše pod uticajem Vojislava Ilića i prvu zbirku je objavio 1899. pod naslovom 'Knjiga ljubavi'. Naročito su bile popularne njegove pesme 'Don Ramiro', 'Papučica', 'Sigurna pesma'. Neke su i komponovane, poput pesme 'Bila jednom ruža jedna'.

Kod Mitrovića imamo dvostrukost orijentacije karakterističnu za njegovog učitelja: on je, s jedne strane, esteta koji uranja u nestvarni svet večne lepote i ljubavi, u egzotične daleke predele i davna vremena (zbirka balada i romanski 'Knjiga ljubavi', 1899), a s druge politički i satirični pesnik, nastavljač tradicije srpske slobodarske poezije (Prigodne pesme, 1903). Njegov stih, jednostavan, formalno doteran, melodičan i, otuda, u svoje vreme, vrlo popularan, ne uspeva skoro nikad da se otme banalnosti i jednolikosti."

Izvor: riznicasrpska.net

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #1 poslato: 07. april 2013, 14:04 »
Rođen 20. februara 1867. u Beogradu, gde je svršio osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet Velike škole. 1891. otišao je za pisara suda u Užicu. Kao sudski i policijski činovnik služio je u Čačku, Mionici, Smederevu i Knjaževcu. 1897. postao je sudija. 1898, iz političkih razloga, otpušten je iz državne službe. Vraćen je u službu 1900, bio sudija u Šapcu i sekretar Apelacionog suda u Beogradu. Marta 1903. ponovo je otpušten, a iste godine ponovo vraćen u sudsku službu. Kao sekretar Apelacije umro je 14. maja 1907. godine.

Gotovo vršnjak i drug Vojislava Ilića, Mitrović je propevao pod njegovim uticajem. Od 1890. do 1907. sarađivao je gotovo na svim književnim listovima srpskim, kao i na mnogim političkim i satiričkim. Devedesetih godina je već stekao lep pesnički glas i smatrao se kao jedan od glavnih pesnika novoga naraštaja. Veći deo svojih stihova uneo je u dve zbirke, balade i romanse u Knjigu o ljubavi (Beograd, 1899), a političko-satiričke u Prigodne pesme (Beograd, 1903). 1893. izišao je odlomak njegove istorijske tragedije Despot Lazar Branković. Dugo vreme radio je na jednom epu o oslobođenju Beograda 1806. godine. Umro je mlad, i ostavio nedovršene mnoge započete poslove. Srpska književna zadruga izdala je 1910. izbor njegovih pesama. Od njega je ostala i jedna zanimljiva književna mistifikacija u prozi. 1890. štampao je on u Beogradu prvu svesku Romantičnih pustolova, u kojima je, pod providnim anagramom "Ćilorima J. Tadirova", preterujući u romantičnosti i fantastičnosti, ismejavao onda rasprostranjene senzacione romane u "sveskama za groš". Posle smrti Vojislava J. Ilića pa do početka XX veka, dok Jovan Dučić nije stvorio svoju novu pesničku fizionomiju i dok se Milan Rakić nije javio jednom sasvim novom poezijom, Milorad Mitrović je važio kao jedan od najboljih mlađih pesnika srpskih.

On je pisao lirske pesme, smatrao se i smatrali su ga za liričara, od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama, ali on u stvari nije bio liričar. Duh njegov bio je više refleksivan, a talenat više epski. U zbirci Knjiga o ljubavi, po naslovu sudeći, bilo je očekivati lirske pesme; ali tu ima nekoliko ljubavnih pesama sa više opštim temama, a veći broj balada i romansa, ispevanih pod jakim i osetnim uticajem Vojislava Ilića. Milorad Mitrović je uopšte imao sklonosti za ep, od njega je ostao nedovršen klasički ep Penelopa, i umro je pre no što je ostvario svoju staru želju, da napiše ep o srpskom osvojenju Beograda 1806. godine.

U srpskoj poeziji on pokazuje romantičarske sklonosti. Nezadovoljan prozaičnom sadašnjošću, on se povlačio u poetičku prošlost, pevao vitešku i trubadursku ljubav i junačne i galantne podvige, sve to u dobro skovanim i zvučnim stihovima. Ono što se moglo dati u uskom okviru i preživelom maniru balada i romansa, Mitrović je dao. Nekoliko njegovih balada i romansa, rađenih vrlo pažljivo i lepo stihovanih, idu u najbolje poslove te vrste u srpskoj književnosti.

Mitrović je, kao gotovo svi ljudi njegova naraštaja, vrlo živo učestvovao u političkom životu. On je u teškim vremenima imao građanske hrabrosti i satiričkog duha za političku poeziju, i devedesetih godina i početkom XX veka on je u srpskoj književnosti bio ono što su Zmaj i Jakšić bili šezdesetih i sedamdesetih godina: pesnik slobode i narodne borbe. U tim političkim i satiričkim pesmama ima snage, oštrine, zamaha, i one su u svoje doba bile mnogo čitane i jako uticale na duhove.

Mitrović je umro mlad, upravo onda kad je tek imao da radi. Pesnik drugog reda, odličan učenik Vojislava Ilića, savestan književni radnik, koji se znatno usavršio u versifikaciji, on je zadovoljavao književne potrebe svoga vremena. On je bio poslednji pesnik stare pesničke škole, za kime su odmah došli novi, moderniji i bolji.

Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 07. april 2013, 14:05 »
MILORAD J. MITROVIĆ
Sudski pisar u Mionici 1893—94. godine

Pesništvo Milorada J. Mitrovića nastajalo je i među Mioničanima, u vreme njegovog službovanja u tom mestu na dužnosti pisara Načelstva Sreza kolubarskog. On je uz pesmu "Stara priča", objavljenu u novosadskom "Javoru" 1893. godine (dvobroj 18-19), Mionicu označio kao mesto gde je ona napisana. A u "Bosanskoj vili" od 30. marta 1894. objavio je pesmu bez naslova ispod čijih je stihova zapisao: "Paune, 11. DžII 1893". Ime Milorada J. Mitrovića, mioničkog sreskog pisara, našlo se u to doba i na čelu liste Kolubaraca koji su velikoškolskoj omladini u Beogradu čestitali na njenom uključivanju u tadašnja politička zbivanja. Ta čestitka objavljena je u "Dnevnom listu" 22. januara 1894.

Za pisara druge klase u Načelstvu Kolubarskog sreza Milorad J. Mitrović je došao premeštajem iz Čačka 1893. godine, u vreme načelnikovanja u Mionici Svetozara Buđevca. Odatle je 11. februara 1894. godine premešten u Upravu varoši Beograda uz istovremeno unapređenje u pisara prve klase ali je već 9. marta 1894. za izvesno vreme otpušten iz državne službe.

Milorad J. Mitrović je rođen u Beogradu 1866. godine. Po završetku studija službovao je najpre kao ukazni pisar Prvostepenog suda u Užicu, od 29. septembra 1891. Do prelaska u Mionicu bio je i pisar načelstava Okruga rudničkog i Sreza tamnavskog. Po otpuštanju iz Uprave varoši Beograda radio je kao sudski pisar i sekretar suda, pa najzad i kao sudija. Politički je pripadao Radikalnoj stranci i zbog toga nekoliko puta ostajao bez službe. Umro je 1907. u Beogradu, od tuberkuloze.

Najviše je pisao poeziju. Prevodio je s ruskog i nemačkog. Pripadao beogradskoj boemiji.


STARA PRIČA

To je stara priča iz davnašnjih dana, —
'Odi da ti pričam, zoro moja rana...

U dubravi lisnoj, kraj potoka čila,
Živela je jednom jedna lepa vila.

Po vasdan je brala mirisavo cveće,
I pevala pesme tišine i sreće.

I, niti je za nju kogod znao tude,
Nit' je ona znala za sve i za ljude...

Ali jednom tako, terajući stado,
U dubravu zađe jedno momče mlado.

I on spazi vilu i lepotu njenu —
I zadrhta srce, i ljubav se krenu.

I on pred njom kleče da joj jade zbori —
Ali vile nesta u zelenoj gori.

Uzda'nulo momče sa teškoga bola,
I zaplaka gorko što je vila hola,

Suza pada dole nežno cveće rosi —
A on ode doma da ga tuga skosi...

A kad na to mesto za tim dođe vila
Ona skupi suze, što je ljubav lila

U đerdan ih niže i u biser stvara,
I okiti grudi radi većeg čara...

Tica, cvet je gleda, divi joj se svako,
Od kuda joj biser, što se sjaje tako;

A vila se smeši, ponosi i diči
Što joj đerdan suza tako lepo liči...

Al' i ti se smešiš? Da, šta te se tiče,
To je samo mašta jedne stare priče.

Mionica


* * *

Tamo gora, grm do grma,
A ovamo put se krade;
A kraj puta grob se diže. —
Kraj taštine i kraj nade.

"Haj, pastiru, znaš li reći
Kog tu stiže sudba preka?"
"Na tom mestu mir je naš'o
Putnik jedan iz daleka".

"A da l' kogod na grob dođe,
Ljuba verna il’ drug mio?"
"Juče dođe putnik neki
Pa je dugo suze lio".

Paune, 11/XII 1893.

Izvor: Revija Kolubara

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #3 poslato: 07. april 2013, 14:05 »
BILA JEDNOM RUŽA JEDNA . . .

U majke je ćerka bila,
K'o dan lepa, k'o cvet čedna,
Pa zavole jedno momče.
Bila jednom ruža jedna . . .

Al' to momče leptir beše,
I nju prezre, srca ledna:
Drugoj momi ruku dade.
Bila jednom ruža jedna . . .

U crkvu se svati kreću,
Razleže se pesma medna,
A sa crkve zvono jeca:
"Bila jednom ruža jedna . . ."


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #4 poslato: 07. april 2013, 14:06 »
DALEKO, DALEKO DA MI JE DA BEŽIM

Daleko, daleko da mi je da bežim
U predeo neki, i sâm ne znam kuda,
I pod jasnim nebom i zracima svežim
Da se tiho gubim k'o ledena gruda
Pod prolećnim dahom . . . Ja zamišljam sada:
K'o jelova šuma nada mnom se niše,
Šumi pesma gorska, a kroz lišće pada
Zrak rumen i zlatan od sunčane kiše,
I nad travom lebdi . . . I po kraju celom
Cveće nešto šapće sa suzom na licu.
A tu je i Ona — u odelu belom,
Pored mene kleči, i poslednju žicu
Sa uzdahom kida. A ja mrk i ledan.
Moj se pogled diže gore, nebu, više,
I pod nebom gledam na dah plavi jedan,
I umirem tako, tiho, tiho, tiše . . .

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #5 poslato: 07. april 2013, 14:06 »
Po osnovnim svojstvima svoje poezije, Milorad Mitrović pre bi se mogao staviti među romantičare nego u postromantičare. Po ocu Trebinjac, rođen je u Beogradu, 20. februara 1867. godine, gde se školovao i završio Pravni fakultet. Bio je sudija i sekretar Apelacionog suda u Beogradu.

U poslednjoj deceniji XIX i početkom XX veka nekolicina srpskih pesnika bila je pod znatnim uticajem Zmaja i Vojislava Ilića. Za Aleksu Šantića i Jovana Dučića Vojislav je, u njihovoj mladosti, bio pesnički ideal, za Milorada Mitrovića to je ostao čitavog života. Ne računajući njegove početničke i rane pesme, on se do kraja života nije menjao. Ostao je ne samo sledbenik nego i zarobljenik Vojislavljeve estetike i poetike.

Udaljavajući se od klasičnih srpskih romantičara — Đure Jakšića, Zmaja i Laze Kostića — Vojislav Ilić je u srpsku poeziju uneo novi pesnički diskurs, novu versifikaciju, novu osećajnost i, što je naročito značajno, jedan viši pesnički smisao. Po Dučiću, koji je pisao i o Vojislavu, i o Šantiću, i o Mitroviću, Vojislav je "veliki slikar i muzičar srpskog jezika" i, uz to, bio je "sjajna tranzicija između romantičke generacije pre njega i njegovih savremenika.

Za razliku od Šantića i Dučića, koji su se brzo oslobodili Vojislavljevog uticaja, naročito Dučić, Mitrović se zadržao u starim okvirima i, kako o njemu piše Dučić u Mojim savremenicima, i dalje je "išao sa teškim štitom krstonosca, i melanholičnog trubadura".

Prvi Mitrovićevi stihovi objavljeni su u Srpčetu (1882), a poslednji, za života, u Srpskom književnom glasniku, od 16. marta 1907. ("Daleko, daleko..."). Posle njegove smrti, u Bosanskoj vili (br. 15, 1908), štampana je "Lovačka idila".

Sem malog broja proznih tekstova, Mitrović je za dvadeset i pet godina književnog rada napisao i objavio oko dve stotine pedeset pesama, računajući i kraće epigrame, koji su u njegovo vreme bili veoma popularni. Prvu pesničku zbirku, Knjigu o ljubavi, objavio je 1899. godine. Nju čine romanse i balade u kojima je Mitrović postigao izuzetno versifikatorsko umeće. Četiri godine potom, 1903, objavio je zbirku Prigodne pesme. Treću knjigu pesama nije stigao da štampa, jer ga je smrt preduhitrila. Umro je 14. maja 1907. godine u Beogradu.

Srpska književna zadruga je 1910. godine, u redovnom Kolu (knjiga 127), objavila izbor iz Mitrovićeve poezije, koji je obuhvatio oko dve trećine njegovih pesama. U izbor su uključene i pesme iz njegove treće (neobjavljene) zbirke. Knjigu je priredio Jeremija Živanović, koji je imao uvid i u neveliku pesnikovu zaostavštinu. Jer sve što je napisao, Mitrović je i objavio, računajući i pesme iz knjige koju je pripremao za štampu.

Mitrović je tipičan romantičar. I po lirskim, i po prigodnim, i po političko-satiričnim pesmama i basnama. Bila je veoma cenjena i često preštampavana njegova satirična pesma "Svinja reformator". U Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića nahode se dve Mitrovićeve pesme: "Bila jednom ruža jedna" i "Daleko, daleko da mi je da bežim". U zborniku Pesnici I, koji je za ediciju "Srpska književnost u sto knjiga" uredio Boško Petrović (Novi Sad, 1971), Mitrović je zastupljen sa pet pesama.

Za ovu Antologiju pesme su uzete iz Zadruginog izdanja.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 12. april 2013, 09:23 »
NEDELJA NA SELU

Kô anđelska pesma, il' molitve svete,
Tako rosnim jutrom glasi zvona lete;
Svečanim je mirom zamirilo cveće,
A vredni se ratar u hram božji kreće.

Ustaj, dušo moja! Iz mrtvila preni
I progoni sumnju i mrak misli njeni';
Slađana je nada, u njoj puno čara,
A iskrena vera dva života stvara.

Tiho gora šumi... Slušaj šapat granja,
I pogledaj lišće, kô da nekom klanja;
To sam Gospod slazi sa visina plavi',
prirodi čistoj da se zemlji javi.

1897.


* * *

Naokolo gora svuda,
     Hrast i bor;
A na steni na vrleti
     Srušen dvor.

Povrh dvora mesec sija,
     Bled i san;
A iz gore, izdaleka
     Grakće vran.

Lišće šušti, nešto priča,
     Ko zna šta;
Tišina je i mrtvilo
     I tih stra'.

A ja sanjam: pir u dvoru,
     Blješti sjaj.
Muško čedo serdar dobi —
     Vina daj!

Posle vidim: svati orni
     Idu tu;
Eno neve okićene —
     I, ju, ju!

Al' čuj jauk! I smrt stiže,
     Crna kob;
Hej, grobaru, zlico stara,
     Zar već grob?

I sve nesta. Gavran graknô:
     "Sve će proć."
I noć pade, noć duboka,
     Večna noć.

1889.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #7 poslato: 12. april 2013, 09:44 »
Don Ramiro

I

Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sedi sluga:
"Kuda tako, gospodaru?"

"Kroz sumračak, pogle, starče,
Eno dvora sure stene,
Tu boravi draga moja
I poziva noćas mene."

"O, ne idi; o, ne idi!"
Sedi starac brižno cvili:
"Njeni preci sa tvojima
U mržnji su uvek bili."

Al' po maču vitez kuca,
A licem mu osmeh sinu,
On obode konja laka
I odlete u daljinu.

A kad prođe noćca mračna
I zablista rujna zora,
Zakucô je vitez smeli
Na vratima svoga dvora.

"Ti si, starče, imô pravo —
Zaseda me tamo srela;
Al' sad zato gavran kljuje
Nekoliko mrtvih tela."

II

Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sedi sluga:
"Kuda tako, gospodaru?"

"Kuda tako? Da se svetim,
Nevera mi srce smrvi,
Ja sam željan, sedi starče,
Ja sam željan njene krvi."

"O, ne idi; o, ne idi!"
Opet starac brižno zbori:
"Tvoja mržnja, čim je vidiš
U ljubav će da se stvori."

Al' po maču vitez kuca,
A licem mu osmeh sinu,
On obode konja laka
I odlete u daljinu.

A kad prođe noćca mračna
I zablista rujna zora,
Zakucô je vitez gnevni
Na vratima svoga dvora.

"Ti si, starče, imô pravo.
Ja za mržnju ne znam više,
Usne njene, njene oči,
Mač osvete prelomiše."

III

Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sluga sedi:
"Kuda tako, gospodaru?"

"Kroz sumračak, pogle, starče,
Eno dvora sure stene,
Tu me zove draga moja,
Da na grudi padnem njene."

"O, ne idi; o, ne idi!"
Opet starac brižno zbori:
"Zaseda te tamo čeka
I osveta i zlotvori."

Al' po maču vitez kuca,
A licem mu osmeh sinu,
On obode konja laka
I odlete u daljinu.

A kad prođe noćca mračna
I zablista rujna zora,
Zarzô je konjic verni
Pred vratima znana dvora.

Trči starac, zveče ključi,
Zaškripela vrata stara,
Ali konjic krvav stoji,
A nema mu gospodara.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #8 poslato: 14. april 2013, 19:06 »
ŠTA ĆE BITI NAPOSLETKU

Š ta će biti naposletku
Od čarobnog moga sanka,
I od nada, i od lire,
I ljubavi bez prestanka?

Šta će biti?... Humka sveža
I naheren krstić mali,
I na krstu dve-tri suze —
Bio neko, da me žali.

A sunašce jasno blista,
Opet tepa cvetak cvetku;
Sve je mirno i veselo —
To će biti na svršetku.

1899.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.090
  • 4811 date prim. 5426
    • Venerin san
« Odgovor #9 poslato: 14. april 2013, 19:06 »
NENAPISANA PESMA

Ona je nikla o ponoći nemoj,
U času mira i tišine svete;
I ja je pevah razdragan i srećan,
Kô tica gorska ili malo dete.

Nju niko nije slušao ni čuo,
Nju mi je duša sama sebi plela;
Kliktaše srce iz ranjenih grudi,
I mračne bore nestajahu s čela.

Da, ja se bejah izmirio s tugom,
Sa patnjom mojom i sa jadom inim,
I pesma moja zvezdama se vila
I gubila se u zracima njinim.

I ja joj htedoh da pohvatam zvuke,
Al' zasta ruka, što ih bezbroj spisa;
To beše pesma ljubavi beskrajne,
Neznana zemlja, san nebeskog visa.

1900.