Autor: Leta Tema: Misterije/ Predmeti  (Pročitano 199 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.634
  • 3381 date prim. 2484
« poslato: 06. novembar 2012, 09:58 »
TAJNA KRISTALNE LOBANJE

Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili. Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost  kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila ?!
   Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja? Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu?
  Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja.I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama.
  Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji.
Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi.
    Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda.
    I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja:
  • od čistog kvarca - potpuno providne
  • ametista - purpurne boje
  • ružičastog kvarca
  • dimljenog kvarca - sive do crne boje

       Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ivog kristalnog kompjutera.
    Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.
    U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.
  Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.     Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.
1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih  laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje'. Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalco koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a : '…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!'

    Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje.Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest.I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca.Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca.
    Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće:



 


  •  Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima.
 • Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen.
 • Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi.
 •  Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost.

Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje'  je napisala: 'Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod'.
    Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život.
   Prema kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno razoren 21.12.2012. godine. Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja.

 Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu. Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica.
  Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti. Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje.



Conoplja news

Van mreže DarkCharmer

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.087
  • 1857 date prim. 2120
« Odgovor #1 poslato: 26. mart 2013, 10:42 »
Longinovo koplje



   Dobri poznavaoci stoje pred ovim kompljem puni strahopoštovanja. Sveto Koplje ili Koplje Longina, ključ je za razumevanje sudbine čovečanstva, jer je oglašeno da sečivo predstavlja sudbinu, a da je klin koji je dodat Koplju simbol sudbine svakog pojedinca nerazmrsivo upletenog u tkivo istorijskog procesa.
    Odakle ovakva opčinjenost Kopljem.? Po legendi, ovim Kopljem je rimski kapetan Longin probo Isusa Hrista na krstu i o ovome postoji zapis u Svetom Pismu (Jovan 19:33-37). Ovo Koplje, umočeno u Hristovu krv postaje uz Sveti Gral objekt legendi, narodnog predanja, sve do današnjeg dana,  vezujući se za mnoge istorijske ličnosti od doba Josifa preko Justinijana, kralja Artura i vitezova okruglog stola, Karla Velikog, Hajnriha Ptičara, Barbarose, do vladara iz Habzburške dinastije, zaključno sa drugim svetskim ratom. Evidentno je da su ovi vladari u čijem posedu je bilo Koplje u jednom trenutku svog života vladali svetom i crpli svoju snagu iz Koplja.
    Vraćamo se sada u vreme Isusa iz Nazareta i rimskog vojnika Gaja Kasija Longina koji je po nalogu prokonzula Poncija Pilata već dve godine pratio aktivnosti dotičnog Isusa koji je za sebe tvrdio da je Mesija i koji je pretio da će potkopati autoritet Rimljana.

Nije mogao a da se ne divi hrabrosti, ponosu i ponašanju Nazarećanina kada su ga legionari razapeli na krst. Isaija je prorekao o Mesiji: 'Nijedna kost mu se neće prelomiti'.
    Ana, stari savetnik Sinedriona, i Kajafa, Prvosveštenik, nameravali su da iskasape telo Hrista i pokažu masama da Isus nije Mesija, već jedan jeretik i potencijalni uzurpator njihove vlasti.
    Sati su brzo prolazili a Zakon određuje da niko ne može biti pogubljen na Sabat. Zbog toga su Prvosveštenici uputili peticiju Pontiju Pilatu da dozvoli da se polome kosti razapetog čoveka kako bi umro pre zalaska sunca, u petak popodne (5.april 33. godine naše ere). Vod garde Hrama je poslat sa ovim ciljem na Golgotu. Na čelu voda jedan kapetan nosio je Koplje Heroda Antipasa, kralja Jevreja koje je bilo simbol vlasti, koje je još pd Fineasa, drevnog Proroka, simbolizovalo magične moći sadržane u krvi od Boga izabranog Naroda. Kopljej e bilo stari talisman moći. Još je Džošua njime dao znak svojim vojnicima da velikom vikom sruše zidove Jerihona. To isto koplje je kralj Saul u trenutku ljubomore bacio na mladog Davida.
    Herod Veliki je držao ovo koplje kao simbol moći nad životom i smrću ljudi, kada je naredio pokolj nevine dece u Judeji kako bi ubio dete po imenu Hrist koje će porasti i postati 'Kralj Jevreja'.
    Sada su koplje nosili u ime njegovog sina kao simbol izvršne vlasti spremni da polome kosti Isusu Hristu. Kada je vod garde Hrama stigao na mesto raspeća, rimski vojnici su okrenuli leđa sa gađenjem. Jedino je Gaj Kasije ostao kao svedok masakru Gestasa i Dismasa, lopova razapetih sa obe strane Isusa. Bio je toliko zgrožen prizorom strašnog kasapljenja tela dvojice lopova i toliko dirnut Hristovim poniznim i neustrašivim prihvatanjem surovog raspeća da je odlučio da zaštiti telo Nazarećanina. Mamuznuo je konja prema visokom centralnom krstu i zabio koplje u desni bok Isusa Hrista‚, probivši mu grudi između četvrtog i petog rebra. Ovaj način probadanja je bio običaj među rimskim vojnicima na bojnom polju kada bi želeli da provere da li je ranjeni neprijateljski vojnik još živ; jer krv ne ističe iz beživotnog tela. Ipak, , 'odmah poteče krv i voda', i u trenutku čudesnog isticanja krvi Spasitelja, Gaj Kasije potpuno povrati vid koji mu je bio oslabio zbog katarakte. Nije ostalo zapamćeno da li je Gaj Kasije zgrabio talisman moći iz ruku jevrejskog kapetana, ili je ovaj spontani čin izveo svojim kopljem. Nama istorijskih dokaza koje od ovih oružja je ispunilo proroštvo Jezekilja :'Gledaće na onog koga su proboli'.
    Gaj Kasije, koji je izvršio ovo delo iz saosećanja da bi zaštitio telo Isusa Hrista, postao je poznat kao Longin Kopljaš, preobratio se u hrišćanstvo i smatran je velikim herojem i svecem prve hrišćanske komune u Jerusalimu, i kao glavni svedok prolivanja Krvi Novog Zaveta za koje je Koplje postalo simbol.

OTKRIVANJE LEGENDE

 Za trenutak, Longin je držao sudbinu celog čovečanstva u svojim rukama. Koplje kojim je probo Hrista ostalo je jedno od velikih blaga hrišćanstva, a legenda koja je oko njega narasla dobijala je na snazi kroz vekove. Ko god da ga poseduje i shvata snage kojima ono služi, drži sudbinu čovečanstva u svojim rukama, bilo u dobru bilo u zlu.
    Ova legenda koja se održavala kroz dva milenijuma hrišćanstva, svoje najstrašnije ispunjenje je doživela u XX veku. Čovek koji će odigrati ključnu ulogu u otkrivanju legende o Svetom Koplju se zvao Valter Johan Štajn, doktor filozofije rođen u Beču, koji je za vreme II svetskog rata bio poverljiv savetnik Vinstona Čerčila po pitanjima načina razmišljanja i motivacija Adolfa Hitlera i ostalih vodećih članova Nacističke partije.
    Propust Nirnberškog procesa da identifikuje okultizam Nacističke partije i zlo na delu iza spoljne fasade nacionalsocijalizma naveli su Štajna i engloskog okultistu Ravenskrofta da napišu knjigu u kojoj razotkrivaju apokaliptičko shvatanje civilizacije koja se digla u Nemačkoj između dva svetska rata - civilizacije bazirane na magičnom Weltanschaungu koji se nalazio u direktnoj suprotnosti sa humanizmom i karteuijanskim sistemom zapadnog sveta. Još kao student na univerzitetu u Beču, Štajn se zainteresovao za misteriju Svetog Grala i Koplja Longinusa, a istraživanja ovih legendi će ga odvesti do poznanstva sa Adolfom Hitlerom, u to vreme beskućnikom koji se u Beču izdržavao slikanjem akvarela.
    Svi Hitlerovi biografi se slažu da je period od 1909. i 1913. godine bio najnegativniji period njegovog života u kome se on jedino brinuo kako da obezbedi egzistenciju, živeći u jeftinim pansionima i prodajući razglednice na ulicama. Sa druge strane, Adolf Hitler je kasnije u svojoj autobiografiji Mein Kampf, napisao da su ovo bile njegove vitalne godine u kojima se formirao i u kojima je naučio sve što je trebala da zna, i da mu je to pomoglo da preuzme vođstvo u Nacističkoj partiji. Ovo je potvrdio i doktor Štajn, jer je bio prisutan u vreme kada je Hitler dostigao viša stanja svesti upotrebom droga i napisao izvanrednu studiju o srednjevekovnom okultizmu i ritualnoj magiji. Hitler i Štajn raspravljali su čitav niz tema iz oblasti politike, istorije i filozofije, kroz koje je Hitler kasnije formulisao nacistički pogled na svet.
    Tragajući za Kopljem vekovima unazad, procenjujući slavne ličnosti i moćne dinastije iz niza ljudi koji su fa posedovali i tvrdili da su upravljali njegovim moćima, Hitler je sa uzbuđenjem otkrio da se u svakom veku zapanjujuća legenda o Koplju ispunjavala u dobru i u zlu.
    Mauricijus, komandant Tebanske legije, do svog zadnjeg daha čvrsto je držao Koplje u rukama, kada ga je rimski tiranin Maksimilijan umorio mučeničkom smrću zbog odbijanja da se moli paganskim bogovima Rima. Tebanska legija je bila uhvaćena u klopku kada se iz Egipta po naredbi Dioklecijana vratila da prisustvuje masovnom skupu rimske vojske kod Le Valea, 285. godine naše ere, gde se održavala paganska svetkovina žrtvovanja da bi se povratio oslabljeni žar legije prema Panteonu rimskih bogova.
    mauricijus, manihejski hrišćanin, ustao je protiv Maksimilijanove pretnje da će desetkovati njegovu legiju zbog hrišćanske vere i kao krajnji gest pasivnog otpora, sam je kleknuo pred strojem svojih vojnika i ponudio svoju glavu umesto njihovih. Poslednje zabeležene reči su mu bile: 'Za Hrista umirem'.
    Veterani Tebanske legije, podstaknuti ovim primerom, izabrali su da umru sa svojim vođom umesto da se vrate obožavanju rimskih bogova u koje više nisu verovali. Maksimilijan je doneo užasnu odluku da masakrira čitavu legiju i ponudi je kao žrtvu svome bogu, što predstavlja najstravičniji primer žrtvovanja ljudi u istoriji starog sveta.
    Mučenička smrt Tebanske legije omekšala je dušu paganskog sveta i prokrčila put meteorskom usponu Konstantina velikog i preobraćanju Rimskog carstva u hrišćansko.
    Konstantin Veliki, jedna od najzagonetnijih ličnosti sveta, tvrdi da je držeći Koplje Longina bio vođen kroz 'Proviđenje' u bici kod Milvijanskog mosta u predgrađu Rima. Ova bitka rešila je pitanje vlasti Rimskog carstva i direktno dovela do proglašenja hrišćanstva kao zvanične religije Rima.

PRVA ZLOUPOTREBA KOPLJA SUDBINE

 Lukavi Konstantin raspolažući 'zmijskim' moćima Koplja, držao je sveti talisman moći i otkrovenja na grudima pred okupljenim crkvenim ocima na Prvom ekumenskom koncilu kada je , kao 'Trinaesti Apostol' obučen u carsku crvenu boju, imao smelosti da obznani Dogmu Svetog Trojstva i nametne je crkvi. U starosti, gradeći novi Rim u Konstantinopolju - tvrđavu koja će izdržati sve napade u toku od više od hiljadu godina - Konstantin je sa Kopljem ispred sebe izašao izvan granica novog grada govoreći: 'Idem Njegovim stopama, onoga koji ide ispred mene'.
    U postepenom opadanju Rimskog carstva tokom narednih vekova Koplje je odigralo značajnu ulogu, kako u odolevanju najezdi sa severa i istoka, tako i u preobraćanju varvara na novu veru. Nizali su se ljudi kao Teodosije koji je porazio, zahvaljujući Koplju, Gote 385. godine naše ere, pa zatim Alarik Smeli, divlji preobraćenik u hrišćanstvo koji je preuzeo Koplje pošto je opustošio Rim 410. godine naše ere, zatim Ecijus, 'poslednji Rimljanin', zatim moćni Vizigot Teodorik, koji je uz pomoć koplja ujedino Gale da bi suzbio varvarske horde kod Troja i suzbio napade svirepog Hunskog vođe Atile 452. godine.
    Justinijan, apsolutista i verski fanatik, koji je ponovo osvojio teritoriju starog Rimsog carstva i svom narodu dao čuveni 'Codex Juris' prepustio je s poverenjem svoju sjajnu sudbinu Koplju. Visoko je podigao Koplje kad je naredio zatvaranje 'Atinske škole', proterujući slavne Grčke naučnike iz svog carstva. Bila je to fatalna odluka koja je lišila srednjevekovnu Evropu grčke misli, mitologije i umetnosti, dajući joj posebnu odliku mračnjaštva i predrasuda, koja se hiljadu godina kasnije raspršila u briljantnom svetlu italijanske renesanse.

NA KRAJU

Posle Aušlusa, Adolf Hitler je zatražio pravo na koplje Longinusa. Drevno oružje ostalo je u Beču još izvesno vreme gde fa je čuvala specijalno izabrana jedinica SS-ovaca pod neposrednim rukovodstvom Ernesta Kaltenbrunera, esesovskog vođe Austrije. U dugoj razvučenoj proceduri, koja se graničila sa lakrdijom, donešen je poseban zakon kojim je Hitler obznanio istorijsko pravo Nemačke na blago i relikvije Habsburške monarhije. Hitler je lično izabrao mesto gde će Koplje Sudbine biti izloženo u Nemačkoj. Ono treba da počiva u holu crkve Svete Katarine u Nurenbergu, gde je jednom davno održana čuvena 'Bitka Pesama' majstora pevača pred ovim legendarnim talismanom otkrovenja. U ovom samostanu iz 13.veka sada je bila pripremljena postavka Nacističkog ratnog muzeja koja se sastojala od ratnog plena sakupljenog na pobedonosnim pohodima.
    Posle pada Staljingrada kada je nacistička Nemačka prvi put okusila poraz, Adolf Hitler je naredio izgradnju tajnog skloništa u kome će se sakriti Talisman Moći i ostale carske relikvije. Ispod Nurenberškog utvrđenja iskopan je tunel dug 300 metara sa skloništem i klimatizacijom i u tom bunkeru su ove dragocenosti sklonjene.
   Ispod Nurenberškog utvrđenja iskopan je tunel dug 300 metara sa skloništem i klimatizacijom i u tom bunkeru su ove dragocenosti sklonjene.
   Ulaz u tunel se nalazio u jednoj kući u starom delu grada, a sam bunker su čuvala čelična vrata utisnuta u beton, a šifru su znali samo dvojica najpoverljivijih ljudi SS-a.
    Bitka za Nurenburg je bila jedna od najsurovijih bitki II svetskog rata. Borbe su trajale od 16. do 20. aprila 1945. godine i u uličnim borbama 45. američka 'Tanderbird' divizija, sastavljena od veterana, imala je velike gubitke.
    Tek 30. aprila američki vojni obaveštajci su pronašli tajni prolaz i to sasvim slučajno. Sreća je bila u tome što su oba SS-ovca koji su držali po polovinu šifre bili živi zarobljeni. Posle dugih ispitivanja pristali su da odaju šifru i otvore sklonište. Ujutro, 7.avgusta 1945. bunker je otvoren i blago je bilo spašeno.
    Iako se namačka javnost protivila vraćanju regalija u Austriju, Dvajt Ajzenhauer, komandant Savezničkih Armija u Evropi je odlučio da se regalije vrate u Habsburški muzej u Beču. Tako je 6.januara 1946. general Klark vratio blago gradonačelniku Beča.
    Danas je Koplje Longinusa ponovo u Veltlihe Šackameru u Hofburgu. Talisman svetske istorijske sudbine leži na crvenom somotskom postolju u otvorenim kožnim koricama na istom onom mestu u Riznici gde ga je Adolf Hitler prvi put posmatrao 1909. godine.

conopljanews.net


Van mreže DarkCharmer

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.087
  • 1857 date prim. 2120
« Odgovor #2 poslato: 15. april 2013, 11:43 »
Covek sa gvozdenom maskom

U zatvoru Pinerolo, zatim na ostrvu Sveta Margarita i u Bastilji, decenijama je bio zatvoren čovek čije lice niko nije video. O ovom zatvoreniku ispredale su se brojne fantastične priče, koje su vekovima budile interesovanje i maštu

U petak, 18. septembra 1698. godine, u tri sata popodne, upravnik Bastilje, Sen Mars, ulazio je u zamak. Sa njim u kočiji je bio muškarac, kojeg je već čuvao u Pinerolu i Svetoj Margariti.
  Bio je to neobičan zatvorenik. Po naređenju Sen Marsa, njegovo lice bilo je sakriveno venecijanskom maskom od crnog velura. Bela kosa, sjajne oči i blještavi zubi, bilo je sve što su kroz otvor maske mogli da vide službenici državnog zatvora dok je izlazio iz kočije. Jedva se mogla naslutiti tamnija boja njegove puti.
    Odmah je odveden u ćeliju u kuli Bizinier. Uveče ga kraljev predstavnik u Bastilji i major Rozarž prate do mesta koje mu je dodeljeno: sobičak u kuli Bertodier. Njegove generalije misteriozne su koliko i njegovo lice: 'Njegovo ime se ne izgovara', napisaće predstavnik u svoj dnevnik.
     U zamku se ne zna za razlog njegovog boravka u zatvoru: oko novog zatvorenika lebdi veo tajne. Maskirani čovek je pod strogom stražom. Na ostrvu Sveta Margarita ulaz u njegovu sobu bio je blokiran sa troje vrata. Ne veruje se čak ni stražarima. Jelo mu donose dvojica zamenika upravitelja, ili Sen Mars lično. Ova operacija obavljana je prema protokolu iz Versaja: dok bi jedan zamenik čekao kod drugih vrata, onaj drugi bi ulazio u ćeliju zatvorenika i iz njegovih ruku uzimao suđe i dodavao kolegi koji je, opet, predavao suđe jednom poručniku: ovaj je spuštao suđe na sto koji se nalazio pored trećih vrata. Tu bi zamenici, jedan iza drugog, pažljivo pregledali svaki deo pribora za jelo, kako bi se uverili da nema neki znak ili poruka. Pošto bi jedan od zaduženih pogledao ispod kreveta i dobro proverio rešetke na prozoru, često bi pretresao i samog zatvorenika.
     Tokom putovanja iz Provanse u Paris, gospodin Sen Mars je udvostručio stražu. Kada se zaustavio na svom imanju Vilnev L Roa, nijednog trenutka nije napuštao čoveka sa crnom maskom: ručao je i večerao sa njim - pištolj je držao na stolu, nadohvat ruke - i spavao je sa njim u istoj sobi.
   Ni u Bastilji zatvorenik se nije mogao osloboditi maske: svake nedelje je odlazio u kapelu na misu, prelazeći veliko dvorište ograđeno gvozdenim rešetkama, zatim pokretni most, pa čvrsti most i još jedno dvorište. Službenici i drugi zatvorenici gledali su kako prolazi ova visoka prilika, nedostižna i ćutljiva ispod svoje tužne crne maske. Svako se pitao kakva se to strašna tajna krije i zbog čega se preduzimaju sve te mere predostrožnosti.
   Prošlo je pet godina. U nedelju, 18. novembra 1703. godine, po izlasku s mise maskiranom čoveku je iznenada pozlilo. Tokom dana stanje se pogoršalo i pozvan je Žiro, kapelan u Bastilji, koji je mogao izreći samo nekoliko reči utehe umirućem, koji je izdahnuo u deset uveče.
    Sahranjen je dan kasnije. Noć se uveliko spustila kada je mala povorka izašla iz Bastilje i uputila se prema groblju Crkve S.Pol. Kovčeg je nošen rukama; samo su major Rozarž i doktor Reile išli za odrom misterioznog čoveka sa crnom maskom. Znatiželjnici, koji su ćutali dok je nepoznati bio živ, sada su počeli naglas da postavljaju pitanja. Obaveštenja čuvara, često preterana i iskrivljena, pobuđivala su najrazličitije pretpostavke. Tihim glasom se u salonima, pa čak i na samom dvoru, govorilo o maskiranom čoveku i kružile su najneverovatnije priče. 'Jedan čovek je godinama bio u Bastilji i umro je s crnom maskom. Pored njega su uvek bila dvojica naoružanih stražara koji bi ga ubili da je samo i pokušao da skine masku', napisala je 1711. princeza Palatina, rođaka Luja XIV.




Neverovatne price

Kako se pričalo, poznata maska bila je od gvožđa ili je bila pojačana gvozdenim okvirom, pa su stoga zagonetnog zatvorenika prozvali Gvozdena maska. Pisci i ostali, ispisivali su najapsurdnije priče koje su ulevale stravu i užas.
    Pisalo se da je jednog dana na ostrvu Sveta Margarita zatvorenik urezao nekoliko reči na srebrnom tanjiru, koji je zatim bacio kroz prozore svoje ćelije u pravcu ribarskog brodića usidrenog u podnožju dvrđave. Vlasnik brodice je uzeo tanjir i odneo ga upravitelju.
    'Da li ste pričali ovo što je napisano na tanjiru? Da li je još neko ovo video?', upitao je Sen Mars.
    'Ne znam čitati, a pronašao sam ga malopre i niko drugi ga nije video', odgovorio je čovek.
    'Idite, život vam je pošteđen zahvaljujući činjenici da nikad niste naučili da čitate', rekao mu je Sen Mars.
    Pričalo se i o jednom berberinu u čije je ruke dospela košulja od finog i skupog materijala, koju je nosio zatvorenik. Na košulji je bilo ispisano nekoliko reči. Berberin je odneo košulju Sen Marsu, ali iako je bio neuk kao i ribar, dva dana kasnije nađen je mrtav u svom krevetu.
    I pored raznoraznih pretpostavki, misterija je ostala neotkrivena. U jednom periodu vladavine Luja XV pričalo se da su odani podanici Luja XIV bili ubeđeni da je pokojni kralj imao samo brata Filipa Orleanskog, koji je bio dve godine mlađi od njega. Međutim govorkalo se da je istina drugačija.
    Ana od Austrije rodila je 5. septembra 1638. blizance: prvi, budući kralj Luj XIV, rođen je sredinom dana, dok je drugi došao na svet u osam i trideset uveče. Da ne bi kasnije došlo do nesporazuma oko naslednika, odlučeno je da se prikrije rođenje jednog deteta, da se nesretnik sakrije na sigurno mesto i drži daleko od radoznalih pogleda.
    Po tome bi Gvozdena maska bio brat Luja XIV, žrtva državnih interesa i slave velikog kralja. Međutim, istorijska stvarnost se slabo podudara sa ovom smelom pretpostavkom. Godine 1679. maskirani zatvorenik je bio jedini zatvorenik u Pinerolu, tada francuskom dominionu. Nakon tog datuma tragovi vode do ostrva Sveta Margarita, a zatim do Bastilje. Ali, šta pre? Kakav je život vodio navodni brat kralja Luja XIV, od 1638. do 1679. - ili ovih 41 godinu?


Zagonetni nestanak

S druge strane, i te kako dobro se znalo pod kakvom je strogom kontrolom, tokom monarhije, bilo rođenje prestolonaslednika. Kada se to zna, teško je i pomisliti da je jedno od dvoje dece Ane od Austrije moglo netragom nestati.
    Kako god bilo, svi su se slagali u jednom - da se radi o ličnosti od posebne važnosti i iz visokog plemstva, pošto joj je, i pored strogoće, ukazivana posebna  pažnja. Ako nije bio kraljev brat, onda je sigurno potomak kraljevske krvi ili plemstva.
    Da li je to bio Luj, grof od Vermandoa, sin kralja i lepe Lujze de la Valier? Njegova neposlušnost mogla ga je dovesti u Bastilju. Nezgoda je u tome što su sve ličnosti o kojima se nagađalo vrlo brzo umirale. Zatočeništvo Gvozdene maske trajalo je od 1679. do 1703. godine.
    Ali, zar ne postoji neka važna ličnost iz vremena vladavine Luja XIV koja je na misteriozan način nestala i čiji službeni datum smrti nije siguran? Postoji i spomminje se jedna takva ličnost, iako niko mnogo u to ne veruje, pošto se radi o, verovali ili ne, velikom Molijeru. Ovo tvrdi naučnik Anatol Loken.


Sahrana bez svedoka

Sedamnaestog februara 1673. godine, oko pet po podne, na kraju četvrte izvedbe 'Uobraženog bolesnika', Molier, koji je igrao ulogu Argantea, najednom je dobio strahovit napad kašlja praćen krvarenjem na usta. Odmah je prevezen u svoju kuću, u ulici Rišelje, gde je umro oko deset sati. To tvrde istoričari i poznavaoci velikog autora i komičara. Ali, to nije tačno, tvrdi Loken. Ništa ne potvrđuje da je Molijer zaista umro uveče 17. februara 1673. Sve što se zna jeste da je 21. februara pokopan na groblju parohije S.Eustahio.
    Sahrana je ubeležena u registre parohije S.Eustahio, ali iz neobjašnjivih razloga nema potpisa svedoka. Tako nedostaje autentičnost i dokument je bez vrednosti. Tek što je Molijer nestao, visoki krugovi su nastojali ućutkati sva govorkanja i izbeći sve što bi moglo pobuditi pažnju na pisca i njegova dela. Od 1673. sve ono što je podsećalo na pisca, a pre toga je bilo slavljeno, bilo je zabranjeno i svi se plaše čak i Molijerove senke. Međutim, nakon 1703. ponovo mu ukazuju poštovanje koje je uživao na dvoru dok je bio živ. Ukratko, još jedna od pretpostavki, ali bez osnova.
    Kada je grad Kazale (Monferato) potpao pod krunu Francuske, grof Erkole Antonio Matioli, veoma ambiciozan 37-godišnjak, ali i veliki intrigant, ministar vojvode od Montove Karla IV Gonzage, igrao je dvostruku ulogu, istovremeno obmanjujući i vojvodu od Mantove i francuskog kralja. Matioli je želeo da bude lukav, ali je isto oružje iskorišteno protiv njega.
    Opet D'Estrad, ambasador Francuske u Veneciji, praveći se da ne zna za njegovo delovanje, zakazao mu je sastanak za 2. maj 1679. u šest ujutro, u crkvi oko kilometar od Torina, da bi mu dao znatnu sumu novca. Ništa ne sumnjajući, Matioli se uputio na zakazani sastanak. Diplomata ga je srdačno dočekao i pozvao ga da uđe u kočiju koja se uputila prema maloj krčmi nedaleko od francuske granice. Za vreme odmora D'Estrad i Matioli su izašli iz kočije i u istom trenutku se pojavio konjički odred pod komandom generala Katina koji je uhapsio Matiolija i stavio mu gvozdenu masku na lice. Silom su ga uvukli u kočiju koja je u pratnji konjanika došla u Pinerolo. Hapšenje Matiolija bio je čin koji je država morala držati u tajnosti. Kompromitovani mantovanski ministar je bio uhapšen na stranoj teritoriji, što je predstavljalo očito kršenje zakona. Stoga je ovu operaciju trebalo prikriti velom tajne.
    Tako je Luj XIV u pismu upućenom opatu D'Estradu pet dana pre hapšenja naredio da se Matioli privede u Pinerolo i 'zatvori tako da ga niko ne može prepoznati'. Pismo je zaključeno sledećim rečima: 'Nije potrebno da iko sazna šta će se desiti tom čoveku'.
    Gotovo sve pojedinosti o zatočeništvu Gvozdene maske - budna straža, tajna kojom je okružen - savršeno odgovaraju figuri Matiolija, a potvrda se može naći i u zapisu paroha iz S.Pola koji je 19. novembra 1703. zabeležio: 'Dana 19. u Bastilji je umro Markioli, star oko 45 godina; sahranjen je na groblju u svojoj parohiji u S.Polu, 20. ovog meseca, u prisustvu majora Bastilje Rozaža i hirurga - majora Reglea, koji su to i potpisali.


Privatni zivot

I u dnevniku kraljevog poručnika kao datum smrti Gvozdene maske zapisano je: '19. novembra 1703. nepoznati zatvorenik, koji je uvek imao crnu masku, a kojeg je Sen Mars doveo sa ostrva Sveta Margarita, umro je danas. Ovaj neznanac, koji je ovde zatvoren izvesno vreme, sahranjen je na groblju S.Pol, u sredu u četiri po podne, 20.novembra.
    Očit dokaz da su ovaj zatvorenik i Matioli ista osoba jeste i ovaj datum. Matioli je ustvari postao Markioli; ali znamo da se pravopis u XVII veku, često menjao. Međutim, netačne su godine starosti: Matioli nije imao 45, nego 63 godine. A i izvesno je da je priličan broj ljudi u Francuskoj znao identitet nepoznatog.
    Vojvoda Šoazel insistirao je da mu Luj XIV kaže rešenje ove zagonetke. Kralj mu je odgovorio: 'Kada biste znali o kome se radi, bili biste razočarani'. Madam Pompadur je takođe, na nagovor
vojvode, nastojala izmamiti priznanje od kralja koji joj je samo rekao da se radi o 'italijanskom ministru'.
    Madam Kampan, sobarica Marije Antoanete, u svojim 'Uspomenama na privatni život Marije Antoanete' svedoči o ovoj epizodi. Ona je čula kada je kralj Luj XIV rekao kraljici da je 'Morepa ubedio da se radi o zatvoreniku opasnom zbog njegovih intriga i da je prvo čuvan u Pinerolu, a zatim u Bastilji'.
   Iako su mnogi istoričari uspeli da nađu potvrdu da se pod poznatom crnom maskom krilo lice Matiolija, mnogi i dalje veruju da je priča potpuno drugačija, i možda je nikada nećemo ni saznati.

conopljanews.net

Van mreže DarkCharmer

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.087
  • 1857 date prim. 2120
« Odgovor #3 poslato: 19. april 2013, 13:31 »
Koliko su slucajnosti slucajne?

Slučajnosti ili sudbina? Nečija nevidljiva igra? ili ona moćna tajanstvena sila, nazvana još i koincidencija, koja teži da svemiru daruje neki smisao?
Ništa na ovom svetu nije slučajno!


U jednom od svojim manje poznatih spisa, francuski pisac rumunskog porekla Ežen Jonesku, opisao je nekoliko neobičnih događaja za koje priznaje da ih jednostavno ne ume objasniti. Evo jednog od njih:
    Događaj se zbio u Bukureštu. Iz Pariza smo stigli dva meseca ranije. Nakon jela sedeli smo majka, sestra i ja u malom salonu, oko niskog okruglog stola, na kojem je stajala velika okrugla vaza sa naslikanim likovima. Odjednom, vaza prska u stotine parčića, a da je niko nije dotaknuo. Majka ustaje i prinoseći ruke licu viknu: 'Moja majka je umrla'! Moja baka se tada nalazila u Parizu. Pokušao sam umiriti majku objašnjavajući kako nema razloga za zabrinutost. Pa ipak, ostalo nam je nejasno kako se vaza mogla razbiti u toliko sićušnih komadića. Čak i da je bila napukla, ne bi se mogla slomiti na taj način. Nije bilo nikakvog zemljotresa, a i da jeste... Pokupili smo sićušne krhotine, pokušavajući da više ne razmišljamo o tom događaju.
    Krajem popodneva stigao nam je telegram iz Pariza. Ispostavilo se da je moja baka tog dana zaista umrla i to zapravo istog trenutka kada se vaza na našem stolu na neobičan način slomila.
    Može tako, a može i malo drugačije. Primera je mnogo. 26.novembra 1911. tri čoveka su obešena u Londonu za ubistvo ser Edmunda Berija. Mesto pogubljenja bilo je Grinberi Hil. A trojica obešenih zvali su se Robert GREEN, Henry BERRY, and Lawrence HILL!
    Slučajnosti, ili možda nešto više od toga? Dilema nije nova, ali bez obzira na njen kontinuitet jedinstvenog odgovora još nema. Neobične slučajnosti su oduvek privlačile pažnju.
    Za matematičare, međutim, one nisu neobjašnjive i mogu se razjasniti zakonima statističke verovatnoće, odnosno 'zakonom velikih brojeva' (i bivši zapadnonemački kanselar Helmut Šmit jednom je u šali, uporedio statistiku sa ženskim donjim rubljem, primećujući kako je ono što pokazuju sugestivno, ali je zato ono što skrivaju - bitno). Sa njihovog stajališta, u milijardama koincidencija koje se svakodnevno dešavaju između svih stanovnika naše planete, bilo bi najčudnije da takvih podudarnosti - nema. Pa opet, upravo je poznati matematičar Džon Njumen označio ovu pojavu kao 'crnu magiju'.
      Drugim rečima, veliki broj neizvesnosti teoretski daje izvesnost. Arturu Kestleru je to poslužilo kao povod da napiše knjigu 'Koreni Slučajnosti', u kojoj naglašava da su, delovalo to paradoksalno ili ne, upravo te zakonitosti u međuvremenu za fiziku i genetiku, osiguravajuća društva, kockarnice i institute za ispitivanje mišljenja - postale tako potrebno pomoćno sredstvo da tu vrstu 'crne magije' danas već prihvatamo kao pravilo.
    Kestler kao primer navodi raspadanje radioaktivnih materija. Torijum C ima, recimo, period poluraspada od 60,6 minuta. U tom vremenu se raspadne tačno polovina neke količine tog radioaktivnog elementa. Ponašanje pojedinih atoma se ne može predskazati, ali je sigurno da će se u zadatom vremenu raspasti tačno polovina! Taj zakon, ne može se objasniti delovanjem fizikalnih sila. On, tako reći, visi u vazduhu. Ali, svejedno, funkcioniše!


Nepoznate sile

Paralelno sa naučnim debatama događale su se ili se događaju i slučajne podudarnosti koje - najblaže rečeno - deluju fascinantno. U svojoj knjizi 'Gospođa sreća', Voren Viver opisuje na desetine takvih zagonetnih primera, poput sledećeg. U vreme kada su saveznici pripremali poznati desant na Normandiju 1944. godine, njihovi su planovi sadržavali niz strogo poverljivih šifri, među kojima su bile i Mulberry (dud), Neptun, Omaha, Overlord (vladar), Utah. Možete i sami zamisliti zaprepaštenje savezničkih komandanata kada se svaka od tih reči pojavila kao konačno rešenje po jedne iz niza ukrštenica u londonskom 'Dejli Telegrafu'!
  Kako je autor tih ukrštenica mogao izabrati baš te reči i uklopiti ih u svoje enigmatske radove ako nije znao za planove o desantu? Učitelju Leonardu Devu, koji je sastavio ove ukrštene reči, trebalo je dosta vremena da ubedi nadležne kako nije nacistički špijun, već žrtva neobične igre famoznih slučajnosti.
    Još jedan fascinantan primer. Dva brata s Bermuda poginula su od istog taksija koji je vozio isti taksista - istog dana, samo u razmaku od dvanaest meseci, odnosno, jedne godine. U trenutku nesreće, oba brata vozila su isti moped u istoj ulici. Oba puta u taksiju je bio isti putnik. Erskin Lorens Ebin i njegov brat Nevil imali su 17 godina kada su tragično nastradali. Detaljna istraga je mogla  samo da zaključi kako su slučajnosti opet namestile jednu nepredvidivu i neobjašnjivu igru.
   

 Priča o svešteniku

    Joseph Aigner bio je dobro znani slikar potreta u XIX veku koji je nekoliko puta pokušavao da izvrši samoubistvo. Njegov prvi pokušaj bio je kad je imao 18 godina, ali ga je u tome prekinuo pojavivši se misteriozni, jedan sveštenik iz reda Kapucinera.
   Kada je imao 22 godine pokušao je ponovo, ali je ponovo spašen od istog sveštenika. Osam godina kasnije, osuđen je na vešala zbog svojih političkih aktivnosti, ali je ponovo spašen na intervenciju istog sveštenika. Kada je imao 68 godina, konačno mu je uspelo da izvrši samoubistvo, ubivši se iz pištolja, a njegovu pogebnu ceremoniju vodio je, naravno, isti onaj sveštenik koji ga je tri puta spašavao.

Beba

    U Detroitu, 1930. godine, jedna mlada majka morala je biti večno zahvalna čoveku po imenu Josef Figlok. Dok je Figlok šetao ulicom, beba je pala sa visokog prozora na Figloka,  i oboje su prošli bez posledica. Ali, godinu dana kasnije, ista beba je pala sa istog prozora i, naravo, tačno na iznenađenog Josefa Figloka. Na sreću, oboje su opet prošli bez posledica.

Blizanci

    Priča kako identični blizanci imaju slične živote je vrlo česta, ali ništa nije slično kao priča o identičnim blizancima rođenim u Ohaju. Blizanci su odvojeni na rođenju i svakog od njih usvojila je druga familija. Ne znajući jedna za drugu, obe familije dale su imena deci - Džejms. I ovde slučajnosti tek počinju. Oba Džejmsa rasli su ne znajući za onog drugog. Obojica su bili sposobni u mehaničkom crtanju i stolarstvu i svaki od njih je oženio ženu sa imenom Linda. Obojica su dobili sinove koje su nazvali Džejms Alan. Oba brata su se razvela i oženila sa drugim ženama - obe su se zvale Beti. Oba brata imali su po psa koji se zvao Toj. Prvi blizanac je poginuo od kamiona dok je vozio biciklo autoputem broj 8, dok je drugi blizanac poginuo od kamiona samo dva sata kasnije, takođe, vozeći biciklo autoputem broj 8.

Čudna priča Kralja Umberta

Monca, Italija
 Jednog dana, Kralj Umberto otišao je na večeru u jedan mali restoran. Kada je vlasnik uzimao narudžbinu, primetio je da njih dvojica izgledaju identično. Razmenivši reči, pronašli su mnoge sličnosti među njima:
 * Obojica su rođeni istog dana, iste godine, 14. marta 1844
 * Obojica su rođena u istom gradu
 * Obojica su venčana sa ženom po imenu Margarite
 * Vlasnik restorana počeo je svoj posao istog dana kada je i Umberto postao Kralj Italije

    29. jula 1900,  Kralj Umberto je saznao da je vlasnik restorana tog dana ubijen u misterioznom atentatu. Dok je Kralj Umberto bio u žalosti ua njim, jedan čovek se progurao kroz gomilu i ubio Umberta.

Mark Tven

    Mark Tven se rodio na dan pojavljivanja Halijeve komete 1835.godine, a umro je na dan njenog sledećeg pojavljivanja, 1910. godine. Sam je predvideo svoju smrt 1909. godine kada je rekao: 'Došao sam sa Halijevom kometom 1935. Ona se ponovo vraća sledeće godine, i očekujem da odem zajedno sa njom'.

Priča iz hotela

    Godine 1953, televizijski reporter Irv Kupcinet bio je u Londonu da posmatra krunisanje Elizabete II. U jednoj od fioka u njegovoj sobi u hotelu Savoj, pronašao je nešto što je po identifikaciji pripadalo čoveku imena Hari Hanin. Slučajno, Hari Hanin - košarkaška zvezda iz popularnih Harlem Globtrotersa, bio je dobar prijatelj sa Kupcinetom. Ali priča ne završava ovde. Samo dva dana kasnije, i pre nego što je on hteo reći Haninu o njegovom srećnom otkriću, Kupcinet je dobio pismo od Hanina. U pismu, Hanin je ispričao Kupcinetu, kako je dok je odseo u hotelu Meurice u Parizu, našao u fijoci mašnu sa - Kupcinetovim imenom na njoj !

Priča o pudingu

    Emil Dešan - autor libneta opere 'Hugenoti', ispričao je, da je, dok je boravio u internatu u Orleanu, slučajno ručao sa nekim gospodinom Fonžibijem koji ga je častio pudingom od šljiva, poslasticom koja je u to vreme u Francuskoj bila nepoznata.
    Nakon deset godina, prolazeći pored restorana, Dešan je spazio u izlogu puding veoma prijatnog izgleda. Ušao je i naručio ga. Dobio je odgovor da je plam puding naručio jedan posetilac. 'Gospodine Fonžibi, da li biste mogli da ustupite deo svog pudinga ovom gospodinu?' - uzviknula je kelnerica. Dešan je jedva prepoznao gospodina Fonžibija, koji je sedeo za susednim stolom u pukovničkoj odori.
    Prošlo je mnogo godina. Jednom prilikom Dešan je pozvan u goste gde je trebalo da posluže pravi engleski plampuding. Pošto je prihvatio poziv, Dešan je, smejući se, ispričao ovaj događaj i upozorio domaćicu da ni ovoga puta neće proći bez Fonžibija.
    Određenog dana, Dešan je sedeo za stolom sa gostima. Ostali gosti šalili su se sa njim povodom Fonžibija. Iznenada se začuo batlerov glas: 'Gospodin Fonžibi!'. Pojavio se starac koji je s mukom koračao. Bio je to  gospodin Fonžibi! Dešan se skamenio od iznenađenja. Ispostavilo se da je Fonžibi bio pozvan kod nekog drugog stanara iste kuće, ali je pogrešio stan!.

Grom

    Časopis 'Fajt' u martu 1950. saopštio je da je 1899. godine u dvorištu sopstvene kuće od groma poginuo jedan čovek. Kroz 30 godina sin ovog čoveka poginuo je na isti način i na istom mestu. A zatim, 8. oktobra 1949. unuk prvog i sin drugog čoveka pao je kao žrtva groma na istom tom mestu!

Neverovatni udari groma

    Isti ovaj časopis 'Fajt', 1952. godine izvestio je o neverovatnom ponašanju munje. Hrabri oficir, major Samerford je u Flandriji 1918. godine bio ranjen od udara groma: bio je zbačen sa konja, posle čega mu je donji deo tela ostao paralizovan. Pošto se zbog zdravstvenog stanja demobilisao, major je otputovao u Vankuver i kada mu je bilo malo bolje počeo je da se bavi ribolovom. Sa još trojicom ribolovaca 1924. godine nalazio se pored reke za vreme oluje. Grom je udario u drvo pod kojim je sedeo zlosrećni major i nakon toga je desna strana njegovog tela bila paralizovana. Kada je kroz nekoliko godina došao sebi, počeo je da šeta po vankuverskom parku, gde je u leto 1930. godine opet bio pogođen gromom, a posledica je bila potpuna paraliza. Kroz dve godine čovek je umro. Ali tu još nije kraj... U junu 1934. godine nad Vankuverom je bila oluja. Grom je udario u jedan od grobova i razbio spomenik. Naravno, bilo je to mesto gde je bio sahranjen major Samerford.

Brodski kapetani Ladner

    Novine 'Sovjetska Rusije' u broju od 26. juna 1991. izvestile su: 'Britanskog kapetana Edvarda Ladnera, koji je komandovao jedrenjakom 'đudrop', odneo je za vreme oluje talas preko brodske ograde. Nisu mogli da ga spasu. Devetnaest godina pre ovog događaja na istom mestu pri sličnim okolnostima nastradao je i njegov otac, koji je komandovao jedrenjakom 'Aretuz'. Ali, najčudnije je to da je opet tačno 19 godina pre pogibije jedrenjaka 'Aretuz', ovde u oluji nestao kapetan parobroda 'Kern', najstariji u lozi kapetana Ladnera. Uzgred, svoj trojici ime je bilo Edvard.

    Mnogi su do danas takve slučajeve podvrgli ispitivanjima njihove uzročne - posledične međuzavisnosti. U slučajnostima, međutim, nije sadržano ništa što bi se moglo meriti i raščlanjivati u laboratorijama, čak i ako su vredne pažnje poput primera koje navode već pomenuti Viver, ili Amerikanac Alan Vaughan u knjizi 'Neverovatne slučajnosti'. Tako su pojedini naučnici koketirali sa idejom da bi nepoznate sile ili neka sitnica, koje su do sada izmicale nauci, mogle imati udela u slučajnostima. Preminuli britanski matematičar i fizičar Adrian Dobs, smatrao je da moraju postojati prenosne sile - nazvao ih je 'psitronima' - koje se poput radara šire u drugoj dimenziji vremena, istražuju izglede za budućnost, ponovo ih reflektuju u 'ovde' i 'sada' i pri tom, obilazeći čula, direktno deluju na mozak.


Red iz haosa


Karl Gustav Jung, švajcarski psiholog i psihijatar, takođe je celog života prikupljao primere neobičnih koincidencija. U svom eseju iz 1952. Jung tvrdi da se slučajnost dešava mnogo češće nego što to predviđa teorija verovatnoće i konstatuje da zato mnoge slučajnosti moraju biti delo nepoznate sile koja teži uspostavljanju sveopšteg reda. Uveo je i termin sinhronicitet, kako bi objasnio pojavu da se naizgled nepovezani događaji javljaju u nekoj neočekivanoj vezi jedan sa drugim. Jungov saradnik Volfgang Pauli, koji je za otkriće jednog od temeljnih načela moderne fizike dobio Nobelovu nagradu, smatrao je da su slučajnosti vidljivi tragovi principa kojima se ne može ući u trag.
    I neki drugi istaknuti fizičari, takođe su u svojim razmišljanjima otišli dalje od teorije verovatnoće. Još pre pola veka pokazano je da dve subatomske čestice koje su jednom međusobno reagovale, mogu ponovo reagovati jedna na drugu posle više hiljada godina i udaljenosti od više svetlosnih godina. Pošto je dugo proučavao taj fenomen, fizičar Dejvid Bom kaže da i čestice i ljudi jednostavno mogu uticati jedni na druge, jer je sve na svetu povezano sa svim - prošlim, sadašnjim i budućim - preko onoga što naziva sveobuhvatnim redom. Čestice nisu zaista odvojene već su povezane na način nevidljiv za uobičajeno poimanje stvarnosti. Prema Bomu, u području ljudskog ova teorija ostavlja mesto za efekat po kome 'različiti ljudi među kojima vlada određena saglasnost, mogu istovremeno razvijati iste ideje'.
    Međutim, treba li naglašavati kako su sve ovo samo spekulacije koje ostaju tako dugo samo fantastične mogućnosti dok njihovu ispravnost ne potvrde uverljivi naučni dokazi. A kada bi se to dogodilo, verovatno bi se moralo priznati da je koordinatni sistem centimetara, grama i sekundi, kojima običavamo objasniti pojave u našem svetu, u stanju da predstavi samo deo stvarnosti i da treba pronaći i druge koordinatne sisteme kojima bi bile opisivane pojave i zakonitosti u ostalim njenim segmentima, dakle više ne samo 'fizičkog' svemira. Traga se uveliko za tom tajanstvenom dimenzijom koja toliko fali da bi se štošta objasnilo. A možda je ljudska misao ta tajanstvena dimenzija koja rešava sve!?


Odiseja jednog lesa

Uostalom, šta reći za neobičnu odiseju leša kanadskog glumca Čarlsa Frensisa Koglena, koja spada u najčudnije koincidencije svih vremena. Koglen, koji je bio rodom sa Ostrva princa Edvarda na kanadskoj obali Antarktika, umro je 189. na turneji u teksaškom gradu Galvestonu i tamo je, u sanduku obloženom olovom, sahranjen u granitnoj grobnici.
    Iduće godine, u maju 1900. jak uragan je opustošio ostrvo na kome leži grad. Groblje je bilo poplavljeno i Koglenov kovčeg je isplivao iz grobnice. Otplutao je u Meksički zaliv i oko Floride u Atlantik, gde ga je golfska struja prenela na sever. Osam godina posle toga, u novembru 1908. ribari sa Ostrva princa Edvarda jednog dana su ugledali neki veliki sanduk kako se ljulja na talasima. Dovukli su ga i na njemu pročitali izgraviranu metalnu ploču sa Koglenovim imenom. Kovčeg je, dakle, doneo leš pokojnog glumca upravo do njegovog rodnog mesta (prevalivši nekih 5.600 kilometara!), gde su pokojnika zatim sahranili pored crkve u kojoj je kršten!
    Neke ljude večito bije maler, za druge kažemo da su rođeni pod sretnom zvezdom. 'Titanik' je potonuo 1912. Gospođa Marej, jedna putnica, uspela je da se spase. 'Luzitanija' je potonula 1915. Gospođa Marej je bila putnica i opet se spasila. U sudaru brodova 'Anakonda' i 'Keltik' 1927. nove žrtve nestale su u morskim dubinama, ali nepotopiva gospođa Marej se spasila! Naravno, možete to nazvati čistom slučajnošću, ali odgovorite iskreno na pitanje: Da li biste se vi ukrcali na isti brod sa gospođom Marej?
    Polemike o čudnom svetu slučajnosti će još dugo biti vođene. Kao što su ih i do sada pokretali mnogi, poput, recimo italijanskog političara i pisca Đuzepea Mazijanija koji je još sredinom XIX veka zapisao: 'Reč slučaj nema nikakvog smisla; stvorena je zato da bi izrazila neznanje ljudi o nekim pojavama'. Volter je, pak, voleo da kaže kako je 'ono što nazivamo slučajem, samo nepoznat uzrok poznate posledice', dok je po rečima Ebner-Ešenbaha', 'slučaj - velom prekrivena nužnost'.


Ko se tamo igra


I šta god mislili o tom svetskom ruletu, čini se da slučaj evidentiran pod rednim brojem 100 iz pomenute zbirke Alana Vaughana potvrđuje da je slučajnostima često svojstveno vipe od samo jednog zrnca humora. Vaughan, naime, citira Antonija Klensija, Irca iz Dablina:
      'Rođen sam sedmog dana, meseca i godine, u sedmoj godini veka, kao sedmo dete sedmog deteta i imam sedmoro braće, što iznosi sedam puta sedam. Na moj 27 rođendan otkrio sam, na jednim konjskim trkama, u 7. trci konja nazvanog 'Sedmo nebo'. Kladio sam se u sedam šilinga da će taj konj pobediti. Prošao je sedmi kroz cilj'!
    A evo i priče o neobičnoj misiji jednog metka, završenoj sa tačno 20 godina zakašnjenja. Teksašanin Hari Ziglend prevario je do te mere svoju devojku da se ova duboko potresla i odlučila na samoubistvo. Njen brat, željan osvete, pucao je u Henrija, ali je ovoga metak samo okrznuo po licu i zabio se u drvo iza njega. Brat, misleći da je ubio nevernika, i sam je izvršio samoubistvo. Tačno 20 godina kasnije, 1913. Zigelanda je neko zamolio da poseče jedno drvo.
Ovaj je shvatio da je to isto ono drvo u kojem je završio metak koji je tako davno njemu bio namenjen. Bio je to prilično težak posao, pa je Zigeland odlučio da upotrebi dinamit. Snažna eksplozija odbila je stari metak koji je prošao između još petoro ljudi i pogodio pravo Ziglenda u grudi, a ovaj je na zaprepaštenje svih prisutnih, ostao na mestu mrtav.
    Posle svega ovoga, pitanje je da li ćemo ikada uspeti da shvatimo o čemu se ovde zapravo radi...


Van mreže DarkCharmer

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.087
  • 1857 date prim. 2120
« Odgovor #4 poslato: 19. april 2013, 17:45 »
Misterija Mesecevih čvorova



Rahu je Severni mesečev čvor ili tačka u kojoj se seku ekliptika i mesečeva putanja. Vede govore da je Rahu planeta senka koja snažno utiče na naše živote.
Rahu je uvek nasuprot Ketua, Južnog mesečevog čvora. Prema tome, Rahu i Ketu vladaju dijagonalom severoistok-jugozapad (Ketu-Rahu). Rahu je najzloćudnija planeta. Njegov uticaj se uglavnom oseća na psihološkom planu. Po mnogo čemu je sličan Saturnu, ali je i mnogo suptilniji. Kao planete senke, Rahu i Ketu poprimaju osobine planeta sa kojima se nađu u aspektima.
(Vedska akademija Srbije)
Po indijskoj legendi, zmaj koji je ugrabio od bogova eliksir besmrtnosti bio je oboren od samog Tvorca, koji ga je rasekao napola. Pošto je steklo besmrtnost, čudovište nije umrlo, već su njegova glava i rep nastavili da žive odvojeno, svaki deo za sebe. Da bi se osvetili kosmosu, ova dva dela zmaja su se zaklela da će pratiti Sunce i Mesec i da će ih pojesti, što se i događa periodično (eklipse).
Glava zmaja zvana Rahu – to je Severni mesečev čvor koji se penje. Njegov rep Ketu je Južni mesečev čvor koji pada.
U indijskoj astrologiji Rahu i Ketu su daleko moćniji od bilo koje planete, a ponekad i od svih zvezda zajedno. Uticaj svakog od njih istovremeno je antagonističan (antagonizam se uzima kao sinonim za suprotnosti) i komplementaran (koji nadopunjuje, koji zajedno s drugim delom stvara celinu). Jedan ne može ništa bez drugog, ali se oni uzajamno suprotstavljaju. Njihova priroda, onako kako je opisana u mnogim tumačenjima, podseća čudnovato na naše „nove“ planete Uran i Neptun.
Kako objasniti da dve prazne tačke prostora mogu vršiti tako snažan uticaj? To je misterija više…

Da su čvorovi po prirodi zloćudni u to nema nikakve sumnje, jer oni imaju moć da usliše sve naše želje zarad naše najveće propasti.
Ali, to su podjednako najveći dobročinioci. Kada oni dele dobročinstva, sam Jupiter, poređenja radi, obična je škrtica. Ništa izvanredno se ne čini bez njihovog učešća. Sve što oni dodirnu, izmiče običnosti.
Rahu je nepredvidiv, brz, oštar, smeo i vrlo nestrpljiv. On izaziva kompleks nezavisnosti i motiviše nas da budemo slobodni. On dodeljuje genijalnost, stimuliše moć, ugled, ispunjenje želja, praćenje masovnih trendova, ali utiče i na nervozu, ludilo, opsesije. Stvara svađu, probleme zavisnosti, hronično nezadovoljstvo, komplekse niže vrednosti, suvišne brige, tupost, hroničnu lenjost, nemogućnost samoodržanja, neverstvo, maltretiranje od strane nadređenih, frustracije.
Dobro aspektovan Rahu donosi harmoniju, prestiž, ugled i moć, kao i uklapanje u kolektivne trendove, a loše aspektovan donosi nervozu, opsesiju i psihološke probleme, nezadovoljstvo i neiskrenost.
Uz loše aspektovan Rahu moguće su bolesti ili problemi sa centralnim nervnim sistemom i psihom.
Ketu je čudan, suptilan, nasilan. On rasprostire svoje magle, tka svoje velove iluzija… Radi noću, troši se. Donosi intuiciju, poznavanje tajnovitog, lucidnost i najveću umetničku senzibilnost. Stimuliše koncentraciju, percepciju, samostalnost, oslobađanje, duhovno isceljenje, odvojenost i duhovnost.
Dobro aspektovan Ketu donosi dobru moć zapažanja, samostalnost, interes za duhovnost, potencijal duhovnog iscelitelja.
Loše aspektovan Ketu znači depresiju, izolaciju, nedostatak samopouzdanja i potpuni haos.
I jedan i drugi uzburkavaju život, duh, i stvaraju čudne poduhvate izazivajući skup neuobičajenih okolnosti, promene nagle i podmukle, iz čega proističe nestabilnost, nesigurnost i moralna sumnja i nelagodnost.

misterije.info