Autor: Venera Tema: Mitska bića/ Vile  (Pročitano 3621 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« poslato: 16. januar 2013, 19:44 »
Vile




Šumske, vodene i planinske vile u najužem su srodstvu. Legende govore da su šumske vile najstarije. Postoje i "vile oblakinje" koje žive u niskim oblacima i cuvaju boga Peruna. Po nekim su prièama i planinske vile nastale od njih. Naime, dok su se odmarale u oblacima zaspale su pa ih je uhvatilo podnevno sunce. Zato su kažnjene tako da su baèene u planinu da žive na njoj.
Najbliže srodnice vila oblakinja su vile izvorkinje koje žive po izvorima, jezerima i potocima. Skrivajuci se pred ljudima, te se vile pretvaraju u labudove. Znaju imati i noge kao labudovi.
Gorske se vile obièno nalaze pored gorskih izvora. Mlaðe su srodnice vodenih i oblacnih
vila. Koliko je izvora u planini, toliko je i vila. Voda na izvoru zove se "vilinska vodica", nikada ne presušuje i uvijek je ljekovita, jer je posvecena vilinskim duhom koji je oblijece. Na tim izvorima u planini vile redovito piju vodu u podne. Ti nepresušni izvori samo tada i mogu presušiti. Vile, kako smo veæ culi, spremne su se i družiti s ljudima, cak i ljubav voditi, ali njihovi inace dosta rijetki muški predstavnici, vilenjaci, znaju za nas ljude biti vrlo opasni.
Treba se cuvati takvih kontakata! Jedan takav susret opisuje i Šime Balen u svojoj knjizi "Velebit se nadvio nad more..."
Prica se, naime, kako je neki podgorski lovac, tragajuci za divljim mackama u cik zore izbio pod samu glavicu Rožanskih kukova, ispod same kamene kupole. Umoran od veranja planinom, zastao je da se odmori i potegao usput iz povelike ploske lozovace. Htjede zadrijemati, kad odjednom primjeti da se nalazi na cistini s malim jezercem obraslim lopocima. Kako li se tek iznenadio kad je primijetio da na velikim listovima lopoèa spavaju tri prekrasne djevojke u bijelim poluprozirnim svilenim haljinama koje su nestvarno lelujale na vjetru! Ne treba ni naglašavati da se radilo o vilama, a ne nekim obiènim pastiricama. I one su njega primijetile i pocele ga pozivati k sebi. Tek što je poželio krenuti za njima, iza Rožanskih se kukova pojavilo sunce. U strahu pred suncem s kojim dolaze i vilenjaci da skupe zaostale vile i otjeraju ih u vilinske dvore, one pobjegoše.
Ni naš lovac nije casa casio; cuo je i on vec za nezgodna iskustva drugih u susretima s vilenjacima. Zato je pobjegao glavom bez obzira do prvog iduceg proplanka. Izgreben i poderan, preostalom je lozovacom manje oprao ogrebotine izvana, a više okrijepio dušu iznutra. Probudili su ga nakon nekoliko sati pastiri koji su slucajno prolazili.
O svom doživljaju nije volio pricati jer se bojao da mu ljudi neæe vjerovati. Ipak, izlanuo se u gostionici u Jablancu kad je, dakako, ponovo uz nekoliko cašica lozovace previše, kako veli Šime Balen "pomunjasa i u svojoj se munjasiji izlajao pred jednim svojim prijateljem da je na Rožanskim kukovima naišao na vile i vilinsku vodu." Nepotrebno je i spominjati: onima koji su vjerovali u vile i price o njima bio je to još jedan dokaz o njihovu postojanju na Velebitu. A nevjerni Tome ponadali su se da pod Rožanskim kukovima ipak postoji izvor. Pokušali su ga pronaci, ali zasad uzalud...


cime se vile hrane?

Najviše vole med, maslac i janjetinu. Ne vole jesti uvijek na jednom mjestu, vec lutajuci planinom biraju glatke, kao nožem odrezane stijene, koje pozelene lišajevima nakon njihova blagovanja.
Još jedno upozorenje glede njihove prehrane: naša narodna predaja govori da se vile hrane "od nijeka", dakle putnicima uzimaju ono što netko zanijece, sakriva pred drugima, a ima. Zato ne budite sebicni! Zamjerit cete se i vilama.


Kakve su kao osobe?

Vole pomagati slabijima i ne vole nepravdu. Znaju usput planinom ostavljati hranu umornim putnicima. Predaja govori da se jedna vila na Bracu sažalila na najmanjeg pastira u planini koga su svi ostali tukli. Dade mu sisati svojega mlijeka i on postade najjaci. Ljudima su duboko zahvalne na pomoci i na dobrotu redovito odgovaraju dobrim. Ali, zle ljude, ili one koji im žele napakostiti nemilosrdno kažnjavaju. Vole se družiti s mladim momcima, ali se ljute i osvecuju kada mladiæi prièaju drugima da su ih upoznali i s njima vodili ljubav.
Postoje i vile posvaðuše, koje uživaju svaðati ljude, posebno muževe i žene. Da se zna: i za braène su svaðe cesto vile krive!
Vile cesto planinom idu same. Da ih ne prepoznamo pretvore se u zmiju, pticu, cak i staru babu. Obožavaju ples, pa se na odreðenim mjestima okupljaju i redovito plešu u kolu. Onoga tko ih za vrijeme plesa primijeti spremne su pretvoriti u stijenu ili drvo. Znaju ga i odvesti sa sobom i do smrti škakljati, to valjda i nije neka kazna. Na mjestima vilinskog kola izrastaju gljive i stvaraju one cudesne krugove gljiva po našim planinama.


Kako izgledaju?

Lijepota bez kraja i konca. Sve se naše price slažu da su vrlo lijepe, prozracne i lagane. Tek, umjesto nogu imaju kozje papke ili konjska kopita. Kosa im je obicno zlatne boje, raspuštena cesto gotovo do zemlje. Ne smije ih se cupati: umrla bi kad bi joj netko išcupao tek i jednu vlas!


GDJE ŽIVE?

Nalazimo ih po planinama, spiljama, livadama, cak i u oblacima. Prema staništima i nazivima se razlikuju: postoje vile drvarice (one koje žive po krošnjama), zatim vile planinkinje, vile zagorkinje, diklice planinske, vile vodarice itd. Vole i more; odmorište im je otocic Jabuka, koji je ujedno i vrt velebitskih vila! Zanimljivo, planine u unutrašnjosti Hrvatske obicno nastanjuju drugi ženski mitski likovi, svakako mnogo strašniji i nažalost ružniji.


KAKO SU NASTALE?

Postoji mnogo prica! Jedna kaze da su nastale od livadne trave, odnosno od sline koja nastaje na travi za proljetnom rosom, druga govori da je Bog prokleo ohole djevojke, a jedna posebno zanimljiva ih povezuje s Bibljijom. Ta prica veli da su vile i vilenjaci neblagoslovljena djeca Bozja. Naime, Adam i Eva su imali mnogo djece, pa su se pred Bogom posramili i sakrili ih, tako, kada je Bog dijelio blagoslove, ta djeca nisu bila tu!
Mnogo je varijanata na ovu temu, ali se sve u jednom slazu; da je svijet bio lijepši, a ljudi sretniji,u doba kada su vile Svijetom hodale!


Proucavatelji govore da su vile dobri duhovi jadranske mitologije, djeve u bijelom, koje plešu na mjeseèini i zavode mladice. Kadre su nestati, kada god to to pozele, ali ako bi se slucajno dogodilo da ih uhvati majka zavedenog mladica, bile bi primorane bespogovorno mu sluziti.



''Duh prirode je tako lijep, da ga ljudi vide kao vilu!''. Ovako govori od davnina nasa narodna usmena predaja.


Da li ste ikada bili na Velebitu, nasoj, zasigurno najljepsoj planini?
Nasa narodna predaja kaze da gore postoje vile.
Ja sam osobno cula da jedan covjek koji gore provodi veci dio godine razgovara s vilama!
I da ne zive samo tamo, vec i na drugim hrvatskim planinama kao sto su Biokovo, Prolog, Mosor, Omiska Dinara..., a zive i u sumama, i u raznim spiljama i jamama.

DAKLE:

Price o vilama i vilenjacima na planinama i u sumama postoje vjerojatno oduvjek. I isto tako postoje i svjedocanstva raznih ljudi iz raznih povjesnih razdoblja, bilo usmena, bilo pismena, o susretima s vilama.

Cak je i sam Petar Zoranic (nas knjizevnik iz 16. stoljeca), u svojoj knjizi ''Planine'' napisao kako je u Paklenici sreo vile i kako su ga one dalje vodile Velebitom.

Ti su se susreti radovito dogadjali na udaljenim i napustenim, ali uvijek prekrasnim mjestima.
Dakako, najcesce na proplancima, uz jezerca, izvore i na drugim carobnim mjestima.
Doduse, pretezno su se javljale planinarima i pastirima i to onima koji bi nakon napornog dana popili koju casicu vise, zaspali, te bi ih u onom mamurluku budjenja, kada je splet sna i jave nevjerojatno stvaran, posjetile vile!

Mnogi koji su ih vidjeli, prepali bi se, te glavom bez obzira utekli, ali su istovremeno bili i presretnida su vidjeli nesto toliko lijepo.

Pa onda!
Tko su te vile? Kako su nastale? Da li su stvarne? Gdje žive? Jesu li opasne?
I na kraju krajeva; kakvu bismo relaciju mogli povuci izmedju nasih hrvatskih i Tolkienovih vila i vilenjaka?
Tolkienovu mitologiju poznajemo, no poznajemo li nasu vlastitu? Vode li te dvije i sve ostale mitologije jednoj velikoj, predivnoj i zajednickoj istini, ili je zaista sve ono lijepo sto u ljudima budi ljubav i mastu, samo prazno slovo na papiru i splet rijeci davno izmisljenih prica?

Preuzeto sa:http://vile.blogger.ba/

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #1 poslato: 05. april 2013, 11:34 »
Prica o vilama

Seljak imao najlepseg konja u selu.Posle nekog vremena kad udje u stalu ujutro da ga napoji i nahrani,konj ima grivu u kikicama. Seljak pomisli da je u pitanju decji nestasluk i izgrdi mladje ukucane. ali posto vidi da oni negiraju uporno,pomisli da je u pitanju neslana sala komsiluka. Medjutim,posto se problem sa grivom pojavljivao iz dan u dan,neko je uporno pleo grivu u kikice,iako je seljak uporno razmrsavao grivu,covek resi da tome dodje u kraj. Pocne da strazari nocu i posle par noci,na pun mesec, zacuje cudne zvuke. Katanac koji je stavio na vrata stale pade sam od sebe i konj izadje iz stale. Prenerazen,seljak krene za njim. Pratio ga je do proplanka nedaleko od kuce i tu se odjedno covek baci na tlo. Ugledao je VILINO KOLO. Secajuci se prica iz detinjstva,prilegao je sto vise moze i disao sto tise,iako ga je strah gusio sve vise i vise. Setio se price njegove bake,koja mu je davno pricala da ako naidje na vilino kolo,odmah se sakrije i da ne mrda odatle dok one ne odu. Vireci,gledao je kako se vile igraju,ta prelepa stovrenja,kako bukvalno im noge ne dodiruju tlo. Gledao je kako jasu njegovog konja,kako ga miluju i pletu mu kikice. To je potrajalo odredjeno vreme i one odose. Konj pognu glavu i krenu sam nazad u stalu. Oduzet od straha,seljak ostade da lezi jos neko vreme,zatim se malo pribra i otrca kuci. Sutradan,cim pevci zapevase,otrca kod vracare i zatrazi pomoc. Stara.izborana zena ga pogledase i rece mu da mora da ubije konja jer ce doneti nesrecu njegovom domu. Seljak ode kuci,naostri sekiru i ode pravo u stalu. Jakim udarcem usmrti konja i odrubi mu glavu. Okrenu se i ode. Ukucani zakukase ne shvatajuci sta covek uradi. Ali malo kasnije kad je bilo vreme da se inace konj nahrani,seljak je pricao o sinocnoj pustolovini. Njegovi su ga bledo gledali ne verujuci mu rec,misleci da je ili pijan ili je skrenuo. Ali bas u to vreme kad je konj inace trebao da se nahrani izbi pozar i zgore stala,a seljak shvati o kakvoj je nesreci pricala vracara,jer bi on ili deca tad bili u toj stali i verovatno bi nastradali.Zato se zahvali Bogu i nasmeja dok je zgrada gorela....

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.082
  • 4807 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #2 poslato: 05. april 2013, 12:53 »
Sve srpske vile na „okupu“



Vile su, verovatno, najpoznatija i najpopularnija srpska mitološka bića. I nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska odnosno slovenska. Neki se i danas kunu da su ih nedavno sreli i rođenim očima videli. Koji nisu, uglavnom bi voleli da im se taj susret posreći!
U sve ovo je uveren Janko Levnaić, istraživač drevne srpske i slovenske mitologije i verovanja. Autor je neobične, dvotomne knjige „Trava od devet mrakova“, leksikona, od svima znane Ravijojle do manje poznatih, za običan svet anonimnih vila, ali svih koje su ostavile tragove u narodu. Sve srpske vile na „okupu“! Uz njih su i istorijske ličnosti kojima narod vekovima pripisuje vezu sa vilama, a po izvorima, i oni sami sebi. Suizdavači su „LIO“ iz Gornjeg Milanovca i „Kontekst“ iz Valjeva.
- Katkad je vila uzor-biće, bela dobrica i milosnica, svemoguća i milosrdna, bogata i pitoma, te uz nju idu prijatna osećanja. Ponekad je crna i rđava, pa jad i čemer životni za sobom vije. Međutim, uvek je ženskog pola - počinje Levnaić.
Davni kazivači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? Na „okupu“ su stotine vila, svaka sa svojom jedinstvenom osobinom i uticajem. Svakoj je Levnaić opširno istražio biografiju, lik i delo i sve to sledimo u skraćenoj verziji. Od svih tih vila, izabrali smo najupečatljivije. Dobrice i zlice.
Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.
Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja. Hajduk je, borac i kavgadžija. Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva. Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba. Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.
Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama. Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj rulja, pa živi u osami. Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su natrapali na vilu Etoviju, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.
Žaba-devojka je retka vila: obdan ružna žabetina, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako. Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje. Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom. Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka. Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.
Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove. Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče. Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom. Suđaje ili Suđenice su tri vile krasotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.

Vile i junaci
Srpska bruka i dika, Kraljeviću Marko, tutnjao je, skitao i lutao čitavog svog veka. Često je živeo pod vilinim krilom. Manojlo Grčić se javlja i stoji na velikoj ribi, u desnici drži sud pun cveća, levom točak diže ka nebesima. Zmaj Ognjeni Vuk spada među one srećne junake, što su izrasli iz čarobnog vatrenog semena, rođene iz žestoke ljubavi zmaja sa vilom, kao i Miloš Obilić. Ljutica Bogdan se zarekao da se neće oženiti drugom već belom vilom. Tako i bi: oženio se vilom Brodaricom, imali su sinove Straila i Nenada. I Majka Jugovića je vila. „Što gođ ima u Srba junaka, svakoga su vile odgajile“. Vile koje se javljaju uz vožda Karađorđa su realistične i jednostavne, hladnije i prostije - našao je Levnaić u starim zapisima.

Vilinski geo - zoo
Aršanj planina je svetla, nebeska i vilinska tajna. Mogu da je pohode samo dostojni, srećni i obdareni koji dokuče tek deo goleme tajne. Jejevica je pećina u kojoj stanuju vile kobne naravi. U udubljeni kamen Korito Vilino, na putu od Velike Ivanče ka Kosmaju, namernici vilama ostavljaju šećer, hleb i cveće. Margarita je lekovita voda na Komu, kojoj se primiču i vile i ljudi. Jelen je vilin pobratim, sa iste su čarobne sise košutine snagu dojili. Zato se njihovo drugovanje poznaje i opisuje.

Detelina sa pet listova!
- Tri stotine vrsta detelina ima, tačno koliko i vila! Ona sa četiri lista je velika dragocenost. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova nadvisuje svojim mogućnostima svaku drugu. Preretko se nalazi i raste samo tamo gde vila pljune, a to je nešto sasvim neprimerno vili, i ne biva češće od jednom u sto godina. Dugovečni čvrsti brest živi koliko i vile koje se na njemu viju! Omiljeno je stanište vila, koje ne vole da se sele. One su kao i brest, koji je i beo i crn. Jabuka, ako se na vilinskom mestu desi, olistaće, ocvetaće ali rod neće doneti. Seme belog luka omogućava besmrtnost, seme bujadi - moć razgovora sa biljem i životinjama, paprati da se nevidljiv postane... Sve to je i vilinsko bilje - utvrdio je Levnaić.
Svi se slažu da su se vile u jednom trenutku brzo i silno proredile. Neki misle da su i potpuno nestale. Ljude su sasvim ostavile da se sami muče čemerom koji prave, a ne umeju da ga kontrolišu. Drugi smatraju da su još uvek po gorama i vodama, ali dalekim i skrivenim nedođijama. Samo su se pritajile, od naroda sasvim udaljile i dobro zaklonile. Pesma vilinska je lepa, zanosna, milozvučna. Nije to bilo koji jezik, već posvećeni i čarobni, samo ga retki srećnici mogu razumeti.


U braku sa čovekom
- Vila se udaje za čoveka nasilno, retko dobrovoljno. Uvek ucenom ili otmicom. U braku ostaje bez autentične slobode, nema više krila. Najveća joj je želja da od muža izmami ili ukrade krila. S druge strane, vile uzimaju momka kad hoće da ga za muža imadu, a on tada postane vilaš. Muškarci koji su bili u takvom ili sličnom dodiru sa vilama, zadobiju moći nedostupne običnim smrtnicima - nalazi Levnaić.

Poreklo vila
Ne zna se tačno kako vile na svet dolaze. Kazuje se da i one, kao žene, ostaju trudne, no rađaju samo žensku decu. Po nekim verovanjima, vile imaju i poreklo od dece koja su pila vodu sa izvora na kome se kupala Bogorodica, te ih je Bog blagoslovio i podario im ovo obličje. Ali, i među njima ima onih koje su se odmetnule od Boga. Đavo i njegova bratija imaju karakter koji imaju i crne, zlovarne, rđave i ljute vile.

Vile na Internetu
Oprezno i strpljivo sa vilama! Od ljudi su bistrije i pametnije bar deset puta. I prilagodljivije. Novo stanište moglo bi im biti na Internetu, upozorava Levnaić.

Piše Milorad Bošnjak

Van mreže DarkCharmer

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.087
  • 1857 date prim. 2120
« Odgovor #3 poslato: 07. april 2013, 11:43 »
Vilama na Komovima

Po vjervovanju ljudi sa Komova,  po komskim šumama i visovima žive vile.  Komske vile su posebne, jer kako narod tvrdi, imaju antropomorfnu moć. Mnogi ih prizivaju, mnogima se javljaju. Neke su dobre, druge,  pak, zle. Voda Margarita na Komovima poznata je po vilama, a omiljeno mjesto okupljanja im je na Ljubanu.

Vile na Komovima žive u vazduhu, na zemlji i u vodi. Njaviše ih ima u oblacima i u visokim vrhovima. Zato ih zovu nagorkinja, zagorkinja, bijela, vila i bjelogorka, komska vila.  Po narodnom vjerovanju vile su začinjane iz rose i trave, pa vila o samoj sebi govori u mnogobrojnim pjesmama posvjećenim komskim vilama ovako:

"Mene je gora rodila/ u zelen list me povila/ jutarnja rosa padala/ mene je vilu dojila./Od gore vjetrić duvao/ mene je mladu njihao/.

Komovi su, po narodnom kazivanju, puni vila. One stanuju u komskim pećinama. Najpoznatija od njih je Vilina pećina ili Vilina jama u Ljevorečko-kraljskom Komu koja se izdaleka vidi i nepristupačna je. Zato za ovaj Kom se može čuti naziv Vila.Tu su vilinski dvorovi. Tamo kažu ima "svašta na svijetu, što čovjek može zamisliti". Ko se nadje u vilinim odajama biće počaščen svakom djakonijom, ali takvih je malo.

Postoji legenda  o komskoj vili i Djoku Nikolinom Popoviću koji se zaljubio u nju i ona u njega. Priča se da je i sprski car, ne zna se tačno koji, dolazeći u lov na Komove, zapazio vilu i u nju se  zaljubio. Htio je da se oženi njom,ali ga je ona uslovila:"Bogme nikad ja te uzet neću/  dok ne nadješ do trista izvora / u predivnom Komu visokome/ ne posjetiš vodu Margaritu/ i Bijelu vodu pjenušavu/ u jednu ih žicu ne sastaviš".

Vile su  izuzetno lijepe, vitke i lake, ali sa ogromnom snagom. Pored pećina imaju i svoja gumna na kojima vršu žito i igraju kolo, takozvano vilino kolo. Imaju svoje vode i izvore gde se umivaju ili kupaju, gdje se i najčešće sreću. One igraju kolo i ko nagazi i predje preko tog kruga, taj im razvija kolo i biva žestoko kažnjen. Otuda i priča  u Vasojevićima da je ispod Koma jahao na konju mladić. Iz neznanja naišao je na vilino kolo koje je, prešavši preko njega, razvio. Njegov konj se spotakao i pao,a sa njime i mladić. Povrijedjeni su bili i konj i konjanik. Konj je poslije nekoliko dana uginuo, a mladiću se osušila lijeva strana tijela. Posle dugog liječenja mladić nije uspeo da se oporavi.

Jednom su se divokoze našle zarobljene među stijenama na Kučkom Komu. Za to su čuli Kuči i uputili se ka njima. Divokoze međutim spasi glas iz Viline pećine koji naredi da se pozovu “Karimani s mora” da krampovima i maljevima rasjeku zidove Koma. Tako su oni razbili stijene i sve divokoze osim tri su pobjegle. ’Neka to bude ljudima za večeru” presudi opet glas iz pećine.

Postoji i priča da se vila može uhvatiti samo ako joj se ukrade košulja dok se kupa. Tada vila ide za momkom koji je ukrao njenu košulju i u večini slučajeva se udaje za njega. Medjutim,  kad-tad vila odlazi u svoju slobodu.

U Vasojevićima se pjevaju mnoge pjesme o vilama.Jedna od najpoznajih je "Vila gajtan plete" i "Vila vilu preko Koma zvala", "Vila i vojvoda Marko".Vile su, po narodnom kazivanju, bile zaštitnice ratnika i  srpskog naroda.

komovi.com

Van mreže DarkCharmer

  • VIP član
  • *****
  • poruke: 14.087
  • 1857 date prim. 2120
« Odgovor #4 poslato: 08. april 2013, 11:45 »
Rusalke vile

http://i.imgur.com/LV330oP.jpg
Mitska bića/ Vile


Искрено се надам да ће текстови ове и сличне садржине помоћи да се о митологији, обичајима и веровањима Старих Словена говори на мало ширим просторима, а не само на одељцима Филозоских и Филолошких факултета, кроз ситне семинарске радове и дебате које студенти које иоле занима ово поље могу да започну само са понеким професорима који ће их похвалити али и посаветовати да се ‘ману ћорава посла’. Кроз основну школу више сам научио о митологији Грчке и Египта него о нашим пра-боговоима. Трагајући по интернету и форумима, налетео сам на велики број података о старословенским демонима, божанставима и духовима који су потпуни пандан светској митологији а о којима се врло мало зна, готово ништа. С тим у вези, надам се да ће се свест младих људи уздићи до нивоа да пожеле да упознају и митологију наших пра-отаца, јер се она и даље прожима са модерним токовима, иако је кроз историју преживела голготу гору од концентрационог логора.

Тема јесте ‘раубована’ као топовско ђуле у причама о авантурама барона Минхаузена, али при помену митологије и старог света Словена, у памет ми падају русалке, па нека то буде тема овог писанија. За многа створења из словенских приповедања могу се пронаћи парњаци у другим индоевропским митологијама. Такво биће је и источнословенска русалка. Њој су пандан грчке сирене, као и нимфе. Стари Германи су имали водене духове сличног изгледа као и чаробницу Лорелај, а код западних и јужних Словена, русалкама одговарају поједине виле. Русалке су замишљене као натприродна бића, женски водени демони, у лику дугокосих лепих младих девојака, дуге, расплетене риђе косе, које у ноћима младог Месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Име су добиле од словенске речи РУСЛО која значи река. Такође, за девојку риђе косе каже се да има русу косу. Заниљиве тезе се обликују и око вела у вези са самим пореклом русалки.

Једна од чешће прихваћених верзија каже да када девојка изврши самоубиство (обично у тузи због издаје од стране љубавника) бацивши се у воду, као казна за такав поступак следи јој живот на земљи у виду неупокојеног мртваца – русалке. У другој верзији, девојке које буду убијене у близини воде или удављене у истој, ту остају као русалке све док њихова смрт не буде освећена. У неким деловима Русије се верује да се овим несрећним душама даје шанса да се искупе за своје грехе. То је период у којем ове неопојане душе постају навке – створења која се појављују у облику птица, тражећи своју мајку или некога ко ће их покрстити. Непријатељски су расположене према људима. Једна од њихових убојитих карактеристика је да маме пролазнике, постављају им загонетке (што неодољиво подсећа на Сфингу). Ако би неко чуо песму русалки, одмах би онемео. Сматрало се да русалке доносе многе неизлечиве болести. У време Русалне недеље (Тројичке недеље), људи су се држали ван одређених забрана или парлога, како не би увредили русалке или дошли са њима у додир. Забрањено је било радити у виноградима или радити било какав посао везан за земљорадњу из разлога што се за русалке сматрало да долазе да би дале влагу земљи, те се било какав рад могао протумачити као ометање или пркошење њима.  Русалке су долазиле у уторак, чиме је отпочињала русална недеља. Приређивали су се обреди или дочекивања и испраћања русалки, где су жене поистовећиване са русалкама.

Русалке се и данас помињу у књижевности и музици а међу писцима који су мотив русалки користили у својим делима, најзначајнији су Пушкин и Гогољ. Један од најбољих описа русалки дао је и Александар Тешић у свом роману „Косингас“.

serbum.com