Autor: Dijana:) Tema: Viktor Igo  (Pročitano 189 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 24. februar 2013, 14:18 »
Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo; 26. februar 1802 — 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.



Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.

Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 24. februar 2013, 14:19 »
Rani život i uticaji



Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u gradu Besanson kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772-1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu.

Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona.

Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 24. februar 2013, 14:21 »
Rana poezija i proza


(Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom.)

Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja.

Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme.

Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803-1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1930), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1928) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d'Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d'automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #3 poslato: 24. februar 2013, 14:22 »
Pozorišni rad

Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1928. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice.

Prva Igova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma.

Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina.

Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama.

Izvor: Wikipedia