Autor: Dijana:) Tema: Radoje Domanović  (Pročitano 164 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« poslato: 16. februar 2013, 19:24 »
Radoje Domanović (Ovsište, 16. februar 1873 — Beograd, 4. avgust 1908) je bio srpski satirični pripovedač.

http://srbin.info/wp-content/uploads/2012/08/radoje-domanovic2.jpg
Radoje Domanović


Rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.

Veliki broj osnovnih škola nosi ime „Radoje Domanović“, takođe postoji i Zadužbina „Radoje Domanović“ koja dodeljuje nagradu sa istim imenom.

Izvor: Wikipedia

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #1 poslato: 16. februar 2013, 19:27 »
Jovan Deretić: O Radoju Domanoviću

[Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

Naša klasična realistička pripovetka geografski je obuhvatila samo deo Srbije. Sva tri njena osnivača potiču iz Zapadne Srbije, koja je i do tada dala najveći broj pisaca. Njihovi neposredni nastavljači, Svetolik Ranković i Radoje Domanović, oba rodom iz centralne oblasti, Šumadije, proširili su dotadašnje granice realizma, ne toliko geografski koliko načinom viđenja i prikazivanja stvarnosti. I jedan i drugi pokušali su negovati seosku pripovetku, ali s mnogo manje uspeha od svojih prethodnika. Njihov pravi domen jest drugi: Rankovićev u psihološkom romanu, Domanovićev u satiričnoj pripoveci. Okrenuti više savremenosti nego prošlosti – onome što je nastajalo, a ne onom što je nestajalo – oni su pružili mračnu, pesimističku viziju stvarnosti, koja stoji nasuprot vedrini i optimizmu prvih realista.

[...] Radoje Domanović (1873-1908) pripada suprotnoj, humorističko-satiričnoj tradiciji srpskog realizma, čiji je začetnik Glišić. Književni rad započeo je pripovetkama iz seoskog života u kojima se, kao i kod njegovih prethodnika, oseća oštra polarizacija između idealizacije i kritičkog razobličavanja, ali bez njihove snage i svežine. Najbolji deo njegova rada, satirične pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godina obrenovićevskog apsolutizma, između 1898. i 1903. Sin seoskog učitelja opozicionara, odgojen u duhu narodne poezije i Gorskog vijenca, kasnije kao profesor gimnazije zbog političkih uverenja proganjan, premeštan i otpuštan s posla, Domanović je, uz vatreno slobodoljublje, nosio ogorčenu mržnju na sve vidove tiranije, koja je nadahnula njegove najbolje političke satire. Posle pada apsolutizma (1903), nezadovoljan što se u zemlji tako malo izmenilo, razočaran u vlastitu stranku, odajući se sve više neurednu boemskom životu, on je pokušao da i u novim prilikama nastavi rad na političkoj satiri (izdavao je političko-satirični list "Stradija"), ali bez pređašnjeg uspeha. Umro je usamljen, ogorčen, siromašan, u 35. godini života.

Domanović je pisao humorističko-satirične pripovetke, u kojima sve što se zbiva ostaje u granicama realno mogućeg (Pozorište u palanci, Glasam za slepca, Ne razumem i dr.), humorističko-satirične pripovetke s elementima groteskne fantastike (Marko Kraljević po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), ali je najveći uspeh postigao u žanru alegorijsko-satirične priče, koju i uvodi u srpsku književnost (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija i dr.). Satirična vizija stvarnosti obično je uokvirena pričom o imaginarnom putovanju. Pisac, odnosno njegov zamenik u pripoveci, narator, putuje po svetu, na javi ili u snu, i stiže u nekakvu daleku, nepoznatu zemlju, koja se razlikuje od svega što je pre i posle toga video. Sve što se u njoj događa drukčije je od normalnog i prirodnog. Ljudi dobijaju ordene i priznanja za stvari zbog kojih se ide u zatvor, ministri se interesuju svačim, samo ne onim zašto su zaduženi, poslanici, koje postavlja ministar policije, uče ono što im je zadato da kažu u skupštini kao đaci lekcije (Stradija). Najveća građanska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti. Građani se ponose što ih jašu kmetovi i panduri, s radošću prihvataju odredbu vlasti da se svakom udari žig na čelo kako bi se razlikovali od stranaca, čin žigosanja pretvara se u veliku svečanost, manifestaciju nacionalnih osećanja (Danga). Školskim vaspitanjem i posebnim merama vlasti građani se odvraćaju od svake opasnosti, svakog rizika, svakog smelog poduhvata. Oni žive mirnim dremljivim životom, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, u kojem je aktivna jedino mržnja prema onom ko hoće nešto više da postigne, da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more). U tim satirama Domanović gotovo nikad ne prikriva svoje prave namere. Ironičnim primedbama o "miloj nam i napaćenoj majci Srbiji" i drugim aluzijama, naročito u uvodnim delovima pripovetke, on nam jasno daje na znanje šta se krije iza čudnovate zemlje o kojoj govori, što doprinosi aktuelnosti i ubojitosti satirične žaoke ali isto tako ponekad narušava alegoričnost priče i smanjuje univerzalnost njenog značenja. Pun sklad između satire i alegorije te posebnog i opšteg značenja postignut je u Vođi, najboljoj Domanovićevoj satiri, uzbudljivoj priči o kolektivnoj opsednutosti vođom. Čvrste unutarnje arhitektonike, ona se i formalno razlikuje od drugih njegovih satira, gde imamo mozaičku kompoziciju, ređanje više ili manje nezavisnih tematskih celina unutar okvirne priče.

Izvor

Van mreže Dijana:)

  • moderator
  • *****
  • poruke: 19.936
  • 3442 date prim. 2313
    • http://loneliness.blogger.ba/
« Odgovor #2 poslato: 16. februar 2013, 19:28 »
Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

Pripovetka „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“ Radoja Domanovića (1873-1908) je političko-društvena satira. Napisana je u aprilu 1902. godine.

Kao i u ostalim Domanojevićim delima dolazi do ismevanja i kritike tadašnjeg, i sadašnjeg, društva, u ovom slučaju ponosa tog naroda.

Ime pripovetke je i tema pripovetke. Govori se o jednom srpskom volu koji u svom monologu poredi sebe, vola, sa svojim gazdom, Srbinom. On u tom svom poređenju pređe kratku srpsku istoriju, veru i građanska prava i srpski ponos do tih stvari koji oni u stvari nisu ni stekli. On na kraju zaključi da je on možda čak i bolji od Srba, on kao jedan „običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova“.

Izvor: Wikipedia