Autor: Venera Tema: Njegova svetost Patrijarh Pavle  (Pročitano 726 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« poslato: 14. septembar 2012, 18:35 »
Ovom svojom sličicom otvaram ovu temu u znak sećanja na dragog Patrijarha Pavla. Ovde možemo postavljati sve što nađemo o njemu.


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #1 poslato: 14. septembar 2012, 18:36 »
''Наше је да се трудимо да будемо заиста људи, спремни да међу вуцима будемо овце Христове. Бог нас шаље да својим животом и вером приволимо и вукове да и они, ако хоће, постану овце Христове. Али, у сваком случају, најважније је да ми не постанемо вуци. То ће нас одржати и биолоши и морално. А ако морамо да нестанемо, нека нестанемо као људи. Као нељуди не пристајемо ни да живимо, ни да умиремо''.

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.645
  • 3381 date prim. 2484
« Odgovor #2 poslato: 14. septembar 2012, 19:47 »
Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.

Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi.

Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

Do istina, koje su jedina prava svetlost u pomračenju ljudskih savesti i svesti, dolazi se raznim putevima. Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Nismo sveznajući i zato biva da se ogrešimo. Ali mi znamo za svetu tajnu pokajanja. Oni koji ne znaju za nju, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru.

Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.

Ako nas porazi i poniženja ne ozlojede, ako u trpljenju sabiramo snage da se ne poništimo, naša velika patnja može nam biti veliko čistilište za preporod, bez koga nam nema ni podmirenja nasušnih potreba ni pravog duhovnog života. Beznađe nije samo poraz, već porok obezdušenog čoveka kome je lakše prepustiti se nemoći nego uporno, istrajno boriti se i moliti, svakog dana, da se sačuva i spase velikomučenički narod naš. Nijedna služba njemu ne može biti samo povremena ili usputna, već zavetovanje da ona mora biti neprestana, predana, Bogu pristupačna.

Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti.

Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.

Izvor - Najlepsi citati i odlomci

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.645
  • 3381 date prim. 2484
« Odgovor #3 poslato: 14. septembar 2012, 19:49 »
"BOG NAS JE STVORIO LJUDIMA I TRAŽI OD NAS DA TO I BUDEMO. NEMA TAKVIH VREMENA U KOJIMA TO NE BI MOGLI BITI I NE BI BILI DUŽNI DA TO BUDEMO"


Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #4 poslato: 20. septembar 2012, 10:31 »
1993.
Драга у Христу децо духовна,

''... Учинимо све да истински поступамо као деца Божја, да нас Бог чује и помогне. Вајкати се што се нађосмо у овом времену - узалуд је. Човек не може да бира ни време ни народ у коме ће се родити; не бира ни родитеље ни прилике у којима ће се наћи. То не зависи од њега.

Али оно што је за човека хришћанина најважније, - спасење душе, улазак у непролазно блаженство Царства Небескога, што је циљ и смисао човековог живота - то не зависи од спољашњих околности, него од његовог труда да своју веру потврђује својим животом и поступцима. Да тако покаже да је вера његова жива, да не остаје само на речима и језику.

Колико и колико људи у најбољим приликама, у времену мира и обиља, изгубише гресима своје душе! А колико њих у најгоре време, када се сви искварише и пропадоше, својом верношћу Богу и Његовом закону, остадоше живи, живи за вечност, живи пред Богом живим!

Молимо се Богу, опет и опет, да нам пружи руку Своју да останемо народ Божји и по вери и по делима. Ако мора бити да страдамо, да то буде на путу правде и истине Божје; не због неправде наше или мржње ма према коме.

Да нам се тако Господ смилује и дарује мир, толико потребан свима, и радост због мира Божијега''.

Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #5 poslato: 21. septembar 2012, 18:30 »
ПАТРИЈАРХ У АНЕГДОТАМА

```Патријарх Павле доста полаже на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у Цркви и на Литургији, када се човек преда духовној музици.
``` Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали - Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму било омиљено место. Као епископ - рашко призренски, у старој српској царској престоници, у којој је столовао, од црквене певнице направио је малу духовну школу: на свакој јутарњој и вечерњој служби стојао би за певницом и пратио певање ђака Призренсске богословије, а када погреше, исправљао би њихову грешку. На истом месту често би се нашао и као патријарх`...
```Једном приликом за време богослужења,
патријарх Павле, родитељски тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:
- Синко, обратите мало више пажње`..., чини ми се да ви то не радите баш како би требало!
```Овај одговори помало увређено:
- Па знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!
```Патријарх ће на то:
- Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква.

Текст преузет из књиге: Јован Јањић, Будимо људи.



Van mreže Venera

  • admin
  • *****
  • poruke: 46.089
  • 4808 date prim. 5423
    • Venerin san
« Odgovor #6 poslato: 23. septembar 2012, 17:13 »
ПУТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

И наша генерација упамтила је светитеља.

Био је то патријарх српски Павле (1914-2009).

Годину дана од упокојења Његове Светости било је довољно да се на нови начин почне сагледавати његова личност, улога и непоновљивост.

Био је то истински подвижнички живот - од места у којем се родио, и од земље из које ће за његовог живота бити прогнан његов народ - па до косовског страдања и распећа у којем је до последњег дана био слуга Господа и свештенослужитељ Светога Кнеза Лазара.

Христову истину сведочио је наш блаженопочивши патријарх и животом и речју.

Живот његов био је узор хришћанских врлина: доброте смирености, љубави, благости.

Куда је пошао патријарх Павле, ту је нестајала гордост - свих. Како бити горд у његовој близини? - А чим је отишао у болницу, у предворје небеских конака, почели су се гордити многи.

Реч његова била је једноставна и сложена. Говорио је мудро, а чинило се духовито и сваком разумљиво. Писао поуздано и одговорно, да се многима чинило како он тек преводи - с језика Јеванђеља, и цитира мисли и речи светих отаца.

Његова истина била је лепа и онима којима је упућена као прекор и приговор.

Његову безгрешност нико није проверавао. А кад су му, једном звиждали на Теразијама, видело се да се не спремају на добра дела.

Кад је себе стављо на жртву - у ратовима и политичким сударима добра и зла, при крају 20. века, свакоме је било јасно да се патријарх најискреније залаже за мир, а мира не може бити без правде, а правде не може бити без подвига.

Кад се упокојио, осетио је то цео народ. И Бог је Београду створио дан, да се и са неба види испраћај тихог и благог и светог човека - према пристаништу Раковица.

У време лутања и заблуда осетио је и поверово цео народ да је живот Патријарха Павла био Божји пут, а реч његова - реч Божја. И упутио се за њим - тим путем, за том речју.

Раковицу је изабрао јер су му ту духовни преци - и патријарх Димитрије и Васа Чарапић Змај од Авале`...

Наша генерација памти га из храмова, са тргова, са екрана и фотографија. Будуће генерације памтиће га по иконама.

По нашим црквама већ се са ореолом изображава Архиепископ пећки, митрополит београдско карловачки и патријарх српски господин Павле.

-
† Вјечнаја Памјат †

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.645
  • 3381 date prim. 2484
« Odgovor #7 poslato: 26. oktobar 2012, 11:07 »

Van mreže Leta

  • Počasni član
  • *****
  • poruke: 16.645
  • 3381 date prim. 2484
« Odgovor #8 poslato: 26. oktobar 2012, 11:09 »
Patrijah Pavle

Боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди.

Један београдски боем истрчао је из кафане "?" кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је:
-Нас двојица смо најбољи људи на свету!
Ппатријарх му је на то одговорио:
-Јесмо, ал' кад попијемо ништа не ваљамо.

Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

Патријарх Павле je доста полагао на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на литургији, када се човек преда духовној музици. Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали – Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму била омиљено место. Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:
- Синко, обратите мало више пажње…, чини ми се да то не радите баш како би требало!
Овај одговори, помало увређено:
- Па, знате, Ваша светости, свака птица пева својим гласом.
Патријарх ће на то:
- Јесте, синко, али у шуми. Ово је црква!

Један новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио:
-Дао ми мој друг Паја.
После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао: -Који ти је то друг?
Дечак је ко из топа одговорио:
-Па наш Патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја.
Далеке 1962. године, на захтев неких епископа да им се повећа плата, ондашњи владика рашко-призренски Павле одговорио је питањем:
-А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?
Док се једном, трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је било необично за то време. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти:
-Ево га Патријарх!-и крену да затражи благослов.
Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:
-А сад један по један…
И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од Патријарха.

Једном је Патријарх летео негде авионом. Када су летели над морем, авион је ушао у зону турбуленције и било је труцкања. Млади архијереј који је седео поред патријарха питао га је шта он мисли о томе ако се авион сада сруши. Патријарх је без збуњености рекао: „У односу на себе примићу то као акт праведности јер сам у животу појео толико риба, да би било чудно кад оне мене сад не би појеле“.

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а Патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао:

У време кад је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, Патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи:

- Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим.

Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена, и гледајући га право у очи, прозбори:

- Синко мој, не тражи од српског Патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш...

- Морам, Ваша Светости, погледајте - рече и из џепа војничке блузе извуче фотографију. - Ово су моја унакажена деца...

- Ужас, ужас! - изусти Патријарх загледајући стравичан призор. - Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље - пресуди сам...

„А мени није имало шта да се смрзне."

У доба побуне Албанаца, прате двојица дечака владику на прелазу моста у Призрену. Осећа владика да ни деца не презају од зла, да нешто припремају... Чује лепо како се дечаци договарају да му жилетом исеку мантију.

- Сад! - викну један бодрећи другог.

- Сад, не види нико!

Владика, који помало разуме албански језик, застаде, прикупи мантију и рече:

- Види, децо, види! Види Бог!

Дечаци се дадоше у бег.

Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:
-Чија су то толика луксузна кола паркирана?
- Наших владика. Дошли су њима на Сабор- одговорио је пратилац.
-О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?!- духовито је прокоментарисао Патријарх Павле.

Београђани су Патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу. Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се Патријарху:
- Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба.
Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га Патријарх:
- А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?
- Мој, Ваша Светости! - као да се похвали протојереј
- Станите! - заповеди Патријарх Павле.
Изађе, прекрсти се и рече свештенику:
- Нека вам је Бог на помоћи!

Kaда су га, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: „Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:
- Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак.

У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.
-Како ћемо да идемо? Колима? - пита ђакон, сугеришући одговор.
-Аутобусом! - одлучно ће Патријарх.
А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.
-Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу… - настоји да убеди патријарха.
-Идемо! - кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.
-Али… - идући за њим, ђакон потеже нови аргумент - Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Ади циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно…
Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:
-Знате, оче, свако види оно што хоће!

Остао је упамћен и један случај из времена када је Павле био у Благовештењу. Крене неколико њих монаха чамцем да обрађују манастирску земљу с друге стране Западне Мораве. Чамац се под теретом накриви, а отац Антоније падне у реку. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу. Када је после више од четри деценије Антонију, као благочестивом архимандриту манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског патријарха, и пошто је извукао управо коверту са Павловим именом, то је онима који су знали за случај са Западне Мораве био повод за овакав коментар:
„Павле је извукао Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!“

„Читавог живота се потрудио да никоме не згази на сенку, да никога не оптерети собом, па је сам правио и своје ципеле, сам кувао, сам шио своју мантију. Чак и одежду коју је припремио кад дође дан да се упокоји, шио је заједно са једном од сестара из манастира Девича. Његова пензија не верујем да је премашила девет хиљада. То је он добио на Косову и Метохији и откад је постао патријарх ни динара више није хтео да прими као поглавар, од тога је своје потребе подмиривао.“

Митрополит Амфилохије

Van mreže Suton

  • Maratonac
  • *****
  • poruke: 7.499
  • 1048 date prim. 1411
« Odgovor #9 poslato: 31. oktobar 2012, 16:21 »
Патрјарх Павле је не само најомиљенија него и најубедљивија личност нашег времена. Човек префињене усмености и високе писмености. Његов глас је био продуховљен испосништвом, његова природна нарација дошла је из књига и духовног песништва

У наше време људи не верују и не верују да неко верује. Патријарх Павле је веровао и сви су му веровали да верује. А када такав човек верује и људи верују да верује онда његова вера постаје темељ њихове вере тако да почну да верују и у Оног у Кога он верује.

Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни више тишине него на његовом погребу!

Матија Бећковић